Комитет за људска права
Мишљење које је Комитет усвојио на основу члана 5, став 4 Опционог протокола, у вези са представком бр. 2751/2016*,
Представку поднели: Norma Portillo Cáceres (у своје лично име и у име свога брата који је преминуо, Rubén Portillo Cáceres), Hermenegilda Cáceres, Isabel Bordón Ramírez (у своје лично име и у име свог малолетног сина, Diego Rubén Portillo Bordón, који је син преминулог), Ruperto Bordón Juárez, Ignacio Bordón Ramírez, Caferino Bordón Ramírez, José Bordón Ramírez, Alicia Aranda (у своје лично име и у име свог малолетног сина, Santiago Bordón Aranda) и Benito Milcíades Jara Silva (које заступају НВО Комитет за одбрану људских права у Парагвају (CODEHUPY) и НВО Base Investigaciones Sociales)
Наводне жртве: Подносиоци, два малолетна детета и Rubén Portillo Cáceres
Држава уговорница: Парагвај
Датум подношења представке: 30. Септембар 2013.
Референтна документа: Одлука специјалног известиоца на основу члана 92 Пословника, достављена држави уговорници 16. марта 2016. године (није објављена као посебан документ)
Датум усвајања Мишљења: 25. Јул 2019.
Предмет спора: Запрашивање усева агрохемикалијама и његов утицај на живот људи
Процесна питања: Исцрпљивање домаћих правних лекова
Материјалноправна питања: Право на делотворан правни лек, Право на живот, Забрана суровог, нечовечног или понижавајућег поступања, Право на заштиту од произвољног или незаконитог мешања у приватност, породицу или дом
Чланови Конвенције: 2 (3), 6, 7 and 17
Чланови Опционог протокола: 5 (2) (b)
Чињенице које су изнели подносиоци представке
Контекст: Запрашивање усева агрохемикалијама на суседним индустријским пољопривредним имањима
2.1 Подносиоци представке, који припадају двема породицама повезаним браком између једне од подносилаца, Isabel Bordón Ramírez, и Rubén Portillo Cáceres, сада покојног, јесу ситни пољопривредници (campesinos) који се баве породичном пољопривредном производњом за сопствене потребе и продају.
2.2 Подносиоци живе у насељу Colonia Yerutí (департман Canindeyú, округ Curuguaty), које је основано 1991. године на земљишту у државној својини, које је додељено сељацима (campesinos) у оквиру програма аграрне реформе. Насељем управља Институт за рурални и земљишни развој, који је водећа агенција за државну политику у области управљања земљишту. Године 2011. у Yerutí није живело више од око 400 људи услед исељавања проузрокованог недостатком пристојних услова за живот (лош приступ јавним службама, учестало запрашивање усева токсичним агрохемикалијама и све веће загађење водотокова у тој области).
2.3 Colonia Yerutí се налази у једној од области које су забележиле највећу експанзију пољопривредне производње. Окружена је бившим сточарским ранчевима који се од 2005. године користе искључиво за екстензивни механизовани узгој генетски модификоване соје. Домаћинства подносилаца налазе се на југоисточној граници Colonia Yerutí и граниче се са индустријским имањима која се налазе како унутар, тако и ван насеља. Ове велике плантаже, на којима се усеви интензивно запрашују агрохемикалијама које се распршују тракторима или лаким авионима, систематски су кршиле домаће законске прописе о заштити животне средине. Конкретно, соја се сеје све до самих ивица јавних путева, супротно домаћем закону који прописује да се, када се пестициди користе на усевима дуж насељених локалних путева, морају засадити заштитни живи зидови од густог лишћа, ширине најмање 5 метара и висине 2 метра. Уколико таквих живих заштитних појасева нема, закон прописује да се пестициди не смеју користити на удаљености мањој од 50 метара од суседних путева.[1] Поред тога, ова велика имања су засадила соју на земљишту које се протеже све до домова подносилаца, кршећи домаћи закон који захтева заштитну зону од 100 метара између подручја на којима се користе пестициди и људских насеља, школа, здравствених установа, верских објеката и јавних површина.[2] Ова имања такође не остављају обавезну заштитну зону од 100 метара око река, потока, извора и језера,[3] и испирају своје резервоаре за агрохемикалије директно у потоке.
2.4 Неиспуњавање обавеза државе у области издавања одобрења и надзора наведено је као оправдање за такво поступање ових агробизниса. Министарство животне средине, као орган задужен за формулисање, координацију и спровођење политика заштите животне средине, такође је одговорно за издавање еколошких дозвола и проверу да ли та имања поседују те дозволе и да ли поступају у складу са примењивим плановима управљања.[4] Национална служба за квалитет и здравље биља и семена одговорна је за регистрацију и надзор над прометом агрохемикалија и за обезбеђивање да имања користе производе одобрене од стране техничког саветника регистрованог код ове Службе, као и да одржавају прописане заштитне појасеве и заштитне зоне. Служба је такође одговорна за надзор над начином на који се врши запрашивање усева.[5] Поред тога, Министарство пољопривреде и сточарства одговорно је за аграрну политику и очување природних ресурса и животне средине. Институт за рурални и земљишни развој задужен је за политику руралних насеља и благостања и одговоран је за спречавање незаконитих активности, као што је продаја парцела земљишта за производњу соје лицима која не испуњавају услове да буду корисници аграрне реформе.
Загађење у Colonia Yerutí које је довело до смрти господина Portillo Cáceres и тровања подносилаца представке
2.5 Употреба токсичних агрохемикалија у великом обиму имала је тешке последице по услове живота, егзистенцију и здравље подносилаца представке. Конкретно, њихова употреба загадила је водотокове и подземне воде, онемогућивши коришћење потока Yerutí и Kuairû, у којима су се појавиле угинуле рибе, и проузроковавши губитак стабала воћака, угинуће различитих домаћих животиња и значајну штету на усевима.
2.6 Од око 2005. године, када су суседне плантаже почеле да користе механизоване технике производње, подносиоци су током и након запрашивања вршених у току сезоне садње соје осетили низ физичких симптома. Ови симптоми укључују мучнину, вртоглавицу, главобољу, температуру, болове у стомаку, повраћање, дијареју, кашаљ и оштећења коже. Оба земљана пута која повезују насеље са главним путем прелазе преко великих прострастава њива на којима ни на једном месту не постоји адекватна заштита. Као последица тога, локално становништво које мора да дође до главног пута изложено је токсичним агрохемикалијама. Сваке године током сезоне садње соје, локално становништво је подносило притужбе различитим органима (министарствима, управним и правосудним органима, укључујући Министарство пољопривреде и сточарства, Министарство животне средине, Институт за рурални и земљишни развој, Националну службу за квалитет и здравље биља и семена и тужилаштво у Curuguaty); одговор никада нису добили.
2.7 Дана 3. јануара 2011. године, господин Portillo Cáceres, 26-годишњи сељак (campesino), почео је да осећа мучнину, дијареју, температуру и општу слабост. Недељама пре тога, у његовим устима, на лицу и прстима појавиле су се загнојене ране. Дана 6. јануара 2011. године, његово стање се погоршало и превезен је у здравствену станицу у насељу, где му је пружена помоћ због мучнине и повраћања. Када му се стање није побољшало, био је веома блед, слаб и неспособан да стоји, његови сродници су успели да организују превоз до окружне болнице у Curuguaty, удаљене више од четири сата. [6] Господин Portillo Cáceres је преминуо на путу до болнице. У болници је дежурни лекар покушао реанимацију, али без успеха.
2.8 Између 8. и 14. јануара 2011. године, још 22 становника Colonia Yerutí, укључујући подносиоце представке и двоје деце, хоспитализовано је након што су осетили сличне симптоме. Директор болнице је телефоном контактирао различите институције, укључујући Министарство животне средине и Националну службу за квалитет и здравље биља и семена, како би их обавестио о симптомима које су подносиоци испољили и о смрти господина Portillo Cáceres.
Искоришћени домаћи правни лекови након смрти господина Portillo Cáceres и тровања чланова заједнице
Кривична пријава
2.9 Дана 13. јануара 2011. године, подносиоци су поднели пријаву окружном тужилаштву у Curuguaty поводом његове смрти и њиховог тровања. Одељење за еколошки криминал бр. 1 обавестило је кривични суд о отварању кривичног предмета бр. 60/2011, који је вођен под називом „Провера наводног кршења еколошких стандарда и тровања”.
2.10 Истог дана, тужилаштво је обавестило полицијску станицу у Curuguaty и локалну станицу у Campo Agua’e како би спровеле истрагу о власницима плантажа соје које окружују насеље. Локална станица је доставила имена више власника и закупаца који у Colonia Yerutí узгајају соју на површинама од 17 до 170 хектара.
2.11 Такође истог дана, техничари Одељења за еколошки криминал и Националне службе за квалитет и здравље биља и семена извршили су инспекцијски преглед насеља, током којег су узели узорке из бунара у домаћинству подносилаца; резултати су показали присуство забрањених агрохемикалија. [7]
2.12 Дана 14. јануара 2011. године, Министарство животне средине извршило је инспекцијски преглед два произвођача соје чија су се имања налазила поред фарми подносилаца, али ван насеља [8], и утврдило да они нису одржавали заштитну зону, да нису поседовали еколошку дозволу и да су примењивали токсичне агрохемикалије без сертификата о агрохемикалијама и без ангажовања техничког саветника. [9]
2.13 Дана 14. марта 2011. године, у оквиру кривичног предмета бр. 60/2011, тужилаштво је покренуло кривични поступак за кршење прописа о заштити животне средине против седам мештана Colonia Yerutí.
2.14 Дана 14. септембра 2011. године, тужилаштво је подигло оптужницу против тих седам лица. Припремно рочиште заказано за 20. септембар 2011. године одложено је из процесних разлога. Поступак је био у застоју све до 9. маја 2012. године, када је Norma Portillo Cáceres затражила информацију о статусу предмета. Судија је заказaо припремно рочиште за 29. мај 2012. године, али оно није одржано јер странке нису биле уредно обавештене.
2.15 Припремно рочиште је одржано 25. јуна 2013. године. Одбрана је тврдила да су имања окривљених много мања од великих суседних плантажа обухваћених истрагом, да се запрашивање њихових усева одвијало у много мањем обиму него на већим поседима, те да агрохемикалије које су користили стога нису могле допрети до имања подносилаца. Тужилаштво је одустало од оптужнице и затражило обуставу поступања због недостатка доказа. Дана 31. јула 2013. године, Врховно тужилаштво потписало је обавештење о привременом прекиду поступка и затражило да се у року од годину дана (период обухваћен наредбом о прекиду) прикупи још 22 додатна доказа (изјаве сведока, извештаји лабораторијских испитивања, казнена и полицијска евиденција окривљених и обдукциони записник за господина Portillo Cáceres). Дана 3. септембра 2013. године, кривични суд у Curuguaty привремено је обуставио поступак против седам окривљених.
2.16 Међутим, неки од доказа које је тужилац затражио никада нису прикупљени. Обдукција никада није извршена, иако је тражена у четири наврата како би се утврдило да ли на унутрашњим органима господина Cáceres има трагова агрохемикалија који би његову смрт повезали са учесталом изложеношћу запрашивању и загађеној води, земљишту и храни. [10] Медицинска документација подносилаца такође није прибављена, а резултати њихових анализа крви и урина нису уврштени у списе предмета. Поред тога, против власника и управника две велике плантаже која се граниче са домовима подносилаца није покренут кривични поступак.
Захтев за заштиту уставних права (правно средство amparo)
2.17 Дана 14. јануара 2011. године, Norma Portillo Cáceres поднела је захтев за заштиту уставних права (amparo) против четири државна органа (Министарства пољопривреде и сточарства, Националне службе за квалитет и здравље биља и семена, Министарства животне средине и Института за рурални и земљишни развој) са циљем да обезбеди заштиту животне средине и здравља свих становника насеља Yerutí. Према њеном захтеву, држава није испунила своју дужност заштите, с обзиром на то да је управо држава основала то насеље и подносиоцима продала њихова имања, а да су управо државни органи дозволили да Colonia Yerutí буде окружена индустријским произвођачима соје који су некажњено вршили све врсте еколошких прекршаја и кривичних дела. У захтеву су подносиоци тврдили да су изостанак државног надзора над пољопривредном производњом, као и пропуштање државе да обустави забрањене активности и примени санкције, омогућили произвођачима да послују без еколошких дозвола и запрашују усеве без успостављања законом прописане заштитне зоне. такође су истицали да је изостанак надзора над закупом и власништвом над парцелама унутар насеља довео до преноса земљишта на лица која нису имала право да га користе за узгој соје. Подносиоци су тврдили да су тиме повређени право на живот и права становника да живе у здравој животној средини, право на адекватну храну, воду, здравље и квалитет живота - а све су то права загарантована Уставом.
2.18 Истог дана, Кривични суд бр. 9 у Asunción-у примио је захтев [11] и затражио од органа наведених у захтеву да доставе извештај. Министарство пољопривреде и сточарства тврдило је да нема довољно доказа за наводе и нагласило одговорност остала три органа. Национална служба за квалитет и здравље биља и семена одговорила је да је њена екипа излазила на терен ради узимања узорака воде. Министарство животне средине описало је мере које је предузело у овом предмету и признало своју улогу у изостанку надзора. [12] Институт за рурални и земљишни развој није одговорио на захтев.
2.19 Одлуком од 28. јануара 2011. године, Кривични суд бр. 9 у Asunción-у огласио се месно ненадлежним и уступио предмет Окружном суду у Curuguaty. [13] То је био исти онај суд којем су се подносиоци првобитно обратили, али су службеници тог суда одбили да постапају по захтеву за amparo, наводећи да он мора бити поднет у престоници јер се односи на државне институције.
2.20 Дана 15. априла 2011. године, Окружни суд у Curuguaty одбио је захтев у односу на Институт за рурални и земљишни развој и Министарство пољопривреде и сточарства са образложењем да ти органи нису надлежни за надзор над поштовањем безбедносних стандарда при употреби фитосанитарних производа. Истовремено, суд је делимично усвојио захтев у односу на Националну службу за квалитет и здравље биља и семена и Министарство животне средине. Суд је у одлуци истакао да је Министарство не само признало сопствену надлежност у овој материји, већ је, занемаривањем својих дужности, директно омогућило да становништво Colonia Yerutí претрпи тешке здравствене последице услед запрашивања усева. Према мишљењу Окружног суда, „држава није испунила своју обавезу нити дужност заштите права на здравље, као основног људског права”. Поред тога, суд је констатовао да таква ситуација „такође крши уставно право на државну заштиту физичког и психичког интегритета, квалитета живота и живота у здравој и еколошки стабилној животној средини”.
2.21 Поводом Националне службе за квалитет и здравље биља и семена, суд је приметио да је „очигледно да није било никаквог надзора над употребом пољопривредних фитосанитарних производа”, да „није спровођена обавеза успостављања заштитне зоне” и да „Национална служба за квалитет и здравље биља и семена не обавља законом поверене послове, у односу на велике пољопривредне произвођаче, који запрашују своје усеве агрохемикалијама без икаквог надзора те Службе и тиме озбиљно нарушавају здравље становника Yerutí-ја”. Окружни суд је даље навео да „поступање о којем је реч постаје произвољно или незаконито оног тренутка када пољопривредни произвођачи запрашују своја велика имања без надзора, пажње или заштитних мера било које врсте, чиме директно угрожавају околно становништво”. У својој одлуци, суд је признао хитност ситуације, која је представљала трајни ризик од озбиљних здравствених проблема за становништво. На крају, суд је истакао да „не постоје редовни правни путеви за тражење заштите повређеног права, јер су управо институције одговорне за еколошке и фитосанитарне политике затајиле у свом раду”.
2.22 Сходно томе, Окружни суд је наложио обема институцијама да обављају своје законом поверене послове у насељу, а то су биле „планирање, спровођење и надзор над релевантним политикама, зашта заштита животне средине и обезбеђивање да заштитне зоне или заштитни живи појасеви одвајају подручја на којима се користе пољопривредни фитосанитарни производи од људских насеља, школа, здравствених установа, верских објеката, јавних површина и водотокова уопште”.
2.23 Подносиоци представке истичу да нису предузети никакви кораци ради извршења ове одлуке, да она није спроведена и да је запрашивање настављено без икаквих мера заштите животне средине.
Представка
3.1 Подносиоци представке тврде да држава уговорница није испунила своју дужност заштите уколико није поступила са дужном пажњом (due diligence) и уколико је дозволила обимно запрашивање токсичним агрохемикалијама на индустријским имањима у суседству њихових домова, супротно закону. Они тврде да су те повреде учинили јавни службеници у вршењу својих функција. Као последица тога, g. Portillo Cáceres је преминуо испољавајући симптоме тровања агрохемикалијама, док су подносиоци претрпели озбиљне здравствене проблеме.
3.2 Подносиоци представке истичу да овај предмет илуструје ситуацију коју су већ уочила и друга тела Уједињених нација. Комитет за економска, социјална и културна права са забринутошћу је констатовао да је: „ширење узгоја соје подстакло неселективну употребу токсичних агрохемикалија, што је довело до смртних случајева и обољења” и позвао државу уговорницу да „предузме хитне мере како би се обезбедило да узгој соје не угрожава могућност становништва да остварује права призната Пактом”.[14] Комитет за елиминацију дискриминације жена такође је изразио забринутост да злоупотреба токсичних агрохемикалија може негативно утицати на здравље жена на селу и затражио од државе уговорнице да спроведе свеобухватну студију о вероватним негативним узроцима злоупотребе токсичних агрохемикалија у пољопривреди „како би се примениле неопходне мере за искорењивање њиховог утицаја на здравље жена и њихове деце”.[15] Комитет за права детета изразио је забринутост због „негативних последица запрашивања токсичним агрохемикалијама са којима се суочавају сељачке породице” и препоручио држави уговорници да примени све неопходне мере „за решавање изузетно негативних последица запрашивања токсичним агрохемикалијама у руралним заједницама”.[16] Специјални известилац за екстремно сиромаштво и људска права је, током своје мисије у Парагвају, приметио да ширење монокултуре соје и злоупотреба агрохемикалија озбиљно угрожавају здравље аутохтоних и сељачких заједница (campesino), као и да држава није предузела апсолутно никакве мере да заштити право на здравље погођених лица, чиме је довела у озбиљну опасност животе људи чији су домови окружени плантажама соје, посебно у Canindejú-у.[17]
3.3 Подносиоци представке сматрају да се на њих не односи захтев за исцрпљивање унутрашњих правних лекова јер државни органи за које је утврђено да су одговорни нису поступили по налозима суда донетим по захтеву за amparo. Поред тога, истрага је отворена 12. јануара 2011. године и неоправдано се одужила, будући да су биле потребне две године да се закаже припремно рочиште, чиме су прекршене одредбе кривичног процесног права које прописују да се датум за такво рочиште мора одредити у року од 20 дана. Штавише, поступак је обустављен како би се Државном тужилаштву дало додатно време за прикупљање доказа који нису били прикупљени током истраге. На дан подношења представке, докази нису били прикупљени, а истрага је била у застоју. Подносиоци цитирају Мишљења Комитета у којима је утврђено да период од пет година током којих надлежни органи нису извели осумњичене пред суд представља неоправдано одлагање,[18] као и она у којима је Комитет закључио да су, с обзиром на то да је прошло пет година без да су надлежни органи навели могући датум завршетка истраге, унутрашњи правни лекови неоправдано одуговлачени.[19] Подносиоци такође помињу предмет у којем је Комитет утврдио да га ништа не спречава да разматра представку из разлога што је дошло до кашњења дужег од три године у одлучивању о предмету у првом степену.[20]
3.4 Подносиоци представке тврде да догађаји који су предмет ове представке представљају повреду чланова 6, 7. и 17. Пакта, посматраних самостално и у вези са чланом 2. став 3.
3.5 У погледу повреде права на живот и физички интегритет, подносиоци тврде да су се разболели, као и да је g. Portillo Cáceres преминуо услед запрашивања усева које је вршено без икаквог надзора државе. Даље наводе да држава уговорница није испунила своју дужност заштите њиховог живота и физичког интегритета јер није са дужном пажњом примењивала еколошке стандарде и законе. Подносиоци такође тврде да је прекршено њихово право на достојанствен живот због околности у којима живе, будући да су окружени неконтролисаним запрашивањем усева које штетно утиче на њихов свакодневни живот и које је довело до њиховог тровања, с обзиром на то да загађује водотокове у којима пецају и воду из бунара коју пију, уништило је усеве које користе за исхрану и проузроковало угинуће њихових домаћих животиња.
3.6 Подносиоци представке сматрају да је право признато чланом 17. Пакта повређено услед загађења животне средине које су проузроковала индустријска имања - плантаже, која се граниче са њиховим земљиштем, а што држава уговорница ни на који начин није спречила ни контролисала. Они истичу да став 8. Општег коментара бр. 31 (2004) о природи опште правне обавезе која се намеће државама уговорницама Пакта треба тумачити тако да обим заштите коју пружа члан 17. обухвата и заштиту дома и приватног живота од загађења животне средине проузрокованог радњама трећих лица, када те радње представљају незаконито или произвољно мешање у њихову приватност или породицу. Подносиоци стога тврде да држава сноси одговорност за недовољан надзор (culpa in vigilando) када не обезбеди примену закона који уређују пољопривредне активности трећих лица које проузрокују загађење са штетним последицама по дом, приватност или породични живот других лица.
3.7 Подносиоци представке истичу да ово тумачење није непознато у међународном праву људских права; они подсећају на устаљену судску праксу Европског суда за људска права која указује на то да, иако Конвенција за заштиту људских права и основних слобода (Европска конвенција о људским правима) не садржи одредбу која изричито штити права на животну средину, повреда права на приватност и породични живот постоји када опасност по животну средину постане толика да доведе до значајног умањења способности појединца да ужива у свом дому, приватности и породичном животу. Озбиљно загађење животне средине може утицати на добробит појединаца и спречити их да уживају у својим домовима тако да то неповољно утиче на њихов приватни и породични живот.[21] Подносиоци потврђују да члан 17. Пакта треба тумачити еволутивно, у светлу праксе Европског суда, будући да у конкретном предмету постоји довољно доказа о узрочно-последичној вези између обимног запрашивања пестицидима, контаминације пијаће воде забрањеним агрохемикалијама, тровања подносилаца и смрти g. Portillo Cáceres-а.
3.8 Најзад, подносиоци представке тврде да је повређено њихово право на делотворни правни лек из разлога што загађење животне средине које је отровало подносиоце и довело до смрти g. Portillo Cáceres-а није било предмет делотворне, одговарајуће, неопристрасне и темељне истраге, као и да лица одговорна за то загађење нису кажњена.
3.9 Конкретно, подносиоци наводе да су правни лекови које су користили били неделотворни јер, иако је извршен увиђај лицa места који је пружио довољно доказа за претпоставку о директној вези између кршења еколошких прописа и загађења које им је нанело штету: (а) надлежним органима су биле потребне две године да закаже припремно рочиште у предмету у ком су неки произвођачи, али не и два највећа, били обухваћени; (б) на крају је поступак обустављен; (в) Државно тужилаштво није искористило процесну могућност која му је дата за прикупљање доказа; (г) ни медицинска документација подносилаца ни резултати њихових анализа крви и урина нису уврштени у списе предмета у истрази; (д) некажњивост је победила и загађење се наставља; и (ђ) одлука донета по њиховом захтеву за amparo, а која је усвојена, никада није извршена.
3.10 Подносиоци представке захтевају следеће мере: (а) темељну и делотворну истрагу и кажњавање одговорних лица; (б) усвајање неопходних законодавних, управних и других мера како би се делотворно обезбедило да се слични догађаји не понове у будућности; и (в) пуну и одговарајућу накнаду штете.
Примедбе државе уговорнице о прихватљивости и меритуму
4.1 У својим запажањима од 19. септембра 2018. године, држава уговорница тврди да је представка неприхватљива ratione materiae јер Пакт не признаје права на животну средину.[22] Држава уговорница додаје да не постоји веза између спорних догађаја - који се односе на наводне повреде парагвајских управних прописа о употреби агрохемикалија - и права загарантованих Пактом.
4.2 Држава уговорница такође тврди да је представка неприхватљива јер нису исцрпљени унутрашњи правни лекови, будући да су спорни догађаји предмет кривичног поступка који је у току. Држава уговорница наводи да је предмет поново отворен (након што је обустављен), да су 30. септембра 2017. године подигнуте оптужнице против четири од седам лица која су првобитно била обухваћена истрагом,[23] као и да је припремно рочиште било заказано за 27. септембар 2018. године. Држава уговорница истиче да ће, уколико окривљени буду осуђени, подносиоци представке добити сатисфакцију у погледу својих права. Држава уговорница тврди да није било неоправданог одуговлачења поступка, с обзиром на то да: (а) је поступала у складу са начелом објективности и поштовала право на претпоставку невиности; (б) да се ради о сложеном предмету, јер је истрага морала да обухвати велики број лица и укључује доказе техничке природе; и (в) да је поступак у више наврата прекидан због недоласка окривљених пред суд.
4.3 Држава уговорница такође тврди да су подносиоцима представке на располагању и други правни лекови у грађанском праву који би пружили шире и непосредније решење, као што су тужбе за заштиту њихове приватне својине, обезбеђивање обуставе незаконитих радњи и захтев за накнаду штете.[24]
4.4 У погледу меритума, држава уговорница тврди да није прекршила чланове 6. или 7. Пакта јер подносиоци нису доказали да су се отровали пестицидима, будући да су анализе крви и урина показале вредности које су „у оквиру нормалних параметара и нису указивале на присуство резидуалних токсина у њиховом организму”.[25] Држава уговорница даље наводи да је линдан једини активни састојак који је пронађен у концентрацији изнад дозвољене граничне вредности (0,03 mg/kg, уместо 0,01 mg/kg). Држава уговорница такође наглашава да су подносиоци споменули да су имали повишену телесну температуру, али повишена температура заправо није један од уобичајених симптома тровања линданом.
4.5 Што се тиче наводне повреде члана 17. Пакта, држава уговорница тврди да, с обзиром на то да постоје закони о заштити животне средине, као и надзорни органи овлашћени за изрицање санкција, мала је вероватноћа да је изостао надзор над таквим активностима. Држава уговорница такође указује да пријављени догађаји представљају изолован случај у којем су управне санкције примењене на два велика пољопривредна предузећа која се налазе на земљишту које се граничи са пребивалиштима подносилаца. Вођени су управни поступци и решењем бр. 217/2018 од 13. априла у предмету Cóndor S.A. и решењем бр. 250/2018 од 26. априла у предмету Hermanos Galhera Agrovalle del Sol S.A. и/или Emmerson Shimmin, изречене су им новчане казне у износу еквивалентном 5.000 минималних дневних зарада и наложено је редовно вршење надзора и праћења њихових активности.
4.6 У вези са наводном повредом члана 2. став 3. Пакта, држава уговорница указује да је спроведена истрага којом су идентификована лица која узгајају соју у насељу Colonia Yerutí и која могу бити санкционисана након што се кривични поступак окoнча.
Коментари подносилаца представке на изјашњење државе уговорнице
5.1 У одговору од 23. децембра 2018. године, подносиоци представке истичу да они не истичу повреду права на здраву животну средину, већ протестују због задирања у њихову приватност и породични живот, повреде њиховог права на живот и физички интегритет, као и одсутности делотворног правног лека.[26]
5.2 Поводом наводног недостатка везе између спорних догађаја и Пакта, подносиоци тврде да држава уговорница износи ограничавајуће и погрешно тумачење својих обавеза у односу на право на живот, које, поред негативне обавезе да не предузима никакве директне радње које би лишиле неко лице живота, укључује и позитивну обавезу гарантовања достојанствених услова живота. Због тога је неопходно анализирати меритум представке.
5.3 У вези са наводним поновним отварањем кривичног поступка 2017. године, подносиоци наводе да су за ту одлуку сазнали тек када су прочитали одговор државе уговорнице у овом предмету. Они истичу да је то „очајнички покушај да се избегне утврђивање одговорности државе који је потпуно лишен озбиљне намере”, што доказује и чињеница да припремно рочиште које је требало да се одржи у септембру 2018. године није одржано. Тако, ни после више од седам година од спорних догађаја, они и даље нису остварили правду.
5.4 По питању грађанских тужби, подносиоци наводе да такве тужбе не представљају делотворан пут за тражење заштите њиховог права на живот и интегритет од повреда проузрокованих неделотворним реаговањем надлежних органа. Подносиоци додају да, у складу са Бразилским правилима о приступу правди за лица у осетљивом положају, треба узети у обзир осетљив положај сељака (campesinos) који живе у удаљеном руралном насељу Јерути (Yerutí),[27] што их спречава да ангажују и плате адвоката уз ризик од огромних судских трошкова у случају да изгубе грађанску парницу. Они такође тврде да, иако постоје закони о заштити животне средине, судије у систему грађанског правосуђа који је створен ради одбране права приватне својине појединаца немају обавезу да разматрају начела аграрног или еколошког права, као и да држава уговорница нема специјализоване судове овлашћене за разматрање пољопривредних и еколошких питања који би им понудили одговарајући правни пут.
5.5 У погледу меритума представке, подносиоци се поново позивају на повреде права на живот и права на физички интегритет; они напомињу да је државни орган државе уговорнице утврдио да су њихови бунари контаминирани агрохемикалијама, као и да је други државни орган навело управне прекршаје које су починиле фирме које се налазе поред њихових имања. Они потврђују да су, сходно томе, појединци предузели намерне радње које су могле бити спречене од стране државе уговорнице, а које су проузроковале смрт једног сељака (campesino) и имале штетан утицај на могућност других чланова заједнице да остварују своја права на достојанствене услове живота и на физички интегритет.
5.6 Подносиоци представке тврде да, уколико држава не настоји да примени делотворне контроле како би спречила тровање прехрамбених производа, она тиме доводи у опасност право на живот. Даље наводе да здрава животна средина, правовремена и квалитетна здравствена заштита и храна без отрова чине саставни део права на живот. Подносиоци се позивају на Општи коментар бр. 36 као основ да подсете да: „Државе уговорнице треба да предузму одговарајуће мере ради решавања општих услова у друштву који могу довести до директних претњи по живот или спречити појединце да уживају у свом праву на достојанствен живот”, што „... може укључивати и деградацију животне средине”.[28] Наглашавају да право на живот исто тако „обухвата право појединаца да буду заштићени од чињења и нечињења која су усмерена на то или се од њих може очекивати да проузрокују њихову неприродну или превремену смрт”..[29]
5.7 У вези са повредом члана 17. Пакта, подносиоци тврде да држава уговорница не може избећи своју одговорност једноставним позивањем на то да је усвојила еколошке законе и да има органе задужене за спровођење еколошких закона и прописа. Неуспех државе да спроведе те законе и прописе јесте управо оно што чини произвољно мешање у приватност, породицу и домове људи. Подносиоци подсећају да су водотокови и усеви контаминирани, а да су домаће животиње угинуле. Даље наводе да сви ови елементи чине део њиховог приватног и породичног живота и њиховог дома, у које је извршено задирање. Ова ситуација је могла бити избегнута да је држава уговорница поступила са дужном пажњом у испуњавању своје дужности пружања заштите.
5.8 У погледу управног поступка покренутог пет година након спорних догађаја,[30] подносиоци истичу да, не само да он није довео до било какве обуставе запрашивања, већ је управни поступак у односу на Hermanos Galhera Agrovalle del Sol S.A. и/или Emmerson Shimmin окончан обуставом поступка и утврђивањем да ти субјекти не сносе одговорност, након што су 23. маја 2018. године поднели захтев за преиспитивање. У одлуци од 24. септембра 2018. године, Дирекција за правно саветовање Министарства животне средине и одрживог развоја навела је да „није било могуће са сигурношћу утврдити идентитет власника објекта/имања који су прегледали еколошки органи”, као и да „неопходни подаци, као што је број уписа имања у регистар, нису били доступни, нити су забележене координате имања, те стога није било прецизних информација о идентитету физичког или правног лица које је власник или закупац спорне непокретности”. Сходно томе, одлуком бр. 116/18 од 10. октобра 2018. године, Министарство је обуставило поступак против ове фирме и Emmerson Shimmin-а. Што се тиче управног поступка у односу на Cóndor Agrícola S.A. и/или KLM S.A., подносиоци су од надлежних органа затражили копију списа предмета, али нису успели да је добију, те нису могли да анализирају њен садржај.
5.9 Подносиоци тврде да ови догађаји нису изолован случај, на шта указују бројни међународни изрази забринутости поводом овог питања. Поред других изјава о оваквим ситуацијама које су раније поменуте (видети став 3.2 горе), они цитирају извештај Специјалног известиоца за право на храну поводом њене мисије у Парагвају, у којем је од државе уговорнице затражио да успостави делотворан правни оквир за заштиту животне средине, укључујући заштиту од употребе токсичних агрохемијских производа, и да предвиди одговарајуће санкције за оне који крше закон и адекватну накнаду штете за погођена лица.[31] Такође цитирају извештај Специјалног известиоца за права аутохтоних народа о његовој мисији у Парагвају, који је приметио да развојни модел ове земље, који подстиче брз економски раст кроз монокултурну производњу, погоршава постојеће еколошке проблеме проузроковане генетиски модификованим усевима (ГМО) и употребом пестицида. Специјални известилац је стога препоручио да држава уговорница спроведе истраживање о „ефектима запрашивања пестицидима и другим агрохемијским производима... на здоровље људи и на уживање других људских права... као и да усвоји и примењује законодавство којим се уређује употреба таквих производа”.[32] Поред тога, подносиоци цитирају закључна запажања Комитета за економска, социјална и културна права поводом четвртог периодичног извештаја Парагваја, у којима је Комитет поновио свој израз забринутости због штетних ефеката обимног узгоја соје, неселективне употребе токсичних агрохемикалија, контаминације водоснабдевања и несигурности хране. Такође напомињу да је Комитет позвао државу уговорницу да „предузме мере потребне да се обезбеди да узгој соје не угрожава уживање економских, социјалних и културних права, посебно права на достојанствен животни стандард и на храну, воду и здравље”.[33] Подносиоци достављају примере случајева у којима су људи умрли услед тровања пестицидима. Evangelista Peralgo, која је имала 28 година и живела у аутохтоном насељу Campo Agua’e (које се налази са друге стране пута преко пута земљаних путева који воде ка насељу Colonia Yerutí), пребачена је у болницу повраћајући крв, где је и преминула. Дана 7. јануара 2003. године, Silvino Talavera, који је имао 11 година, такође је преминуо након што је Popрскан токсичним агрохемикалијама у департману Итапуа (Itapúa) док је возио бицикл споредним путем који се граничи са обрађеним њивама.[34] Подносиоци такође наводе да су две сестре преминуле 2014. године након што су усеви поред њихове куће запрашени, као и да се 18 одраслих особа у њиховој заједници разболело.[35] Позивају се и на другу аутохтону заједницу у Куругуатију која је претрпела штету од запрашивања усева у августу 2017. године.[36]
5.10 Најзад, у погледу повреде члана 2. став 3. Пакта, посматраног у вези са члановима 6, 7. и 17, подносиоци представке наводе да: (а) обдукција над г. Portillo Cáceres-ом никада није извршена; (б) није спроведена никаква истрага у односу на власнике суседних плантажа за које је утврђено да су учинили управне прекршаје; (в) ниједан од правних лекова које су користили није довео до отклањања недостатка заштитних живих ограда за заштиту подручја од запрашивања, које се и даље наставља, нити до утврђивања конкретних мера за чишћење и пречишћавање оближњих водотокова; и (г) нису добили накнаду штете за штету коју ове повреде и даље проузрокују.
Питања и поступак пред Комитетом
Разматрање прихватљивости
6.1 Пре него што размотри било који захтев садржан у представци, Комитет за људска права мора, у складу са чланом 97. свог Пословника, одлучити да ли је представка прихватљива према Опционом протоколу уз Пакт.
6.2 Као што се захтева чланом 5. став 2. тачка (а) Опционог протокола, Комитет се уверио да се иста ствар не разматра у оквиру неког другог поступка међународне истраге или решавања.
6.3 Комитет прима к знању аргумент државе уговорнице да је представка неприхватљива ratione materiae јер права на животну средину нису предвиђена Пактом. Међутим, Комитет такође примећује да су подносиоци изјавили да не истичу повреду права на здраву животну средину, већ повреде свог права на живот, физички интегритет, приватност, породични живот и делотворан правни лек, као и да то чине из разлога што држава уговорница није испунила своју позитивну обавезу да заштити та права, што би у конкретном случају подразумевало спровођење стандарда заштите животне средине. Стога Комитет сматра да члан 3. Опционог протокола не представља препреку за утврђивање прихватљивости ове представке.
6.4 Комитет прима к знању аргумент државе уговорнице који се односи на неисцрпљивање унутрашњих правних лекова, будући да је у току истрага о смрти г. Portillo Cáceres-а и тровању подносилаца који су последица кршења еколошких закона. Комитет подсећа да је сврха захтева да унутрашњи правни лекови буду исцрпљени пружање могућности државама уговорницама да испуне своју дужност заштите и гарантовања права из Пакта.[37] Међутим, сходно члану 5. став 2. тачка (б) Опционог протокола, унутрашњи правни лекови се не смеју неоправдано одуговлачити. Имајући у виду чињеницу да је прошло више од осам година од спорних догађаја, да кривични поступак није значајније напредовао и да држава уговорница није оправдала то знатно кашњење, Комитет сматра да је истрага неоправдано одуговлачена и да стога може разматрати ову представку.[38]
6.5 Поред тога, Комитет прима к знању аргумент државе уговорнице да подносиоци нису исцрпели све расположиве унутрашње правне лекове јер нису поднели грађанску тужбу. Међутим, Комитет прима к знању и тврдњу подносилаца да ова врста тужбе не би представила делотворан правни пут за тражење заштите њиховог права на живот и интегритет од повреда проузрокованих неделотворним реаговањем надлежних органа. Комитет подсећа да, у складу са чланом 5. став 2. тачка (б) Опционог протокола, подносиоци морају користити само оне правне путеве који им пружају разумне изгледе за отклањање последица повреде,[39] који се односе на наводну повреду и који нуде правну заштиту и накнаду штете пропорционалну причињеној штети. Комитет такође примећује да је суд који је разматрао захтев за издавање налога за ампаро (writ of amparo / уставну тужбу) навео следеће: „Не постоје редовни правни путеви за тражење заштите за право које је прекршено, будући да су управо институције одговорне за еколошку и фитосанитарну политику подбациле у вршењу својих дужности.” Сходно томе, Комитет сматра да грађанска државинска тужба не би представљала делотворан правни лек у конкретном случају и утврђује да је представка прихватљива према члану 5. став 2. тачка (б) Опционог протокола.
6.6 Будући да је представка испунила све услове за прихватљивост и да су захтеви подносилаца засновани на члановима 2. став 3, 6, 7. и 17. Пакта довољно поткрепљени за потребе утврђивања прихватљивости, Комитет проглашава представку прихватљивом и приступа разматрању представке по меритуму.
Разматрање меритума
7.1 Комитет за људска права је размотрио ову представку у светлу свих информација које су му стављене на располагање од стране странака, како се то захтева чланом 5. став 1. Опционог протокола.
7.2 Комитет прима к знању тврдњу подносилаца да догађаји у овом предмету представљају повреду члана 6. Пакта нечињењем, и то како у односу на г. Portillo Cáceres-а, који је преминуо испољавајући симптоме тровања пестицидима, тако и у односу на саме подносиоце услед неиспуњавања дужности државе уговорнице да им пружи заштиту. Они наводе да је њихово право на достојанствен живот прекршено као резултат континуираног запрашивања које негативно утиче на њихов свакодневни живот, загађује водотокове у којима пецају, бунаре из којих пију воду, као и усеве и домаће животиње који су њихов извор хране, што је све довело до њиховог тровања и захтевало њихову каснију хоспитализацију будући да су патили од истих симптома као и г. Portillo Cáceres (мучнина, вртоглавица, главобоља, повишена температура, болови у стомаку, повраћање, дијареја, кашаљ и оштећења коже). Комитет такође примећује да држава уговорница тврди да подносиоци нису доказали да су се отровали пестицидима, као и да је линдан једина токсична агрохемикалија која је пронађена у концентрацији изнад дозвољене границе. Међутим, Комитет примећује да је извештај Јавног тужилаштва о резултатима анализе узорака воде узетих из бунара који је користило домаћинство г. Portillo Cáceres-а указао на присуство алдрина и линдана, који представљају пестицид и инсектицид који су забрањени према парагвајском закону. Поред тога, Комитет примећује да над г. Portillo Cáceres-ом никада није извршена обдукција, иако је то тражено у четири наврата ради утврђивања да ли у његовим унутрашњим органима има трагова агрохемикалија; да медицинска документација подносилаца и резултати њихових анализа крви и урина никада нису унети у списе предмета; као и да држава уговорница није доставила ниједан доказ који би показао да су анализе узорака крви и урина дале вредности које су у границама нормале. Комитет подсећа да разлог зашто терет доказивања не лежи искључиво на подносилаца представке јесте, посебно, то што подносилац и држава уговорница немају увек једнак приступ доказима; штавише, често је случај да само држава уговорница има приступ неопходним информацијама. У случајевима у којима разјашњење зависи од информација којима приступ има само држава уговорница, Комитет може сматрати наводе основаним уколико их држава уговорница не демантује пружањем задовољавајућих доказа и објашњења.[40]
7.3 Комитет примећује да уско тумачење не одражава на адекватан начин пуни концепт права на живот и да државе морају предузети позитивне мере да би то право заштитиле.[41] Комитет подсећа на свој Општи коментар бр. 36, у којем је утврдио да се право на живот такође тиче права појединаца да уживају у праву на достојанствен живот и да буду заштићени од чињења или нечињења која би проузроковала њихову неприродну или превремену смрт.[42] Државе уговорнице треба да предузму све одговарајуће мере ради решавања општих услова у друштву који могу довести до претњи по право на живот или спречити појединце да уживају у свом праву на достојанствен живот, а ти услови укључују и загађење животне средине.[43] У том погледу, Комитет примећује да је држава уговорница такође обавезана Стокхолмском конвенцијом о дуготрајним органским загађујућим супстанцама. Поред тога, Комитет подсећа да државе уговорнице могу прекршити члан 6. Пакта чак и ако такве претње и ситуације не доводе до губитка живота.[44]
7.4 Комитет такође прима к знању развој праксе пред другим међународним судовима који су признали постојање неоспорне везе између заштите животне средине и остваривања људских права и који су утврдили да деградација животне средине може негативно утицати на делотворно уживање права на живот.[45] Тако је озбиљна деградација животне средине довела до утврђивања повреде права на живот.[46]
7.5 У конкретном предмету, Комитет је мишљења да обимно запрашивање спорног подручја токсичним агрохемикалијама - радња која је обилно документована[47] - представља разумно предвидиву претњу по животе подносилаца, имајући у виду да је такво запрашивање великих размера контаминирало реке у којима подносиоци пецају, воду из бунара коју пију, као и воћке, усеве и домаће животиње који су њихов извор хране. Подносиоци су хоспитализовани због тровања, а држава уговорница није доставила доказе било какве врсте који би показали да су резултати анализа крви и урина били у границама нормале, нити је понудила алтернативно објашњење за спорне догађаје. Поред тога, г. Portillo Cáceres је преминуо без икаквог објашњења државе уговорнице, будући да обдукција никада није извршена. Комитет такође примећује да је током најмање пет година које су претходиле догађајима у овом предмету више државних органа било упозорено на запрашивања и њихов утицај на становнике насеља Colonia Yerutí (став 2.6). Упркос тим извештајима и притужбама, држава уговорница није предузела ништа. Поред тога, изрицањем управних санкција за два произвођача (став 4.5), држава уговорница је признала да су те активности представљале опасност, што је чињеница на коју не утиче обустава поступка наложена у једном од тих предмета због формалних пропуста у поступању еколошких органа (став 5.8). Штавише, Министарство животне средине је додатно признало своју одговорност за изостанак надзора. Најзад, усвајањем захтева за издавање налога за ампаро, Окружни суд је јасно навео да „држава није испунила своју обавезу нити је извршила своју дужност пружања заштите”. Упркос свему наведеном, запрашивање се наставило. Сходно томе, имајући у виду акутно тровање које су подносиоци претрпели, како је то признато у одлуци о ампару из 2011. године (ставови 2.20. и 2.21), као и смрт г. Portillo Cáceres-а, коју држава уговорница никада није објаснила, Комитет закључује да информације којима располаже указују на повреду члана 6. Пакта у односу на г. Portillo Cáceres-а и подносиоце ове представке.
7.6 Будући да је утврдио повреду члана 6. Пакта, Комитет не сматра потребним да се бави питањем да ли исте радње такође представљају и повреду члана 7.
7.7 У односу на наводну повреду члана 17. Пакта, Комитет прима к знању тврдњу подносилаца да домаће животиње, усеви, воћке, водни ресурси, риба и пољопривредни приноси чине саставне делове њихове приватности, породичног живота и дома, те да неспособност државе уговорнице да спроведе еколошке стандарде стога представља пример произвољног мешања у њихову приватност, породицу и дом. Подносиоци такође тврде да обим заштите која се пружа на основу члана 17. Пакта обухвата и заштиту од загађења животне средине, као и да држава сноси кривицу у надзору (culpa in vigilando) јер није успоставила контролу над пољопривредном активношћу која ствара загађење. Комитет такође прима к знању чињеницу да су, према наводима државе уговорнице, изречене управне санкције спорним компанијама и да су поднете кривичне пријаве против четири лица, без чега не би било повреде члана 17. Пакта. Међутим, Комитет примећује да су, у коначници, ти управни поступци обустављени због формалних пропуста у поступању еколошких органа (став 5.8), а незаконито запрашивање усева није престало.
7.8 Комитет примећује да подносиоци, који су сељаци (campesinos) из исте породице и баве се породичном пољопривредом на државном земљишту којим управља државни орган (став 2.2), у својој егзистенцији директно зависе од усева, воћака, сточног фонда, риболова и водних ресурса. Држава уговорница ово није оспорила. Комитет подсећа да термин „дом” треба разумети тако да означава место где особа борави или где обавља своје уобичајено занимање.[48] Даље, Комитет сматра да горенаведени елементи чине саставне делове начина живота подносилаца, који зависе од замље,[49] као и да се може сматрати да ти елементи потпадају под обим заштите члана 17. Пакта.[50] Поред тога, Комитет сматра да члан 17. не треба разумети као ограничен искључиво на уздржавање од произвољног мешања, већ као онај који обухвата и обавезу држава уговорница да усвоје позитивне мере потребне за обезбеђивање делотворног остваривања овог права, у светлу мешања од стране државних органа и физичких или правних лица.[51] У конкретном предмету, Комитет примећује да држава уговорница није успоставила одговарајућу контролу над незаконитим активностима које су стварале загађење. Неиспуњавање дужности заштите од стране државе уговорнице, како је то признато у одлуци о ампару (ставови 2.20. и 2.21), омогућило је наставак запрашивања великих размера, супротно унутрашњим прописима, укључујући и употребу забрањених агрохемикалија, што је проузроковало не само загађење бунарске воде у домовима подносилаца, како је то признало Јавно тужилаштво, већ и угинуће рибе и стоке и губитак усева и воћака на земљишту на којем подносиоци живе и узгајају усеве, а што све чини саставне делове приватног живота, породице и дома подносилаца. Комитет примећује да држава уговорница у том погледу није понудила ниједно алтернативно објашњење. Када загађење има директне последице на право на приватни и породични живот и дом, а негативне последице тог загађења су озбиљне због свог интензитета или трајања и телесне или душевне штете коју проузрокују, тада деградација животне средине може негативно утицати на добробит појединаца и довести до повреде приватног и породичног живота и дома.[52] Сходно томе, у светлу информација којима располаже, Комитет закључује да спорни догађаји у конкретном предмету указују на повреду члана 17. Пакта.
7.9 Најзад, Комитет прима к знању тврдњу подносилаца да спорни догађаји у овом предмету такође представљају повреду члана 2. став 3. Пакта, посматраног у вези са члановима 6. и 17, будући да није спроведена делотворна, одговарајућа, непристрасна и темељна истрага о загађењу животне средине које је отровало подносиоце и довело до смрти г. Portillo Cáceres-а. Посебно истичу да ни медицинска документација подносилаца ни резултати њихових анализа крви и урина никада нису унети у списе предмета; да осумњичени нису проглашени кривима, а загађење се наставља; да власници суседних пољопривредних предузећа који су учинили повреде - за које је као такве утврђено да су учињене у управном поступку - нису били предмет никакве кривичне истраге; да налог за ампаро (amparo) који им је одобрен никада није спроведен; да ниједан од правних лекова које су користили није довео do отклањања недостатка заштитних живих ограда ради заштите подручја од запрашивања, које се и даље наставља; као и да нису добили никакву накнаду штете. Комитет такође примећује да су, према наводима државе уговорнице, идентификовани осумњичени који могу бити кажњени када се кривични поступак оконча. Ипак, више од осам година након догађаја описаних у овој представци, истраге нису оствариле никакав суштински напредак нити су довеле до отклањања последица штете коју су подносиоци претрпели, чиме је прекршен члан 2. став 3, посматран у вези са члановима 6. и 17. Пакта.
8. Комитет за људска права, поступајући на основу члана 5. став 4. Опционог протокола, сматра да информације којима располаже указују на то да је држава уговорница прекршила чланове 6. и 17. Пакта, посматране самостално и у вези са чланом 2. став 3.
9. У складу са чланом 2. став 3. тачка (а) Пакта, држава уговорница има обавезу да подносиоцима обезбеди делотворан правни лек, што подразумева потпуно обештећење лица чија су права прекршена. Држава уговорница би стога требало да: (а) спроведе делотворну и темељну истрагу о спорним догађајима; (б) изрекне кривичне и управне санкције свим лицима одговорним за догађаје у овом предмету; (в) обезбеди потпуно обештећење подносиоцима, укључујући и адекватну накнаду штете коју су претрпели. Држава уговорница такође има обавезу да предузме кораке како би спречила сличне повреде у будућности.
10. Имајући у виду да је, потписавши Опциони протокол, држава уговорница признала надлежност Комитета да утврђује да ли је дошло до повреде Пакта или не, као и да се, сходно члану 2. Пакта, држава уговорница обавезала да свим појединцима на својој територији или под својом јурисдикцијом обезбеди права призната у Пакту и пружи делотворан и правно извршив лек када се утврди повреда, Комитет жели да у року од 180 дана прими информације од државе уговорнице о мерама предузетим ради спровођења Мишљења Комитета. Од државе уговорнице се такође тражи да објави ово Мишљење и да га широко дистрибуира, посебно у дневним новинама са великим тиражом у департману Каниндеју (Canindeyú).
________________________
[1] Декрет бр. 2048/04 о заштитним појасевима дуж путева.
[2] Одлука бр. 485/03 о заштитним појасевима у близини насељених места.
[3] Декрет бр. 18831/86 о мерама за заштиту водотокова и извора воде.
[4] Законом бр. 294/93 о процени утицаја на животну средину захтева се да индустријска имања спроведу студије утицаја на животну средину, да се придржавају релевантног плана управљања животном средином и да поседују еколошку дозволу. Видети такође Закон бр. 716/96 о еколошким прекршајима, којим се непоштовање законских обавеза у погледу мера за ублажавање утицаја на животну средину дефинише као кажњиво дело.
[5] Закон бр. 3742/2009 о надзору над фитосанитарним производима за пољопривредну употребу и Закон бр. 123/91 о новим фитосанитарним стандардима.
[6] Како би отпутовали до болнице у Curuguaty, становници зависе од добре воље комшија са возилима који пристану да их превезу, будући да здравствена станица у насељу нема санитетско возило, а јавни превоз не постоји.
[7] Олдрин и линдан (Aldrin и Lindane - пестицид и инсектицид који су забрањени у свим облицима и наменама од 24. маја 1993. године због високе токсичности по људе и животну средину); и ендосулфан (инсектицид који је 2008. године био предмет позива на глобалну забрану од стране Комитета за преглед Стокхолмске конвенције о дуготрајним органским загађујућим супстанцама). У новембру 2010. године, држава уговорница је суспендовала регистрацију и увоз ендосулфана, забранила његову употребу у производњи цвећа и воћа и постепено уводила забрану његове употребе у индустријској пољопривреди током периода од две године.
[8] Cóndor Agrícola S.A. и/или KLM S.A., и Hermanos Galhera Agrovalle del Sol S.A. и/или Emmerson Shimmin.
[9] Извештај Министарства животне средине од 24. јануара 2011. године.
[10] Тужилац је од кривичног суда затражио да наложи обдукцију 15. јануара 2011, 14. фебруара 2011. и 18. маја 2011. године. Четврти захтев за обдукцију поднело је Врховно тужилаштво 31. јула 2013. године.
[11] Предмет бр. 17-3-1-2011-74.
[12] Министарство животне средине навело је да „признаје буџетска и кадровска ограничења у погледу својих капацитета за надзор... у потпуности се слаже са подносиоцима притужбе у погледу потребе за унапређењем државног надзора и механизама интервенције” и иде толико далеко да говори о „прихватању одговорности”.
[13] Члан 566 Закона о парничном поступку: „Сваки првостепени суд у надлежности подручја на којем је незаконити акт, пропуштање или претња имала или може имати утицај, надлежан је за одлучивање о захтеву за amparo.”
[14] E/C.12/PRY/CO/3, ставови 16. и 27.
[15] CEDAW/C/PRY/CO/6, ставови 32. и 33.
[16] CRC/C/PRY/CO/3, ставови 50. и 51. тачка (д).
[17] A/HRC/20/25/Add.2, ставови 47. и 48.
[18] Видети, на пример, Vicente et al. v. Colombia (CCPR/C/60/D/612/1995).
[19] Blanco Domínguez v. Paraguay (CCPR/C/104/D/1828/2008).
[20] Fillastre and Bizoarn v. Bolivia (CCPR/C/43/D/336/1988).
[21] Подносиоци представке цитирају став 51 пресуде López Ostra v. Spain од 9. децембра 1994. године; ставове 68. и 69. коначне пресуде Fadeyeva v. Russia од 30. новембра 2005. године; и став 105 пресуде Dubetska and Others v. Ukraine од 10. фебруара 2011. године.
[22] Као судску праксу у погледу неприхватљивости ratione materiae, држава уговорница цитира одлуку Комитета у предмету K.B. v. Norway (представка бр. 53/1979) и став 6.7 одлуке Комитета против тортуре у предмету Roitman Rosenmann v. Spain (CAT/C/28/D/176/2000).
[23] Оптужбе су се односиле на непоштовање одређених одредби Закона о процени утицаја на животну средину (Закон бр. 294/93) и Закона о фитосанитарним производима у пољопривреди (Закон бр. 3742/09).
[24] Држава уговорница указује на то да члан 1944 Грађанског законика прописује: „Свако ко смета другом у државини или га лиши исте, чини противправно дело... Лице чија је државина сметана може тужити одговорно лице... ради престанка тих радњи, а уколико се то лице плаши даљег сметања, држалац такође може захтевати да се забрани будуће предузимање таквих радњи.”
[25] Држава уговорница није доставила никакву поткрепљујућу документацију.
[26] Подносиоци представке цитирају Мишљење Комитета у предмету Nell Toussaint v. Canada како би поткрепили свој аргумент да представку треба прогласити прихватљивим. Они истичу да је у том Мишљењу Комитет навео да „... подноситељка објашњава да она не тврди да је дошло до повреде њеног права на здравље, већ њеног права на живот, тврдећи да држава уговорница није испунила своју позитивну обавезу да заштити њено право на живот” (CCPR/C/123/D/2348/2014, став 10.9).
[27] Подносиоци представке подсећају да је становницима Yerutí-ја изузетно тешко да приступе јавним службама, укључујући тужилаштво и судовe, будући да јавни превоз уопште не постоји. Људи који желе да уђу у заједницу или је напусте морају користити један од два земљана пута, дужине 10 и 14 километара, који постају непроходни када пада киша, како би стигли до најближег пута, а чак и када у томе успеју, најближи град, Curuguaty, удаљен је 20 километара.
[28] Општи коментар бр. 36 (2018) о праву на живот, став 26.
[29] Ibid., став 3.
[30] Захтев за инспекцијски преглед носио је датум 15. април 2016. године, а било је потребно две године да се донесе одлука.
[31] A/HRC/34/48/Add.2, став 106. тачка (д).
[32] A/HRC/30/41/Add.1, ставови 48. и 83. тачка (г).
[33] E/C.12/PRY/CO/4, став 25.
[34] Подносиоци цитирају Mesa de Concertación para el Desarrollo Rural Sostenible, Informe de la Sociedad Civil sobre el Cumplimiento del PIDESC en el Paraguay 2000–2006, Asunción, 2007, стр. 22, доступно на: https://www2.ohchr.org/english/bodies/cescr/docs/info-ngos/DESC-Paraguay.pdf.
[35] Подносиоци достављају новински чланак који је доступан на: https://www.ultimahora.com/dos-ninas-fallecieron-curuguaty-causa-agrotoxicos-segun-la-fnc-n814364.html.
[36] Подносиоци достављају новински чланак под називом „Comunidad indígena afectada por fumigación de sojales en Curuguaty” (Индигенска/Аутохтона заједница погођена запрашивањем поља соје у Curuguaty-ју), доступан на: https://www.ultimahora.com/comunidad-indigena-afectada-fumigacion-sojales-curuguaty-n1101022.html.
[37] Устаљена пракса (заузет правни став) од Мишљења Комитета у предмету T.K. v. France (CCPR/C/37/D/220/1987), став 8.3.
[38] Поводом питања неоправданих одлагања, видети Abdoellaevna v. The Netherlands (CCPR/C/125/D/2498/2014), став 6.3, и Chernev v. Russian Federation (CCPR/C/125/D/2322/2013), став 11.3.
[39] Colamarco Patiño v. Panama (CCPR/C/52/D/437/1990), став 5.2.
[40] Medjnoune v. Algeria (CCPR/C/87/D/1297/2004), став 8.3.
[41] Nell Toussaint v. Canada, став 11.3.
[42] Општи коментар бр. 36, став 3.
[43] Ibid., став 26.
[44] Ibid., став 7.
[45] Интер-амерички суд за људска права, Саветодавно мишљење OC-23/17 од 15. новембра 2017. године о животној средини и људским правима, серија A, бр. 23, ставови 47, 108 и даље; и Kawas-Fernández v. Honduras, меритум, одштета и трошкови, пресуда од 3. априла 2009. године, серија C, бр. 196, став 148. Видети такође Афричку комисију за људска и права народа, Social and Economic Rights Action Center & the Center for Economic and Social Rights v. Nigeria, представка бр. 155/96, 27. октобар 2001, и Општи коментар бр. 36, став 3.
[46] Европски суд за људска права, Özel and Others v. Turkey, пресуда од 17. новембра 2015. године, ставови 170–171 и 200; Budayeva and Others v. Russia, пресуда од 20. марта 2008. године, ставови 128–130, 133 и 159; Öneryildiz v. Turkey, пресуда од 30. новембра 2004. године, ставови 71, 89–90 и 118.
[47] Видети фусноте 14–17 и 32–34.
[48] Општи коментар бр. 16 (1998) о праву на приватност, став 5.
[49] Декларација Уједињених нација о правима сељака и других људи који раде у руралним областима, члан 1.
[50] Hopu and Bessert v. France (CCPR/C/60/D/549/1993/Rev.1), став 10.3.
[51] Општи коментар бр. 16, став 1. Видети такође Европски суд за људска права, Cordella and Others v. Italy, пресуда од 24. јануара 2019. године, став 158.
[52] Европски суд за људска права, López Ostra v. Spain, пресуда од 9. децембра 1994. године, ставови 51, 55 и 58; Fadeyeva v. Russia, ставови 68–70, 89, 92 и 134 и Cordella and Others v. Italy, ставови 173–174.
__________________________________________________________________________
*Незванични превод Правосудне академије