Одлуке Комитета за људска права
ПОЛАЈ КАМПОС против ПЕРУА
(Представка Бр. 577/1994:
Peru 06/11/1997 CCPR/C/61/D/577/1994)
КОМИТЕТ ЗА ЉУДСКА ПРАВА
Шездесет прва седница
(20. октобар – 7. новембар 1997)
Одлука Комитета за људска права у складу с чланом 5, ст. 4 Факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима
(...)
Представка бр. 577/1994
Подноситељка представке: Роза Еспиноза де Полај (Rosa Espinoza de Polay)
Оштећени: муж подноситељке, Виктор Алфредо Полај Кампос (Victor Alfredo Polay Campos)
Држава уговорница: Перу
Датум подношења представке (првог поднеска): 5. март 1993.
Комитет за људска права, основан у складу са чланом28 Међународног пакта о грађанским и политичким правима,
На седници одржаној 6. новембра 1997. године,
Окончавши разматрање представке бр. 577/1994 коју је Комитету за људска права поднела Роза Еспиноза де Полај у име свог супруга Виктора Алфреда Полаја Кампоса у складу са Факултативним протоколом уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима,
Узевши у обзир сва писана обавештења која су му подноситељка представке и Држава уговорница ставиле на располагање, усвојио је следећу:
Одлуку у складу са чланом 5, ст. 4 Факултативног протокола
1. Подноситељка представке је Роза Еспиноза де Полај, перуанска држављанка која тренутно живи у француском граду Нант. Подноси представку у име свог супруга Виктора Алфреда Полаја Кампоса, перуанског држављанина који се тренутно налази у затвору са максималним обезбеђењем у Поморској бази Кајао, у перуанском граду Лима. Тврди да је он жртва кршења члана 2, ст. 1 и чланова 7, 10, 14 и 16 Међународног пакта о грађанским и политичким правима које је починио Перу.
Чињенице које је поднела подноситељка
2.1. Супруг подноситељке је вођа „Револуционарног покрета Тупак Амару“ (...). Ухапшен је у Лими 9. јуна 1992. Премештен је 22. јула 1992. у затвор „Мигуел Кастро Кастро“ у месту Јанамајо, недалеко од града Пуно који се налази на надморској висини од 4.000 метара. Тврди се да су затворски услови у овом затвору нечовечни. Подноситељка тврди да је њен муж девет месеци држан у самици по 23 и по сата дневно, у ћелији 2 са 2 метра, без струје и воде; није му било дозвољено да пише или разговара ни са ким и било му је дозвољено да напусти своју ћелију само једном дневно, на 30 минута. Подноситељка даље тврди да је температура у затвору стално варирала између 0 и минус 5 степени и да затвореници нису добијали довољно хране.
2.2. Виктору Алфреду Полају Кампосу је 3. априла 1993. године у затвору у Јанамају судио такозвани „суд анонимних судија“ установљен у складу са посебним законом за борбу против тероризма. То тело се састоји од судија којима је дозвољено да прекрију лица како би њихова анонимност била загарантована и тиме се спречили напади на њих од стране активних чланова терористичких група. Суд је прогласио Полаја Кампоса кривим и осудио га на доживотну робију; Подноситељка тврди да су његове могућности да добије правног заступника и припреми одбрану били веома ограничени. Мада подноситељка не наводи за које је кривично дело (кривична дела) њен муж осуђен, на основу списа произлази да је осуђен за вршење „квалификованих облика тероризма“.
2.3. Кампос је 26. априла 1993. пребачен у затвор поморске базе Кајао недалеко од Лиме. С тим у вези, подноситељка је приложила исечак из новина са фотографијом Виктора Полаја Кампоса са лисицама на рукама у закључаном кавезу. Подноситељка тврди да је њен муж тучен и изложен струјним ударима док је превожен од Јанамаја до Кајаоа.
2.4. Подноситељка даље тврди да њеног мужа држе у подземној ћелији у коју сунчева светлост допире само десет минута дневно, кроз мали отвор на плафону. Током прве године коју је провео у затвору, није му било дозвољено да прима посете ни пријатеља ни родбине, нити му је било дозвољено да икоме пише или прима писма. Делегацији Међународног комитета Црвеног крста је дозвољено да га посети.
2.5. У погледу захтева за исцрпљивањем домаћих правних лекова, подноситељка тврди да се адвокат њеног мужа жалио на пресуду и казну, али да је Жалбено веће Суда потврдило првостепену одлуку. Подноситељка даље тврди да је и адвокат, др Едуардо Диаз Каналес, ухапшен јуна 1993. само зато што је заступао њеног мужа и да је од тада „све паралисано“. Мајка Полаја Кампоса је у име свог сина 3. јуна 1993. поднела Уставном суду захтев за примену поступка habeas corpus због лошег поступања према њему. Према подносиоцу, ова тужба је одбачена неутврђеног датума.
2.6. Уставотворна скупштина Перуа је 3. августа 1993. поново увела смртну казну за терористичка дела. Подноситељка се плаши да ће ова нова одредба бити примењена ретроактивно на њеног мужа, те да постоји велика вероватноћа да ће сходно томе бити осуђен на смрт.
2.7. Подноситељка не наводи да ли је овај предмет поднет неком другом међународном телу за испитивање или решавање. Комитет је, међутим, утврдио да је Међуамеричкој комисији за људска права поднет други предмет у вези са мужем подноситељке представке и да је евидентиран под бројем 11.048 али да се тренутно не налази у поступку разматрања.
Представка
3. Подноситељка тврди да гореописана ситуација доказује да је њен муж жртва кршења члана 2, ст. 1 и чланова 7, 10, 14 и 16 Пакта.
Обавештења и примедбе државе уговорнице и коментари заступника
4.1. Држава уговорница је у поднеску од 1. фебруара 1985. замолила Комитет да не разматра више ову представку, напоменувши да је подносиоцу суђено у складу са законима који се односе на терористичке акте и уз пуно поштовање његових људских права. Додала је да се затворске власти прописно понашају према подносиоцу, као што је потврђено током периодичних посета делегата Међународног комитета Црвеног крста.
4.2. У погледу наводног злостављања супруга подносиоца, држава уговорница уноти вербале од 1. фебруара 1995. тврди да су га посетили делегати Црвеног крста као и окружни тужилац и судски лекар 20. децембра 1994. Ни једни ни други нису уочили никакве трагове малтретирања Полаја Кампоса, а згрченост мишића и емотивни стрес су описани као уобичајени симптоми присутни код свих затвореника.
4.3. У додатном поднеску од 21. марта 1995. године, држава уговорница је изјавила да подноситељка није поднела ниједан нови аргумент и није оспорила поднесак државе уговорнице. Држава уговорница, међутим, није конкретно разматрала ни одбацила тврдње подноситељке о малтретирању или мучењу њеног мужа.
5. Подноситељка је прокоментарисала овај поднесак, али није пружила нове доказе.
Одлука Комитета о прихватљивости
6.1. Комитет је на својој 56. седници марта 1996. разматрао прихватљивост ове представке. Примио је к знању да је случај Полаја Кампоса поднет Интерамеричкој комисији за људска права, где је евидентиран под бројем 11.048 августа 1992. године, али да је комисија навела да не планира да припреми извештај о овом случају током наредних 12 месеци. У тим околностима, Комитет је закључио да није спречен да разматра ову представку на основу члана 5, ст. 2 (а), Факултативног протокола.
6.2. У погледу жалбе да је Полај Кампос мучен и подвргнут поступању којим се крше чланови 7 и 10, Комитет је сматрао да се чини да поднете чињенице дају основа за жалбе о кршењу Пакта, конкретно чланова 7 и 10.
6.3. У погледу тврдње да се на Полаја Кампоса може ретроактивно применити смртна казна, нису приложени никакви докази о томе да су одредбе новог перуанског законодавства које проширују примену смртне казне ретроактивно примењене на њега. Сходно томе, Комитет је сматрао ову тврдњу неприхватљивом у складу са чланом 2 Факултативног протокола.
6.4. Комитет је приметио да је подноситељка изнела детаљне тврдње о затворским условима свог мужа и о наводној несагласности поступка пред Посебним војним судом са чланом 14. Такође је примио к знању тврдњу државе уговорнице да је кривични поступак против Полаја Кампоса вођен у складу са утврђеном процедуром предвиђеном важећим перуанским законом о борби против тероризма. Закључио је да треба да размотри суштину ове тврдње.
6.5. Комитет је стога 15. марта 1996. прогласио представку прихватљивом. Од државе уговорнице је нарочито захтевао да му проследи примерке релевантних извештаја делегата Међународног комитета Црвеног крста о посетама Полају Кампосу и окружног тужиоца и лекара који су посетили и прегледали Полаја Кампоса 20. децембра 1994. године, као и извештаје састављене после посета које су уследиле. Комитет је позвао државу уговорницу да обезбеди Полају Кампосу одговарајућу медицинску помоћ у месту у ком је затворен. Од државе уговорнице је такође захтевано да пружи детаљна обавештења о раду посебних судова основаних у складу са перуанским анти-терористичким законодавством и о затворским условима у којима се жртва тренутно налази.
Примедбе државе уговорнице о меритуму
7.1. У три поднеска од 27. августа, 12. и 28. новембра 1996. године, држава уговорница је Комитету проследила примерке неких извештаја које је Комитет тражио, као и обавештења о медицинској помоћи пруженој Полају Кампосу и о затворским условима у којима се тренутно налази. Није, међутим, пружила обавештења о затворским условима Полаја Кампоса у затвору Кастро Кастро у месту Јанамајо или о тврдњама да је злостављан током премештања из Јанамаја у затвор са максималним обезбеђењем у поморској бази Кајао.
7.2. Држава уговорница је приметила да су Комитету поднета два документа везана за Полаја Кампоса после његовог премештаја у поморску базу Кајао. Један је садржао психолошку оцену дату 23. јуна 1992. у месту Пуно (недалеко од затвора у Јанамају), у којој се изглед и здравље наводне жртве описују као „нормални“; други је садржао списе о Полају Кампосу које је припремило једно одељење Министарства правде.
7.3. Држава уговорница је проследила примерке три извештаја о здравственом стању Полаја Кампоса. У првом, сачињеном 26. априла 1993, закључује се да су његов општи изглед и здравље нормални (апрециациóн генерал: ... деспиерто, ... ориентадо ен тиемпо, еспацио y персона. Алго ансиосо, но рефиере молестíа нингуна). Такође је наведено да на телу Полаја Кампоса нема никаквих ожиљака ни других знакова злостављања („...пиел y анеxос: но сигнос де лесионес примарес y сецундариас“).
7.4. Други извештај који је поднела држава уговорница тицао се посете окружног тужиоца и судског лекара (види ст. 4.2) Полају Кампосу 20. децембра 1994. године. У њему се наводи да Полај Кампос заиста болује од контракције мишића, која је првенствено проузрокована психолошким стресом због услова заточења. У њему је такође наведено да Полај Кампос има болове у левом рамену, за које треба да му буде преписан лек (пироxицан). У извештају се напомиње да Полају Кампосу треба да буду преписани седативи због емотивног стреса којем је изложен како би могао нормално да спава а било би идеално и да настави психолошко лечење. Осим тога, здравље Полаја Кампоса је описано као добро а клинички тестови којима је подвргнут нису открили никакве знаке физичког злостављања или притисака. Полај Кампос је потврдио да га је лекар обилазио сваке две недеље и да му је последњи пут преписао лек пироxицан. Такође је потврдио да му је сваки пут када је имао здравствених проблема пружана лекарска помоћ и да су му преписивани одговарајући лекови. Такође му је пружена стоматолошка помоћ сваки пут када му је била потребна.
7.5. У трећем извештају, сачињеном неутврђеног датума 1996. године, поново се закључује да је здравствено стање Полаја Кампоса нормално (Buen estado general, lucido, orientado en espacio, persona y tiempo, comunicativo, entímico asintomatica – peso 76 kgs - Добро опште стање, свестан, оријентисан у простору, времену и према себи, комуникативан, доброг (стабилног) расположења, без симптома – тежина 76 к), и да нема знакова да му слаби вид, као што је његова мајка изјавила. У овом последњем извештају је дат кратак приказ свих лекарских посета Полају Кампосу и списак лекова који су му преписани. Држава уговорница је поново нагласила да Виктора Полаја Кампоса прегледају лекари сваке две недеље и кад год је то потребно. Подвргаван је и подвргава се психијатријским и зубарским прегледима.
7.6. Држава уговорница је поновила да су Полаја Кампоса такође редовно посећивали представници Међународног комитета Црвеног крста, који су потврдили извештаје о његовом здрављу лекара поморске базе Кајао. Додала је да никада није примила ниједан писмени извештај представника Црвеног крста јер су посете Полају Кампосу биле поверљиве. Према списку који му је проследила држава уговорница, Полаја Кампоса су представници Црвеног крста посетили 21 пут од почетка децембра 1993. до краја августа 1996. године; из тог списка следи да је највећи размак између две такве посете износио три месеца и 28 дана (од 25. октобра 1994. до 22. фебруара 1995. године).
7.7. У погледу затворских услова у којима се Виктор Полај Кампос тренутно налази, држава уговорница је пружила следећа обавештења о његовим правима:
7.8. Држава уговорница није пружила никаква обавештења о суђењу Полају Кампосу или о општим процедурама по којима поступају ови такозвани „судови анонимних судија“. Проследила је само примерак правног мишљења главног тужиоца (...) од 21. априла 1993. о томе да је пресуда Посебног већа Вишег суда Лиме (од 3. априла 1993. године) донета у складу са процесним захтевима и да је стога законита. Врховни суд је потврдио овај закључак 24. маја 1993. Држава уговорница је потврдила да је пресуда Посебног већа Вишег суда Лиме постала правоснажна и да није евидентиран никакав захтев за ревизију казне поднет у име Виктора Полаја Кампоса.
Разматрање меритума
8.1. Комитет за људска права је разматрао ову представку у светлу свих обавештења које су му стране у предмету доставиле, као што налаже члан 5, ст. 1 Факултативног протокола.
8.2. Два се питања намећу у овом случају: прво, да ли затворски услови у којима се Полај Кампос налази и злостављање којем је наводно подвргнут представљају повреду чланова 7 и 10 Пакта, и, друго, да ли његово суђење пред већем анонимних судија представља повреду члана 14, ст. 1 Пакта.
8.3. У погледу првог питања, Комитет примећује да држава уговорница није пружила никаква обавештења о затворским условима у којима се Полај Кампос налазио у затвору Кастро Кастро у Јанамају од 22. јула 1992. до 26. априла 1993. године, нити о околностима његовог премештања у поморску базу Кајао, али да јесте пружила обавештења о затворским условима жртве по затварању у бази Кајао. Комитет сматра да је умесно да одвојено разматра периоде које је провео на одслужењу казне у два различита затвора.
Одслужење затворске казне од 22. јула 1992. до 26. априла 1993. и премештање из затвора у Јанамају у затвор у бази Кајао
8.4. Подноситељка тврди да Виктор Полај Кампос није имао могућност да комуницира са спољним светом од када је стигао у затвор у месту Јанамајо, све док није премештен у затвор у поморској бази Кајао. Држава уговорница није оспорила ову тврдњу нити је оповргла да Полају Кампосу није било дозвољено да разговара или да се дописује са било ким у том периоду, што такође подразумева да није био у могућности да разговара са правним заступником. Држава уговорница такође није порекла да је био затворен у неосветљеној ћелији 23 и по сата дневно у којој је температура била испод тачке замрзавања. По мишљењу Комитета, ови затворски услови представљају кршење члана 10, ст. 1 Пакта.
8.5. Подноситељка тврди да је њен муж мучен и подвргаван струјним ударима током пребацивања у затвор у поморској бази Кајао и да је том приликом медијима приказан затворен у кавезу. Иако се држава уговорница није бавила овом тврдњом, Комитет сматра да подноситељка није на одговарајући начин поткрепила своју тврдњу у вези са пребијањем и излагањем струјним ударима њеног супруга током његовог премештања у затвор у бази Кајао. Сходно томе, он не налази да су по овом питању прекршени чланови 7 и 10, ст. 1 Пакта. С друге стране, нема спора да је током пребацивања у Кајао Полај Кампос приказан медијима у кавезу: ово, по мишљењу Комитета, представља понижавајуће поступање супротно члану 7 и поступање противно члану 10, ст. 1, јер таквим поступањем није поштовано урођено и лично људско достојанство Полаја Кампоса.
Заточење у затвору у бази Кајао од 26. априла 1993. до сада
8.6. У погледу заточења Виктора Полаја Кампоса у бази Кајао, из списа следи да је био лишен права на посете породице и рођака годину дана пошто је осуђен тј. до 3. априла 1994. Такође није могао да прима и шаље писма. Потоња информација је поткрепљена писмом које је Међународни комитет Црвеног крста 14. септембра 1993. послао подноситељки у којем је обавештава да представници Црвеног крста нису могли да предају писма породице Полају Кампосу током посете 22. јула 1993. јер му је и даље забрањено да прима и размењује писма. По мишљењу Комитета, ова тотална изолација Полаја Кампоса током једногодишњег периода и ограничавање његове преписке са породицом представљају нечовечно поступање у значењу члана 7 и нису у складу са стандардима човечног поступања које налаже члан 10, ст. 1 Пакта.
8.7. У погледу општих затворских услова у којима се Полај Кампос налази у бази Кајао, Комитет је примио к знању детаљна обавештења државе уговорнице о медицинској помоћи коју је Полај Кампос примио и прима и даље, као и о његовим правима на рекреацију и санитарне услове, личну хигијену, приступ материјалу за читање, и на преписку са рођацима. Држава уговорница није пружила никаква обавештења о тврдњи да се Полај Кампос и даље држи у самици у ћелији два са два, и да осим дневне рекреације не може да види сунчеву светлост дуже од 10 минута дневно. Комитет изражава озбиљну забринутост због ових аспеката заточења Полаја Кампоса. Комитет закључује да су услови у којима је Полај Кампос затворен, нарочито чињеница да је изолован 23 сата дневно у малој ћелији и чињеница да не може да има више од 10 минута сунчеве светлости дневно, представљају поступање супротно члану 7 и члану 10, ст. 1 Пакта.
Суђење Полају Кампосу
8.8 У погледу суђења и пресуде Полају Кампосу од 3. априла 1993. пред посебним судом „анонимних судија“, држава уговорница није пружила никаква обавештења без обзира на захтев Комитета наведен у одлуци о прихватљивости донетој 15. марта 1996. Као што је Комитет навео у својим прелиминарним коментарима од 25. јула 1996. о трећем периодичном извештају Перуа и својим Закључним напоменама од 6. новембра 1996. о том извештају, суђења која спроводе судови које чине анонимне судије нису у сагласности са чланом 14 Пакта. Подноситељки се не може замерити што је пружила мало обавештења о суђењу свом мужу: у ствари, сама природа система суђења која воде „анонимне судије“ у удаљеном затвору подразумева искључење јавности из поступка. У овој ситуацији, оптужени не знају ко су судије које им суде, а услови за припрему одбране и комуникацију са адвокатима су неприхватљиви. Штавише, овај систем не гарантује основни аспект правичног суђења у смислу члана 14 Пакта: да суд мора бити и изгледати као независан и непристрасан. У систему у ком суде „анонимне судије“ нису зајемчене ни независност ни непристрасност судија јер суд, који је установљенад хоц, могу да чине припадници оружаних снага. По мишљењу Комитета, такав систем такође не штити претпоставку невиности, која је зајемчена чланом 14, ст. 2. У датим околностима овог случаја, Комитет закључује да су прекршени ставови 1, 2, 3 (б) и (д) члана 14 Пакта.
9. Поступајући у складу са чланом 5, ст. 4 Факултативног протокола уз Међународни пакт о грађанским и политичким правима, Комитет за људска права констатује да чињенице које има на располагању представљају кршење члана 7 и члана 10, ст. 1 Пакта у погледу заточења Полаја Кампоса у место Јанамајо, јавног приказивања у кавезу током његовог премештања у затвор у бази Кајао и заточења у потпуној изолацији током прве године одслужења затворске казне у бази Кајао и тренутних затворских услова у бази Кајао, као и члана 14, ст. 1, у погледу суђења пред судом „анонимних судија“.
10. У складу са чланом 2, ст. 3 (а) Пакта, држава уговорница је обавезна да Виктору Полају Кампосу обезбеди делотворан правни лек. Жртва је осуђена на основу суђења током којег му нису обезбеђене основне гарантије правичног суђења. Комитет сматра да Полај Кампос треба да буде ослобођен осим ако перуански закон не омогућује поновно суђење током ког ће му бити обезбеђене све гарантије предвиђене чланом 14 Пакта.
11. Имајући у виду да је држава уговорница потписивањем Факултативног протокола прихватила надлежност Комитета да утврђује да ли је дошло до кршења Пакта или не и да је сходно члану 2 Пакта држава уговорница на себе преузела обавезу да свим лицима на својој територији и под својом надлежношћу обезбеди права из Пакта као и делотворан и извршив правни лек у случају да је утврђена повреда Пакта, Комитет жели да га држава уговорница у року од 90 дана обавести о мерама које је предузела како би уважила констатације Комитета.