Комитет за права особа с инвалидитетом
Општи коментар члана 12 Конвенције о правима особа с инвалидитетом
ЧЛАН 12 – ЈЕДНАКО ПРИЗНАВАЊЕ ПРЕД ЗАКОНОМ
I Увод
1. Једнакост пред законом је основни општи принцип заштите људских права и неопходна је за коришћење осталих људских права. Универзална декларација о људским правима и Међународни пакт о грађанским и политичким правима изричито гарантују право на једнакост пред законом. Члан 12 Конвенције о правима особа са инвалидитетом ближе описује садржај овог грађанског права, фокусирајући се на области у којима се људима са инвалидитетом традиционално ускраћује ово право. Члан 12 не прописује додатна права за људе са инвалидитетом; он једноставно описује специфичне елементе које су државе уговорнице дужне да узму у обзир како би обезбедиле право на једнакост пред законом за људе са инвалидитетом, равноправно са другима.
2. С обзиром на значај овог члана, Комитет је омогућио интерактивне форуме за дискусију о пословној способности. Из веома корисне размене мишљења о одредбама члана 12 од стране експерата, држава уговорница, организација особа са инвалидитетом, невладиних организација, уговорних надзорних тела, националних институција за људска права и агенција Уједињених нација, Комитет је одлучио да је неопходно обезбедити даље смернице у форми општег коментара.
3. На основу иницијалних извештаја различитих држава уговорница које је до сада размотрио, Комитет примећује да постоји општи неспоразум о тачном обиму обавеза држава уговорница по члану 12 Конвенције. Заиста, дошло је до општег пропуста да се разуме да модел инвалидитета заснован на људским правима подразумева замену парадигме заменског одлучивања оном која се базира на одлучивању уз подршку. Циљ овог општег коментара јесте да се истраже опште обавезе које произлазе из различитих делова члана 12.
4. Овај општи коментар садржи тумачење члана 12 које се заснива на општим принципима Конвенције, како је назначено у члану 3, наиме:
- поштовање урођеног достојанства;
- индивидуална самосталност укључујући слободу властитог избора и независност особа; забрана дискриминације; пуно и ефикасно учешће и укључивање у друштво;
- уважавање разлика и прихватање особа са инвалидитетом као дела људске разноликости и човечанства; једнаке могућности; приступачност;
- равноправност жена и мушкараца; уважавање развојних способности деце са инвалидитетом као и поштовање права деце са инвалидитетом на очување свог идентитета.
5. Универзална декларација о људским правима, Међународни пакт о грађанским и политичким правима, као и Конвенција о правима особа са инвалидитетом, посебно наводе да је право на једнако признавање пред законом „свуда“ на снази. Другим речима, не постоје околности допуштене међународним правом о људским правима у којима би особа могла бити лишена права на то да буде пред законом призната као особа или у којима би јој то право могло бити ограничено. Ово потврђује члан 4, став 2 Међународног пакта о грађанским и политичким правима, у коме се износи да одступање од овог права није дозвољено, чак ни у тренуцима јавне опасности.
Иако еквивалентна забрана одступања од права на једнако признавање пред законом у Конвенцији о правима особа са инвалидитетом није изричито наведена, одредба Међународног пакта покрива овакву заштиту посредством члана 4, став 4 Конвенције, који прописује да одредбе Конвенције о правима особа са инвалидитетом не одступају од постојећег међународног права.
6. Право на једнакост пред законом такође се разматра и у другим кључним међународним и регионалним уговорима о људским правима. Члан 15 Конвенције о елиминисању свих облика дискриминације жена гарантује женама једнакост пред законом и захтева признавање пословне способности жена равноправно са мушкарцима, укључујући и ону која се односи на закључивање уговора, управљање имовином и остваривање њихових права у правном систему. Члан 3 Афричке повеље о људским правима и правима народа прописује право сваке особе на једнакост пред законом и на уживање једнаке законске заштите. Члан 3 Америчке конвенције о људским правима садржи право на правни субјективитет као и право сваке особе да буде препозната пред законом .
7. Државе уговорнице морају целовито испитати све правне области како би осигурале да право особа са инвалидитетом на пословну способност није ограничено неравноправно са другима. Током историје, особама са инвалидитетом ускраћивано је право на пословну способност у многим областима, на дискриминаторан начин, под режимима заменског одлучивања као што су старатељство (гуардиансхип), туторство (цонсерваторсхип), и закони о менталном здрављу који дозвољавају принудно лечење. Ове праксе морају бити укинуте како би се обезбедило да особама са инвалидитетом буде враћена пуна пословна способност, равноправно са другима.
8. Члан 12 Конвенције потврђује да све особе са инвалидитетом имају пуну пословну способност. Пословна способност ускраћивана је током историје на основу предрасуда многим групама, укључујући жене (нарочито по склапању брака) и етничке мањине. Међутим, особе са инвалидитетом остају група којој се пословна способност најчешће ускраћује у правним системима широм света. Право на једнако признавање пред законом подразумева да је пословна способност универзално својство урођено свим људима на основу тога што су људи, и да се мора признати и људима са инвалидитетом, равноправно са другима.
Пословна способност неопходна је за коришћење грађанских, политичких, економских, друштвених и културних права. Она постаје нарочито значајна за људе са инвалидитетом када треба да доносе суштинске одлуке које се тичу њиховог здравља, образовања и посла. (Одузимање пословне способности особама са инвалидитетом водило је, у многим случајевима, ускраћивању многих темељних права, укључујући право гласа, право на склапање брака и заснивање породице, репродуктивна права, родитељска права, право на давање пристанка на интимне односе и медицинско лечење, и право на слободу.)
9. Све особе са инвалидитетом, укључујући оне са физичким, менталним, интелектуалним или сензорним оштећењима, могу бити погођене ускраћивањем пословне способности и заменским одлучивањем. Међутим, особе са когнитивним или психосоцијалним инвалидитетом су биле, и настављају да буду, несразмерно погођене режимима заменског одлучивања и ускраћивањем пословне способности. Комитет поново потврђује да статус особе као особе са инвалидитетом, као ни постојање оштећења (укључујући физичко или сензорно оштећење), никада не сме представљати основ за ускраћивање пословне способности или било ког права које је предвиђено чланом 12. Свака пракса која према својој сврси или дејству доводи до повреде члана 12 мора бити укинута, како би се обезбедило да се особама са инвалидитетом поврати пуна пословна способност, равноправно са другима.
9бис. Овај Општи коментар односи се, пре свега, на нормативни садржај члана 12 и обавезе држава које из њега проистичу. Комитет ће наставити са радом у овој области и
пружити даљи детаљни опис права и обавеза из члана 12 у својим будућим завршним напоменама, општим коментарима и осталим радовима.
II Нормативни садржај члана 12
Члан 12, став 1
10. Члан 12, став 1 потврђује право особа са инвалидитетом да буду признате као особе пред законом. Овим се гарантује поштовање сваког људског бића као особе која поседује правни субјективитет (legal personality), што је предуслов за признавање пословне способности.
Члан 12, став 2
11. Члан 12, став 2 признаје да људи са инвалидитетом уживају пословну способност равноправно са другима у свим областима живота. Пословна способност обухвата способност да се буде носилац права, и да се делује у складу са законом. Пословна способност да се буде носилац права даје особи право на пуну заштиту његових или њених права од стране правног система. Пословна способност да се делује у складу са законом признаје особу као чиниоца способног да учествује у пословима, и уопште, да ствара, мења или укида правне односе. Право да се буде признат као правни чинилац предвиђено је чланом 12, став 5 Конвенције, који наводи дужност држава уговорница да предузму све одговарајуће и ефикасне мере како би се особама са инвалидитетом обезбедила једнака права да буду власници имовине или да је наслеђују, да контролишу своје финансије и да имају равноправан приступ банкарским кредитима, хипотекарним зајмовима и другим облицима финансијског кредитирања, као и да особе са инвалидитетом не буду лишене своје имовине нечијом самовољом.
12. Пословна способност и ментална способност различити су појмови. Пословна способност је могућност једног лица да буде носилац права и обавеза (правна способност – легал стандинг), и да користи ова права и обавезе (правно деловање – легал агенцy). Ово је кључно за постизање суштинског учешћа у друштву. Ментална способност односи се на вештине доношења одлука, које природно варирају од особе до особе и могу бити различите за дату особу у зависности од многих фактора, укључујући факторе средине и друштвене факторе.
У прошлости, правни инструменти попут Универзалне декларације о људским правима (члан 6), Међународног пакта о грађанским и политичким правима (члан 16), и Конвенције о елиминисању свих облика дискриминисања жена (члан 15) нису прецизирали разлику између менталне и пословне способности. Конвенција о правима особа са инвалидитетом (члан 12) сада јасно наглашава да 'слабоумност' и друге дискриминаторне етикете нису легитиман разлог за ускраћивање пословне способности (правне и способности правног деловања). У складу са чланом 12 Конвенције, претпостављени или стварни недостаци у менталним способностима не смеју бити коришћени као оправдање за одузимање пословне способности.
12бис. Пословна способност је урођено право свих људи, укључујући особе са инвалидитетом. Као што је примећено, она садржи две компоненте. Прва је правна способност тј. могућност да се поседују права, да се буде признат као правни субјект пред законом. Ово може укључивати, на пример, поседовање крштенице, тражење медицинске помоћи, упис у бирачки списак, или подношење пријаве за пасош. Друга компонента је правно деловање тј. способност да се користи правима, и да радње предузете у ту сврху буду правно признате. Управо ова компонента често бива одузимана или умањивана особама са инвалидитетом. На пример, закони могу дозвољавати особама са инвалидитетом да поседују имовину, али не уважавају увек њихове поступке који се тичу куповине или продаје имовине. Пословна способност значи да сви људи, укључујући особе са инвалидитетом, поседују правну способност и способност правног деловања просто услед тога што су људи. Према томе, обе наведене компоненте пословне способности морају бити признате како би право на пословну способност особа са инвалидитетом било остварено; оне се не могу раздвајати.
Појам менталне способности је веома контроверзан сам по себи. Он није, као што се уобичајено представља, објективни, научни и природни феномен. Ментална способност зависи од социјалног и политичког контекста, исто као и дисциплине, професије и праксе које играју доминантну улогу у процењивању менталне способности. 13. У већини извештаја држава уговорница које је Комитет до сада разматрао, појмови менталне и пословне способности били су на такакв начин испреплетани да, ако се сматра да особа има умањену способност одлучивања, често услед когнитивних или психосоцијалних сметњи, његова или њена пословна способност да донесе одређену одлуку бива због тога укинута. Ова одлука доноси се једноставно на основу дијагнозе оштећења (приступ заснован на статусу), или уколико особа доноси одлуку за коју се сматра да има негативне последице (приступ заснован на исходу), или уколико се њене вештине одлучивања сматрају мањкавима (функционални приступ).
Функционалним приступом покушава се проценити ментална способност и у складу са тим одузети пословна способност (често с обзиром на то да ли је особа у стању да разуме природу и последице одлуке и/или да ли она/он може употребити и проценити релевантне информације.) Функционални приступ је погрешан из два разлога. Прво, он се дискриминаторно примењује на људе са инвалидитетом. Друго, он претпоставља да се може прецизно проценити рад људског ума и онда поништити суштинско људско право – право на једнако признавање пред законом – када појединац не прође процену. Код свих ових приступа, инвалидитет и вештина одлучивања особе узимају се као легитимни основ за одузимање његове или њене пословне способности и снижавање његовог или њеног статуса пред законом. Члан 12 не дозвољава такво дискриминаторно лишавање пословне способности, већ захтева пружање подршке у остваривању пословне способности.
Члан 12, став 3
14. Чланом 12, став 3, признаје се да државе имају обавезу да обезбеде приступ подршци у остваривању пословне способности особа са инвалидитетом. Државе уговорнице морају се уздржати од лишавања особа са инвалидитетом њихове пословне способности, и уместо тога морају особама са инвалидитетом омогућити приступ подршци која им може бити неопходна за доношење одлука које производе правно дејство.
15. Подршка у остваривању пословне способности мора уважавати права, вољу и склоности особа са инвалидитетом и никада не сме да се претвори у заменско одлучивање. Члан 12, став 3 не одређује какав треба да буде облик подршке. „Подршка“ је широк појам који обухвата како неформалне, тако и формалне аранжмане подршке, различитих врста и интензитета. На пример, особе са инвалидитетом могу изабрати једну или више особа од поверења да им помажу у остваривању њихове пословне способности за одређене врсте одлука, или могу потражити друге облике подршке, као што су узајамна подршка (пеер суппорт), заступање (укључујући подршку за самозаступање), или помоћ у комуникацији. Подршка особама са инвалидитетом у остваривању њихове пословне способности може укључивати мере које се односе на универзални дизајн и приступачност – што захтева од приватних и јавних актера, као што су банке и финансијске институције, да обезбеде разумљиве информације, или обезбеђивање професионалног тумачења знаковног језика – како би се особама са инвалидитетом омогућило обављање правних радњи које су потребне за отварање банковног рачуна, склапање уговора или обављајње других друштвених послова.
Подршка такође може представљати развој и препознавање различитих, неконвенционалних метода комуникације, нарочито за оне који користе невербалну комуникацију за изражавање своје воље и склоности.
За многе особе са инвалидитетом, могућност планирања унапред представља важан облик подршке, путем које оне могу да изразе своју вољу и склоности које треба следити у време када они не буду у стању да саопште своје жеље другима. Све особе са инвалидитетом имају право да планирају унапред и треба им омогућити да то чине равноправно са другима. Државе уговорнице могу развити различите облике механизама за планирање унапред, прилагођене различитим склоностима, али све опције морају бити недискриминаторне. Појединцу треба обезбедити подршку уколико жели да обави процес планирања унапред. Тренутак у коме унапред дата упутства ступају на снагу (и престају да важе) треба да одреди особа у тексту упутства и не би требало да буде утемељен на процени да особи недостаје ментална способност.
16. Врста и интензитет подршке коју треба обезбедити значајно ће се разликовати од једне до друге особе услед разлика између особа са инвалидитетом. Ово је у складу са чланом 3 (д), који предвиђа уважавање разлика и прихватање особа са инвалидитетом као дела људске разноликости и човечанства као општи принцип Конвнције. У било које време, укључујући и кризне ситуације, индивидуална аутономија и способност особа са инвалидитетом да доносе одлуке мора се поштовати.
17. Неке особе са инвалидитетом захтевају само признавање свог права на пословну способност равноправно са другима у складу са чланом 12, став 2, и не морају желети да остварују своје право на подршку на начин уређен чланом 12, став 3.
Члан 12, став 4
18. Члан 12, став 4 оквирно наводи мере заштите које морају бити присутне у систему подршке у остваривању пословне способности. Члан 12, став 4 мора се читати заједно са остатком члана 12 и целокупне Конвенције. Њиме се захтева да државе уговорнице створе одговарајуће и ефикасне мере заштите за остваривање пословне способности. Примарна сврха ових мера заштите мора бити да се обезбеди поштовање права, воље и склоности особе. Како би се ово постигло, мере заштите морају обезбедити заштиту од злоупотребе, равноправно са другима.
18бис. Уколико, након значајних напора, није могуће утврдити вољу и склоности појединца, 'најбоље тумачење воље и склоности' мора заменити одлуке засноване на 'најбољим интересима'. Овим се поштују права, воља и склоности појединца, у складу са чланом 12 (4). Принцип 'најбољег интереса' није мера заштите сагласна са чланом 12 у погледу одраслих особа. Парадигма 'воље и склоности' мора заменити парадигму 'најбољих интереса', како би се обезбедило да особе са инвалидитетом уживају право на пословну способност равноправно са другима.
18тер. Сви људи су под ризиком од 'непримереног утицаја', па ипак, овај ризик може бити израженији код оних који се ослањају на подршку других приликом доношења одлуке. Непримерени утицај препознаје се тамо где квалитет интеракције између особе која пружа подршку и особе која прима подршку одаје знакове страха, агресије, претњи, преваре или манипулације. Мере заштите за остваривање пословне способности морају обухватити заштиту од непримереног утицаја – међутим, та заштита мора такође поштовати права, вољу и склоности особе, укључујући и право на ризик и грешке.
Члан 12, став 5
19. Члан 12, став 5 обавезује државе уговорнице да предузму мере – укључујући законодавне, административне, судске и друге практичне мере – да обезбеде права особа са инвалидитетом у погледу финансијских и економских послова, равноправно са другима. Приступ финансијама и имовини традиционално је ускраћиван особама са инвалидитетом на основу медицинског модела инвалидитета. Овај приступ ускраћивања пословне способности особама са инвалидитетом у финансијским питањима мора бити замењен подршком за остваривање пословне способности, у складу са чланом 12, став 3. Исто као што пол не сме бити коришћен као основа за дискриминацију у областима финансија и имовине, не сме бити коришћен ни инвалидитет.
III Обавезе држава уговорница
20. Државе уговорнице имају обавезу да поштују, штите и испуњавају права особа са било којом врстом инвалидитета на једнако признавање пред законом. У том смислу, државе уговорнице треба да се уздрже од сваке радње која лишава особе са инвалидитетом права на једнако признавање пред законом. Државе уговорнице треба да предузму радње у циљу спречавања недржавних актера и приватних лица да ометају способност особа са инвалидитетом да остварују и уживају своја људска права, укључујући право на пословну способност. Један од циљева подршке у остваривању пословне способности јесте изградња самопоуздања и вештина особа са инвалидитетом, како би у будућности могле остваривати своју пословну способност са мањом подршком, ако тако желе. Државе уговорнице имају обавезу да обезбеде обуку за особе које примају подршку, тако да оне могу одлучити када је им потребно мање подршке или када им подршка више није потребна у остваривању њихове пословне способности.
21. Како би се у потпуности признала „универзална пословна способност“, која подразумева да све особе (без обзира на инвалидитет или способност доношења одлука) урођено поседују пословну способност, државе уговорнице морају укинути одузимања пословне способности према својој сврси или дејству дискриминације по основу инвалидитета.
22. У својим завршним напоменама у вези са чланом 12, Комитет за права особа са инвалидитетом је у више наврата истицао да државе уговорнице којих се то тиче морају преиспитати законе који дозвољавају старатељство и повереништво и предузети радње како би развили законе и политике који ће заменити режиме заменског одлучивања одлучивањем уз подршку, које поштује аутономију особе, њену вољу и склоности.
23. Режими заменског одлучивања могу попримити многе различите облике, укључујући потпуно старатељство, судске забране и делимично старатељство. Па ипак, ови режими имају одређене заједничке особине: могу се дефинисати као системи у којима се:
(i) особи одузима пословна способност, макар и у погледу само једне одлуке,
(ii) неко други, ко није особа о којој је реч, може одредити заменског доносиоца одлука, и то може учинити супротно вољи те особе, или
(iii) свака одлука коју доноси заменски доносилац одлука заснована је на ономе за шта се сматра да је објективно „најбољи интерес“ особе о којој је реч, насупрот заснованости на вољи и склоностима те особе.
24. Обавеза држава уговорница да замени режиме заменског одлучивања одлучивањем уз подршку захтева како укидање режима заменског одлучивања, тако и развијање алтернативног одлучивања уз подршку. Развијање система одлучивања уз подршку истовремено са наставком коришћења заменског одлучивања није довољно за поштовање члана 12. Конвенције.
25. Режим одлучивања уз подршку обухвата разноврсне могућности подршке које дају примат вољи и склоностима особе и поштују стандарде људских права. Он треба да обезбеди заштиту свих права, укључујући она која су у вези са аутономијом (право на пословну способност, право на једнако признавање пред законом, право избора места становања итд) и права која су у вези са слободом од злоупотребе и злостављања (право на живот, право на физички интегритет итд). Надаље, системи одлучивања уз подршку не треба претерано да регулишу животе особа са инвалидитетом.
Док режими одлучивања уз подршку могу попримити различите облике, сви треба да садрже одређене кључне одредбе како би осигурали сагласност са чланом 12 Конвенције, укључујући следеће:
(a) Одлучивање уз подршку мора бити доступно свима. Ниво потреба за подршком (нарочито у случајевима где је висок) не сме бити препрека добијању подршке у одлучивању;
(b) Сви облици подршке у остваривању пословне способности (укључујући интензивније облике подршке) морају се заснивати на вољи и склоностима особе, а не на ономе што се сматра његовим или њеним објективно најбољим интересом;
(c) Начин на који особа комуницира не сме бити препрека добијању подршке у одлучивању, чак ни у случајевима где је та комуникација неконвенционална, или разумљива веома малом броју људи;
(d) Правно препознавање особа које пружају подршку које је особа са инвалидитетом формално изабрала мора бити доступно и приступачно, и држава има обавезу да омогући стварање подршке, нарочито за људе који су изоловани и немају приступ подршци која природно постоји у заједници. То мора укључивати механизам помоћу којег треће стране проверавају идентитет особе за подршку, као и механизам помоћу којег треће стране могу оспорити радње особе за подршку, ако верују да та особа не делује у складу са вољом и склоностима особе са инвалидитетом;
(e) Да би државе уговорнице испуниле захтеве изложене у члану 12, став 3 Конвенције, према коме државе уговорнице морају предузети мере да „омогуће приступачност“ захтеване подршке, оне морају обезбедити да подршка буде доступна по номиналној цени или бесплатно особама са инвалидитетом, те да недостатак финансијских ресурса не буде препрека приступу подршци у остваривању пословне способности;
(f) Подршка у одлучивању не сме се користити као оправдање ограничавања осталих темељних права особа са инвалидитетом, нарочито права гласа, права на склапање брака (или цивилног партнерства) и заснивање породице, репродуктивних права, родитељских права, права на давање пристанка на интимне односе и лечење, као и права на слободу;
(g) Особа мора имати право да одбије подршку и оконча или промени однос са особом за подршку у било које време;
(h) Морају се увести мере заштите за све процесе који се односе на пословну способност и подршку у остваривању пословне способности. Циљ мера заштите је да се обезбеди поштовање воље и склоности особе;
(i) Пружање подршке у остваривању пословне способности не треба да зависи од процена менталне способности; нови, недискриминаторни индикатори потреба за подршком неопходни су за пружање подршке у остваривању пословне способности.
26. Право на једнакост пред законом је већ дуго признато као грађанско и политичко право, са коренима у Међународном пакту о грађанским и политичким слободама. Грађанска и политичка права постају обавезна у тренутку ратификације, и од држава уговорница се захтева да предузму кораке да одмах омогуће њихово остваривање. Као таква, права предвиђена чланом 12 важе од тренутка ратификације и потребно је одмах омогућити њихово остваривање. Обавеза државе да обезбеди приступ подршци за остваривање пословне способности из члана 12(3) је обавеза неопходна за испуњење грађанског и политичког права на једнако признавање пред законом. Постепена реализација (члан 4, став 2) не примењује се на члан 12. Државе уговорнице морају непосредно по ратификацији почети да праве кораке према реализацији права из члана 12. Ови кораци морају бити промишљени, добро испланирани, и морају укључивати консултације и смислено учешће људи са инвалидитетом и њихових организација.
IV Однос са другим одредбама Конвенције
27. Признавање пословне способности нераскидиво је везано за уживање многих других људских права предвиђених Конвенцијом о правима особа са инвалидитетом, укључујући, али се не ограничавајући на:
- право на приступ правди (члан 13),
- право на слободу од недобровољног задржавања у установи менталног здравља и право да се не буде присиљен на подвргавање психијатријском лечењу (члан 14), право на поштовање физичког и менталног интегритета (члан 17), право на слободу кретања и држављанство (члан 18), право на одлуку где и са ким ће се живети (члан 19), право на слободу изражавања (члан 21), право на брак и заснивање породице (члан 23), право на пристанак на медицинско лечење (члан 25) и право гласа и кандидовања на изборима (члан 29).
Без признавања особе као особе пред законом, способност да се ова права, као и многа друга права предвиђена Конвенцијом, истакну, користе и спроводе, значајно је угрожена.
Члан 5: Једнакост и забрана дискриминације
28. Како би се достигло једнако признавање пред законом, пословна способност не сме бити дискриминаторно одузимана. Чланом 5 Конвенције гарантује се једнакост свих особа пред законом, као и право на једнаку законску заштиту. Њиме се изричито забрањује било каква дискриминација на основу инвалидитета. Дискриминација на основу инвалидитета дефинисана је чланом 2 Конвенције као свака разлика, искључивање или ограничење на основу инвалидитета, што има за циљ или ефекат нарушења или поништења признавања, уживања или вршења, равноправно са другима, свих људских права и основних слобода. Ускраћивање пословне способности које према својој сврси или дејству представља ометање права особа са инвалидитетом на једнако признавање пред законом представља повреду чланова 5 и 12 Конвенције. Наравно, држава је у могућности да ограничи пословну способност особе на основу одређених околности, као што су банкротство или осуда за кривично дело. Међутим, право на једнако признавање пред законом и слобода од дискриминације захтева да, када држава одузима пословну способност, то мора бити на једнаким основама за све особе.
Одузимање пословне способности не сме бити засновано на личним особинама као што су пол, раса или инвалидитет, или да као сврху или дејство има другачији третман оваквих особа.
29. Слобода од дискриминације у погледу признавања пословне способности успоставља аутономију и уважава људско достојанство особе у складу са принципима обухваћеним чланом 3 (а) Конвенције. Слобода избора најчешће захтева пословну способност. Независност и аутномија укључују могућност правног уважавања одлука појединца. Потреба за подршком и разумним прилагођавањем у доношењу одлука не би се смела користити за довођење нечије пословне способности у питање.
Уважавање разлика и прихватање особа са инвалидитетом као дела људске разноликости и човечанства (члан 3 д) неспојиво је са додељивањем пословне способности на основу асимилације.
30. Недискриминација укључује право на разумно прилагођавање у остваривању пословне способности (члан 5, став 3). Разумно прилагођавање дефинисано је чланом 2 Конвенције као неопходно и адекватно модификовање и усклађивање којим се не намеће несразмерно, односно непотребно оптерећење, тамо где је то у конкретном случају потребно, како би се обезбедило да особе са инвалидитетом уживају, односно остварују равноправно са другима сва људска права и основне слободе. Право на разумно прилагођавање у остваривању пословне способности је одвојено од права на подршку у остваривању пословне способности, и са њим се допуњује. Од држава уговорница се захтева да спроведу све модификације и усклађивања којима би се омогућило особама са инвалидитетом да остварују своју пословну способност, осим ако је у питању несразмерно или непотребно оптерећење. Такве модификације или усклађивања могу укључивати, али нису ограничене на: приступ зградама од јавног значаја, као што су судови, банке, центри за социјални рад, гласачка места; приступачне информације које се тичу одлука које имају правне последице; и личну помоћ. Право на подршку у остваривању пословне способности не би смело да буде ограничено тврдњом о несразмерном или непотребном оптерећењу. Држава има апсолутну обавезу да обезбеди приступ подршци у остваривању пословне способности.
Члан 6: Жене са инвалидитетом
31. Члан 15 Конвенције о елимининисању свих облика дискриминације жена прописује да жене имају пословну способност равноправно са мушкарцима, утврђујући у вези са тим да је признавање пословне способности од интегралне важности за једнако признавање пред законом: Државе уговорнице признају женама једнаку правну способност у грађанским стварима као и мушкарцима и дају им једнаке могућности да се њоме користе. Оне посебно дају женама једнака права на закључење уговора и управљање имовином и третирају их равноправно у свим фазама поступка пред судом (став 2). Ова одредба односи се на све жене, укључујући жене са инвалидитетом. Конвенција о правима особа са инвалидитетом препознаје да жене са инвалидитетом могу бити подложне вишеструким и укрштеним облицима дискриминације, на основу пола и инвалидитета. На пример, жене са инвалидитетом подложне су високој стопи принудне стерилизације и често им се одузима контрола над репродуктивним здрављем и одлучивањем, на основу претпоставке да нису у стању дати пристанак на сексуалне односе. Одређени правосудни системи такође имају више стопе наметања заменског одлучивања женама него мушкарцима. Стога је нарочито важно поново потврдити да женама са инвалидитетом треба да буде призната пословна способност равноправно са другима.
Члан 7: Деца са инвалидитетом
32. Док члан 12 Конвенције штити једнакост пред законом за све особе без обзира на узраст, члан 7 Конвенције препознаје дечје способности за развој и захтева: у свим акцијама које се тичу деце са инвалидитетом мора се превасходно водити рачуна о најбољим интересима детета (став 2), и да се њиховом мишљењу да одговарајућа тежина у складу са њиховим узрастом и зрелошћу (став 3). У циљу усаглашавања са чланом 12, државе уговорнице морају испитати своје законе како би обезбедиле да се воља и склоности деце са инвалидитетом поштују равноправно са другом децом.
Члан 9: Приступачност
33. Права прописана чланом 12 су у тесној вези са обавезама државе у вези са приступачношћу (члан 9), због тога што је право на једнако признавање пред законом неопходно како би се омогућило особама са инвалидитетом да живе самостално и у потпуности учествују у свим аспектима живота. Члан 9 захтева идентификацију и уклањање препрека ка установама и сервисима који су отворени или стоје на располагању јавности.
Недостатак приступачности информација и комуникација, и неприступачност услуга могу представљати препреке у остваривању пословне способности за неке особе са инвалидитетом у пракси. Стога државе уговорнице морају учинити све процедуре за остваривање пословне способности и све информације и комуникације које се на то односе потпуно приступачнима. Државе уговорнице морају преиспитати своје законе и праксе како би обезбедиле да се право на пословну способност и приступачност остварују.
Члан 13: Приступ правди
34. Државе уговорнице су у обавези да обезбеде особама са инвалидитетом приступ правди равноправно са другима. Признање права на пословну способност је од суштинског значаја за приступ правди на много начина. Да би могле захтевати примену својих права и обавеза равноправно са другима, особе са инвалидитетом морају бити признате као особе пред законом, са једнаким положајем пред судовима и трибуналима. Државе уговорнице морају, такође, обезбедити особама са инвалидитетом приступ правном заступању равноправно са другима. Ово је препознато као проблем у многим правосудним системима и мора се променити – што укључује и осигуравање да особе које доживе ометање свог права на пословну способност имају прилику да то ометање оспоре (самостално, или преко правног заступника), те да своја права бране на суду. Особе са инвалидитетом често су искључене из кључних улога у правосудју, као што су улоге адвоката, судија, сведока или чланова пороте.
35. Припадници полиције, социјални радници и остали запослени у службама које ступају у контакт са грађанима морају бити обучени да особе са инвалидитетом препознају као потпуне особе пред законом и да дају једнаку тежину њиховим жалбама и изјавама какву би дали и особама без инвалидитета. Ово изискује обуку и подизање свести у овим важним занимањима. Особама са инвалидитетом такође се мора одобрити пословна способност да сведоче, равноправно са другима. Члан 12 Конвенције гарантује подршку у остваривању пословне способности, укључујући способност сведочења у судским, административним и другим правним поступцима. Оваква подршка може попримити различите облике, укључујући признавање различитих начина комуникације, дозвољавање видео сведочења у одређеним ситуацијама, процедурална прилагођавања, обезбеђивање професионалног тумачења знаковног језика и друге методе помагања. Запослени у судству такође морају бити обучени и свесни своје обавезе поштовања пословне способности особа са инвалидитетом, укључујући правну способност и правно деловање.
Чланови 14 и 25: Слобода, безбедност и сагласност
36. Поштовање права на пословну способност особа са инвалидитетом равноправно са другима укључује поштовање права особа са инвалидитетом на слободу и безбедност. Ускраћивање пословне способности особама са инвалидитетом и њихово задржавање у институцијама противно њиховој вољи, било без њихове сагласности или уз сагласност заменског доносиоца одлука, представља стални проблем. Ова пракса представља произвољно одузимање слободе и у супротности је са члановима 12 и 14 Конвенције. Државе уговорнице морају се суздржати од таквих пракси и морају успоставити механизам за преиспитивање случајева у којима су особе са инвалидитетом смештене у резиденцијалну установу без своје изричите сагласности.
37. Право на уживање највишег могућег здравственог стандарда (члан 25) укључује право на здравствену негу утемељену на слободној и информисаној сагласности.
Државе уговорнице имају обавезу да захтевају од свих здравствених и медицинских радника (укључујући и психијатријске раднике) да прибаве слободну и информисану сагласност особа са инвалидитетом пре било каквог лечења. Заједно са правом на пословну способност равноправно са другима, државе уговорнице имају обавезу да не дозволе заменским доносиоцима одлука да дају сагласност у име особа са инвалидитетом. Целокупно здравствено и медицинско особље треба да обезбеди одговарајуће консултације у којима директно учествује особа са инвалидитетом. Они такође треба да обезбеде, према својим најбољим способностима, да помагачи или особе за подршку не одлучују уместо или врше непримерен утицај на одлуке особа са инвалидитетом. Чланови 15, 16 и 17: Поштовање личног интегритета и слобода од мучења, насиља, експлоатације и злоупотребе
38. Као што је било речено у неколико завршних напомена, принудно лечење од стране психијатријских и осталих здравствених и медицинских радника представља повреду права на једнако признавање пред законом и кршење права на лични интегритет (члан 17), слободу од мучења (члан 15) и слободу од насиља, експлоатације и злоупотребе (члан 16). Ова пракса ускраћује особи пословну способност да изабере медицинско лечење и стога представља повреду члана 12 Конвенције.
Државе уговорнице морају, уместо тога, поштовати пословну способност особа са инвалидитетом да доносе одлуке у сваком тренутку, укључујући и кризне ситуације, обезбедити тачне и приступачне информације о опцијама услуга, доступност немедицинских приступа и независне подршке. Државе уговорнице имају обавезу да обезбеде приступ подршци за одлуке које се односе на психијатријско и друго медицинско лечење. Принудно лечење је нарочито проблем за људе са психосоцијалним, интелектуалним и другим когнитивним сметњама.
Државе уговорнице морају укинути политике и законске одредбе које омогућавају или су одговорне за принудно лечење, будући да се ради о сталној повреди која се може наћи у законима о менталном здрављу широм света, упркос емпиријској доказима који указују на неефикасност и гледиштима људи – корисника система менталног здравља, који су искусили велики бол и трауму као резултат принудног лечења. Комитет препоручује да државе уговорнице обезбеде да се одлуке у вези са физичким или менталним интегритетом могу донети само уз слободну и информисану сагласност особе о којој је реч.
Члан 18: Држављанство
39. Особе са инвалидитетом имају право на лично име и регистрацију рођења, као део права да свуда буду признате као особе пред законом (члан 18, став 2). Државе уговорнице морају предузети неопходне мере како би обезбедиле да деца са инвалидитетом буду регистрована након рођења. Ово право предвиђено је Конвенцијом о правима детета (члан 7); међутим, деца са инвалидитетом, у поређењу са другом децом, имају несразмерно велике изгледе да не буду регистрована. Осим што их лишава држављанства, ова пракса им такође често онемогућава приступ здравственој нези и образовању, и чак може водити њиховој смрти. Будући да нема званичне евиденције о њиховом постојању, могу се лишити живота без страха од правних последица.
Члан 19: Самосталан живот и укључивање у заједницу
40. Да би у потпуности остварила права прописана чланом 12, неопходно је да особе са инвалидитетом имају прилике да развијају и изражавају своју вољу и склоности, како би оствариле своју пословну способност равноправно са другима. Ово значи да особе са инвалидитетом морају имати могућност да живе самостално у заједници и да праве изборе и имају контролу над својим свакодневним животима, равноправно са другима, како је прописано чланом 19.
41. Тумачење члана 12, став 3 у светлу права на живот у заједници (члан 19), значи да подршку у остваривању пословне способности треба пружити користећи приступ који се заснива на заједници. Државе уговорнице морају препознати да су заједнице преимућство и партнери у процесу учења о томе које врсте подршке су потребне за остваривање пословне способности, укључујући и подизање свести о различитим облицима подршке. Државе уговорнице морају препознати друштвене мреже и подршку која се природно јавља у заједници (укључујући пријатеље, породицу и школу) особа са инвалидитетом као кључне за одлучивање уз подршку. Ово је у складу са са нагласком Конвенције на пуном укључивању и учествовању особа са инвалидитетом у заједници.
42. Сегрегација особа са инвалидитетом у институцијама и даље је прожимајући и подмукао проблем који крши велики број права зајемчених Конвенцијом. Проблем се погоршава широко распрострањеном праксом ускраћивања пословне способности особама са инвалидитетом, чиме се омогућава да други дају сагласност на њихово смештање у институције. Директорима институција се, такође, обично поверава одлучивање о остваривању пословне способности особа које у њима бораве. Тиме се сва моћ и контрола над особом ставља у руке институција. У циљу усаглашавања са Конвенцијом и поштовања људских права особа са инвалидитетом, мора се спровести деинституционализација и враћање пословне способности свим особама са инвалидитетом, које морају бити у могућности да изаберу где и са ким ће живети (члан 19). Избор особе где и са ким ће живети не сме утицати на његово или њено право на приступ подршци за остваривање његове или њене пословне способности.
Члан 22: Приватност
43. Режими заменског одлучивања, осим што су несагласни са чланом 12 Конвенције, такође потенцијално крше и право на приватност особа са инвалидитетом, будући да заменски доносиоци одлука обично стичу приступ широком спектру личних и других информација о особи у питању. Приликом успостављања система одлучивања уз подршку, државе уговорнице морају обезбедити да они који пружају подршку у остваривању пословне способности у потпуности поштују право на приватност особа са инвалидитетом.
Члан 29: Учешће у политичком животу
44. Ускраћивање или ограничавање пословне способности користило се за ускраћивање учешћа у политичком животу, нарочито права гласа, одређеним људима са инвалидитетом. Како би се у потпуности остварило једнако признање пословне способности у свим аспектима живота, важно је признати пословну способност људима са инвалидитетом у јавном и политичком животу (члан 29). То значи да способност особе да дононоси одлуке не може бити оправдање за било какво искључење особа са инвалидитетом из коришћења њихових политичких права, укључујући право гласа, право кандидовања на изборима и право да се буде члан пороте.
45. Државе уговорнице су обавезне да заштите и унапређују право особа са инвалидитетом на приступ подршци по свом избору за тајно гласање, и да учествују на свим изборима и референдумима без дискриминације. Комитет даље препоручује да државе уговорнице гарантују особама са инвалидитетом право да се кандидују на изборима, да делотворно врше дужности и да обављају све јавне функције на свим нивоима власти, са разумним прилагођавањем и подршком, где се она жели, у остваривању своје пословне способности.
V Спровођење на националном нивоу
46. У светлу нормативног садржаја и горепоменутих обавеза, државе уговорнице треба да предузму следеће кораке да обезбеде потпуно спровођење члана 12 Конвенције о правима особа са инвалидитетом:
(a) Признају особе са инвалидитетом као особе пред законом, које имају правни субјективитет (легал персоналитy) и пословну способност у свим аспектима живота, равноправно са другима. То захтева укидање режима заменског одлучивања и механизама којима се ускраћује пословна способност, који према својој сврси или дејству дискриминишу особе са инвалидитетом. Препоручује се да државе уговорнице законом заштите право свих на пословну способност на равноправној основи.
(b) Успоставе, признају и обезбеде особама са инвалидитетом приступ широком спектру подршке у остваривању њихове пословне способности. Мере заштите за ове подршке морају се заснивати на поштовању права, воље и склоности особа са инвалидитетом. Подршке треба да задовоље критеријуме наведене у ставу 25, о обавезама држава уговорница да се придржавају члана 12, став 3 Конвенције;
(c) Блиско се саветују са особама са инвалидитетом, укључујући и децу са инвалидитетом, и активно их укључе, кроз њихове репрезентативне организације, у развој и спровођење законодавства, политика и осталих процеса одлучивања који јачају примену члана 12.
47. Комитет охрабрује државе уговорнице да предузму, или предвиде средства за истраживање и развој најбољих пракси у погледу права на једнако признавање пословне способности особа са инвалидитетом и подршке у остваривању пословне способности.
48. Државе уговорнице се охрабрују да развијају ефикасне механизме за борбу против формалног и неформалног заменског одлучивања. У ту сврху Комитет позива државе уговорнице да обезбеде особама са инвалидитетом прилику да доносе суштинске одлуке о својим животима и да развијају своју личност, и тако подрже остваривање њихове пословне способности. То укључује, али се не своди на: прилике за изградњу друштвених мрежа; прилике за рад и зарађивање за живот равноправно са другима; више избора места становања у заједници; и укључивање у образовање на свим нивоима.