Комитет за права детета
Општи коментар бр. 21 о деци у уличним ситуацијама
Преглед законодавства и политика
14. Државе би морале да процене како могу да побољшају законе и политике како би одражавали препоруке садржане у овом општем коментару. Државе би морале одмах да учине следеће: да бришу одредбе које непосредно или посредно дискриминишу децу због тога што се она или њихови родитељи или породица налазе у уличној ситуацији.
22. Деца у уличним ситуацијама која су жртве или преживела кршења људских права имају право на делотворан правни или други лек, укључујући правно заступање. Ово укључује приступ индивидуалним жалбеним механизмима, уложеним од стране саме деце и/или када су заступани од стране одраслих, и на судске и вансудске одштетне механизме на локалном и националном нивоу, укључујући независне институције за заштиту људских права. Када су исцрпљени домаћи правни лекови, потребно је да постоји приступ међународним механизмима људских права, укључујући процедуре предвиђене ОПИЦом. Мере одштете могу укључити реституцију, компензацију, рехабилитацију, задовољење и гаранције за непонављање кршења права.
Члан 2. о забрани дискриминације
Забрана дискриминације у односу на социјално порекло, имовинско стање, рођење или други статус
25. ... управо је дискриминација један од главних узрока због којих се деца налазе у уличној ситуацији. Деца се затим дискриминишу због своје повезаности с улицом, то јест на основу друштвеног порекла, социјалног стања, рођења или другог статуса, што доводи до целоживотних негативних последица. Комитет формулацију „други статус“ садржану у члану 2. Конвенције тумачи тако да обухвата и уличну ситуацију детета или његових родитеља и других чланова породице. Системска дискриминација
26. Дискриминација може да буде непосредна или посредна. Непосредна дискриминација подразумева несразмерне приступе у оквиру политике „решавања проблема бескућника“ који репресивним мерама покушавају да спрече просјачење, задржавање на забрањеним местима, скитничарење, бежање од куће или друге видове понашања ради преживљавања, на пример инкриминисањем статусних прекршаја, „чишћењем“ улица или привођењем, као и циљаним насиљем, узнемиравањем и изнудом од стране полиције. Непосредну дискриминацију може да представља: одбијање полиције да озбиљно схвати пријаве крађе или насиља које поднесу деца у уличној ситуацији; дискриминаторни однос у оквиру система правосуђа за малолетнике; одбијање социјалних радника, наставника или здравствених радника да раде с децом у уличној ситуацији; и узнемиравање, понижавање и застрашивање од стране вршњака и наставника у школи. Посредна дискриминација обухвата политике које доводе до недоступности основних услуга, као што је здравство и образовање, на пример тако што се коришћење условљава плаћањем или давањем личне исправе на увид. Чак и ако деци у уличној ситуацији није онемогућено коришћење основних услуга, она могу да буду изолована унутар таквих система. Деца могу да се суочавају с вишеструким видовима дискриминације који се међусобно преклапају, на пример на основу пола, сексуалне оријентације и родног изражавања/идентитета, инвалидитета, расе, националне припадности, домородачког статуса, имиграционог статуса и другог мањинског статуса, тим пре што је заступљеност мањинских група међу децом у уличној ситуацији често несразмерно велика. Деца која су дискриминисана су у већој мери изложена насиљу, злостављању, експлоатацији и полно преносивим инфекцијама, укључујући и ХИВ, и угроженије им је здравље и развој. ... захтева и примену одговарајућих проактивних мера којима ће се свој деци обезбедити ефективне једнаке могућности остваривања права из Конвенције. То захтева позитивне мере усмерене на исправљање ситуације суштинске неједнакости. На системску дискриминацију је могуће утицати променама прописа и политика, што значи да ју је на тај начин могуће и отклонити.
Елиминисање дискриминације
27. Дискриминацију треба елиминисати формално, и то тако што ће се обезбедити да устав, закони и политике државе не дискриминишу у односу на уличну ситуацију, као и суштински, посвећивањем довољне пажње деци у уличној ситуацији као групи која се суочава с константним предрасудама и према којој је потребно предузети афирмативне мере. Посебне привремене мере којима се убрзава или постиже de facto равноправност деце у уличној ситуацији не треба сматрати дискриминацијом. Државе би морале да обезбеде: да деца у уличној ситуацији буду једнака пред законом; да свака дисркиминација у одоносу на уличну ситуацију буде забрањена; да се реши питање подстицања на дискриминацију и узнемиравања; да деца у уличној ситуацији и њихове породице не буду произвољно лишена своје имовине; као и да забране боравка на улици након одређеног часа бусу легитимне, сразмерне и недискриминаторне. Државе би такође морале да сензитизују стручњаке, приватни сектор и јавност за искуства и права деце у уличној ситуацији, са циљем постизања позитивне промене ставова. Државе би морале да подрже креативне уметничке, културне и/или спортске програме које предводе или у којима учествују деца у уличној ситуацији, а који помажу у отклањању погрешних ставова и руше препреке које постоје код стручњака, у заједници — укључујући и међу осталом децом — и у ширем друштву кроз видљив међусобни дијалог и интеракцију. То може да обухвата улични циркус, позориште, музику, уметност и спортска такмичења. Државе би морале да сарађују са штампаним, електронским и друштвеним медијима у циљу ширења и јачања порука и прича за сензитизацију и дестигматизацију, у оквиру приступа који се темељи на правима детета. Страх јавности од кривичних дела чији су починиоци деца у уличној ситуацији се често подстиче медијским извештавањем и не одговара стварном стању. Медије треба активно подстицати да користе тачне податке и доказе и да поштују стандарде заштите детета ради заштите достојанства, физичке безбедности и психолошког интегритета деце.
Члан 3. став 1 о најбољим интересима детета
28. Обавезе везане за ово право су од суштинског значаја у оквиру приступа који се темељи на правима детета за обезбеђивање холистичког физичког, психолошког и моралног интегритета деце у уличној ситуацији и промовисање њиховог људског достојанства. Ова деца су препозната као нарочито угрожена. Као што је Комитет већ навео, најбољи интереси детета у специфичном стању угрожености нису исти идентични интересима све деце у истом угроженом положају. Органи и доносиоци одлука морају да узму у обзир различите врсте и степене угрожености сваког детета, јер је свако дете јединствено и свака ситуација мора да се цени имајући у виду јединственост детета. У том смислу, „угроженост“ треба посматрати у спрези с отпорношћу и самодовољношћу појединачне деце у уличној ситуацији.