Пресуда Апелационог суда у Београду Гж 3717/2023 од 27.9.2023. године, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/535458
Пресудом се одбијају као неосноване жалбе тужиоца и потврђује пресуда Вишег суда у Смедереву П 17/22 од 27.2.2023. године
Пресудом су одбијени као неосновани захтеви тужиоца за утврђење дискриминаторског поступања према тужиоцу из разлога што је тужени на арбитраран, самовласни, самовољни начин и према свом личном нахођењу одбио да упозори тужиоца да ће објекат тужиоца бити искључен на градске водоводне мреже који се води под шифром потрошача код туженог под бројем ... – број зграде ... која представља зграду пословних услуга а у свему према службеној обавези туженог која је јасно прописана одредбом члана 44 став 3 Одлуке о снабдевању воде за пиће која је објављена у “Службеном листу општине Ковин”, бр. 16 од 18.9.2012. године, те да се утврди дискриминација због тога што је тужени на арбитраран, самовласани, самовољан начин и према свом личном нахођењу одбио да донесе одлуку у облику решења о привременом ускраћивању испоруке воде са градског водовода која представља зграду пословних услуга а чији је власник овде тужилац.
Тужилац је у овом поступку тражио заштиту од дискриминаторског поступања туженог према тужиоцу због тога што је пре искључења објекта тужиоца који се налази у ... у ... који се води под шифром потрошача код туженог под бројем ..., одбио да упозори тужиоца да ће објекат бити искључен са градске водоводне мреже, те одбио да донесе одлуку у облику решења о привременом ускраћивању испоруке воде са градског водовода у наведеном објекту, као и из разлога што је предметним искључењем извршено искључење правног лица “...” које у правном промету не постоји, као и из разлога што је искључењем путем сечења на уличној градској мрежи наведеног објекта имало за последицу да сва три локала тужиоца која се налазе у згради бр. ... остану без воде.
С обзиром на тражену правну заштиту, а полазећи од одредби чланова 21 став 1 и 3 Устава Републике Србије, члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, члана 1 Протокола 12 уз Европску конвенцију, члана 2 став 1 тачка 1 и члана 5 до 13 Закона о забрани дискриминације, првостeпeни суд је оценио да из навода тужбе и навода тужиоца на главној расправи, као и из изведених доказа не произлази да описано понашање туженог представља дискриминацију према тужиоцу, односно дискриминаторско понашање у смислу наведених прописа, јер не представља неоправдано прављење разлике нити неједнако поступање према тужиоцу и стављање тужиоца у неповољнији положај у истој или сличној ситуацији, с обзиром да је главно обележје дискриминације разликовање лица с обзиром на лично или претпостављено својство. Тужилац у конкретном случају није учинио вероватним да је поступање туженог било дискриминаторско из разлога које је навео у тужби – неког од личних својства тужиоца. Оценио је да поступањем туженог које тужилац сматра као дискриминаторско, није извршена дискриминација тужиоца по било ком основу због чега тужилац неосновано тражи заштиту од дискриминације. Тужилац није учинио вероватним постојање неједнаког поступања тужене те стога на туженог није пребачен терет доказивања у смислу одредбе члана 45 Закона о забрани дискриминације. Како у конкретном случају радње које је тужилац навео као дискриминаторско поступање туженог, не представљају акт дискриминације, неосновани су сви захтеви тужиоца за заштиту од дискриминације – захтев за утврђење, захтев за извршење радње уклањања последица дискриминаторског поступања и забране извршења радње, односно забране даљег вршења дискриминације, као и накнаде штете применом одредби чланова 41, 43 Закона о забрани дискриминације, као и члана 172 ЗОО.
Затим, првостепени суд је у складу са члановима 43 став 1 и 44 став 1 Закона о извршењу и обезбеђењу, одбио као неоснован захтев тужиоца из поднеска од 26.7.2022. године са садржином као у ставу трећем изреке побијане пресуде и образложењем да поука Вишег суда у Смедереву П 17/22 од 7.2.2022. године за коју тужилац тражи издавање потврде извршности, представља акт суда у смислу члана 297 став 2 ЗПП којим се упозорава тужена страна о последицама пропуштања достављања одговора на тужбу, због чега се исти акт по правилу доноси у форми дописа, а у конкретном случају суд је наведеном поуком обавезао туженог да у остављеном року достави одговор на тужбу са свим последицама пропуштања и недостављања истог, а тај акт не представља судску одлуку која има снагу извршне исправе, већ акт управљања судским поступком у фази припремања главне расправе, због чега исти не може бити снабдевен клаузулом извршности, с обзиром да наведену клаузулу могу добити само судске одлуке и одлуке других државних органа уколико подлежу извршности, односно уколико имају снагу извршне исправе, што у конкретном случају није испуњено, а на наведену поуку тужени је благовремено доставио одговор на тужбу којим је оспорио тужбене захтеве тужиоца у целини.
Суд је става да је првостепени суд правилно применио прописе који регулишу заштиту од дискриминације – члана 21 Устава Републике Србије члана 14 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, Протокола 12 уз Европску конвенцију, као и Закон о забрани дискриминације, с обзиром да се заштита од дискриминације може остваривати и захтевом за накнаду штете. Суд према одредби члана 192 став 4 ЗПП није везан правним основом који тужилац наводи, а с собзиром на изнете чињенице, правилно је првостепени суд закључио да тужилац и овај захтев истиче због радњи туженог које сматра дискриминаторским а који захтев је према правилном закључку првостепеног суда неоснован с обзиром да је у поступку утврђено да тужени није дискриминаторски поступао према тужиоцу.
Одредбом члана 21 став 1 Устава Републике Србије (“Службени гласник РС”, бр. 98/06), прописано је да су пред Уставом и законом сви једнаки. Одредбом става 2 истог члана, свако има право на једнаку законску заштиту без дискриминације. Одредбом става 3 овог члана, забрањена је свака дискриминација, непосредна или посредна по било ком основу, нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичног или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости, психичког или физичког инвалидитета.
Према томе, правилан је закључак првостепеног суда да у конкретној ситуацији тужилац није учинио вероватним да је дискриминисан на било који од начина истакнутих у тужби.