1. Cross Reference
  2. УН стандарди
  3. Конвенција о правима особа са инвалидитетом - CRPD
  4. Општи коментар 7 о учешћу особа са инвалидитетом у спровођењу и праћењу Конвенције

Конвенција о правима особа са инвалидитетом - CRPD

Комитет за права особа са инвалидитетом

Општи коментар бр. 7 (2018) о учешћу особа са инвалидитетом, укључујући и децу са инвалидитетом, преко њихових репрезентативних  организација, у спровођењу и праћењу Конвенције*

 

I. Увод

  1. Особе са инвалидитетом биле су у потпуности укључене и имале су одлучујућу улогу у преговорима, састављању и нацрту Конвенције о правима особа са инвалидитетом. Блиске консултације и активна укљученост особа са инвалидитетом преко организација особа са инвалидитетом и њихових партнера имале су позитиван утицај на квалитет Конвенције и њену релевантност за те особе. Она је такође показала снагу, утицај и потенцијал особа са инвалидитетом, што је довело до револуционарног споразума о људским правима и успоставило модел инвалидности заснован на људским правима. Због тога је ефективно и смислено учешће особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација у самом средишту Конвенције.
  2. Активно и информисано учешће свих у одлукама које утичу на њихов живот и права у складу је са приступом заснованом на људским правима у процесима јавног одлучивања19 и обезбеђује добро управљање и друштвену одговорност.20
  3. Принцип учешћа у јавном животу је чврсто утемељен у члану 21 Универзалне декларације о људским правима и потврђен у члану 25 Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Учешће као принцип и људско право такође је признато у осталим инструментима о људским правима, као што су члан 5 (ц) Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације, члан 7 Конвенције о укидању свих облика дискриминације против жена и чланови 12 и 23 (1) Конвенције о правима детета. Конвенција о правима особа са инвалидитетом признаје учешће и као општу обавезу и као међусекторско питање. У ствари, она прописује обавезу држава потписница да блиско консултују и активно укључују особе са инвалидитетом (члан 4 (3)), те учешће особа са инвалидитетом у процесу праћења (члан 33 (3)) као део ширег концепта учешћа у јавном животу.[1] 
  4. Често се особе са инвалидитетом не консултују приликом одлучивања о питањима која су везана са овим особама или утичу на њихов живот, па се одлуке и даље доносе у њихово име. Консултације са особама са инвалидитетом признате су као важне у последњих неколико деценија, захваљујући појави покрета особа са инвалидитетом који захтевају признавање њихових људских права и њихове улоге у одређивању тих права. Мото „Ништа о нама без нас“ има своје упориште у филозофији и историји покрета за права особа са инвалидитетом који се темељи на принципу смисленог, суштинског учешћа.
  5. Особе са инвалидитетом се и даље суочавају са значајним препрекама у ставовима, у физичким, законским, економским, социјалним и комуникацијским препрекама за њихово учешће у јавном животу. Пре ступања Конвенције на снагу, ставови самих особа са инвалидитетом били су одбацивани и замењивани ставовима трећих лица која наступају као представници особа са инвалидитетом, као што су организације „за“ особе са инвалидитетом.
  6. Партиципаторни процеси и укључивање особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација у преговоре и састављање Конвенције показали су се као одличан пример принципа потпуног и делотворног учешћа, индивидуалне аутономије и слободе у доношењу сопствених одлука. Као резултат, међународно право о људским правима сада признаје особе са инвалидитетом као „субјекте“ свих људских права и основних слобода.[2]
  7. На основу своје јуриспруденције, Комитет у овом општем коментару покушава да разјасни обавезе држава потписница према члановима 4 (3) и 33 (3) и спровођење тих обавеза. Комитет је потврдио да су током протекле деценије државе потписнице оствариле напредак у спровођењу одредаба из чланова 4 (3) и 33 (3), нпр. давањем финансијске или друге помоћи организацијама особа са инвалидитетом, укључујући особе са инвалидитетом у независним оквирима и телима за праћење успостављеним у складу са чланом 33 (2) Конвенције, као и у процесима праћења. Осим тога, поједине државе потписнице су консултовале организације особа са инвалидитетом у припреми њихових иницијалних и периодичних извештаја Комитету у складу са члановима 4 (3) и 35 (4).
  8. Комитет, међутим, и даље примећује значајан јаз између циљева и духа чланова 4 (3) и 33 (3) и степена у којем су они остварени. Разлог за ово је, између осталог, недостатак смислених, суштинских консултација и укључености особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација у развоју и спровођењу политика и програма.
  9. Државе потписнице треба да признају позитиван утицај на процесе одлучивања и неопходност укључивања и обезбеђивања учешћа особа са инвалидитетом у те процесе преко њихових репрезентативних организација, пре свега због њиховог стеченог искуства и познавања права која треба остварити. Државе потписнице такође морају да узму у обзир опште принципе Конвенције у свим мерама предузетим за њено спровођење и праћење, као и у унапређењу Агенде за одрживи развој до 2030. године и њених циљева.

II.     Нормативни садржај чланова 4 (3) и 33 (3)

А.   Дефиниција „репрезентативних организација“

  1. Укључивање и учешће особа са инвалидитетом преко „репрезентативних организација“ или организација особа са инвалидитетом је подједнако предвиђено у члановима 4 (3) и 33 (3). Ради правилног спровођења, важно је да државе потписнице и релевантне заинтересоване стране и актери дефинишу обим деловања организација особа са инвалидитетом и да признају различите врсте које често постоје.
  2. Комитет сматра да организације особа са инвалидитетом треба да буду утемељене, посвећене принципима и правима препознатим у Конвенцији и да их у потпуности поштују. То могу да буду само организације које су под вођством, управом или руководством особа са инвалидитетом. Огромна већина њихових чланова треба да буде регрутована међу самим особама са инвалидитетом.[3] Организације жена са инвалидитетом и особа које живе са ХИВ/АИДС су према Конвенцији организације особа са инвалидитетом. Организације особа са инвалидитетом имају одређене карактеристичне аспекте, укључујући и следеће чињенице:
  1. Основане су првенствено са циљем да заједнички делују, изражавају, промовишу, заговарају односно бране права особа са инвалидитетом, па их треба уопштено и препознати као такве;
  2. У њима су запослене, представљају их, заступају или конкретно именују/постављају саме особе са инвалидитетом;
  3. Оне, у већини случајева, нису повезане са политичким странкама и независне су од државних органа и свих невладиних организација чији су можда саставни део/члан;
  4. Оне могу да представљају једну или више групација особа на основу стварног или претпостављеног инвалидитета или могу да буду отворене за чланство свих особа са инвалидитетом;
  5. Оне представљају групе особа са инвалидитетом, одражавајући разноликост њиховог порекла (у смислу, на пример, пола, рода, расе, узраста или мигрантског односно избегличког статуса). Оне могу да обухвате групације засноване на вишеструким идентитетома (на пример, децу, жене или особе са инвалидитетом из домородачких заједница) и да обухвате чланове са различитим оштећењима;
  6. Ове организације могу да буду локалног, националног, регионалног или међународног опсега;
  7. Могу да функционишу као појединачне организације, коалиције или организације особа са различитим врстама инвалидитета или кровне организације особа са инвалидитетом, а да теже да обезбеде заједнички и координиран глас за особе са инвалидитетом у њиховим интеракцијама са, између осталих, државним властима, међународним организацијама и приватним лицима.
  1. Међу разним врстама организација особа са инвалидитетом, Комитет је препознао следеће:
  1.  Кровне организације особа са инвалидитетом које су коалиције репрезентативних организација особа са инвалидитетом; Идеално би било да постоји само једна или две кровне организације на сваком нивоу одлучивања. Да би биле отворене, демократске и представљале пуну и широку разноликост особа са инвалидитетом, оне за чланове треба да прихвате све организације особа са инвалидитетом. Њих треба да организују, воде и контролишу особе са инвалидитетом. Оне говоре само у име осталих организација чланица и искључиво о питањима која су од обостраног интереса и о којима се заједнички одлучује. Међутим, оне не могу да представљају појединце са инвалидитетом зато што им често недостаје детаљно познавање личних околности. Појединачне организације особа са инвалидитетом које представљају одређене заједнице су у бољој позицији за такву улогу. Особе са инвалидитетом би ипак требало да буду способне да саме одлучују које ће их организације представљати. Постојање кровних организација у оквиру држава потписнице не би ни у каквим околностима требало да спречи појединце или организације особа са инвалидитетом да учествују у консултацијама или другим облицима промовисања интереса особа са инвалидитетом;
  2.  Организације особа са различитим врстама инвалидитета, које окупљају особе које представљају сва или појединачна оштећења из широког распона различитих врста инвалидности. Оне се најчешће организују на локалном односно националном нивоу, али такође могу да постоје на регионалном и међународном нивоу;
  3. Организације за самозаступање, које представљају особе са инвалидитетом у различитим, често неформално односно локално образованим мрежама и платформама. Оне се боре за права особа са инвалидитетом, нарочито особа са интелектуалним инвалидитетом. Њихово оснивање уз одговарајућу, понекад значајну подршку у омогућавању да њихови чланови изразе своја мишљења, од основног је значаја за политичко учешће и учешће у процесима одлучивања, праћења и спровођења. Ово је нарочито важно за особе које су спречене у остваривању своје пословне способности, које су институционализоване односно којима је ускраћено право гласа. У многим земљама су организације за самозаступање дискриминисане путем одбијања правног статуса на основу закона и прописа који њиховим члановима ускраћују пословну способност; 
  4. Организације које окупљају чланове породица односно рођаке особа са инвалидитетом, а које су кључне у олакшавању, промовисању и обезбеђивању интереса и подржавају самосталности и активног учешћа особа са интелектуалним инвалидитетом, деменцијом и/или деце са инвалидитетом, када ове групе особа са инвалидитетом желе подршку њихових породица као уједињених мрежа или организација. У тим случајевима, ове организације треба да буду укључене у процес консултација, одлучивања и праћења. Улога родитеља, рођака и старатеља у тим организацијама треба да буде пружање помоћи и оснаживање особа са инвалидитетом како би добиле право гласа и преузеле пуну контролу над сопственим животом. Те организације треба активно да раде на промоцији и коришћењу процеса подржаног одлучивања како би обезбедиле и поштовале право особа са инвалидитетом на консултације и изражавање сопствених погледа;
  5. Организације жена и девојчица са инвалидитетом које представљају жене и девојчице са инвалидитетом као хетерогену групу. Разноликост жена и девојчица са инвалидитетом треба да обухвати све типове оштећења.[4] Обезбеђивање учешћа жена и девојчица са инвалидитетом је незамењиво у консултацијама које се баве посебним питањима од искључивог или несразмерног утицаја на жене и девојчице са инвалидитетом и питањима повезаним са женама и девојчицама уопште, као што су политике о родној равноправности; 
  6. Организације и иницијативе деце и младих са инвалидитетом, које су пресудне за учешће деце у јавном животу и животу заједнице и за њихово право да буду саслушани, односно за њихову слободу изражавања и удруживања. Одрасли имају кључну улогу и улогу подршке у промовисању окружења које омогућава деци и младима са инвалидитетом да успоставе и да поступају, формално или неформално, у оквиру сопствених организација и иницијатива, укључујући и сарадњу са одраслима и осталом децом и младима.

Б. Разлика између организација особа са инвалидитетом и осталих организација цивилног друштва

  1. Организације особа са инвалидитетом треба разликовати од организација „за“ особе са инвалидитетом, које пружају услуге односно поступају у име особа са инвалидитетом, што, у пракси, може да доведе до сукоба интереса где те организације дају приоритет својој сврси као приватна лица у односу на права особа са инвалидитетом. Државе потписнице треба да придају посебан значај погледима особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација, да подрже капацитете и оснаживање тих организација и да обезбеде да се приоритет даје гарантовању њихових погледа у процесима одлучивања.[5]
  2. Такође треба направити разлику између организација особа са инвалидитетом и организација цивилног друштва. Термин „организација цивилног друштва“ обухвата разне врсте организација, укључујући истраживачке организације/институте, организације пружалаца услуга и остале приватне заинтересоване стране. Организације особа са инвалидитетом су посебна врста организација цивилног друштва. Оне могу да буду део општих кровних организација цивилног друштва односно коалиције које не морају обавезно да се залажу само за права особа са инвалидитетом, али могу да подрже обухватање њихових права у агенди о људским правима. У складу са чланом 33 (3), све организације цивилног друштва, укључујући организације особа са инвалидитетом, имају улогу у праћењу Конвенције. Државе потписнице треба да дају приоритет погледима организација особа са инвалидитетом када се баве питањима о особама са инвалидитетом, те да развију оквире како би од организација цивилног друштва и осталих заинтересованих страна захтевале да консултују и укључе особе са инвалидитетом у њихов рад у вези са правима утемељеним у Конвенцији и осталим темама, као што су недискриминација, мир и права на заштиту животне средине.

Ц.   Опсег члана 4 (3)

  1. Да би испуниле своје обавезе из члана 4 (3), државе потписнице треба да унесу обавезу о блиској сарадњи, консултацијама и активном укључивању особа са инвалидитетом, преко њихових сопствених организација, у правне и регулаторне оквире и процедуре на свим нивоима и огранцима владе. Државе потписнице такође треба да размотре консултације и укључивање особа са инвалидитетом као обавезан корак пре одобравања закона, прописа и политика, без обзира на то да ли је реч о општим прописима и стратешким документима, или оним који се посебно односе на особе са инвалидитетом. Стога консултације треба да започну у раним фазама и да обезбеде улазне информације за коначни исход у свим процесима одлучивања. Консултације треба да обухвате организације које представљају широк опсег особа са инвалидитетом, на локалном, националном, регионалном и међународном нивоу.
  2. Све особе са инвалидитетом, без икаквог вида искључености заснованог на врсти инвалидности, као што су особе са психо-социјалним или интелектуалним инвалидитетом, могу да ефективно и потпуно учествују без дискриминације и на равноправној основи са осталима.[6] Право на учешће у консултацијама, преко њихових репрезентативних организација, треба признати на равноправној основи свим особама са инвалидитетом, без обзира на, нпр. њихову сексуалну оријентацију и родни идентитет. Државе потписнице треба да усвоје свеобухватни антидискриминативни оквир како би обезбедиле права и основне слободе свих особа са инвалидитетом и повукле законодавство које дискриминише појединце или организације особа са инвалидитетом на основу пола, рода или социјалног статуса њихових чланова или им ускраћује права на учешће у јавном и политичком животу.
  3. Законска обавеза држава потписница да обезбеде консултације са организацијама особа са инвалидитетом обухвата приступ просторима за јавно доношење одлука, као и осталим областима истраживања, универзалном дизајну, партнерствима, делегираној власти и грађанској контроли.[7] Осим тога, то је обавеза која обухвата глобалне односно регионалне организације особа са инвалидитетом.

1.   Питања у погледу особа са инвалидитетом

  1. Фраза „у вези са питањима која се односе на особе са инвалидитетом“, као што је наведено у члану 4 (3), обухвата комплетан распон законодавних, административних и осталих мера које могу директно или индиректно да утичу на права особа са инвалидитетом. Широко тумачење питања која се односе на особе са инвалидитетом омогућава државама потписницама да уведу појам инвалидитета у инклузивне политике, обезбеђујући да особе са инвалидитетом буду третиране на равноправној основи са осталима. Ово такође осигурава да знање и животна искуства особа са инвалидитетом буду узета у обзир приликом одлучивања о новим законодавним, административним и осталим мерама. То подразумева процесе одлучивања као што су општи закони и закони о државном буџету или прописи који се посебно односе на особе са инвалидитетом, који би могли да утичу на животе тих особа.[8]
  2. Консултације према члану 4 (3) забрањују државама потписницама да се баве било каквом радњом или праксом које би могле да не буду у складу са Конвенцијом и правима особа са инвалидитетом. У случајевима спора о директном или индиректном утицају мера о којима се расправља, задатак државних органа држава потписница је да докажу да питање о којем се расправља неће имати несразмеран утицај на особе са инвалидитетом, те да, самим тим, нису потребне консултације.
  3. Примери директног утицаја на особе са инвалидитетом су деинституционализација, социјално осигурање и инвалидске пензије, персонална асистенција, захтеви за приступачношћу и разумна прилагођавања. Мере које индиректно утичу на особе са инвалидитетом могу да се односе на уставно право, изборна права, приступ правди, именовање административних органа који управљају засебним политикама о инвалидности или јавним политикама у области образовања, здравства, рада и запошљавања.

2.   „Блиско консултовати и активно укључити“

  1. „Блиско консултовати и активно укључити“ особе са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација је обавеза предвиђена актима међународног права о људским правима које захтева признање пословне способности сваке особе да учествује у процесима одлучивања заснованим на личној слободи и самоопредељењу. Консултације и укљученост у процесе одлучивања о спровођењу Конвенције и у остале процесе одлучивања треба да обухвате све особе са инвалидитетом и, по потреби, режиме доношења одлука уз подршку.
  2. Државе потписнице треба систематски и отворено да приступе, консултују и укључе, смислено и благовремено, организације особа са инвалидитетом. То захтева приступ свим релевантним информацијама, укључујући интернет странице државних органа, путем приступачних дигиталних формата и разумних прилагођавања, по потреби, као што је обезбеђивање преводилаца за знаковни језик, Еасy Реад текстова и обичног, лако разумљивог језика, Брајеве азбуке и тактилне комуникације. Отворене консултације омогућавају особама са инвалидитетом приступ свим просторима за јавно одлучивање, на равноправној основи са осталима, укључујући националне фондове и релевантна државна тела одговорна за одлучивање релевантна за спровођење и праћење Конвенције.
  3. Државне власти треба да поклоне дужну пажњу и дају приоритет мишљенима и погледима организација особа са инвалидитетом када решавају питања директно повезана са особама са инвалидитетом. Државне власти које предводе процесе одлучивања имају дужност да обавесте организације особа са инвалидитетом о исходима тих процеса, укључујући и изричито објашњење налаза, разматрања и образложења одлука, у разумљивом формату, о начину на који су њихови погледи били узети у обзир и због чега.

3.   Укључивање деце са инвалидитетом

  1. Члан 4 (3) такође признаје важност систематичног „укључивања деце са инвалидитетом“ у развој и спровођење законодавства и политика како би се дао ефекат Конвенцији, и у остале процесе одлучивања, преко организација деце са инвалидитетом или подржавањем деце са инвалидитетом. Ове организације су кључне у олакшавању, промовисању и обезбеђивању појединачне самосталности и активног учешћа деце са инвалидитетом. Државе потписнице треба да створе мотивишуће окружење за успостављање и функционисање репрезентативних организација деце са инвалидитетом као део њихове обавезе да подрже права на слободу удруживања, укључујући одговарајуће ресурсе за подршку.
  2. Државе потписнице треба да усвоје законодавство и прописе и да развију програме како би осигурале да сви разумеју и поштују вољу и преференције деце и у сваком тренутку узимају у обзир њихове личне развојне капацитете. Признавање и промоција права на индивидуалну самосталност је од пресудног значаја да све особе са инвалидитетом, укључујући децу, буду поштоване као носиоци права.[9] Деца са инвалидитетом су у најбољој позицији да изразе своје потребе и искуства, што је неопходно за развој одговарајућег законодавства и програма у складу са Конвенцијом.
  3. Државе потписнице могу да организују семинаре/састанке на којима ће деца са инвалидитетом бити позвана да изнесу своја мишљења. Оне такође могу да упуте отворен позив деци са инвалидитетом да доставе писмене саставе на посебну тему, подстичући их да разраде њихова искуства из прве руке или животна очекивања. Ти састави могу да буду резимирани као улазне информације од саме деце и да буду директно укључени у процесе одлучивања.

4.   Пуно и ефективно учешће

  1. „Пуно и ефективно учешће“ (члан 3 (ц)) односи се на ангажовање свих особа, укључујући и особе са инвалидитетом, да би се обезбедио осећај припадности и тога шта значи бити део друштва. Ово обухвата подстицање и добијање одговарајуће подршке, укључујући вршњачку подршку и подршку за учешће у друштву, као и слободу од стигматизације и осећање безбедности и поштовања приликом изражавања ставова у јавности. Пуно и ефективно учешће захтева од држава потписница да олакшају учешће и да консултују особе са инвалидитетом које представљају широк распон разних врста инвалидности.
  2. Право на учешће је грађанско и политичко право и обавеза која се одмах мора применити, не подлеже ниједном облику буџетских ограничења, а односи се на процесе одлучивања, спровођења и праћења везано за Конвенцију. Захваљујући загарантованом учешћу организација особа са инвалидитетом у свакој од ових фаза, особе са инвалидитетом могле би боље да препознају и истакну мере које унапређују или ометају њихова права, што би на крају довело до бољих исхода датих процеса одлучивања. Пуно и ефективно учешће требало би схватити као процес, а не као појединачни и једнократни догађај.[10]
  3. Учешће особа са инвалидитетом у спровођењу и праћењу Конвенције могуће је када те особе могу да остварују своје право на слободу изражавања, мирно окупљање и удруживање, као што је утемељено у члановима 19, 21 и 22 Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Особе са инвалидитетом и њихове репрезентативне организације које учествују у процесима јавног одлучивања ради спровођења и праћења Конвенције треба да буду признате у њиховој улози бранилаца људских права, [11] те да буду заштићене од застрашивања, узнемиравања и одмазде, нарочито када изражавају другачија мишљења.
  4. Право на учешће такође обухвата обавезе повезане са правом на прописани поступак и право да особе са инвалидитетом буду саслушане. Државе потписнице које блиско консултују и активно укључују организације особа са инвалидитетом у јавно одлучивање такође омогућавају остваривање права особа са инвалидитетом на пуно и ефективно учешће у јавном и политичком животу, укључујући и право гласа и кандидатуре на изборима (члан 29 Конвенције).
  5. Пуно и ефективно учешће захтева укључивање особа са инвалидитетом у разна тела која доносе одлуке на локалном, регионалном, националном и међународном нивоу, као и у националним институцијама за људска права, ad hoc комитете, савете и регионалне или општинске организације. Државе потписнице треба да у свом законодавству и пракси препознају да све особе са инвалидитетом могу да се кандидују или да буду изабране у било које представничко тело; на пример, да обезбеде именовање особа са инвалидитетом у савете задужене за питања инвалидности на општинском нивоу или као посебне функционере задужене за права особа са инвалидитетом у саставу националних институција за људска права.
  6. Државе потписнице треба да учврсте учешће организација особа са инвалидитетом на међународном нивоу, на пример на високопрофилним политичким форумима о одрживом развоју, и у регионалним и универзалним механизмима за људска права. Учешће особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација резултираће у већој ефективности и равноправном коришћењу јавних ресурса, што ће довести до побољшаних исхода за те особе и њихове заједнице.
  7. Пуно и ефективно учешће може да буде и трансформативни алат за социјалне промене и да промовише деловање и оснаживање појединаца. Укључивање организација особа са инвалидитетом у све облике одлучивања учвршћује способност заштите и преговарања тих особа и оснажује их да јасније изражавају своја мишљења, остварују своје тежње и гласније износе уједињене и различите ставове. Државе потписнице треба да обезбеде пуно и ефективно учешће особа са инвалидитетом, преко њихових репрезентативних организација, као меру за постизање укључености у друштво и борбе против дискриминације тих особа. Државе потписнице које обезбеђују пуно и ефективно учешће и сарађују са организацијама особа са инвалидитетом побољшавају транспарентност и одговорност, па самим тим постају способне да одговоре на захтеве тих особа.[12]

 Д.   Члан 33: укључивање цивилног друштва у национално спровођење и праћење 

  1. Члан 33 Конвенције предвиђа националне имплементационе механизме и оквире за независно праћење и обезбеђује учешће организација особа са инвалидитетом у истима. Члан 33 треба читати и разумети као допуну члана 4 (3).
  2. Члан 33 (1) захтева од држава потписница да успоставе једну или неколико фокалних тачака и/или координационих механизама да би обезбедиле спровођење Конвенције и олакшале повезане активности. Комитет препоручује државама потписницама да фокалне тачке и/или координациони механизми обухвате представнике организација особа са инвалидитетом и формалне процедуре ангажовања и повезивања са тим организацијама, у консултативним процесима везаним за Конвенцију.
  3. У складу са чланом 33 (2), Комитет је препознао значај успостављања, одржавања и промовисања оквира за независно праћење, укључујући институције за људска права, у свим фазама процеса праћења.[13] Те институције имају кључну улогу у процесу праћења Конвенције, у промовисању усклађености на националном нивоу и олакшавању координираних активности националних актера, укључујући државне институције и цивилно друштво, ради заштите и заговарања људских права.
  4. Члан 33 (3) истиче обавезу држава потписница да обезбеде да цивилно друштво буде укључено и може да учествује у независном оквиру праћења успостављеног у складу са Конвенцијом. Укључивање цивилног друштва треба да обухвати особе са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација.
  5. Државе потписнице треба да осигурају да оквири за независно праћење омогућавају, олакшавају и обезбедјују активну укљученост организација особа са инвалидитетом у те оквире и процесе, путем формалних механизама, гарантујући да особе са инвалидитетом буду саслушане и препознате у урађеним извештајима и обављеној анализи. Укључивање организација особа са инвалидитетом у оквир за независно праћење и у његов рад може да има неколико облика, на пример, путем места у управном или саветодавном телу у оквиру за независно праћење.
  6. Члан 33 (3) предвиђа да државе потписнице треба да подрже и финансирају јачање капацитета у цивилном друштву, нарочито организација особа са инвалидитетом, како би обезбедиле њихово ефективно учешће у процесима за независно праћење. Организације особа са инвалидитетом треба да имају адекватне ресурсе, укључујући подршку путем независног и сопственог финансирања, како би узеле учешћа у оквирима за независно праћење и осигурале испуњавање захтева за разумним прилагођавањима и приступачношћу за своје чланове. Подршка и финансирање организацијама особа са инвалидитетом у вези са чланом 33 (3) допњује обавезе држава уговорница прописане чланом 4 (3) Конвенције и не искључују се узајамно. 
  7. И Конвенција и повезане стратегије за њено спровођење треба да буду преведене, приступачне и доступне особама које представљају разне типове инвалидности. Државе потписнице треба да обезбеде особама са инвалидитетом приступ информацијама које им омогућавају да схвате и процене питања у процесу одлучивања и да пруже смислене улазне информације.
  8. Да би се применио члан 33 (3), државе потписнице воде рачуна о томе да организације особа са инвалидитетом имају лак приступ фокалним тачкама у оквиру државног, односно координационог механизма.

 

III.  Обавезе држава потписница

  1. У завршним запажањима Комитет је подсетио државе потписнице на њихову дужност да се блиско и благовремено консултују са и активно укључују особе са инвалидитетом, преко њихових репрезентативних организација, укључујући и организације које представљају жене и децу са инвалидитетом, у развој и спровођење законодавства и политика за примену Конвенције и у остале процесе одлучивања.
  2. Државе потписнице имају обавезу да обезбеде транспарентност консултативних процеса, пружање одговарајућих и приступачних информација и рано и стално укључивање. Државе потписнице не треба да ускраћују информације, да условљавају или спречавају организације особа са инвалидитетом у слободном изражавању њихових мишљења у консултацијама и током процеса одлучивања. Ово се односи на регистроване и на нерегистроване организације, у складу са правом на слободу удруживања које би требало да буде предвиђено законом и да на равноправној основи штити удружења која нису регистрована.[14]
  3. Државе потписнице не треба да захтевају од организација особа са инвалидитетом да буду регистроване као предуслов за учешће у широким консултативним процесима. Оне, међутим, треба да обезбеде да организације особа са инвалидитетом могу да се региструју и да остваре своје право на учешће према члановима 4 (3) и 33 (3), гарантујући слободне и приступачне системе регистрације и олакшавајући регистрацију тих организација.[15]
  4. Државе потписнице треба да обезбеде приступачност за особе са инвалидитетом свим објектима и процедурама у вези са јавним одлучивањем и консултацијама. Државе потписнице треба да предузму одговарајуће мере како би особама са инвалидитетом, укључујући особе са аутизмом, обезбедиле приступ, на равноправној основи са осталима, физичком окружењу, укључујући зграде, превоз, образовање, информације и комуникације на матерњем језику, укључујући нове информационе технологије и системе, интернет странице државних тела и остале погодности и услуге отворене или омогућене јавности, како у градским, тако и у сеоским срединама. Државе потписнице такође треба да обезбеде да консултативни процеси буду приступачни – на пример, осигуравајући преводиоце за знаковни језик, Брајеву азбуку и Еасy Реад – и морају да пруже подршку, финансијска средства и разумна прилагођавања како је примерено и захтевано, [16][17]да би обезбедиле учешће представника свих особа са инвалидитетом у консултативним процесима, у складу са одредбама параграфа 11, 12 и 50.
  5. Организацијама особа са сензорним и интелектуалним инвалидитетом, укључујући организације за самозаступање и организације особа са психосоцијалним инвалидитетом, треба да се обезбеде састанци са асистентима и особама за подршку, информације у приступачним форматима (као што је обичан језик, Еасy Реад, алтернативни и аугментативни системи комуникације и пиктограми), тумачење знаковног језика, водичи-тумачи за глуве/слепе особе и/или писање титлова током јавних расправа.[18] Државе потписнице такође треба да доделе финансијска средства за покривање трошкова повезаних са консултативним процесима за представнике организација особа са инвалидитетом, укључујући трошкове превоза и остале трошкове настале у вези са присуствовањем састанцима и техничким брифинзима.
  6. Консултације са организацијама особа са инвалидитетом треба да буду засноване на транспарентности, узајамном поштовању, смисленом дијалогу и искрено усмерене ка циљу постизања заједничког договора о процедурама као одговор на различитост особа са инвалидитетом. Ти процеси треба да омогуће разумне и реалне временске оквире, узимајући у обзир природу организација особа са инвалидитетом, што често зависи од добровољног рада чланова и сарадника тих организација. Државе потписнице треба периодично да врше процене функционисања њихових партиципаторних и консултативних механизама, уз активну укљученост организација особа са инвалидитетом.[19]
  7. Погледима особа са инвалидитетом, израженима преко њихових репрезентативних организација, треба дати дужни значај. Државе потписнице треба да гарантују да разговор са овим организацијама неће бити само формалност или резултат токенистичког приступа консултацијама (приступање разговорима про форме).[20] Државе потписнице треба да узму у обзир резултате тих консултација и да их обухвате у усвојене одлуке[21] прописно обавештавајући учеснике о исходу процеса.[22]
  8. Државе потписнице треба да у блиским и ефективним консултацијама и уз активну укљученост организација особа са инвалидитетом успоставе прописне и транспарентне механизме и процедуре, у различитим огранцима и на различитим нивоима Владе, како би изричито размотрили погледе тих организација приликом доношења јавних одлука.
  9. Државе потписнице треба да обезбеде блиске консултације и активну укљученост организација особа са инвалидитетом које представљају све особе са инвалидитетом, укључујући, али не ограничавајући се на жене, старије особе, децу, особе којима је потребан висок степен подршке, [23]жртве нагазних мина, мигранте, избеглице, азиланте, међународно расељене особе, особе без докумената и држављанства, особе са стварним или претпостављеним психо-социјалним недостацима, особе са интелектуалним инвалидитетом, неуродиверзне особе, укључујући и оне са аутизмом или деменцијом, особе са албинизмом, сталним физичким недостацима, хроничним боловима, лепром и оштећењима вида, као и особе које су глуве, глуве и слепе или са неким другим оштећењем слуха, односно особе са вирусом ХИВ/АИДС. Обавеза држава потписница да укључе организације особа са инвалидитетом такође обухвата оне особе са инвалидитетом које имају посебно сексуално опредељење односно родни идентитет, интерсексуалне особе са инвалидитетом, као и особе са инвалидитетом које припадају аутохтоним народима, националним, етничким, верским или језичким мањинама, и оне које живе у сеоским подручјима.
  10. Државе потписнице треба да забране дискриминаторне и остале праксе трећих лица, као што су пружаоци услуга, које су директно или индиректно супротне праву особа са инвалидитетом на блиске консултације и активну укљученост у процесе одлучивања везане за Конвенцију.
  11. Државе потписнице треба да усвоје и примене законе и политике како би обезбедиле да особе са инвалидитетом могу да остваре своје право на консултације и да им остали не ускрате укљученост. Ове мере обухватају подизање свести међу члановима породице, пружаоцима услуга и државним чиновницима о правима особа са инвалидитетом на учешће у политичком и јавном животу. Државе потписнице треба да успоставе механизме како би осудиле сукобе интереса представника организација особа са инвалидитетом или осталих заинтересованих страна, спречиле њихове негативне утицаје на аутономију, вољу и преференције особа са инвалидитетом.
  12. Да би испуниле своје обавезе из члана 4 (3), државе потписнице треба да усвоје правне и регулаторне оквире и процедуре како би обезбедиле пуну и равноправну укљученост особа са инвалидитетом, преко њихових репрезентативних организација, у процесе одлучивања и израду нацрта закона и политика у вези са питањима која се тичу особа са инвалидитетом, укључујући и законе, политике, стратегије и акционе планове који се тичу питања инвалидности. Државе потписнице треба да усвоје одредбе које организацијама особа са инвалидитетом омогућавају чланство у, на пример, сталним одборима или привременим оперативним групама дајући им право да именују чланове у ова тела.
  13. Државе потписнице треба да успоставе и регулишу званичне консултативне процедуре, укључујући планирање истраживања, састанака и остале методе, утврђивање прописних временских оквира, рано ангажовање организација особа са инвалидитетом и претходно, благовремено и свеобухватно ширење релевантних информација за сваки процес. Државе потписнице треба, у сарадњи са организацијама особа са инвалидитетом, да смисле приступачне интернет алатке за консултације односно да омогуће алтернативне методе консултација у приступачним дигиталним форматима. Да би осигурале да нико не буде изостављен из консултативних процеса, државе потписнице треба да именују особе чија ће улога бити да прате присуство, да запажају недовољно представљене групе и да воде рачуна о томе да буду испуњени захтеви у вези са приступачношћу и разумним прилагођавањима. Исто тако, оне треба да обезбеде да организације особа са инвалидитетом које представљају све те групе буду укључене и консултоване, укључујући и давање информација о захтевима у вези са приступачношћу и разумним прилагођавањима.
  14. Државе потписнице треба да укључе консултације и ангажовање организација особа са инвалидитетом у припремне студије и анализе за формулисање политика. Јавни форуми или процеси за стицање увида у предлоге политика треба да буду потпуно доступни за учешће особа са инвалидитетом.
  15. Државе потписнице треба да обезбеде да учешће организација особа са инвалидитетом у процесима праћења, путем независних оквира за праћење, буде засновано на јасним процедурама, прописним временским оквирима и претходном ширењу релевантних информација. Системи праћења и евалуације треба да испитају ниво ангажованости организација особа са инвалидитетом у свим политикама и програмима и да обезбеде да погледи тих особа имају приоритет. Да би испуниле своју примарну одговорност за обезбеђивање услуга, државе потписнице треба да истраже партнерства са организацијама особа са инвалидитетом како би добиле улазне податке од самих корисника услуга.[24]
  16. Државе потписнице требало би, ако је то могуће, да подстакну успостављање јединствене, уједињене и разнолике представничке коалиције организација особа са инвалидитетом која обухвата све врсте инвалидности и поштује њихову различитост и паритет, као и да омогуће тој коалицији укљученост и учешће у праћењу Конвенције на националном нивоу. Организације цивилног друштва уопштено не могу представљати нити заменити организације особа са инвалидитетом.[25]
  17. Промовисање заступања и оснаживања особа са инвалидитетом су кључне компоненте њиховог учешћа у државним пословима; оне захтевају развој техничких, административних и комуникацијских вештина и олакшавање приступа информацијама и алаткама које се односе на њихова права, законодавство и израду политика.
  18. Препреке са којима се суочавају особе са инвалидитетом приликом приступа инклузивном образовању утичу на њихове могућности и подривају њихове способности за укључивање у јавно одлучивање, што заузврат утиче на институционалне капацитете њихових организација. Препреке у приступу јавном превозу, недостатак разумних прилагођавања и ниски или недовољни приходи и незапосленост особа са инвалидитетом често ограничавају могућност тих особа да се укључе у активности цивилног друштва.
  19. Државе потписнице треба да ојачају капацитете организација особа са инвалидитетом за учешће у свим фазама израде политика тако што ће обезбедити изградњу способности и обуке о моделу инвалидиности заснованом на концепту људских права, укључујући и независно финансирање. Државе потписнице такође треба да подрже особе са инвалидитетом и њихове репрезентативне организације у развоју компетенција, знања и вештина неопходних за независно заступање њиховог пуног и ефективног учешћа у друштву, и у развијању снажнијих принципа демократског управљања, као што је поштовање људских права, владавина права, транспарентност, одговорност, плурализам и учешће. Осим тога, државе потписнице треба да обезбеде смернице о начину приступа финансирању и диверсификације извора подршке.[26]
  20. Државе потписнице треба да обезбеде да организације особа са инвалидитетом могу да се лако и бесплатно региструју, те да траже и обезбеде средства и ресурсе од домаћих и међународних донатора, укључујући физичка лица, приватне компаније, све државне и приватне фондације, организације цивилног друштва, као и државне, регионалне и међународне организације.[27] Комитет препоручује државама потписницама да усвоје критеријуме за расподелу средстава за јавне расправе, укључујући и следеће начине:
  1. директно обезбеђујући средства организацијама особа са инвалидитетом, избегавајући посредовање трећих лица; 
  2. дајући приоритет организацијама особа са инвалидитетом за ресурсе који су првенствено усредсређени на заступање права особа са инвалидитетом;
  3. додељујући посебна средства организацијама жена односно деце са инвалидитетом како би се постигло њихово пуно и ефективно учешће у процесу израде, развоја и спровођења закона и политика и у оквиру за праћење;[28]
  4. распоређујући средства на равноправној основи различитим организацијама особа са инвалидитетом, укључујући и одрживо основно институционално финансирање уместо ограничавања само на финансирање на основу пројекта;
  5. обезбеђујући аутономију организација особа са инвалидитетом приликом одлучивања о агенди њиховог заступања, упркос добијеним средствима;
  6. разликујући финансирање намењено управљању организацијама особа са инвалидитетом и оног које је намењено пројектима које спроводе те организације;
  7. омогућавање приступа финансирању за све организације особа са инвалидитетом, укључујући организације за самозаступање односно оне које још нису добиле правни статус због закона који ускраћују пословну способност њихових чланова и онемогућавају регистрацију тих организација;
  8. усвајајући и спроводећи процесе пријављивања за финансирање у приступачним форматима.
  1. Државе потписнице треба да обезбеде да организације особа са инвалидитетом имају приступ националним средствима ради подржавања њихових активности како би се избегле ситуације у којима морају да се ослањају само на спољне изворе, што би ограничило њихову способност успостављања одрживих организационих структура.[29] Организације особа са инвалидитетом које имају подршку државних и приватних финансијских извора, заједно са чланаринама, у бољој су позицији да обезбеде учешће особа са инвалидитетом у свим облицима политичког и административног одлучивања, да им обезбеде подршку и да осмисле и остваре индивидуалне и разне групне друштвене активности.
  2. Државе потписнице треба да гарантују одговарајуће и довољно финансирање за организације особа са инвалидитетом тако што ће успоставити одговоран и законски признат формални механизам, на пример, фондове на националном и међународном нивоу.
  3. Државе потписнице треба да повећају јавне ресурсе за успостављање и јачање организација особа са инвалидитетом које представљају све врсте оштећења. Оне такође треба да омогуће њихов приступ националном финансирању, укључујући ослобађање од пореза, ослобађање од пореза на наследство и државну лутрију.[30] Државе потписнице треба да промовишу и олакшају приступ организација особа са инвалидитетом иностраном финансирању у оквиру међународне сарадње и развојне помоћи, укључујући и регионални нивоу, на истој основи као остале невладине организације за људска права.
  4. Државе потписнице треба да развију снажне механизме и процедуре које обезбеђују ефикасне санкције за непоштовање обавеза из чланова 4 (3) и 33 (3). Усклађеност треба да прате независна тела, на пример канцеларија заштитника грађана или парламентарна комисија, која имају овлашћење за покретање истрага и за позивање на одговорност надлежних органа. Исто тако, организације особа са инвалидитетом треба да буду у могућности да покрену законске поступке против лица која нису поштовала чланове 4 (3) и 33 (3).[31] Ти механизми треба да буду саставни део правних оквира за управљање консултацијама и укљученошћу организација особа са инвалидитетом, као и националног антидискриминативног законодавства[32] на свим нивоима одлучивања.
  5. Државе потписнице треба да препознају ефикасне правне лекове, укључујући и оне заједничке природе, или активности за постизање усклађености са правом особа са инвалидитетом на учешће. Државне власти могу значајно да допринесу у ефективном гарантовању приступа правди за особе са инвалидитетом у ситуацијама које утичу на њихова права.[33] Ефикасни лекови могу да обухвате: (а) обустављање процедуре; (б) враћање у ранију фазу процедуре како би се обезбедиле консултације и укљученост организација особа са инвалидитетом; (ц) одлагање спровођења одлука док не буду обављене одговарајуће консултације; или (д) потпуно или делимично одбацивање одлуке због непридржавања чланова 4 (3) и 33 (3).

IV.  Повезаност са осталим одредбама Конвенције

  1. Члан 3 препознаје низ свеобухватних принципа који управљају тумачењем и спровођењем Конвенције. Ти принципи обухватају „пуно и ефективно учешће и укљученост у друштво“, што значи да је учешће особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација садржано у читавом тексту и односи се на читаву Конвенцију.[34]
  2. Као део општих обавеза држава потписница, члан 4 (3) односи се на читаву Конвенцију и значајан је за спровођење свих обавеза које су у њој садржане.
  3. Ставови 1, 2 и 5 члана 4 су од највећег значаја за спровођење става 3 истог члана јер обухватају примарне обавезе држава потписница, односећи се на све делове савезних држава без икаквих ограничења или изузетака, у вези са успостављањем неопходних структура и оквира и предузимањем мера за усклађивање са Конвенцијом.
  4. Политике за промовисање равноправности и недискриминације особа са инвалидитетом, као што је предвиђено у члану 5, треба да се усвоје и прате у складу са члановима 4 (3) и 33 (3).[35] Блиске консултације и активна укљученост организација особа са инвалидитетом које представљају различитост у друштву, кључна је компонента за успех у усвајању и праћењу правних оквира и материјала са смерницама да би се заговарала de facto и инклузивна равноправност, укључујући мере афирмативне акције.
  5. Консултативне процедуре не треба да искључе нити да дискриминишу особе са инвалидитетом због њиховог инвалидитета. Процедуре и повезани материјали треба да укључују и буду доступни особама са инвалидитетом и да обухвате временске оквире и техничку помоћ за рано укључивање у консултативне процесе. Разумна прилагођавања треба да су увек обезбеђена у свим дијалозима и консултативним процесима, док законодавство и политике о разумним прилагођавањима морају бити припремљени у блиској консултацији и уз активну укљученост организација особа са инвалидитетом.
  6. Члан 6 Конвенције захтева мере помоћу којих ће се обезбедити пун развој, унапређивање и оснаживање жена и девојчица са инвалидитетом. Државе потписнице треба да подстичу и олакшавају успостављање организација жена и девојчица са инвалидитетом као механизам за омогућавање њиховог учешћа у јавном животу, на равноправној основи са мушкарцима са инвалидитетом, преко њихових репрезентативних организација. Државе потписнице треба да признају право жена са инвалидитетом на заступање и организовање, као и да им олакшају ефективну укљученост у блиске консултације у складу са члановима 4 (3) и 33 (3). Жене и девојчице са инвалидитетом такође треба да на равноправној основи буду укључене у све имплементационе огранке и тела и у оквире за независно праћење. Сва консултативна тела, механизми и процедуре треба да буду усредсређена на инвалидитет, те да обухвате и обезбеде родну равноправност.
  7. Жене са инвалидитетом треба да буду део руководства организација особа са инвалидитетом на равноправној основи са мушкарцима са инвалидитетом и да им се дају простор и моћ у кровним организацијама особа са инвалидитетом путем паритетне заступљености, женских одбора, програма за оснаживање итд. Државе потписнице треба да обезбеде учешће жена са инвалидитетом, укључујући жене које су под било каквим обликом старатељства или институционализоване, као предуслов за састављање, спровођење и праћење свих мера које утичу на њихов живот. Женама са инвалидитетом треба омогућити учешће у процесима одлучивања које се баве питањима са искључивим или несразмерним утицајем на њих, као и на политике о женским правима и родној равноправности уопште, на пример, политике о сексуалном и репродуктивном здрављу и правима, и све облике родно заснованог насиља над женама.
  8. Чланови 4 (3) и 33 (3) су фундаментални у остваривању права деце са инвалидитетом описаних у члану 7. Државе потписнице треба да преузму кораке како би осигурале учешће и активну укљученост деце са инвалидитетом, преко њихових репрезентативних организација, у све аспекте планирања, спровођења, праћења и евалуације релевантног законодавства, политика, услуга и програма који утичу на њихове животе, на нивоу школе, заједнице, као и на локалном, националном и међународном нивоу. Циљ учешћа јесте оснаживање деце са инвалидитетом и препознавање носилаца дужности да су та деца носиоци права који могу да имају активну улогу у њиховим заједницама и друштву. Ово се одвија на разним нивоима, почев од признавања њиховог права да буду саслушана, преко њиховог активног укључивања у остваривање сопствених права.[36]
  9. Државе потписнице треба да обезбеде деци са инвалидитетом подршку у њиховом одлучивању тако што ће их, између осталог, опремити и омогућити им коришћење свих начина комуникације потребних за лакше изражавање њихових погледа, укључујући[37] информације прилагођене деци и адекватну подршку за самозаступање, а исто тако треба да обезбеде одговарајућу обуку за све стручњаке који раде са или за такву децу.[38] Државе потписнице такође треба да обезбеде одговарајућу помоћ, процедуре и подршку прилагођене инвалидитету и узрасту деце са инвалидитетом. Учешће њихових организација треба посматрати као незаменљиво у консултацијама које се баве посебним питањима везано за њих, а њиховим погледима треба поклонити дужну пажњу у складу са узрастом и зрелошћу.
  10. Члан 4 (3) је од посебног значаја за подизање свести (члан 8). Комитет понавља своје препоруке државама потписницама да спроведу, уз учешће организација особа са инвалидитетом, систематске програме подизања свести, укључујући медијске кампање преко јавних радио станица и телевизијских програма, у циљу приказивања особа са инвалидитетом у свим њиховим разноликим функцијама као носилаца права.[39] Кампање и програми обуке за подизање свести који су усмерени на све функционере у јавном сектору морају бити у складу са принципима Конвенције и утемељени на моделу инвалидитета заснованом на људским правима, како би се превазишли устаљени родни стереотипи и стереотипи о инвалидности.
  11. Да би организације особа са инвалидитетом могле правилно да учествују у процесима консултација и праћења Конвенције, неопходно је да имају оптималан приступ (члан 9) процедурама, механизмима, информацијама и комуникацијама, објектима и зградама, укључујући разумне адаптације. Државе потписнице треба да развију, усвоје и примене међународне стандарде приступачности и процес универзалног дизајна, на пример у области информационе и комуникацијске технологије[40] да би обезбедиле блиске консултације и активну укљученост организација особа са инвалидитетом.[41]
  12. У ризичним и ванредним хуманитарним кризним ситуацијама (члан 11) важно је да државе потписнице и хуманитарни актери обезбеде активно учешће, координацију и смислене консултације са организацијама особа са инвалидитетом, укључујући и оне на свим нивоима које представљају жене, мушкарце и децу свих узраста са инвалидитетом. Ово захтева активно укључивање организација особа са инвалидитетом у развој, спровођење и праћење законодавства и политика за ванредне ситуације, као и утврђивање приоритета за расподелу помоћи, у складу са чланом 4 (3). Државе потписнице треба да заговарају оснивање организација интерно расељених особа или избеглица са инвалидитетом којима је омогућено да се боре за своја права у свакој ризичној ситуацији, укључујући и оружане сукобе.
  13. Равноправно признање пред законом (члан 12) гарантује свим особама са инвалидитетом право на остваривање пуне пословне способности и на равноправност приликом избора и контроле одлука које се односе на њих. Равноправно признање пред законом је предуслов за директне и ефективне консултације и укљученост особа са инвалидитетом у развој и спровођење законодавства и политика везано за Конвенцију. Комитет препоручује да неусклађеност са чланом 12 ни у каквим околностима не сме да спречи инклузивно спровођење чланова 4 (3) и 33 (3). Законе и политике треба изменити и допунити тако да се позабаве овом препреком за учешће на основу ускраћивања пословне способности.
  14. Комитет се осврће на свој Општи коментар бр. 1 (2014) о равноправном признању пред законом, где каже како је пословна способност кључ за процену пуног и ефективног учешћа у друштву и процесима одлучивања, те да треба да буде загарантована свим особама са инвалидитетом, укључујући особе са интелектуалним инвалидитетом, особе са аутизмом и особе са стварним или претпостављеним инвалидитетом, као и децу са инвалидитетом, преко њихових организација. Државе потписнице треба да обезбеде могућност доношења одлука уз подршку како би се омогућило учешће у изради политика и консултацијама које поштују самосталност, вољу и преференције појединца.
  15. Право особа са инвалидитетом на приступ правди (члан 13) подразумева да особе са инвалидитетом имају право да на равноправној основи са осталима учествују у правосудном систему као целини. То учешће има многобројне облике и односи се на особе са инвалидитетом у улози, на пример, тужитеља, жртава, оптужених, судија, поротника и адвоката, у оквиру демократског система који доприноси добром управљању.[42] Блиске консултације са особама са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација су кључ у свим процесима за доношење и/или измене закона, прописа, политика и програма који се баве учешћем тих особа у правосудном систему.
  16. Да би спречиле све облике експлоатације, насиља и злостављања (члан 16), државе потписнице треба да обезбеде да сви објекти и програми смишљени да служе особама са инвалидитетом буду предмет ефикасног праћења независних тела. Комитет је приметио да се кршење права особа са инвалидитетом наставља у објектима који „служе“ особама са инвалидитетом, као што су психијатријске односно резиденцијалне институције. У складу са чланом 33 (3), то значи да, без обзира на то да ли се независно тело за праћење којем је додељен задатак према члану 16 (3), поклапа са оквиром за независно праћење из члана 33 (2), цивилно друштво, укључујући организације особа са инвалидитетом, треба да буде активно укључено у праћење тих институција и услуга.
  17. Осврћући се на Општи коментар Комитета бр. 5 (2017) о самосталном животу и укључености у заједницу, консултације и активна укљученост особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација су од кључног значаја за усвајање свих планова и стратегија, као и за накнадне информације и праћење приликом остваривања права на самосталан живот и укљученост у заједницу (члан 19). Активна укљученост и консултације на свим нивоима у процесу одлучивања треба да обухвате све особе са инвалидитетом. Особе са инвалидитетом, укључујући оне које тренутно живе у институционалном окружењу, треба да буду обухваћене приликом планирања, спровођења и праћења стратегија за деинституционализацију, као и у развој услуга подршке које се посебно односе на те особе.[43]
  18. Приступ информацијама (члан 21) неопходан је за укључивање организација особа са инвалидитетом, као и за њихово пуно учешће и слободно изражавање мишљења у процесу праћења. Те организације треба да добију информације у приступачним форматима, укључујући дигиталне формате и одговарајуће технологије за све облике инвалидитности, благовремено и без додатних трошкова. То обухвата употребу знаковних језика, Еасy Реад, обичан, лако разумљив језик и Брајеву азбуку, аугментативну и алтернативну комуникацију, као и све остале доступне начине, средства и формате комуникације по избору особа са инвалидитетом у званичној интеракцији. Све релевантне информације, укључујући оне које се односе на буџет, статистику и остале релевантне информације потребне за информисано мишљење, треба да буду доступне благовремено, пре сваке консултације.
  19. Да би се осигурало право на инклузивно образовање (члан 24), у складу са Општим коментаром Комитета бр. 4 (2016) о праву на инклузивно образовање, државе потписнице треба да консултују и активно укључе особе са инвалидитетом, као и децу са инвалидитетом, преко њихових репрезентативних организација, у све аспекте планирања, спровођења, праћења и евалуације политика и законодавства о инклузивном образовању.[44] Инклузивно образовање је пресудно за учешће особа са инвалидитетом према члановима 4 (3) и 33 (3). Образовање омогућава људима да напредују и повећају вероватноћу учешћа у друштву, што је неопходно да се обезбеди спровођење и праћење Конвенције. Државе потписнице треба да осигурају да државне и приватне образовне установе консултују особе са инвалидитетом и да се њиховим мишљењима поклони дужна пажња у оквиру образованог система.
  20. Усвајање свих политика у вези са правом особа са инвалидитетом на рад и запошљавање (члан 27) треба спровести путем консултација и укључивања репрезентативних организација особа са инвалидитетом. Политике треба да имају за циљ гарантовање приступа запошљавању; да промовишу рад на отвореним, инклузивним, недискриминативним, приступачним и конкурентним тржиштима рада и окружењима; да обезбеде једнаке могућности и родну равноправност и да обезбеде разумне адаптације и подршку свим особама са инвалидитетом.
  21. Остваривање права на адекватан животни стандард и социјалну заштиту (члан 28) директно је повезан са чланом 4 (3). Учешће организација особа са инвалидитетом у јавним политикама је пресудно за гарантовање да ће се власти држава потписница позабавити конкретним ситуацијама искључивања, неравноправности и сиромаштва особа са инвалидитетом и њихових породица. Државе потписнице треба, пре свега, да покушају да се повежу са организацијама особа са инвалидитетом и особама са инвалидитетом које су незапослене, које немају стални приход или не могу да раде због страха од губитка посебних права или надокнада, особа које живе у сеоским или удаљеним подручјима и особама из домородачких заједница, женама и старијим особама. Приликом предузимања и провере мера, стратегија, програма, политика и законодавства везано за примену члана 28 и приликом процеса праћења истих, државе потписнице треба блиско да консултују и активно укључе организације особа са инвалидитетом које представљају све особе са инвалидитетом како би обезбедиле укључивање питања инвалидности у општа документа и осигурала да ставовима и захтевима особа са инвалидитетом буде посвећена одговарајућа пажња.
  22. Право особа са инвалидитетом на учешће у политичком и јавном животу (члан 29) је од огромног значаја за обезбеђивање равноправних могућности за особе са инвалидитетом како би у потпуности и ефективно учествовале и биле укључене у друштво. Право гласа и именовања на изборима је основна компонента права на учешће јер изабрани представници одлучују о политичкој агенди и кључни су за обезбеђивање спровођења и праћења Конвенције тако што заступају своја права и интересе.
  23. Државе потписнице треба да донесу прописе у блиској консултацији са организацијама особа са инвалидитетом како би особама са инвалидитетом којима је неопходна помоћ омогућила да самостално гласају. Ово може да захтева посебна помагала за особе са инвалидитетом на гласачким местима (на дан избора и ако гласају унапред) на државним и локалним изборима и државним референдумима.
  24. Особе које представљају све или неке од разних врста инвалидности треба консултовати и укључити, преко њихових организација особа са инвалидитетом, у процесу прикупљања података и информација (члан 31).
  25. Државе потписнице треба да успоставе уједињен систем прикупљања података како би прикупиле квалитетне, довољне, правовремене и поуздане податке, класификоване према полу, узрасту, етничком пореклу, руралном/урбаном пребивалишту, врсти инвалидитета и друштвеноекономском статусу, у вези са свим особама са инвалидитетом и њиховом приступу правима из Конвенције. Оне треба да успоставе систем како би омогућиле обликовање и спровођење политика ради спровођења Конвенције, кроз блиску сарадњу са организацијама особа са инвалидитетом и користећи податке Вашингтонске групе за статистику инвалидитета. Треба употребити и додатне алатке за прикупљање података да би се добиле информације о схватањима и ставовима и обухватиле оне категорије које Вашингтонска група изоставља.
  26. Одлучујући о међународној сарадњи и њеном спровођењу (члан 32), блиско партнерство, сарадња и укључивање особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација је пресудно за усвајање развојних политика у складу са Конвенцијом. Организације особа са инвалидитетом треба консултовати и укључити на сваком нивоу развоја, спровођења и праћења планова, програма и пројеката о међународној сарадњи, укључујући Агенду до 2030. године и Сендаи оквира за смањење ризика од катастрофа у периоду 2015–2030.
  27. Члан 34 (3) је важан за поштовање релевантних критеријума за чланство у Комитету. Од држава потписница се захтева да приликом номинације кандидата прописно узму у разматрање одредбу дату у члану 4 (3). Због тога државе потписнице треба блиско да консултују и активно укључе организације особа са инвалидитетом пре него што именују кандидате за Комитет. Треба усвојити оквире и процедуре националног законодавства за транспарентне и партиципаторне процедуре које обухватају организације особа са инвалидитетом и разматрају резултате консултација, укључујући их у коначну номинацију.

V.  Спровођење на националном нивоу

  1. Комитет констатује да се државе потписнице суочавају са изазовима приликом остваривања права особа са инвалидитетом да буду консултоване и укључене у развој, спровођење и праћење законодавства и политика за спровођење Конвенције. Државе потписнице треба, између осталог, да предузму следеће мере како би обезбедиле потпуну реализацију чланова 4 (3) и 33 (3):
  1. да укину све законе, укључујући и оне који ускраћују пословну способност, који особама са инвалидитетом, без обзира на врсту инвалидитета, онемогућавају блиске консултације и активну укљученост, преко њихових репрезентативних организација;
  2. да створе мотивишуће окружење за оснивање и функционисање организација особа са инвалидитетом тако што ће усвојити оквир политике повољан за њихово оснивање и одрживо функционисање. Ово подразумева гарантовање њихове независности и самосталности од државе, успостављање, спровођење и приступ адекватним механизмима финансирања, укључујући државно финансирање и међународну сарадњу, као и пружање подршке, укључујући техничку помоћ, за оснаживање и изградњу капацитета;
  3. да забране сваки вид застрашивања, узнемиравања или одмазде у односу на појединце и организације које се боре за своја права према Конвенцији на националном и међународном нивоу. Државе потписнице такође треба да усвоје механизме за заштиту особа са инвалидитетом и њихових репрезентативних организација од застрашивања, узнемиравања или одмазде, и онда када оне сарађују са Комитетом или другим међународним телима и механизмима за људска права; 
  4. да подстакну оснивање кровних организација особа са инвалидитетом које координишу и заступају активности својих чланова, као и појединачних организација особа са разним врстама инвалидности како би се обезбедила њихова укљученост и пуно учешће у процесу праћења, укључујући и оне који су најслабије представљени. Ако нека држава потписница наиђе на препреке у укључивању сваке појединачне организације особа са инвалидитетом у процесима одлучивања, она може да укључи представнике тих организација у сталне или привремене оперативне групе итд, када се то не може урадити преко кровне организације или коалиције организација особа са инвалидитетом;
  5. да усвоје законодавство и политике које признају право на учешће и укљученост организација особа са инвалидитетом и прописе који успостављају јасне процедуре за консултације на свим нивоима власти и одлучивања. Овај законодавни и политички оквир треба да осигура обавезно одржавање јавних расправа пре доношења одлука и да обухвати одредбе које захтевају јасне временске оквире, приступачност консултација и обавезу пружања разумних адаптација и подршке. То се може постићи јасним референцама у законима и осталим прописима на учешће и избор представника из организација особа са инвалидитетом;
  6. да успоставе сталне консултативне механизме са организацијама особа са инвалидитетом, укључујући округле столове, партиципаторне дијалоге, јавне расправе, анкете и онлајн консултације, поштујући њихову различитост и аутономију, као што је предвиђено у ставовима 11, 12 и 50. Ово такође може да буде национално саветодавно тело, као што је представнички национални савет за питања инвалидности који представља организације особа са инвалидитетом;
  7. да гарантује и подржи учешће особа са инвалидитетом кроз организације тих особа, које ће одражавати разноврсност порекла, укључујући рођење и здравствени статус, узраст, расу, пол, национално, етничко, аутохтоно или социјално порекло, сексуалну оријентацију и родни идентитет, интерсекс варијације, верска и политичка опредељења, мигрантски статус, категорије инвалидитета или неки други статус;
  8. да се повежу са организацијама особа са инвалидитетом које представљају жене и девојчице са инвалидитетом и да обезбеде њихово директно учешће у свим процесима јавног одлучивања у сигурном окружењу, нарочито у погледу израде политика о правима жена и родној равноправности, као и о родно заснованом насиљу над женама, укључујући сексуално насиље и злостављање;
  9. да консултују и активно укључе особе са инвалидитетом, као и децу и жене са инвалидитетом, преко њихових репрезентативних организација, у планирање, спровођење, праћење и мерење процеса јавног одлучивања на свим нивоима, нарочито у питањима која се односе на њих, укључујући и ризичне и ванредне хуманитарне ситуације, дајући им прихватљиве и реалне временске оквире за изражавање својих мишљења и адекватно финансирање и подршку;
  10. да подстакну и подрже стварање, изградњу капацитета, финансирање и ефективно учешће организација особа са инвалидитетом или група особа са инвалидитетом, укључујући родитеље и породице особа са инвалидитетом у њиховој улози подршке, на свим нивоима одлучивања. Ово подразумева учешће у обликовању, реформи и спровођењу политика и програма на локалном, националном, регионалном (укључујући и организације регионалне интеграције) или међународном нивоу;
  11. да обезбеде праћење усклађености држава потписница са члановима 4 (3) и 33 (3) и да омогуће руковођење организацијама особа са инвалидитетом у праћењу те усклађености;
  12. да развију и примене, уз учешће организација особа са инвалидитетом, ефикасне механизме спровођења са смисленим казнама и правним лековима за  непоштовање обавеза држава потписница из чланова 4 (3) и 33 (3);
  13. да обезбеде пружање разумних прилагођавања и приступачност свих објеката, материјала, састанака, позива за пријављивање, процедура, информација и комуникација у вези са јавним одлучивањем, консултацијама и праћењем свим особама са инвалидитетом, укључујући и особе које су изоловане у институцијама или психијатријским болницама и особе са аутизмом;
  14. да обезбеде помоћ прилагођену врсти инвалидности и узрасту за учешће особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација, у процесима јавног одлучивања, консултација и праћења. Треба развити стратегије којима ће се осигурати учешће деце са инвалидитетом у консултативним процесима за спровођење Конвенције, које су инклузивне, прилагођене деци, транспарентне и поштују њихова права на слободу изражавања и слободу мишљења;
  15. да обаве консултације и процедуре на отворен и транспарентан начин и у разумљивим формата, у које ће бити укључене све организације особа са инвалидитетом;
  16. да обезбеде да организације особа са инвалидитетом могу да добију односно траже финансирање и остале ресурсе из националних и међународних извора, као што су физичка лица и компаније, организације цивилног друштва, државе потписнице и међународне организације, укључујући и ослобађање од пореза и приступ државној лутрији;
  17. да постојеће консултативне процедуре у законским областима које се не односе конкретно на инвалидитет учине приступачним и да укључе особе са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација;
  18. да активно укључе и блиско консултују особе са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација о процесима јавног буџетирања, праћењу циљева одрживог развоја на националном нивоу, међународно одлучивање и међународну сарадњу са осталим државама потписницама, и да усвоје развојне политике које обухватају права и мишљења особа са инвалидитетом приликом спровођења и праћења Агенде до 2030. године на националном нивоу;
  19. да гарантују учешће, представљање и лак приступ особа са инвалидитетом фокалним тачкама на свим нивоима владе и координационим механизмима, као и њихову сарадњу и представљање унутар оквира за независно праћење;
  20. да промовишу и обезбеде учешће и укљученост особа са инвалидитетом преко њихових репрезентативних организација у међународне механизме људских права на регионалном и глобалном нивоу;
  21. да у блиским консултацијама са организацијама особа са инвалидитетом дефинишу поуздане показатеље доброг учешћа, конкретне временске оквире и одговорности за спровођење и праћење. То учешће се може мерити, на пример, објашњавајући степен њиховог учешћа у односу на предлоге амандмана за измене закона или извештавањем о броју представника тих организација који су уествовали у процесима доношења одлука.

                                              

 

[1] Ибид. 14.

[2] Ибид, ставови 16–17.

[3] ЦРПД/Ц/11/2, анекс II, став 3.

[4] Општи коментар бр. 3 (2016) о женама и девојчицама са инвалидитетом, став 5.

[5] А/ХРЦ/31/62, став 38; и А/71/314, став 64.

[6] А/ХРЦ/19/36, ставови 15–17.

[7] А/ХРЦ/31/62, став 63; и А/ХРЦ/34/58, став 63.

[8] А/ХРЦ/31/62, став 64.

[9] Члан 7 (3) Конвенције. Видети Општи коментар Комитета за права детета бр. 12 (2009) о праву детета да буде саслушано, став 134.

[10] Општи коментар бр. 12, став 133.

[11] Видети Резолуцију Генералне скупштине 53/144, анекс 

[12] А/ХРЦ/31/62, ставови 1–3.

[13] ЦРПД/Ц/ГБР/ЦО/1, ставови 7 и 37; ЦРПД/Ц/БИХ/ЦО/1, став 58; ЦРПД/Ц/АРЕ/ЦО/1,Став 61 ; и ЦРПД/Ц/СРБ/ЦО/1, став 67.

[14] А/ХРЦ/31/62, став 45; и А/ХРЦ/20/27, став 56.

[15] А/ХРЦ/31/62, став 40.

[16] Општи коментар бр. 6 (2018) о равноправности и недискриминацији, ставови 

[17] и 40.

[18] А/ХРЦ/31/62, ставови 75–77.

[19] Ибид, ставови 78–80.

[20] Комитет за права детета, Општи коментар бр. 12, став 132.

[21] ЦРПД/Ц/ЦОЛ/ЦО/1, став 11 (а).

[22] Комитет за права детета, Општи коментар бр. 12, став 45.

[23] ЦРПД/Ц/АРМ/ЦО/1, став 6 (а).

[24] А/71/314, ставови 65–66.

[25] ЦРПД/Ц/ЕСП/ЦО/1, став 6; и ЦРПД/Ц/НЗЛ/ЦО/1, став 4.

[26] А/ХРЦ/31/62, ставови 47–50.

[27] А/ХРЦ/20/27, ставови 67–68.

[28] ЦРПД/Ц/1/Рев.1, анекс

[29] А/71/314, ставови 65–66.

[30] А/59/401, ставови 82 (л) и (т); и А/ХРЦ/31/62, ставови 51–54.

[31] А/71/314, ставови 68–69.

[32] Општи коментар бр. 6, став 72.

[33] Ибид, став 73 (х).

[34] Канцеларија повереника Уједињених нација за људска права, праћење Конвенције  о правима особа са инвалидитетом: Смернице за праћење људских права, серија  стручних обука бр.17 (Њујорк и Женева, 2010).

[35] Видети Општи коментар бр. 6. 

[36] Дечији фонд Уједињених нација, „Концептуални оквир за праћење исхода учешћа  адолесцената“  (март 2018). Доступно на:   www.unicef.org/adolescence/files/Conceptual_Framework_for_Measuring_Outcomes_of_Adolescent_Participation_March_2018.pdf

[37] Комитет за права детета, Општи коментар бр. 12, став 21. 

[38] Ибид, став 34.

[39] ЦРПД/Ц/МДА/ЦО/1, став 19; ЦРПД/Ц/АЗЕ/ЦО/1, став 21; и ЦРПД/Ц/ТУН/ЦО/1,  став 21.

[40] Општи коментар бр. 2 (2014) о приступачности, ставови 5–7 и 30.

[41] Ибид, ставови 16, 25 и 48.

[42] Beasley protiv Australije, (ЦРПД/Ц/15/Д/11/2013), став 8.9; и Lockrey protiv    Australije, (ЦРПД/Ц/15/Д/13/2013), став 8.9.

[43] Општи коментар бр. 5 (2017) о самосталном животу и укључености у заједницу,  став 71.

[44] Општи коментар бр. 4, став 7.