У овој правној ствари спор је настао поводом захтева за утврђење ништавости уговора о продаји стана и предаје непокретности у државину тужиоцу. У основи спора налази се однос суинвеститора у изградњи и питање заштите савесног купца као трећег лица.
Тужилац (грађевинско предузеће) и привредно друштво (... доо) закључили су 2003. године уговор о заједничкој изградњи, а 2004. године анекс којим су извршили физичку поделу станова. Према том анексу, спорни стан је припао тужиоцу. Међутим, ... доо је 2006. године продао тај стан туженој. Уговор је закључен у законом прописаној форми, оверен пред судом, купопродајна цена је исплаћена, а тужена је ступила у посед.
Накнадно су оба привредна субјекта ушла у стечај: најпре је у стечају било друштво ... доо (продавац стана), које је касније и брисано из регистра стечајних маса, а током поступка је и тужилац као друштвено предузеће такође био у стечају, након чега је поступак настављен у односу на стечајну масу, односно правног следбеника. Дакле, спор се у завршници водио између тужиоца (односно његовог правног следбеника након стечаја) и тужене као купца стана.
Првостепени суд је утврдио ништавост уговора, сматрајући да продавац није био овлашћен да располаже станом који је анексом припао тужиоцу. Ипак, Привредни апелациони суд је преиначио ту одлуку.
Кључно правно питање било је да ли је тужена била савестан (bona fide) купац. Другостепени суд је пошао од начела да се савесност претпоставља и да је терет доказивања несавесности на тужиоцу. Утврђено је да је тужена извршила увид у релевантну документацију, укључујући уговор о заједничкој изградњи, проверила стање у катастру, те да јој анекс којим је извршена прерасподела станова није био доступан нити је за њега знала. Стога није имала разлога да сумња у овлашћење продавца.
Суд је нагласио да евентуална повреда унутрашњег односа између суинвеститора (који је касније отишао у стечај) не може ићи на штету савесног трећег лица које је у правном промету поступало у доброј вери. Позивајући се на стандард установљен у предмету Gladysheva protiv Rusije, суд је истакао значај заштите права на мирно уживање имовине (члан 1 Протокола бр. 1) и права на дом (члан 8 Конвенције), те оценио да би исељење тужене представљало несразмерно мешање у та права.
Коначно, закључено је да нису испуњени услови за ништавост уговора по члану 103. Закона о облигационим односима, те је тужбени захтев одбијен. Одлука афирмише принцип правне сигурности и заштите савесног купца у ситуацији када су односи између инвеститора оптерећени стечајем и међусобним спором.