Пресуда Апелационог суда у Београду Гж 330/2023 од 11.11.2023.године, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/535080
Пресудом Апелационог суда у Београду у предмету Г3 74/2022 одбија се као неоснована жалба тужиоца и потврђује пресуда Вишег суда у Београду П 2590/20 од 3.11.2021. године.
Удружење грађана Београдски центар за људска права, тражило је да се утврди да је тужена Република Србија од 18. марта 2020. године до 6. маја 2020. године дискриминаторски поступала у дужем временском периоду (продужена дискриминација) према лицима са навршених 65 година у насељеним местима са више од 5.000 становника и лицима са навршених 70 година у насељеним местима до 5.000 становника, када је за ова лица прописала неоправдано строжи режим ограничења кретања за време ванредног стања и то Наредбом о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије од 18. марта 2020. године и Уредбом о мерама за време ванредног стања, са изменама, почев од 8. априла 2020. године. Захтев је одбијен као неоснован.
Против ове пресуде, тужилац је благовремено изјавио жалбу, побијајући је због битних повреда одредаба парничног поступка и погрешне примене материјалног права.
Апелациони суд је нашао да жалба тужиоца није основана.
Суд истиче да је, министар унутрашњих послова, уз сагласност министра здравља дана 18.3.2020. године донео Наредбу о ограничењу и забрани кретања лица на територији Републике Србије, која је истог дана ступила на снагу, којом је одређено да се ради сузбијања и спречавања ширења заразне болести Covid 19 и заштите становништва од те болести, забрањује кретање на јавним местима, односно ван станова, просторија и објеката за становање у стамбеним зградама и изван домаћинства лицима са навршених 65 и више годинa живота и то у насељеним местима преко 5.000 становника, као и лицима са навршeних 70 и више година живота у насељеним местима до 5.000 становника, а истом Наредбом су прописане и мере забране кретања, уз ограничења и изузетке.
Тужилац је у тужби и током поступка навео да забрана кретања, којој су у периоду од 18.3.2020. године до 6.5.2020. године била подвргнута лица старија од 65 и од 70 година, представља лишење слободе, према члану 5 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, с обзиром на интезитет ограничења слободе кретања и друштвених контаката, временско трајање, степен надзора и строгост прописаних казни за кршење мере.
Тужена је у одговору на тужбу и током поступка оспорила наводе тужиоца да забрана кретања којој су од 18.3.2020. године до 6.5.2020. године била подвргнута лица старија од 65, односно 70 година, представља лишење слободе, према члану 5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, с обзиром да су увођење ванредног стања и мера током ванредног стања била неопходне, како би се спровеле хитне мере и отклонила реална опасност по живот и здраље људи, чиме су створени услови да, у складу са Међународним актом о грађанским и политичким правима, Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода и Уставом Републике Србије, буде дозвољено одступање од једног броја гарантованих људских права, а у циљу отклањања реалне опасности по живот грађана старијих од 65 година. Осим тога, наведено одступање уведено у Републици Србији било је неопходно, сразмерно и ограничено временски, а уз стално праћење мера и преиспитивање њихове оправданости, па сврха мера није била да се лица на које се мере односе лише слободе у одређеном временском периоду, већ да се у конкретним вандредним околностима, посебно угрожена лица, као што су то људи старије животне доби, додатно и ефикасно заштите од могућности оболевања од опасне заразне болести, с обзиром да је држава у обавези да штити живот грађана активним мерама и у циљу заштите живота може донети мере које су неопходне да би се живот заштитио (у избору имеђу два добра, или два права и то права на живот и права на слободу кретања, право на живот је примарно).
Имајући у виду напред изнето, првостeпeни суд је нашао да се ради о захтеву који није основан, па је применом одредби чл. 20 став 1, 21 став 1, 39 став 2 и 200 став 4 Устава Републике Србије, чл. 14 и 15 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, те чл. 2 став 1, 8, 14 став 1 и 4 став 1 Закона о забрани дискриминације одлучио као у ставу првом изреке побијане пресуде.
Дате разлоге првостепеног суда, као правилне, аргументоване и на закону засноване прихвата у свему и овај суд, као другостепени.