Решење Посебног одељења Апелационог суда у Београду Кж-По1-Кре 3/22 од 15.11.2022.године, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/510908
Решењем се уважава жалба браниоца АА и прииначује решење Вишег суда у Београду, Посебно одељење за организовани криминал, Кре-По1 бр. 3/22 – Кв.По1 бр. 115/22 од 03.03.2022. године, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, утврђује да нису испуњене законске претпоставке за изручење надлежним правосудним органима Републике Хрватске, АА ради спровођења истраге пред надлежним органима Републике Хрватске, која се води по решењу о спровођењу истраге Државног тужилаштва Републике Хрватске, Уреда за сузбијање корупције и организованог криминала број К-УС-381/19 – ИС-УС-49/19 од 27.11.2019. године по решењу о проширењу истраге Државног тужилаштва Републике Хрватске, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 328 став 1 Казненог закона/11 и више кривичних дела фалсификовања исправе у саставу злочиначког удружења из члана 278 став 1 и 3 у вези члана 329 став 1 тачка 2 Казненог закона/11 и члана 52 Казненог закона/11, све у вези члана 51 Казненог закона/11.
Жалбеним наводима браниоца лица чије се изручење тражи АА, адвоката Ђорђа Ћирића, оспорава се правилност и законитост побијаног решења и указује да је побијано решење у супротности са Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима, јер пре свега треба имати у виду да је лице чије се изручење тражи, АА, држављанин Републике Србије. Члан 16 став 1 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима предвиђа: “Поред претпоставки предвиђених чланом 7 наведеног закона, претпоставке за изручење су, да лице чије се изручење захтева није држављанин Републике Србије. Надаље се у жалби указује да се у побијаном решењу не образлаже да ли има довољно доказа, и ако има, који су, на основу којих је утврђено да постоји основана сумња да је АА извршио кривична дела која му се стављају на терет, а све у складу са чланом 16 став 6 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, а којом одредбом је предвиђено да је једна од претпоставки за изручење да има довољно доказа за основану сумњу, односно да постоји правноснажна судска одлука да је лице чије се изручење тражи извршило кривично дело поводом којег се захтева изручење, а како у ожалбеном решењу није наведено и образложено да ли има довољно доказа за основану сумњу, исто је донето у супротности са одредбама које се имају применити у овој међународној кривичноправној ствари. У жалби се такође указује да се у побијаном решењу нигде не наводи да је Република Хрватска доставила извод из текста законских одредби које ће бити примењене према лицима чије се изручење тражи због кривичног дела поводом којег се изручење тражи, а нарочито ако се узме у обзир да се ради о изузетно тешким кривичним делима. Дакле, у складу са напред наведеним нису испуњени услови за изручење лица које се потражује у погледу документације која је предвиђена цитираним одредебама уговора о изручењу.
Првостепени суд је донео одлуку као у изреци побијаног решења, тако што је утврдио да су испуњене законске претпоставке за изручење надлежним правосудним органима Републике Хрватске, АА са личним подацима као у списима предмета, ради спровођења истраге пред надлежном државним органима Републике Хрватске по решењима о спровођењу истраге Државног тужилаштва Републике Хрватске, Уреда за сузбијање корупције и организованог криминала, која су ближе наведена у изреци побијаног решења.
Веће првостепеног суда је након одржане седнице већа на којој је размотрило списе предмета у складу са одредбом члана 27 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима донело одлуку као у изреци побијаног решења, полазећи пре свега од чињенице да су за одлуку о изручењу релевантна два правна акта и то уговор између Републике Србије и Републике Хрватске о изручењу (“Службени гласник РС” - Међународни уговори бр.13/2010) и Закон о међународној правној помоћи у кривичним стварима, с тим да се првенствено примењују одредбе наведеног уговора, с обзиром да представља потврђени међународни уговор.
По оцени Апелационог суда у Београду, Посебно одељење, насупрот датом закључку првостепеног суда стоји чињеница да је између Републике Србије и Републике Хрватске потписан уговор о изручењу који се има примењивати у овој међународној кривично-правној ствари, при чему се првостепени суд неспорно позива на одредбу члана 8 наведеног уговора који се односи на дозвољеност изручења и предвиђа да се изручење држављана замољене државе може дозволити само за кривично дело организованог криминала и корупције у складу са њиховим међународно прихваћеним дефиницијама, при чему посебно треба узети у обзир 1) Конвенцију УН против транснационалног организованог криминала од 15.11.2000. године са протоколима, 2) Конвенцију УН против корупције од 31.10.2003. године и кривично-правну Конвенцију о корупцији од 27.01.1999. године са протоколом.
Дакле, цитирана одредба члана 8 наведеног уговора предвиђа могућност изручења лица, али не и обавезу замољене државе, то се основано у жалби браниоца указује да нису испуњени услови да се лице чије се изручење тражи изручи, јер је у питању држављанин Републике Србије. Ово посебно када се има у виду део Конвенције Уједињених нација против транснационалног организованог криминала од 15.11.2000. године са протоколима који се односе на екстрадицију и то члан 16 став 10 који предвиђа: “Држава потписница на чијој територији се налази наводни починилац ако не изручи такво лице по основу кривичног дела из овог члана искључиво са образложењем да је то лице њен држављанин, дужна је на захтев државе потписнице, а која тражи издавање да случај преда без непотребног одлагања својим надлежним органима ради судског гоњења. Поменути органи ће донети одлуку и спровести поступак на исти начин као и у случају сваког другог тешког кривичног дела по законима дотичне државе потписнице. Заинтересоване државе потписнице ће сарађивати посебно у домену процедуре прибављања доказа како би се обезбедила ефикасног гоњења.”
Дакле, цитиране одредбе конвенције такође потврђују да замољена држава у конкретном случају Републике Србија може да не изручи лице чије се изручење тражи само зато што је њен држављанин, а што потврђује и претходне наводе браниоца лица чије се изручење тражи.