Решење Апелационог суда у Београду, Београду Рех-Ж 3/2022 од 11.02.2022. године, доступнo на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/509725
Решењем Вишег суда у Београду Рех. бр. 262/16 од 28.10.2021. године, усвојен је захтев за рехабилитацију пок. ББ, па је утврђено да је пресуда Војног суда у Београду Суд.бр. 671/46 од 06.11.1946. године ништава од тренутка њеног доношења и да су ништаве све правне последице такве осуде, а рехабилитовано лице ББ се сматра неосуђиваним.
Испитујући правилност ожалбеног решења у смислу одредбе члана 386 у вези члана 402 Закона о парничном поступку и члана 30 став 2 Закона о ванпрарничном поступку, другостепени суд је нашао да је жалба противника предлагача је неоснована.
По оцени Апелационог суда у Београду, правилно је првостепени суд нашао да је у поступку у ком је донета осуђујућа пресуда против ББ, од стране Војног суда, који је основан Уредбом о војним судовима, као и сама пресуда, дошло до повреде права на правично суђење, које је загарантовано чланом 6 Европске конвенције о људским правима и огледа се у томе да свако током одлучивања о његовим грађанским правима и обавезама, или о кривичној оптужби против њега, има право на правичну и јавну расправу у разумном року, пред независним и непристрасним судом, образованом на основу закона, и да свако ко је оптужен за кривично дело мора се сматрати невиним све док се не докаже његов кривица, правноснажном судском пресудом. Независност суда значи његову слободу од сваке контроле или субординације било другим државним органима или властима или пак странкама, односно независност судећег тела као целине, као и независност појединачног члана тог судећег тела, те када се утврђује да ли је суд независан, Европски суд за људска права узима у обзир начин избора чланова судећег тела, као и дужину трајања њихове службе, постојање гаранције да је судеће тело слободно од сваког спољнег притиска, те да ли суд већ на први поглед ствара поверење у своју независност. Стога је неопходно да је суд основан по закону, чиме се елиминише могућност суђења пред посебним судовима који би се основали на који други начин, а што је у конкретном случај, с обзиром на то да је Војни суд основан Уредбом о војним судовима, која уредба као таква представља подзаконски акт, односно акт органа извршне власти.
Надаље, правилно је првостепени суд нашао да је у конкретном поступку који је против ББ вођен, и који је претходио доношењу првостепене, а и доношењу другостепене пресуде, дошло до повреде општеприхваћених правила међународног права, на шта указује и чињеница да ни осуђујућа пресуда Војног суда Суд. бр. 671/46 од 06.11.1946. године као ни пресуда Врховног суда Југословенске армије Суд.бр. 1081/46 од 10.12.1946. године, нису садржале образложење, односно да је у истима назначено да је образложење као непотребно изостављено, а што је и са аспекта савремених принципа кривичног права неприхватљиво, с обзиром на то да се из наведених пресуда, а пре свега пресуде Војног суда Суд.бр. 671/46 од 06.11.1946. године, уопште не може закључити којим разлозима се првостепени Војни суд руководио када је донео одлуку о кривици оптуженог, односно које чињенице је узео као доказане, а које као недоказане, из којих разлога није уважио одређене предлоге странака, нити на који начин је ценио веродостојност доказа, којим разлозима се руковиодио приликом решавања правних питања, посебно да ли је ББ учинио кривично дело, и уколико јесте које олакшавајуће и отежавајуће околности на страни окривљеног су биле опредељујуће да га осуди на начин како је то учинио. И по налажењу овог суда, неприхватљиво је да првостепена пресуда није садржала образложење, односно да је констатовано да је исто као непотребно изостављено када се има у виду да је против такве пресуде рехабилитант, као оптужени поднео жалбу другостепеном суду, дакле да таквом одлуком није био задовољан, при чему првостепена пресуда није садржала ни поуку о правном леку, а што је у директној супротности са чланом 13 Европске конвенције о људским правима, којом је загарантовано право на делотворни правни лек.
Такође из наведених пресуда, произлази да ББ није имао браниоца, а у истој се не наводи ни да ли да ли је у конкретном случају обзиром на висину запрећене казне или психофизичка својства окривљеног, одбрана окривљеног била обавезна или не, да ли је евентуално уколико одбрана није била обавезна, окривљени изричито захтево да се сам брани и да ли је био способан да се брани у оваквом кривичном поступку, а што је и по оцени овог суда недостатак који је у директној супротности и са аспекта савремених принципа кривичног права
Из наведених разлога, побијана одлука је морала бити потврђена.