Пресуда Апелационог суда, Гж 6206/21 од 20.04.2022. године, доступна на адреси
https://sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/391666
Предмет се односи на тужбу станара једне од улица у Београду на повећан ниво буке који долази из угоститељских објеката, у дужем временском периоду, чиме се угрожава њихово здравље и причињава нематеријална штета.
Апелациони суд у Београду донео је одлуку којом се потврђује пресуда Првог основног суда којом и којом се тужени, Град Београд, обавезује да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због душевних болова услед повреде права личности исплати одређене новчане износе.
Према утврђеном чињеничном стању, тужиоци су станари једне улице у Београду, која је била мирна улица у центру града све док почетком 2016. године на простору бивше пиваре, преко пута зграде у којој станују тужиоци, није отворен велики број угоститељских објеката – кафића и клубова за забаву, услед чега је дошло до емитовања прекомерене буке. Услед овог проблема тужиоци су са другим станарима околних зграда основали Удружење грађана “Сачувајмо Цетињску и Зетску улицу”, те су посредством овог удружења, као и непосредно, покушавали да градским органима укажу на проблем прекомерене буке, између осталог, и подношењем великог броја пријава путем “Беоком” сервиса, комуналне милиције, те градских инспекцијских органа.
Тужени је у вези прекомерене буке на овој локацији изменио одлуку која се односи на радно време угоститељских објеката, тако што је прописао да се угоститељским објектима за пружање услуга исхране и пића који се налазе у Цетињској и Зетској, а налазе се до 150 метара ваздушном линијом од најближе стамбене стамбено-пословне зграде, утврђује максимално радно време тако што могу почети са радом најраније од 06,00 часова и могу радити најдуже до 24,00 часа, а петком и суботом од 06,00 часова до 01,00 час после поноћи. Надлежни Сектор за заштиту животне средине и водни инспекцијских надзор вршио је инспекцијски надзор у предметним угоститељским објектима у периоду од 11.05.2016. године до 01.10.2018. године, након чега је донео већи број решења којима се, између осталог, налагало угоститељским објектима да обезбеде мерење нивоа буке у зони њихових утицаја на отвореном и затвореном простору. Поред тога, исти орган је у периоду од 29.07.2016. године до 18.10.2018. године подносио захтеве за покретање прекршајног поступка Прекршајном суду у Београду у вези са предметним случајевима. Међутим, емитовање буке је, и поред наведеног, било континуирано у периоду на који се односи тужбени захтев - од пролећа 2016. године до краја 2018. године.
Збир нивоа буке према мерењима која су вршена у периоду од 2016. године до краја 2018. године увек је резултован недозвољеним нивоима буке у становима тужилаца (преко 40 децибела). Измерена бука, у конкретном случају, штетно делује на цео организам и у узрочној је повезаности са ометањем спавања, а константна изложеност буци, повећава ризике од обољевања од инсомније, депресивних поремећаја, хипертензије, срчаног и можданог удара, дијабетеса типа 2 и друго.
Нечињење туженог у узрочној је вези са нематеријалном штетом коју су тужиоци претрпели. Штета за тужиоца се огледа у претрпљеним душевним боловима због повреде њихових права личности јер су тужиоци у дугом временском периоду, од пролећа 2016. године до подношења тужбе у децембру 2018. године, били континуирано изложени нивоима буке који су штетно деловали на квалитет њиховог свакодневног живота, могућност психофизичког одмора и мир њиховог дома.
Полазећи од наведеног, првостепени суд је закључио да постоји одговорност туженог у погледу послова из надлежности које су му поверене чланом 8 став 1 Закона о заштити од буке у животној средини, као и одговорност по основу вршења надзора над применом закона. У спорном периоду, од пролеће 2016. године до дана подношења тужбе (25.12.2018. године), тужени је био упознат са емитовањем буке изван дозвољених вредности на локацији пиваре у улици ..., те је преко Секретаријата за инспекцијске послове вршио инспекцијски надзор угоститељских објеката који су били узрок емитовања буке и налагао спровођење одређених мера које се односе на мерење нивоа буке, израду извештаја, налагао акустичке мере заштите од буке, па и мере забране обављања делатности у одређеном року.
Међутим, првостепени суд је оценио да и поред прдузетих мера тужени није у потпуности испуњавао дужности из члана 4, 8 став 1, 9 и 17 став 1 Закона о заштити од буке у животној средини тј. да је тужени био у прилици да послове поверене наведеним одредбама обавља на начин који би био делотворнији и који би у већој меру умањио изложеност тужилаца штетном деловању недозвољеног нивоа буке, а што није учинио. Овлашћења из наведених законских одредби дају широке могућности туженом да утврђује мере и услове заштите од буке у вези са чим је овлашћен да сачињава планове, програме и пројекте, доноси акционе планове, те врши акустично зонирање које подрезумева одређивање граничних вредности индикатора буке за различито подручје према њиховој намени, у оквиру чега је тужени овлашћен да одређује мере забране и ограничења.
Ценећи све околности случаја у односу на сваког од тужица, интензитет и трајње повреда личних права тужилаца, те примењујући члан 200 став 1 ЗОО, првостепени суд је нашао да тужиоцима припада правична новчана накнада нематеријалне штете.
Првостепени суд је правилно и потпуно утврдио чињенично стање, правилно применио материјално право и за своју одлуку дао јасне и правно ваљане разлоге које прихвата и овај суд.
Што се тиче навода жалбе туженог да није пасивно легитимисан, те да се захтев за накнаду штете може поднети непосредно загађивачу јер је правилно, првостепени суд закључио да је сагласно одредбама члана 4, 5 и 107 Закона о заштити животне средине, те члана 184 ЗОО и члана 4, 8, 9 и 17 Закона о заштити од буке у животној средини, тужени одговоран за насталу штету и да се наведеним одредбама не искључује одговорност јединице локалне самоуправе, која, у конкретном случају, произлази из послова који су законским прописама поверени туженом.
Правилно је првостепени суд закључио да, у конкретном случају, постоји одговорност туженог у погледу послова из надлежности које су му поверене чланом 8 став 1, 9 и 17 Закона о заштити од буке у животној средини, који је био на снази у време причињене штете, као и одговорност по основу вршења надзора над применом закона, те је, пошто је правилно утврдио да је тужени био дужан да поверене послове обавља на начин који би био делотворнији и који би у већој меру умањио изложеност тужилаца штетном деловању недозвољеног нивоа буке, а што није учинио, правилно утврдио да су тужиоци били континуирано изложени нивоима буке који су штетно деловали на квалитет њиховог свакодневног живота, могућност психофизичког одмора и мир њиховог дома. На тај начин, присутна бука је ометала њихов приватни и породични живот и спречавала их у обављању свакодневних активности, због чега је тужиоцима угрожено право на поштовање дома и њихово достојанство.