Пресуда Управног суда II-6 У 15041/20 од 31.08.2023. године, доступна на адреси
https://sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/472737
Управни суд, одлучујући у управном спору по тужби коју је поднео тужилац АА ради поништаја решења туженог Републичког Фонда за пензијско и инвалидско осигурање, у предмету пензијском, донео је пресуду којом се поништава решење РФПИО и предмет враћа надлежном органу на поновно одлучивање.
Оспореним решењем одбијена је жалба тужиоца изјављена против решења Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, Службе дирекције фонда у Приштини, којим је одбијен његов захтев за успостављање исплате пензије.
Тужбом поднетом Управном суду тужилац оспорава законитост решења туженог органа, наводећи да се определио за исплату пензија која му припадају по закону Републике Србије и да би се, тек након доношења решења од стране туженог за успоставу исплате те пензије, одрекао права на исплату пензије по Уредбама Косова и Метохије, јер се не може одрећи јединог примања које му је једини извор прихода. Даље, наводи да се ни првостепени ни тужени орган не изјашњавају о томе да се тужилац, за време док је примао пензије на територији АП Косово и Метохија, изјаснио да првостепени орган може обуставити исплату или му исплатити разлику између износа који је по наведеним Уредбама примио и износа који му по решењу о успостави пензије припада, чиме се изјаснио коју пензију жели да прима, као ни о томе да се у списима предмета налази табеларни приказ износа примљених пензија, из кога се види да је пензија коју остварује на територији Косова и Метохије далеко мања од пензије која тужиоцу припада на територији Републике Србије.
Указује на пресуду Управног суда II-6 У. 3193/18 од 29.05.2019. године, у којој су дати јасни налози управним органима који се тичу права тужиоца на поновну успоставу пензије и констатује да тужени орган не поступа по налогу из ове пресуде, већ поново доноси негативну одлуку из других разлога.
У одговору на тужбу, тужени орган наводи да је тужилац био корисник пензије код Републичког фонда за пензијско и инвалидско осигурање, да му је пензија фактички обустављена због ратних околности 1999. године, да се први пут обратио Фонду за поновну успоставу исплате пензије 20.06.2016. године и да је корисник пензије према Уредбама о пензијама на територији АП Косово и Метохија, због чега је његов захтев правилно одбијен, у складу са одредбом члана 119. Закона о пензијском и инвалидском осигурању. Даље, сматра да је чињенично и правно стање у овој управној ствари идентично са представком из предмета Европског суда Чекић против Хрватске (број представке 15085/02), којом су подносиоци тражили да Европски суд утврди повреду права на неометано уживање имовине, јер је домаћи суд одбио њихове захтеве позивајући се на законске одредбе према којима се у случају стеченог права на две или више пензија из обавезног пензијског осигурања може користити само једна пензија. Указује да Европски суд није нашао да су повређена права подносиоца ове представке, јер је неспорно утврђено да су за одређени период већ примили одређене износе пензије од органа који су привремено вршили јурисдикцију на делу територије Републике Хрватске. Осим тога, тужени орган наводи да је, за разлику од предмета Чекић против Хрватске, у предмету Грудић против Србије, Европски суд утврдио повреду права подносилаца представке на неометано уживање имовине, али да се наведени предмет не може применити у конкретном случају, будући да се чињенично и правно стање битно и суштински разликује од предмета тужиоца.
Након оцене навода тужбе, одговора на тужбу, као и свих списа ове управне ствари, испитујући законитост оспореног решења, Управни суд је нашао дa je тужба основана.
Одредбом члана 6. став 2. Закона о пензијском и инвалидском осигурању, прописано је да права из пензијског и инвалидског осигурања не застаревају, осим права на потраживања доспелих а неисплаћених износа у случајевима утврђеним овим законом.
Одредбом члана 88. став 3. истог Закона, прописано је да је корисник права дужан да фонду благовремено пријави промену која је од утицаја на право односно обим коришћења права.
Одредбом члана 110. став 1. истог Закона, прописано је да права из пензијског и инвалидског осигурања престају када, у току њиховог коришћења, престану да постоје услови за стицање и остваривање тих права.
Према одредби члана 119. истог Закона, ако осигураник, односно корисник пензије, стекне право на две или више пензија на територији Републике, може користити само једну од тих пензија по сопственом избору.
Одредбом члана 123. истог Закона, прописано је да ће се доспели месечни износи пензије, новчаних накнада, који нису могли бити исплаћени због околности које је проузроковао корисник, накнадно исплатити највише за 12 месеци уназад рачунајући од дана када, по престанку деловања тих околности, корисник поднесе захтев за исплату.
Управни суд је приликом одлучивања, поред цитираних одредби закона које су од значаја за одучивање у овој ствари, имао у виду и обавезујућа правна схватања изражена у пресуди Европског суда за људска права – Грудић против Србије, представка бр. 3192/08 од 17.04.2012. године, став 2. (оцена суда), тачка 77. - 83. Наведеном пресудом Европског суда за људска права, тачком 83. утврђено је, да је дошло до повреде члана 1. Протокола број 1. Конвенције о људским правима, која гласи: “Свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине. Нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права”.
Код оваквог стања ствари, а имајући у виду цитиране одредбе Закона о општем управном поступку, Закона о пензијском и инвалидском осигурању, као и обавезујућа правна схватања изражена у пресуди Европског суда за људска права – Грудић против Србије, представка бр. 3192/08 од 17.04.2012. године, Управни суд налази да се не могу прихватити као правилни разлози туженог органа датих у образложењу оспореног решења, да првостепеним решењем није повређен закон на штету тужиоца.
Са изнетих разлога, Суд је тужбу уважио и поништио оспорено решење.