Пресуда Управног суда 7 У 6063/19 од 12.02.2021. године, доступна на адреси
https://sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/292781
Управни суд, одлучујући у управном спору по тужби Удружења „Регулаторни институт за обновљиву енергију и животну средину” из Београда, поднетој против Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре Републике Србије, ради поништаја решења број: 351-02-00063/2019-07, уз учешће заинтересованих лица Града Београда, кога заступа Градско правобранилаштво града Београда и ЈП „Скијалишта Србије” из Новог Београда, у предмету грађевинском, донео је пресуду којом се тужба уважава и поништава решење Министарства грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре и предмет враћа надлежном органу на поновно одлучивање.
Оспореним решењем дозвољава се инвеститору Републици Србији – ЈП „Скијалишта Србије”, и суфинансијеру Граду Београду извођење припремних радова за изградњу станице гондоле „Калемегдан”.
Тужилац поднео тужбу, којом побија законитост оспореног решења због непотпуно и нетачно утврђеног чињеничног стања, неправилног закључка у погледу чињеничног стања изведеног из утврђених чињеница, погрешне примене материјалног права, као и што у поступку доношења акта није поступљено по правилима поступка. Навео је да представља удружење основано ради заступања колективних интереса и ширих интереса јавности у области промоције и унапређења права на здраву и очувану животну средину, одрживог управљања природним ресурсима и ресурсима обновљиве енергије, које је организовано сагласно прописима, што га чини легитимисаним за учествовање у овој управној ствари.
Тужба је достављена туженом органу, који је у одговору на тужбу, оспорио активну легитимацију тужиоца у овом управном спору, наводећи да тужилац није носилац права и обавеза о којима се решавало у конкретном управном поступку. Сматра да је тужилац удружење које се бави обновљивим изворима енергије и заштитом животне средине и да му се не може дати својство заступника интереса јавности који су шири од наведених, јер су тужбу поднели истичући наводну потребу заштите културних добара и споменика, а не животне средине. Из наведених разлога је предложио да суд тужбу одбаци у смислу члана 26. Закона о управним споровима.
Заинтересовано лице Град Београд у одговору на тужбу је истакло приговор недостатка активне легитимације тужиоца за подношење тужбе. Навео је да План детаљне регулације за гондолу Ушће - Калемегдан не спада у категорију управних аката чија се законитост може испитивати у управном спору, јер је испитивање законитости планских докумената, који су по својој правној природи општи акти, у надлежности Уставног суда. Указује да у конкретном случају инвеститор није био дужан да уз захтев за издавање грађевинске дозволе поднесе студију о процени утицаја на животну средину, јер се иста прилаже уз пријаву почетка извођења пројекта, а не у поступку издавања одобрења за извођење припремних радова, који претходе пријави.
Поднеском који је у суду примљен дана 27.06.2019. године, тужилац се изјаснио на наводе туженог из одговора на тужбу. Истакао је да тужилац може имати статус странке у било ком поступку који потенцијално може резултирати доношењем одлуке чије спровођење угрожава животну средину, а такав је предметни поступак.
Суд наводи да је Препоруком Р (2004) 20 Комитета министара Савета Европе државама чланицама о судској контроли управних аката (Recommendation Rec(2004)20 of the Committee of Ministers to member states on judicial review of administrative acts) од 15.12.2004. године, препоручено државама чланицама Савета Европе да судска контрола управе треба да буде доступна физичким и правним лицима у погледу управних аката којима се директно утиче на њихова права или интересе, с тим да се државе чланице охрабрују да испитају да ли приступ управном суду треба отворити за удружења и друга лица и тела која су овлашћена да штите колективне интересе или интересе локалне заједнице.
У том правцу је поступао и Европски суд за људска права када је у предмету Лераблије против Белгије (L'Erabliere vs. Belgium, представка бр. 49230/07, пресуда од 24.02.2009. године) признао право на приступ управном суду непрофитном удружењу чије су активности усмерене ка заштити животне средине у неколико општина у Белгији, а поводом оспоравања законитости издавања грађевинске дозволе за изградњу постројења за сакупљање отпада (неслужбени сажетак пресуде доступан је у бази праксе ЕСЉП Правосудне академије, на адреси https://ecase.pars.rs/presuda/detalji/1563)
Одредбом члана 2. Конвенције о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и праву на правну заштиту у питањима животне средине – Архуска конвенција, прописано је да за сврхе ове конвенције: 4. “Јавност” значи једно или више физичких и правних лица и, у складу са националним законодавством или праксом, њихова удружења, организације или групе; 5. “Заинтересована јавност” значи јавност која је угрожена или ће вероватно бити угрожена или има интереса у доношењу одлука у области животне средине. За потребе ове дефиниције, невладине организације које промовишу заштиту животне средине и које задовољавају услове прописане националним законодавством биће сматране заинтересованим.
Одредбом члана 9. став 2. алинеја 1. исте конвенције је прописано да ће свака страна, у оквиру свог националног законодавства, обезбедити да припадници заинтересоване јавности (а) који имају довољног интереса или, алтернативно, (б) тврде да је дошло до кршења права, у случају када прописи о управном поступку једне стране то захтевају као предуслов, имају право на поступак преиспитивања пред судом и/или другим независним и непристрасним телом установљеним законом, у циљу побијања материјалне и процесне законитости било које одлуке, чињења или пропуштања чињења, према одредбама члана 6. и, када је то предвиђено националним законодавством и без нарушавања одредаба става 3. у доњем тексту, другим релевантним одредбама ове конвенције.
Одредбом члана 2. тачка 7) Закона о процени утицаја на животну средину прописано је да појам “заинтересована јавност” употребљен у овом закону има следеће значење: 7) заинтересована јавност обухвата јавност на коју пројекат утиче или је вероватно да ће утицати, укључујући и невладине организације које се баве заштитом животне средине и евидентиране су код надлежног органа.
У преамбули Статута Удружења „Регулаторни институт за обновљиву енергију и животну средину” из Београда, овде тужиоца, произлази да је тужилац удружење основано у складу са одредбама Закона о удружењима. Одредбом члана 1. Статута је прописано да је тужилац добровољно, невладино, нестраначко и непрофитно удружење основано на неодређено време, ради остварења циљева у области промоције и унапређења права на здраву и очувану животну средину, одрживог управљања природним ресурсима и ресурсима обновљиве енергије.
Имајући у виду све наведено и цитиране прописе, као и да заштита непокретних културних добара и њихове заштићене околине, као добара од општег интереса, ужива претходну заштиту и на основу прописа о заштити животне средине, то заинтересована јавност која тврди да је дошло до кршења права у заштити културних непокретних добара има право на поступак преиспитивања пред судом у управном спору, у циљу побијања материјалне и процесне законитости било ког појединачног управног акта. То значи да је тужилац активно легитимисан у смислу одредбе члана 11. став 1. Закона о управним споровима за подношење тужбе ради поништаја овде оспореног решења, јер сматра да је управним актом повређен на закону засновани интерес.
Оцењујући законитост оспореног решења Управни суд налази да тужилац основано тужбом указује да је тим решењем повређен закон, јер је одлука донета уз искључиву примену одредаба члана 137. ст. 3. и 4. Закона о планирању и изградњи и одредаба Правилника о поступку спровођења обједињене процедуре електронским путем, што у конкретном случају није довољно, имајући у виду да је тачком 3. Списка непокретних културних добара од изузетног значаја, садржаном у Одлуци о утврђивању непокретних културних добара од изузетног значаја и од великог значаја, Београдска тврђава у Београду, утврђена као споменик културе.
Суд наводи да, из правних прописа и разлога садржаних у образложењу оспореног решења не произлази правилност закључка туженог да су били испуњени сви законом прописани услови за издавање посебне грађевинске дозволе за извођење припремних радова за изградњу станице гондоле „Калемегдан”. Како разлози садржани у образложењу оспореног решења и докази у достављеним списима не упућују на правилност одлуке дате у диспозитиву оспореног решења, суд налази да је оспорено решење донето уз повреде правила поступања које су од битног утицаја на правилност и законитост решавања ове управне ствари, због чега их је у поновном поступку потребно отклонити.