Комитет за права особа са инвалидитетом
Општи коментар о члану 19: Самосталан живот и укључивање у заједницу
I. Увод
1. Особама са инвалидитетом је кроз историју ускраћиван лични и индивидуални избор, као и контрола у свим областима живота. За многе од њих претпостављало се да су неспособни за самосталан живот у заједницама које су сами одабрали. Подршка је недоступна или је везана за одређено уређење живота, а инфраструкту-ра заједнице није универзално дизајнирана. Средства се улажу у институције уместо у развој могућности за особе са инвалидитетом које би их оспособиле за самоста-лан живот у заједници. То доводи до напуштања, зависности од породице, институ-ционализације, изолације и сегрегације.
2. Члан 19 Конвенције о правима особа са инвалидитетом свим особама са инвалидитетом признаје једнако право на самосталан живот и укључивање у заједницу уз слободу избора и контроле свог живота. Утемељен је на основном принципу о људским правима да су сва људска бића рођена једнака када је реч о достојанству и правима, те да свачији живот има једнаку вредност.
3. Члан 19 истиче да су особе са инвалидитетом истовремено субјекти права и носиоци права. Општи принципи Конвенције (члан 3), нарочито поштовање урођеног достојанства, индивидуалне самосталности и независности (члан 3 (а)), и пуно и ефи-касно учешће и укључивање у друштво (члан 3 (ц)), представљају темеље права на самосталан живот и укључивање у заједницу. Остали принципи утврђени у Конвенцији такође су неопходни за тумачење и примену члана 19.
4. Самосталан живот и укљученост у живот заједнице су кроз историју као иде-је потицале од особа са инвалидитетом које су преузимале контролу над жељеним начином живота стварајући снажне облике подршке као што је персонална асисте-нција и захтевајући да објекти у заједници буду у складу са принципима универза -лног дизајна.
5. У Преамбули Конвенције државе уговорнице потврдиле су да много осо-ба са инвалидитетом живе у сиромаштву и нагласиле неопходност решавања нега-тивног утицаја сиромаштва. Цена социјалне искључености је висока јер намеће зави-сност и самим тим се сукобљава са слободама појединца. Социјална искљученост такође проузрокује стигму, сегрегацију и дискриминацију, што може довести до насиља, искориштавања, злостављања заједно са негативним стереотипима који су укључени у процес маргинализације особа са инвалидитетом. Политике и конкретни акциони планови за социјалну инклузију особа са инвалидитетом, укључујући и про-мовисање њиховог права на вођење самосталног живота (члан 19), представљају исплатив механизам за обезбеђивање њиховог уживања права, одржив развој и сма-њивање сиромаштва.
6. Овај Општи коментар има за циљ да помогне државама уговорницама у њиховој примени члана 19 и испуњавању обавеза из Конвенције. То се првенствено односи на обавезе да се сваком појединцу обезбеди уживање права на самосталан живот и укључивање у заједницу, али и на повезаност са осталим одре-дбама. Члан 19 има истакнуту улогу као један од најширих и најсвеобухватнијих чланова Конвенције, па се мора сматрати саставним елементом у примени свих осталих чланова Конвенције.
7. Члан 19 обухвата грађанска, политичка, као и економска, социјална и културна права и представља пример међусобне повезаности, међусобне зависности и недељивости свих људских права. Право на самосталан живот и укључивање у заједницу може се остварити само ако су испуњена сва економска, грађанска, социјална и културна права установљена у овом нормативу. Међународно законодавство о људским правима намеће обавезе које имају тренутно дејство, као и оне које се могу реализовати постепено1. Потпуна реализација такође захтева структурне промене које се могу обавити у фазама, без обзира на то да ли су у питању грађанска, политичка, социјална, економска или културна права.
8. Члан 19 одражава разноликост културолошких приступа људском животу и спречава да његов садржај створи предрасуде према одређеним културним но-рмама и вредностима. Самосталан живот и укључивање у заједницу су концепти људског живота широм света примењени у контексту инвалидитета. Они подразуме-вају изражавање слободе избора и контроле над одлукама које утичу на нечији живот, са максималним нивоом самоопредељења и међузависности у оквиру друштва. Остваривање овог права мора бити ефикасно у различитим економским, социјалним, културним и политичким контекстима. Право на самосталан живот и укључивање у заједницу односи се на све особе са инвалидитетом, без обзира на расу, боју коже, порекло, пол, трудноћу и материнство, грађанску ситуацију, породичну ситуацију или ситуацију са неговатељем, родни идентитет, сексуалну оријентацију, језик, вероисповест, политичко или неко друго мишљење, национално, етничко, урођено или социјално порекло, статус мигранта, азиланта или избеглице, повезивање са припадником националне мањине, економским статусом или имовином, здравствено стање, генетску или неку другу предиспозицију у односу на болест, рођење и старост, или на било који други статус.
9. Право из члана 19 дубоко је укорењено у међународном законодавству о људским правима. Општа декларација о људским правима у члану 29 (1) наглашава међузависност личног развоја појединца и социјалног аспе-кта припадништва заједници: „Свако има обавезе према заједници која једино омогућава слободно и пуно развијање његове личности“. Члан 19 почива на грађанским и политичким, као и економским, социјалним и културним правима. Наиме, право на слободу кретања и слободу избора сопственог пребивалишта (члан 12 Међународног пакта о грађанским и политичким правима), право на адекватан животни стандард, укључујући адекватну одећу, храну и смештај (члан 11 Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима) и право на основну комуникацију представљају темељ за право на самосталан живот и укључивање у заједницу. Слобода кретања, адеватан животни стандард, као и способност разумевања и поседовања личних преференција, избора и одлука и могућност да их остали разумеју, представљају неопходне услове за људско достојанство и слободан развој личности.2
10. Конвенција о елиминацији свих облика дискриминације над женама истиче равноправност жена и мушкараца и осуђује све облике дискриминације над женама (члан 1). Ова Конвенција потврђује равноправност жена и мушкараца и у вези са правним питањима, укључујући правну способност и могућности коришћења те способности (члан 15 (2)). Она такође захтева од држава уговорница да признају иста права у погледу закона која се односе на кретање особа и слободу избора сопственог места боравка и пребивалишта (члан 15 (4)).
11. Члан 9 (1) Конвенције о правима детета захтева да државе уговорнице „обезбеде да дете не буде одвојено од својих родитеља против њихове воље, осим када надлежне власти, уз судски надзор, одреде у складу са важећим законом и поступком, да је такво одвајање неопходно у најбољем интересу дете-та“. Државе уговорнице које су усвојиле ову Конвенцију „пружиће одговарајућу помоћ родитељима или законским старатељима у остваривању одговорности за по-дизање детета“, што је загарантовано у члану 18 (2). Осим тога, члан 20 предвиђа да „детету које је привремено или стално лишено породичне средине или коме, у ње-говом најбољем интересу, не може бити допуштено да у таквој средини остане, имаће право на посебну заштиту и помоћ државе“ (члан 20 (1)), те да ће „државе уговорнице у складу са својим националним законима обезбедити алтернативну бригу за такво дете“ (члан 20 (2)). Алтернативна брига обезбеђена на основу ивалидитета била би дискриминаторна.
12. Члан 23 (1) такође предвиђа да сва деца са инвалидитетом треба да уживају достојанствен живот у условима који обезбеђују самопоуздање и олакшавају њихово активно учешће у заједници. Комитет за права детета изразио је забринутост због великог броја деце са инвалидитетом која се смештају у институције и позвао је државе уговорнице да кроз програме деинституционализације подрже њихову способност да живе у својој породици, проширеној породици или хранитељској по-родици.3
13. Равноправност и недискриминација су основни принципи међународног законодавства о људским правима и установљени су у свим главним докуме-нтима о људским правима. У свом Општем коментару бр. 5 Комитет за еконо-мска, социјална и културна права наглашава да се „сегрегација и изолација изазване наметањем социјалних баријера“ сматрају дискриминацијом. Комитет такође у вези са чланом 11 истиче да право на адекватан животни стандард не обухвата само равноправан приступ адекватној храни, смештају и осталим основним материјалним захтевима, већ и доступност услуга подршке и помоћних средстава и технологија које у потпуности поштују људска права особа са инвалидитетом.
14. Члан 19 и садржај овог Општег коментара такође морају да усмеравају и подржавају спровођење Нове урбане агенде (Хабитат III) и бити саставни део Агенде о развоју и циљева одрживог развоја до 2030. Нова урбана аге-нда залаже се за визију градова и људских насеља у којима ће све особе уживати иста права и прилике, промовишући на тај начин инклузивне, праведне, безбедне, здраве, доступне, приступачне, отпорне и одрживе градове и људска насеља. У вези са чланом 19 Конвенције, од посебног значаја су циљеви одрживог развоја под 10.2, јачање и промоција социјалне, економске и политичке инклузије за све, и под 11.1, обезбеђивање приступа адекватном, безбедном и приступачном смештају и приступачним услугама за све.
15. Током последње деценије Комитет за права особа са инвалидитетом приметио је напредак у примени члан 19а. Међутим, Комитет је препознао јаз између циљева и духа члана 19 с једне стране и обима његове примен
(i) Недостатак адекватних надзорних механизама који би обезбедили одговарајућу примену члана 19, укључујући учешће организација које представљају особе са инвалидитетом;
(j) Недовољно укључивање питања инвалидитета у оквиру општих буџетских издвајања; и
(k) Неодговарајућа децентрализација која доводи до раскорака између локалних власти и неравноправних шанси за самосталан живот у заједници у датој држави уговорници.
II. Нормативни садржај члана 19
А. Дефиниције
16. У овом Општем коментару употребљене су следеће дефиниције:
(a) Самосталан живот: Самосталан живот значи да су појединцима са инвалидитетом обезбеђена сва неопходна средства која им омогућавају избор и контролу над сопственим животом и доношење свих одлука које се односе на њихов живот. Лична самосталност и самоопредељење су основи за самосталан живот, укључујући приступ превозу, информацијама, комуникацији и персоналној асист-енцији, место боравка, свакодневну рутину, навике, пристојно запослење, личне односе, одећу, храну, хигијену и здравствену заштиту, верска, културна, сексуална и репродуктивна права. Ове активности повезане су са развојем идентитета и личности особе: где живимо, са киме, шта једемо, да ли волимо да спавамо до касно ујутру или да касно лежемо, да ли волимо да време проводимо у затвореном простору или напољу, да на столу имамо столњак и свеће, да држимо љубимце или да слушамо музику. Те радње и одлуке представљају оно што смо. Самосталан живот је суштински део самосталности и слободе сваке особе и не подразумева да неко живи сам. Не треба га тумачити само као способност самосталног обављања свакодневних активности. Уместо тога, самосталан живот треба посматрати као слободу избора и контроле, заједно са поштовањем урођеног достојанства и индивидуалне независности у складу са чланом 3 (а) Конвенције. Самосталност као облик личне независности значи да особи са инвалидитетом није ускраћена могућност избора и контроле у погледу личног начина живота и свако-дневних активности.
(b) Укљученост у заједницу: Право на укључивање у заједницу односи се на принцип потпуне и ефикасне инклузије и учешћа у друштву, као што је предвиђено, на пример, у члану 3 (ц) Конвенције. То подразумева вођење испуњеног друштвеног живота и приступ свим услугама које се нуде јавности, као и услугама подршке које се нуде особама са инвалидитетом у циљу њихове потпуне укључености и учешћа у свим сферама друштвеног живота. Те услуге могу, између осталог, да обухвате смештај, превоз, куповину, образовање, запослење, рекреацију и све остале олакшице и услуге које се нуде јавности, укључујући и друштвене медије. Ово право обухвата и приступ свим мерама и догађајима у политичком и културном животу у заједници, укључујући и јавна окупљања, спортске догађаје, културне и верске фестивале и све остале активности у којима особа са инвалидитетом жели да учествује.
(c) Уређивање самосталног живота: И самосталан живот и укљученост у заједницу односе се на уређење живота ван институција за смештај било које врсте. Ту није реч „само“ о животу у одређеној згради или окружењу већ, пре свега, о губи-тку личног избора и самосталности услед наметања одређеног начина или уређења живота. Ни велике институције са више од стотину штићеника, али ни мањи домови са групама од пет до осам појединаца, па чак ни индивидуални домови, не могу се класификовати као самостално уређен живот уколико садрже неке друге елементе који их дефинишу као институције или институционализацију. Иако се институционализовано окружење може разликовати по величини, називу и организацији, постоје одређени елементи који га дефинишу, на пример: обавезно дељење особе која помаже у обављању свакодневних активности са осталима и непостојећи или ограничен утицај на то чија помоћ мора да се прихвати, изолација и сегрегација из независног живота у заједници, недостатак контроле над свакодневним одлукама, недостатак избора о
особама са којима ће се живети, крутост рутине без обзира на личну вољу и преференције, идентичне активности на истом месту за групу особа под одређеним надзором, заштитнички (патерналистички) приступ у обезбеђивању услуга, надзирање животног уређења, а обично и несразмера у броју особа са инвалидитетом које живе у истом окружењу. Институционално окружење може да особама са инва-лидитетом омогући известан степен избора и контроле, али је тај избор ограничен на одређене области живота и не мења сегрегациони карактер институција. Поли-тике деинституционализација стога захтевају спровођење структурних реформи које превазилазе затворено институционално окружење. Велики или мали заједнички домови нарочито су опасни по децу јер за њих не постоји замена за неопходан раст у породици. Институције „сличне породици“ и даље су институције и не могу да замене породичну бригу.
(d) Персонална асистенција: Персонална асистенција односи се на људску подршку усмерену на особу/„корисника“ и доступну особама са инвалидитетом. Персонална асистенција је алатка за самосталан живот. Иако облици личне помоћи могу да варирају, постоје одређени елементи који је издвајају од обичних врста личне помоћи, пре свега:
(i) Финансијска средства за личну помоћ морају се обезбедити на основу персонализованих критеријума, узимајући у обзир стандарде људских права за пристојно запослење. Финансијска средства треба да контролише и добија особа са инвалидитетом која ће их употребити за плаћање све неопходне помоћи. Финансирање се заснива на процени индивидуалних потреба и на индивидуалним животним околностима. Индивидуализоване услуге не смеју да доведу до смањивања буџета и/или до повећане личне обавезе плаћања;
(ii) Услугу контролише особа са инвалидитетом, што значи да та особа може да уговором добије услугу од разних пружалаца услуга или да поступа као послодавац. Особе са инвалидитетом имају опцију да специјално прилагоде своје сопствене услуге, тј. да дизајнирају услугу и одлуче ко, како, када, где и на који начин обезбеђује услугу, те да упуте и усмере пружаоце услуга;
(iii) Персонална асистенција је однос „један према један“. Персоналне асистенте мора да регрутује, обучава и надзире особа којој је додељена персонална асистенција. Персонални асистенти не треба да се „деле“ без пуне и слободне сагласности особе којој је додељена персонална асистенција. Дељење асистента може да ограничи и омета самоопредељено и спонтано учешће у заједници; и
(iv) Самоуправљање пруженим услугама. Особе са инвалидитетом којима је потребна персонална асистенција могу слободно да одаберу сопствени степен личне контроле над пруженим услугама у складу са својим животним околностима и преференцијама. Чак и ако су одговорности „послодавца“ дефинисане у уговору, особа са инвалидитетом увек остаје у средишту одлука које се односе на помоћ, мора да се пита о индивидуалним преференцијама и да се те преференције поштују. Контрола личне помоћи може се вршити и подржаним доношењем одлука.
17. Пружаоци услуга подршке често на погрешан начин описују те услуге користећи изразе „самосталан живот“ или „живот у заједници“, као и „персонална асистенција“, иако у пракси те услуге не испуњавају захтеве из члана 19. Обавезни „пакети решења“ који, између осталог, повезују доступност једне услуге са дру-гом, подразумевају да заједно живе две или више особа, или да се оне могу пружити само у специјалном уређењу живота. На концепт персоналне асистенције где особа са инвалидитетом нема потпуно самоопредељење и самоконтролу треба гледати као на одступање од члана 19. Особама са сложеним захтевима у погледу комуникације, укључујући и оне које користе неформална средства кому-никације (тј. комуникацију путем нерепрезентативних начина, укључујући израз лица, положај тела и вокализацију), мора се омогућити адекватна подршка у развијању и изражавању сопствених упутстава, одлука, избора и/или преференција који ће бити прихваћени и поштовани.
Б. Члан 19, уводни текст
18. Члан 19 поново потврђује недискриминацију и признавање једнаких права особа са инвалидитетом на самосталан живот у заједници. Да би се остварило право на самосталан живот, са изборима који су равноправни са осталима, и да би се пости-гло укључивање у заједницу, државе уговорнице морају да предузму ефикасне и адекватне мере како би олакшале пуно уживање овог права и пуну инклузију и учешће особа са инвалидитетом у заједници.
19. Овај члан обухвата два концепта који се јасно помињу само у његовом наслову; право самосталан живот и право на на укључивање у заједницу. Док се право на самосталан живот односи на индивидуалну димензију, као негативно право на своју еманципацију без ускраћивања приступа и прилика, право на укључивање у заједницу захтева социјалну димензију, као позитивно право на развијање инклузивног окружења. Ово право установљено у члану 19 обухвата оба концепта.
20. Члан 19 изричито се односи на све особе са инвалидитетом. Не сме да постоји никакво целовито или делимично ускраћивање у било ком „степену“ пословне способности нити у нивоу подршке које би особама са инвалидитетом укинуло или ограничило право на независан и самосталан живот у заједници.
21. Када процене да је особама са инвалидитетом у великој мери неопходне личне услуге, државе уговорнице често узимају у обзир институције као једино решење, нарочито због тога што се личне услуге сматрају „сувише скупим“ или се сматра да су особе са инвалидитетом „неспособне“ да живе ван институционалног окружења. Особе са интелектуалним сметњама, посебно оне са сложеним захтевима у погледу комуникације се, између осталог, често процењују као неспособне за живот ван институционалног окружења. Такво резоновање је супротно члану 19, који право на самосталан живот и укључивање у заједницу даје свим особама са инвалидитетом, без обзира на њихов ниво интелектуалних способности, могућности да саме функционишу или на потребу за подршком.
22. Све особе са инвалидитетом требало би да саме одлучују о активном учешћу и припадности некој култури по сопственом избору, а морају да имају исти степен избора и контроле над својим животом као и остали припадници заједнице. Самосталан живот није компатибилан са заговарањем „претходно дефинисаног“ индивидуалног начина живота. Младе особе са инвалидитетом не би требало приморавати да живе у окружењу које је намењено старијим особама са инвалидитетом и обрнуто.
23. Особе са инвалидитетом сваког пола поседују права и уживају једнаку заштиту према члану 19. Треба предузети све одговарајуће мере како би се обе-збедио пун развој, напредак и оснаживање жена. ЛГБТQИ особе са инвалидитетом морају да уживају једнаку заштиту према члану 19 и, самим тим, поштовање према њиховим личним односима. Осим тога, право на самосталан живот и укључивање у заједницу обухвата заштиту особа са инвалидитетом које припадају свакој старо-сној групи, етничкој групи, социјално угроженој групи, језичкој и/или верској мањини, као и мигрантима, азилантима и избеглицама.
Ц. Члан 19 (а)
24. Избор и одлучивање о томе како, где и са киме ћемо живети представља централну идеју права на самосталан живот и укључивање у заједницу. Индивидуални избор стога није ограничен на место боравка, већ обухвата све аспекте уређења живота неке особе: дневни распоред и рутину, као и начин и стил живота те особе, заједно са свим приватним и јавним сферама на дневном и дугорочном нивоу.
25. Особе са инвалидитетом често не могу да имају избор због недостатка опција између којих би могле да бирају. Ово је случај, на пример, када је неформална подршка породице једина опција, када је подршка недоступна изван институција, када је стамбени простор неприступачан или када у заједници није обезбеђена подршка, као и када се подршка пружа само у специфичним облицима пребивалишта, попут заједничких домова или институција.
26. Осим тога, особама са инвалидитетом некада није дозвољено да искажу свој сопствени избор услед недостатка доступних информација у вези са низом избора који им стоје на располагању и/или услед законских ограничења проистеклих из закона о старатељству и сличним правним нормативима или одлукама који осо-бама са инвалидитетом не дозвољавају да примене своју правну способност. Чак и ако нису на снази формални закони, остали, на пример породице, неговатељи или локалне власти, понекад контролишу и ограничавају индивидуалне изборе тако што они доносе одлуке у име особа са инвалидитетом.
27. Правна личност и правна средства су основ за остваривање самоста-лног живота особа са инвалидитетом у заједници. Због тога је члан 19 повезан са признавањем и применом правне личности и правне способности као што је предвиђено чланом 12 Конвенције и додатно објашњено у Општем коментару Комитета бр. 1 (2014) о једнаким признањем пред законом. Исто тако, овај члан је повезан са апсолутном забраном лишавања слободе на основу инвалидитета која је предвиђена чланом 14 и разрађена у пратећим смерницама.
Д. Члан 19 (б)
28. Индивидуализоване услуге подршке морају се сматрати правом, а не обликом медицинске, социјалне или добротворне заштите. За многе особе са инвалидитетом приступ одређеном броју индивидуализованих услуга подршке је предуслов за самосталан живот у заједници. Особе са инвалидитетом имају право да одаберу услуге и пружаоце услуга у складу са сопственим захтевима и личним преференцијама, а индивидуализована подршка треба да је довољно флексибилна како би се прилагодила захтевима „корисника“, а не обрнуто. Ово пред државе уговорнице ставља обавезу обезбеђивања довољног броја квалификованих специ-јализованих лица која могу да препознају практична решења за препреке у вези са самосталним животом у заједници у складу са захтевима и преференцијама поје-динца.
29. Тачка (б) објашњава разне индивидуализоване услуге које се сврставају у ову категорију услуга подршке. Оне нису ограничене само на услуге у оквиру куће већ треба да се обухвате и сфере запослења, образовања или политичког и културног учешћа, услуге подршке које оснажују родитељство и могућност посећивања рођака и осталих, учешће у политичком и културном животу, интересо-вања и активности у слободно време, као и путовање и рекреацију.
30. Иако индивидуализоване услуге подршке могу да се разликују у називу, типу или врсти у зависности од културних, економских и географских карактеристи-
кама државе уговорнице, све услуге подршке морају бити замишљење тако да
подржавају укљученост у заједницу спречавајући изолацију и сегрегацију од осталих заједници, а у пракси морају да одговарају тој сврси. Важно је да циљ ових услуга подршке буде постизање потпуне инклузије у заједницу. Због тога члан 19 (б) забрањује сваку институционалну форму услуга подршке која врши сегрегацију и ограничава личну самосталност.
31. Такође је важно имати на уму да све услуге подршке морају да буду смишљене и обезбеђене на начин који подржава свеукупну сврху овог норматива; пуну, индивидуализовану, самоопредељену и ефикасну инклузију и учешће, као и самосталан живот.
Е. Члан 19 (ц)
32. Услуге и олакшице поменуте у овом делу члана 19 односе се на услуге и олакшице за опште становништво у заједници и нису засноване на инвалидитету. Оне обухватају широк распон услуга, као што су место боравка, јавне библиотеке, болнице, школе, превоз, продавнице, пијаце, музеји, Интернет, друштвени медији и сичне олакшице и услуге. Оне морају да буду доступне, универзално приступачне, прихватљиве и прилагођене свим особама са инвалидитетом у заједници.
33. Приступачност олакшица, добара и услуга у заједници, као и коришћење права на инклузивно запослење, образовање и здравствену заштиту, основни су услови за инклузију и учешће особа са инвалидитетом у заједници. Разни програми деинституционализације показују да затварање институција, без обзира на њихову величину и премештај штићеника у заједницу, само по себи није довољно. Такве реформе морају бити пропраћене свеобухватним програмима развоја услуга и заједнице, укључујући и програме о подизању свести. Структурне реформе смишљене да повећају свеукупну приступачност у заједници могу да умање потребу за услугама заснованим искључиво на инвалидитету.
34. Када је реч о материјалном обиму, члан 19 обухвата приступ безбе-дном и одговарајућем стамбеном простору, индивидуалним услугама и обје-ктима и услугама у заједници. Приступ стамбеном простору означава опцију живота у заједници као таквој. Члан 19 се не примењује правилно уколико је стамбени простор обезбеђен само у специјално пројектованим областима уређеним тако да више особа са инвалидитетом морају да живе у истој згради, комплексу или крају. Приступачност стамбеног простора за смештај особа са инвалидитетом које живе само или у оквиру породице мора бити обезбеђена у свим деловима заједнице како би се особама са инвалидитетом пружило право и могућност избора. У том смислу, неопходно је пројектовати стамбене зграде без препрека, као и рено-вирати постојеће стамбене зграде тако да у њима више нема препрека. Поред
тога, стамбени простор мора да буде финансијски приступачан особама са инвалидитетом.
35. Услуге подршке морају да буду доступне у безбедном физичком и географском погледу свим особама са инвалидитетом које живе у градским или сеоским подручјима. Те услуге треба да буду финансијски приступачне и да у обзир узимају особе с малим приходима. Услуге такође морају да буду прихватљиве, што подразумева обавезно испуњавање стандардних нивоа
квалитета и вођење рачуна о полу, старости и култури.
36. Индивидуализоване услуге подршке које не омогућавају лични избор и
самоконтролу неће моћи да обезбеде самосталан живот у заједници. Услуге подршке које се пружају као комбиноване резиденцијалне услуге и услуге подршке (у заједничком „пакету“) често се нуде особама са инвалидитетом под премисом исплативости. Међутим, иако ова премиса сама по себи може да буде одбачена са економског аспекта, исплативост не сме да буде приоритет у односу на суштину конкретног људског права. Персонална асистенција и асистенти по правилу не би требало да се „деле“ међу особама са инвалидитетом, већ само уколико за то постоји потпуна и слободна сагласност особе са инвалидитетом којој је неопходна персонална асистенција. Могућност избора један је од три кључна елемента права на самосталан живот у заједници.
37. Право на равноправне услуге подршке поклапа се са обавезом омогућавања учешћа и укључености особа са инвалидитетом у процесе повезане са олакшицама и услугама у заједници, гарантујући на тај начин да ће услуге одговорити на посебне захтеве, пол и старосно доба, а такође гарантујући њи-хову доступост како би се остварило спонтано учешће особа са инвалидитетом у заједници. Када говоримо о деци, суштина права на самосталан живот и укључивање у заједницу подразумева право све деце да расту у породици.
Ф. Суштински елементи
38. Комитет сматра да је важно препознати суштинске елементе члана 19 како би се обезбедила реализација стандардизованог минималног нивоа подршке довољног да се примени право на самосталан живот и укључивање у заједницу као обавезе сваке државе уговорнице. Државе уговорнице треба да воде рачуна о томе да се суштински елементи члана 19 увек поштују, нарочито у
време финансијске или економске кризе. Ти суштински елементи су:
(a) У складу са Општим коментаром Комитета бр. 1 (2014) о једнаком признању пред законом, обезбедити право на правну способност за одлучивање где, са ким и како живети свим особама са инвалидитетом, без обзира на врсту инвалидитета;
(b) Обезбедити недискриминацију у приступу стамбеном простору, укључујући приходе и приступачност и у одлучивању о обавезним грађевинским прописима који гарантују приступачност новим и реновираним стамбеним објектима;
(c) Развити конкретан акциони план за самосталан живот особа са инвалидитетом у заједници, укључујући предузимање корака у омогућавању званичне подршке за самосталан живот у заједници тако да незванична подршка, нпр. од стране породице, није једина опција;
(d) Развијати, спроводити, надзирати и санцконисати неусаглашеност са законодавством, плановима и смерницама о приступачности захтева за основне главне услуге како би се остварила друштвена равноправност, укључујући учешће особа са инвалидитетом у друштвеним медијима и обезбедила одговарајућа ИЦТ компе-тенција у циљу ИЦТ заштите и развоја на основу универзалног дизајна;
(e) Развити конкретан акциони план и предузети кораке у развоју и пружању основних, персонализованих, недељених и пуноправих услуга подршке и других врста услуга заснованих на инвалидитету;
(f) Избећи ретрогресију у испуњавању члана 19 осим ако је то у потпуности оправдано и у складу са међународним правом;
(g) Сакупљати доследне квантитативне и квалитативне податке о особама са инвалидитетом, укључујући и оне које и даље живе у институцијама; и
(h) Користити сва расположива средства, укључујући регионално финансирање у развоју сарадње како би се развиле инклузивне и доступне услуге за самосталан живот.
III. Обавезе држава уговорница
39. Обавезе држава уговорница морају одражавати природу људских права као апсолутних и одмах примењивих (грађанска и политичка права) или постепено примењивих (економска, социјална и културна права). Члан 19 (а) предвиђа да је право на избор сопственог места боравка, тј. где, како и са киме ће особа живети, одмах примењиво јер је реч о грађанском и политичком праву. Право на приступ индивидуализованим процењеним услугама подршке предвиђено у члану 19 (б) представља економско, социјално и културно право. Члан 19 (ц), тј. право на располагање услугама и олакшицама, јесте економско, социјално и културно пра-во, иако многобројне основне услуге, као што су приступачне ИЦТ технологије, веб-сајтови, друштвени медији, биоскопи, јавни паркови, позоришта и спортски објекти, служе како у социјалне, тако и у културне сврхе. Постепена реализација захтева неодложну обавезу осмишљавања и доношења конкретних стратегија и акционих планова, додељивања средстава за развој услуга подршке, као и увођења нових општих услуга које обухватају и особе са инвалидитетом.
40. Обавеза поштовања не подразумева само негативни аспект. Њен позитивни аспект захтева од држава уговорница да предузму све неопходне мере како ни државе уговорнице нити физичка лица не би прекршили ниједно право предвиђено чланом 19.
41. Да би постигле постепену реализација економских, социјалних и културних права, државе уговорнице морају да предузму кораке максимално користећи сва доступна средства6. Ти кораци морају се предузети одмах или у прихватљиво кратком временском периоду. Треба да буду смишљени, конкретни, циљани, те да користе сва одговарајућа средства.7 Сyстематично остваривање права на самосталан живот у заједници захтева структурне промене. Ово се нарочито односи на деинституционализацију у свим њеним облицима.
42. Државе уговорнице имају обавезу да сместа отпочну стратешко планирање на основу одговарајућих временских оквира и ресурса, у блиској и уважавајућој сарадњи са организацијама које представљају особе са инвалидитетом како би се институционализовано окружење заменило услугама подршке за самосталан живот. Граница мере у којој државе уговорнице поштују ову обавезу повезана је са програмским спровођењем, али не и са питањем потпуне замене. Државе уговорнице треба да развију прелазне планове у директној сарадњи са особама са инвалидитетом путем њихових представничких организација како би се постигла потпуна инклузија особа са инвалидитетом у заједницу.
43. Када нека држава уговорница покушава да уведе ретрогресивне мере у вези са чланом 19, на пример реагујући на економску или финансијску кризу, та држава је обавезна да докаже да су дате мере привремене, неопходне и недискриминаторне, односно да држава уговорница поштује суштинске обавезе у мерама које је увела.
44. Дужност постепене реализације такође захтева претпоставку против ретрогресивних мера у уживању економских, социјалних и културних права. Такве мере ускраћују особама са инвалидитетом да у потпуности уживају право на самосталан живот и укљученост у заједницу. Самим тим, ретрогресивне мере представљају кршење члана 19.
45. Државама уговорницама је забрањено да предузимају ретрогресивне мере у вези са минималним основним обавезама када је реч о праву на самосталан живот у заједници, као што је и наведено у овом Општем коментару.
46. Државе уговорнице имају обавезу да сместа елиминишу дискриминацију против особа са инвалидитетом, како појединаца, тако и група, и да им гарантују једнако право на самосталан живот и учешће у заједници. Ово од држава уго-ворница захтева да опозову или реформишу политике, закпоне и праксе које осо-бама са инвалидитетом онемогућавају, на пример, да одаберу сопствено место боравка, или им ускраћују расположивост приступачног и доступног стамбеног простора, изнајмљивање смештаја или коришћење општих главних услуга, тј. олакшица неопходних за њихову самосталност. Дужност обезбеђивања прихватљивог смештаја (члан 5 (3)) такође не подлеже постепеној реализацији.
А. Обавеза поштовања
47. Обавеза поштовања захтева од држава уговорница да се уздрже од директног или индиректног мешања у или било каквог ограничавања индивидуалног права на самосталан живот и укљученост у заједницу. Државе уговорнице не треба никоме да ограничавају нити ускраћују могућност самосталног живота у заје-дници, што се односи и на законе који особама са инвалидитетом директно или инди-ректно ограничавају самосталност и опције да изаберу сопствено место боравка, односно где, како и са киме ће живети. Државе уговорнице треба да спроведу реформу свих закона који ометају права предвиђена чланом 19 Конвенције.
48. Ова обавеза такође од држава уговорница захтева да опозову односно да се уздрже од усвајања закона, политика и структура које одржавају и стварају препреке у приступу услугама подршке, као и општим олакшицама и услугама. Ово такође намеће обавезу ослобађања свих појединаца који су против своје воље затворени у институције за ментално здравље или им је на било који начин због инвалидитета ускраћена слобода. Исто тако, ово обухвата забрану свих облика ста-ратељства и намеће обавезу замене режима заменског одлучивања алтернати-вама подржаног одлучивања.
49. Поштовање права особа са инвалидитетом према члану 19 значи да државе уговорнице треба да постепено укину институционализацију. Државе уговорнице не могу да граде нове институције нити да реновирају старе институције осим у мери у којој је то неопходно да би се заштитила физичка безбедност штићеника. Институције не треба проширивати и не треба примати нове штићенике уместо оних који одлазе, а исто тако не би требало оснивати ни „сателитске“ облике животног уређења који се издвајају из институција, подсећају на самосталан живот (станови или домови за појединце), али су ипак везани за матичне институције.
Б. Обавеза заштите
50. Обавеза заштите затхева од држава уговорница да предузму мере како би спречиле чланове породице и трећа лица да се директно или индиректно мешају у уживање права на самосталан живот у заједници. Дужност заштите захтева од држава уговорница да усвоје и спроводе законе и политике који забрањују свако понашање чланова породице, трећих лица, пружалаца услуга, власника земљишта или пружалаца општих услуга које подрива пуно уживање права на укљученост и самосталан живот у заједници.
51. Државе уговорнице треба да воде рачуна о томе да се јавна или приватна средства не троше на одржавање, оснивање, изградњу постојећих и нових институци-ја у било ком облику институционализације. Осим тога, државе уговорнице морају спречити оснивање приватних институција под маском „живљења у заједници“.
52. Подршка треба увек да се заснива на индивидуалним захтевима, а не на интересу пружалаца услуга. Државе уговорнице треба да успоставе механизме праћења пружалаца услуга, да усвоје море којима ће се особе са инвалидитетом заштитити од тога да буду сакривене у породици или изоловане у институцијама, којима ће се деца заштитити од напуштања или институционализације на основу инвалидитета, те да успоставе одговарајуће механизме за откривање случајева насиља над особама са инвалидитетом од стране трећих лица. Државе уговорнице такође треба да забране директорима и/или управницима резиденцијалних институција да постану старатељи штићеника.
53. Дужност заштите такође обухвата забрану дискриминаторне праксе, на пример искључивања појединаца или група из појединих обезбеђених услу-га. Државе уговорнице треба да забране и да спрече трећа лица у наметању практичних или процедуралних препрека за самосталан живот и укључивање у заједницу, односно да воде рачуна о томе да обезбеђене услуге буду у складу са само-сталним животом у заједници и да особама са инвалидитетом не буде ускраћена могућност изнајмљивања стана или да буду у неповољном положају на тржишту станова. Опште услуге у заједници које су отворене за јавност, на пример библиотеке, базени, јавни паркови/простори, продавнице, поште или биоскопи, треба да буду приступачни и да испуњавају захтеве особа са инвалидитетом, као што је предвиђено у Општем коментару Комитета бр. 2 (2014) Приступачност
Ц. Обавеза испуњења
54. Обавеза испуњења захтева од држава уговорница да заговарају, олакшају и обезбеде одговарајуће законодавне, административне, буџетске, правосудне, програмске, промотивне и друге мере у циљу постизања пуне испуњености права на самосталан живот и укључивање у заједницу, као што је предвиђено у Конвенцији. Обавеза испуњења такође од држава уговорница захтева да предузму мере за укидање практичних препрека за пуно остваривање права на самосталан живот и укључивање у заједницу, као што су неприступачан стамбени простор, ограничена приступачност услуга подршке на основу инвали-дитета, неприступачни објекти, роба и услуге у заједници и предрасуде против особа са инвалидитетом.
55. Државе уговорнице треба да оснаже породице како би подржале своје чланове са инвалидитетом у остваривању права на самосталан живот и укљученост у заједницу.
56. У спровођењу законодавства, политика и програма државе уговорнице морају блиско да сарађују и да активно укључе велики број особа са инвалидитетом путем представничких организација о свим аспектима који се односе на само-сталан живот у заједници, нарочито када је реч о развоју услуга подршке и улагању средстава у услуге подршке у заједници.
57. Државе уговорнице морају да усвоје стратегију и конкретан акциони план деинституционализације. То подразумева дужност спровођења структурних рефо-рми, повећање приступачности за особе са инвалидитетом у заједници и подизање свести међу свима у друштву о инклузији особа са инвалидитетом у заједницу.
58. Деинституционализација такође захтева системску трансформацију која подразумева затварање институција и укидање прописа о институционализацији у оквиру свеобухватне стратегије. Поред успостављања читавог низа индивидуализованих услуга подршке, што обухвата индивидуализовани план транзиције са буџетом и временским оквиром, треба развијати и инклузивне услуге подршке. Стога је неопходан координисан заједнички приступ власти који гарантује реформе, буџет и став на свим нивоима и секторима власти, укључујући и локалне власти.
59. Програми и овлашћења за подржавање самосталног живота у заједници морају да обухвате трошкове повезане са инвалидитетом. Осим тога, за деинституционализацију је пресудно обезбедити довољан број расположивих приступачних и доступних станова, укључујући смештај за породице. Такође је важно да приступ смештају не буде условљен захтевима који смањују самосталност и независност особа са инвалидитетом. Зграде и простори који су отворени за јавност и сви видови превоза морају бити осмишљени тако да испуне захтеве свих особа са инвалид-итетом. Државе уговорнице морају да предузму одлучне и хитне кораке како би преусмерили средства у омогућавање самосталног живота у заједници за особе са инвалидитетом.
60. Услуге подршке засноване на инвалидитету морају бити расположиве, доступне, приступачне, прихватљиве и прилагођене свим особама са инвалидитетом, као и да узимају у обзир разне услове живота, као што су, на пример, појединачни или породични приходи и индивидуалне околности, односно пол, старост, национално или етничко порекло, језички, верски, сексуални и/или родни идентитет. Модел људских права у вези са инвалидитетом не дозвољава изопштавање особа са инвалидитетом из било ког разлога, па ни на основу врсте и обима неопходних услуга подршке. Услуге подршке, укључујући личну помоћ, не треба да се деле са осталима осим ако тако није одлучено на основу слободног пристанка и информисаности особа са инвалидитетом.
61. Државе уговорнице треба да у критеријуме подобности за добијање помоћи укључи следеће елементе: процена треба да се заснива на приступу људских права у односу на инвалидитет и да се усредсреди на захтеве дате особе због препрека у оквиру друштва уместо на инвалидитет, те да узме у обзир и да следи вољу и преференције те особе и обезбеди пуну укљученост особа са инвалидитетом у процес одлучивања.
62. Готовински трансфери као што су надокнаде за инвалидитет престављају један од начина на који државе уговорнице пружају подршку особама са инвалидитетом у складу са члановима 19 и 28 Конвенције. Ти готовински трансфери често признају трошкове повезане са инвалидитетом и олакшавају укључивање особа са инвалид-итетом у заједницу. Готовински трансфери такође се односе на ситуације сиромаштва и крајњег сиромаштва са којима се некада суочавају особе са инвалидитетом. Државе уговорнице не смеју да отежавају невоље са којима се суочавају особе са инвалидитетом тако што ће им смањивати приходе у време економске или фи-нансијске кризе или на основу мера штедње јер то није у складу са стандардима о људским правима утврђеним у ставу 38 изнад.
63. Подршку за особе са инвалидитетом треба проценити путем персонализованог приступа и прилагодити посебним активностима и стварним препрекама са којима се особе са инвалидитетом суочавају приликом укључивања у заједницу.
Процена треба да узме у обзир то да је особама са инвалидитетом неопходан приступ учешћу у активностима које временом варирају. Државе уговорнице треба
да се постарају да персонализовање подршке, укључујући готовинске трансфере/ личне буџете, узме у обзир и да се позабави изазовима на које наилазе особе са инвалидитетом у животу у сеоским и/или градским подручјима.
64. Државе уговорнице треба да обезбеде и да благовремено дистрибуирају ажуриране и тачне информације неопходне за информисано одлучивање о изборима у вези са самосталним животом и услугама подршке у заједници у приступачним форматима, укључујући Брајеву азбуку, знаковни језик, тактилне формате, формате олакшаног читања (Еасy Реад) и алтернативне и аугментативне начине комуникације.
65. Државе уговорнице треба да се постарају да запослени који раде у службама побезаним са инвалидитетом, као и сви они који ускоро треба да се запосле у тим службама, укључујући особље, доносиоце одлука и државне службенике који надзиру услуге за особе са инвалидитетом, буду адекватно обучени о самосталном животу у заједници, како у теорији, тако и у пракси. Државе уговорнице такође треба да поставе критеријуме у складу са чланом 19 о лицима која се пријављују за дозволу за пружање друштвене подршке особама са инвалидитетом за живот у заједници, односно да процене како та лица обављају своје дужности.
66. Државе уговорнице такође треба да воде рачуна о томе да међународна сарадња према члану 32 и тако настале инвестиције и пројекти не подстичу препреке за самосталан живот у заједници, већ да уместо тока укидају препреке и подржавају остваривање права на самосталан живот и укључивање у заједницу. После свих врста несрећа, тј. катастрофа, важно је не правити нове препреке јер је то предвиђено као елемент испуњавања члана 11 Конвенције.
67. Државе уговорнице морају да обезбеде достпуност правде и правне помоћи, одговарајућих правних савета, правних лекова и подршке, укључујући и разуман и процедурални смештај за особе са инвалидитетом које желе да остваре своје право на самосталан живот у заједници.
68. Државе уговорнице треба да обезбеде адекватне услуге подршке породичним неговатељима како би они могли да подрже своје дете или рођака у самосталном животу у заједници. Ова подршка обухвата услуге продуженог боравка, неге о детету и остале услуге подршке родитељима. Финансијска подршка такође је пресудна за породичне неговатеље који често живе у крајњем сиромаштву и немају могућност приступа тржишту рада. Државе уговорнице исто тако треба да обезбеде социјалну подршку породицама и да подстичу развој саветодавних услуга, кругова подршке и осталих одговарајућих опција подршке.
69. Државе уговорнице морају редовно да спроводе анкете и остале облике анализе који дају податке о физичким, комуникацијским, инфрастуктурним препрека-ма, као и препрекама у животном окружењу и ставовима на које наилазе особе са инвалидитетом, а такође и податке о захтевима за остваривање самосталног живота у заједници.
IV. Повезаност са осталим одредбама Конвенције
70. Право на самосталан живот и укључивање у заједницу међусобно је повезано са уживањем других људских права загарантованих у Конвенцији. У исто време, није реч само о збиру тих права јер ово право потврђује да сва права треба да буду остварена и испуњена заједници где особа одабере да живи и где је могуће пуно остварење слободног и комплетног развоја личности.
71. Консултовање и активно укључивање особа са инвалидитетом преко представничких организација (члан 4 (3)) пресудни су за усвајање свих планова и стратегија, као и за накнадно праћење и надзирање остваривања ис права на самосталан живот у заједници. Доносиоци одлука на свим нивоима морају активно да укључе и консултују велики број особа са инвалидитетом, као и организације жена са инвалидитетом, старијих особа са инвалидитетом, деце са инвалидитетом, особа са психо-социјалним сметњама и особа са интелектуалним сметњама.
72. Недискриминација (члан 5) у вези са самосталним животом и укључивањем у заједницу важна је када је реч о добијању и коришћењу услуга подршке. Државе уговорнице треба да дефинишу критеријуме подобности и процедуре за приступ услугама подршке на недискриминаторан начин, објективно и фокусирајући се на захтеве особа, а не на врсту инвалидитета, у складу са приступом заснованим на људским правима. Успостављање посебних услуга за особе са инвалидитетом у одређеним околностима у којима се нађу особе са инвалидитетом и у складу са њиховим захтевима, као што су услуге за децу, студенте, запослене и старије особе са инвалидитетом, не треба сматрати дискриминаторним кршењем Конвенције него праведном и законски доступном афирмативном радњом. Особе са инва-лидитетом суочене са дискриминацијом у смислу члана 19 морају да имају на располагању ефикасне и приступачне правне лекове.
73. Жене и девојчице са инвалидитетом (члан 6) чешће су искључене и изоловане, односно суочене са већим ограничењима када је реч о месту боравка и о начину живота услед патерналистичког стереоптипа и патријархалних друштвених образаца о положају жене у друштву. Жене и девојчице са инвалидитетом такође доживљавају родну, вишеструку и унакрсну дискриминацију, институционализацију, насиље, укључујући сексуално насиље и сексуално злостављање10. Државе уговорнице морају да обезбеде приступачне или бесплатне правне лекове и услуге подршке жртвама насиља и злостављања. Жене са инвалидитетом које се суочавају са породичним насиљем често економски, физички или емотивно више зависе од насилника који су им често неговатељи, што жене са инвалидитетом спречава да изађу из таквих веза и доноса и води ка даљој друштвеној изолацији. Стога, у остваривању права на самосталан живот и укључивање у заједницу треба обратити посебну пажњу на родну равно-правност, укидање родне дискриминације и патријархалних друштвених образаца.
74. Културне норме и вредности могу негативно да ограниче изборе и контролу жена и девојчица са инвалидитетом када је реч о уређењу живота, да ограниче њихову самосталност, приморају их на одређени начин живота, да од њих захтевају да потисну сопствене захтеве и да се, уместо тога, ставе у службу туђих захтева и преузму одређене улоге у оквиру породице.11 У својој процени социјалних услуга и подршке државе уговорнице треба да предузму мере против дискриминације и препрека у односу на жене, а такође да воде рачуна о томе да разне политике, програми и стратегије о доступности социјалних услуга и подршке узимају у обзир равноправност између жена и мушкараца.
75. Државе уговорнице исто тако треба да се постарају да се те мере у циљу развоја, оснаживања и унапређивања положаја жена и девојчица са инвалидитетом (члан 6 (2)) позабаве родном неједнакошчу у процени подршке и социјалне заштите. Државе уговорнице треба да усвоје одговарајуће мере о балансу између посла и приватног живота (ресурси, време, услуге) које подржавају жене са инвалидитетом у њиховом (поновном) изласку на отворено тржиште рада и да обезбеде једнака права и одговорности жена и мушкараца у обављању родитељских обавеза12 . Државе уговорнице такође су одговорне и да жртвама родно заснованог насиља обезбеде сигурне куће које ће бити потпуно доступне женама и девојчицама са инвалидитетом.
76. Постојање адекватних услуга подршке које узимају у обзир узраст девојчица и дечака са инвалидитетом је од виталног значаја за њихово равноправно уживање људских права (члан 7). Пресудно је поштовање развојних капацитета деце са инвалидитетом и подржавање у њиховом доношењу одлука о изборима који утичу на њих. Такође је важно обезбедити подршку, информације и смернице породицама (члан 23) у погледу спречавања институционализације деце са инвалидитетом и осмислити инклузивне политике о усвајању како би се деци са инвалидитетом обезбедиле равноправне могућности.
77. Када је реч о друштвеним интеракцијама и односима са вршњацима, тинејџери некада више воле асистенте или професионалне тумаче знаковног језика од незваничне подршке коју им пружају рођаци. Државе уговорнице треба да успоставе иновативне облике подршке и доступних услуга за децу и адолесценте са инвалидитетом директно или преко представничких организација. Деци са инвалидитетом некада је потребна подршка у бављењу спортом или у неким активностима у заједници у зависности од њиховог узраста. Адолесцентима са инвалидитетом треба омогућити да проводе време и учествују у рекреативним активностима са њиховим вршњацима. Државе уговорнице морају да обезбеде асистивна сре-дства и технологије ради лакшег укључивања адолесцената са инвалидитетом у мреже њихових вршњака. Осим тога, услуге које олакшавају одрастање младих људи, односно њихов прелазак у зрело доба, укључујући подршку у исељавању из породичног дома, запослењу и високошколском образовању пресудне су за остваривање самосталног живота.
78. Подизање свести (члан 8) је неопходно за стварање отворених, оснажујућих и инклузивних заједница јер члан 19 напослетку говори о трансформацији заједница. Стереотипи, дискриминација заснована на способностима и погрешне представе које спречавају особе са инвалидитетом да живе самостално морају бити искорењени, док се у друштву мора промовисати позитивна слика о особама са инвалидитетом. Подизање свести треба спроводити међу властима, државним службеницима, стручњацима, медијима, општој јавности, особама са инвалидитетом и њиховим породицама. Све активности усмерене на подизање свести треба оба-вљати у чврстој сарадњи са особама са инвалидитетом преко представничких организација.
79. Права предвиђена у члану 19 повезана су са обавезама држава уговорница у погледу приступачности (члан 9) зато што је општа приступачност свих зграда у окружењу, превоза, информација, комуникација и олакшица и услу-га отворених за јавност у датој заједници предуслов за самосталан живот у заједници. Члан 9 захтева препознавање и уклањање препрека у зградама које су отворене за јавност путем ревизије прописа о грађевинској контроли и урбанистичком планирању, укључивањем стандарда о универзалном дизајну у разне секторе, као и утврђивањем стандарда о приступачности стамбених зграда.
80. Државе уговорнице морају унапред да узму у обзир обавезу пружања услуга подршке особама са инвалидитетом у свим активностима управљања ризиком од несрећа (члан 11) и да се постарају да особе са инвалидитетом не буду остављене или заборављене у таквим ситуацијама. Такође је важно да после оружаних сукоба, хуманитарних катастрофа или природних непогода не буду поно-во подигнуте препреке. Процеси реконструкције морају особама са инвалидитетом обезбедити поптуно неометан приступ самосталном животу у заједници.
81. Једнако признање пред законом (члан 12) гарантује свим особама са инвалидитетом право на остваривање пуне пословне способност и, самим тим, равноправност у избору и контроли над сопственим животом тако што ће моћи да бирају где, са киме и како желе да живе, те да добију подршку у складу са сопственом вољом и преференцијама. Да би се у потпуности остварио прелазак на подржано одлучивање и примена права загарантованих у члану 12, неопходно је да особе са инвалидитетом имају прилику да развијају и изражавају своју вољу и преференције како би правну способност искористиле на равноправној основи са другима. У том циљу, оне морају да буду део заједнице. Осим тога, подршка у коришћењу пословне способности треба да се обезбеди применом приступа заснованог на заједници, тј. приступа који поштује вољу и преференције појединаца са инвалидитетом.
82. Приступ правди као што је то предвиђено ин члан 13 представља основ за остваривање пуног уживања права на самосталан живот у заједници. Државе уговорнице морају да обезбеде да све особе са инвалидитетом имају пословну способност и третман на суду. Исто тако, државе уговорнице треба обавезно да воде рачуна о томе да све одлуке које се тичу самосталног живота у заједници могу да подлежу жалбама, тј. апелацији. Подршка у омогућавању самосталног живота у заједници мора да се применује као право и овлашћење. Да би се постигла равноправна и ефикасна доступност правде, неопходна су основна права на правну помоћ, подршку и процедурална прилагођавања у складу са узрастом.
83. Невољна институционализација на основу инвалидитета или повезаних околности као што су претпостављена „опасност“ и остали фактори разрађени у смерницама Комитета о члану 14 често су проузроковани или повећани недостатком специјалних услуга подршке на основу инвалидитета. Због тога ће поштовање члана 19 напослетку спречити кршење члана 14.
84. Од кључног значаја јесте вођење рачуна о томе да услуге подршке не остављају простор за потенцијално злостављање или искориштавање особа са инвалидитетом или било какво насиље над њима (члан 16). Надзор усмерен на инвалидитет, род и узраст, правни лекови и олакшце морају бити доступни свим особама са инвалид-итетом које користе услуге предвиђене у члану 19 и које се могуће суочавају са злостав-љањем, насиљем и искориштавањем. С обзиром на то да институције обично изолују особе које станују у њима од остатка заједнице, институционализоване жене и девојчице са инвалидитетом су додатно изложене родно заснованом насиљу, укључујући насилну стерилизацију, сексуално и физичко злостављање, емоционално злостављање и даљу изолацију. Оне се такође суочавају са већим препрекама у пријављивању насиља. Неопходно је да државе уговорнице у свом надзору ин-ституција обухвате ова питања и да омогуће обештећење женама са инвалидитетом које су изложене родно заснованом насиљу у институцијама.
85. Без подршке личној покретљивости (члан 20), пред особама са инвалидитетом и даље ће постојати препреке за самосталан живот у заједници. Обезбеђивање приступачних и доступних квалитетних помагала, уређаја, асистивних технологија и облика живе помоћи и посредника, као што је предвиђено чланом 20, представља предуслов за потпуно укључивање и учешће особа са инвалидитетом у оквиру њихових заједница.
86. Особе са инвалидитетом имају право на приступ свим јавним информаци-јама у адекватним форматима, и да траже, добијају и изражавају информације и идеје на равноправној основи са осталима (члан 21). Комуникација се може обезбедити у облицима и форматима по њиховом сопственом избору, укључујући Брајеву азбуку, знаковни језик, тактилне формате, формате олакшаног читања (Еасy Реад) и алтернативне начине, средства и формате комуникације. Значајно је да проток комуникације и информације буде двосмеран, те да су услуге и олакшице доступне појединцима који користе различите начине комуникације. Од посебног значаја је то да информације о услугама подршке и шемама социјалне заштите, укључујући механизме повезане са инвалидитетом, буду доступни и расположиви из разноврсних извора како би се особама са инвалидитетом омогућило доношење потпуно свесне одлуке и избора о томе где, са киме и како ће живети и која врста услуга им највише одговара. Такође је од пресудног значаја да механизми омогућавају потпун приступ повратним информацијама и жалбама у комуникацији.
87. Државе уговорнице треба да воде рачуна о томе да приликом обезбеђивања услуга подршке према члану 19, приватност, породица, дом, преписка и част особа са инвалидитетом буду заштићени од сваког незаконитог уплитања/утицаја (члан 22). У случају незаконитог уплитања, свим особама са инвалидитетом које користе услуге подршке морају имати на располагању надзор заснован на инвалидитету, роду и узрасту, као и правне лекове и олакшице.
88. Право на самосталан живот у заједници блиско је повезан са правом породица са децом или родитељима са инвалидитетом (члан 23). Ако не постоје подршка и услуге засноване у оквиру заједнице, то може да изазове финансијски притисак и
ограничења породицама особа са инвалидитетом; права загарантована у члану 23 Конвенције представљају основ за спречавање одузимања деце породицама и њихове институционализације, као и за подршку породицама у животу у оквиру заједнице. Ова права такође су важна за спречавање одузимање деце од родитеља са инвалидитетом. Државе уговорнице треба да обезбеде смернице и подршку породицама у промовисању права деце, као и њихове укључености и учешћа у заједници.
89. Самосталан живот и укључивање у заједницу суштински су повезани са инклузивним образовањем (члан 24) јер захтевају признавање права особа са инвалидитетом на самосталан живот и уживање у укључености и учешћу у заједници.13 Инклузија особа са инвалидитетом у општи образовни систем подстиче даљу инклузију особа са инвалидитетом у окриву заједнице. Деинституционализација такође захтева увођење инклузивног образовања. Државе уговорнице треба да буду свесне улоге коју ће остваривање права на инклузивно образовање имати у изградњи предности, вештина и компетенција неопходних за све особе са инвалидитетом како би уживале, имале користи од и доприносиле својим заједницама.
90. Опште здравствене установе и услуге (члан 25) морају бити доступне, приступачне, прилагођене и прихватљиве свим особама са инвалидитетом у њиховим заједницама, укључујући и поздрављајући подршку која је потребна неким осо-бама са инвалидитетом (са сложеним захтевима у комуникацији, психо-социјалним сметњама, интелектуалним сметњама и/или глувим особама) током хоспитали-зације, операција и тражења медицинских савета. Обезбеђивање медицинских сеста-ра, физиотерапеута, психијатара или психолога у болницама као и код куће представља саставни део здравствене заштите и не треба се сматрати испуњавањем обавеза држава уговорница према члану 19, већ према члану 25.
91. Постоји међузависност између самосталног живота у заједници, хабилитације и рехабилитације (члан 26). Појединим особама са инвалидитетом коришћење услуга реха-билитације није омогућено уколико не добијају довољно индивидуализоване подршке. У исто време, сврха рехабилитације јесте да се особе са инвалидитетом оспособе за пуно и ефикасно учешће у заједници. Хабилитација и рехабилитација особа са инвалидитетом мора увек да поштује њихову слободну и информисану сагласност. Хабилитација и ре-хабилитација су релевантне пре свега у вези са образовним, пословним, здравственим и социјалним питањима.
92. Постојање индивидуализованих услуга подршке, укључујући персоналну асистенцију, често је предуслов за ефикасно уживање права на рад и запослен-је (члан 27). Осим тога, особе са инвалидитетом треба да постану послодавци, менаџери или инструктори за специјалне услуге подршке засноване на инвалидитету. На тај начин ће примена члана 19 помоћи у постепеном укидању сегрегисаног запошљавања особа са инвалидитетом у заштитним радионицама.
93. Да би се особама са инвалидитетом омогућило уживање одговарајућег животног стандарда (члан 28), државе уговорнице треба да им обезбеде, између осталог, приступ услугама подршке које ће их оспособити за самосталан живот. Због тога су државе уговорнице обавезне да обезбеде приступ одговарајућим и приступачним услугама, уређајима и осталој помоћи у случају захтева заснованих на инвалидитету, нарочито оним особама са инвалидитетом које живе у сиромаштву. Осим тога, неопходна је расположивост јавних и субвенционисаних стамбених програма у заједници. Сматра се супротним Конвенцији ако особе са инвалидитетом морају саме да сносе трошкове повезане са инвалидитетом.
94. Да би имале утицај и учествовале у одлукама релевантним за развој њихове заједнице, све особе са инвалидитетом треба да уживају и користе своја права на учешће у политичком и јавном животу (члан 29), лично или преко представничких организација. Одговарајућа подршка може да пружи драгоцену помоћ особама са инвалидитетом у коришћењу њиховог права да гласају на изборима, да учествују у политичком животу и да обављају јавне послове. Важно је обезбедити да њихови помоћници или остало особље које им пружа подршку не ограничавају или злоупотребљавају избор особа са инвалидитетом приликом остваривања њиховог гласачког права на избо-рима.
95. Културни живот, рекреација, разонода и спорт (члан 30) су важне димензије живота у заједници у којој се може спроводити и остваривати инклузија, на пример, обезбеђивањем приступачности и инклузивности догађаја, активности и објеката за особе са инвалидитетом. Персонални асистенти, водичи, особе задужене за читање, професионални тумачи знаковног језика и тактилних формата, између осталих, доприносе инклузивном животу у заједници у складу са вољом и преференцијама особа са инвали-дитетом. Важно је да се коришћење подршке било које врсте сматра саставним делом трошкова у вези са инвалидитетом јер такве услуге подршке подстичу инклузију и само-сталан живот у оквиру заједнице. Треба обезбедити бесплатан улаз асистентима који су неопходни за учешће особа са инвалидитетом у културним и рекреативним активности-ма. Такође не би требало да постоје никаква ограничења о томе где, када и за какве активности ће бити неопходна помоћ, на националном и међународном нивоу.
96. Подаци и информације морају се систематично разврстати (члан 31) на основу инвалидитета у свим областима, укључујући и стамбени простор, уређење живота, шеме социјалне заштите, као и доступност самосталног живота, подршке и услуга. Информације треба да омогуће редовну анализу о напретку постигнутом у деинституционализацији и транзицији на услуге подршке у заједници. Важно је да показатељи одражавају посебне околности у свакој држави уговорници.
97. Међународна сарадња (члан 32) мора се обављати на начин који гара-нтује инвестирање иностране помоћи у услуге подршке у локалним заједницама које поштују вољу вољу и преференције особа са инвалидитетом и подстичу њихово право на избор где, са киме и у каквом облику уређења ће живети, а у складу са чланом 19. Инвестирање новца добијеног у оквиру међународне сарадње у развој нових институција, боравка у затвореним условима или институционалних модела заштите није
прихватљиво зато што то доводи до сегрегације и изолације особа са инвалидитетом.
V. Спровођење на националном нивоу
98. Комитет наводи да државе уговорнице могу наићи на изазове на националном нивоу прликом остваривања права на самосталан живот и укључивање у за-једницу. Међутим, у складу са нормативним садржајем и обавезама наведеним у претходном тексту, државе уговорнице би требало да предузму следеће кораке како би постигле потпуно спровођење члана 19 Конвенције:
(a) Да опозову све законе који особама са инвалидитетом, без обзира на врсту инвалидитета, онемогућавају да одаберу где, са киме и како ће живети, што укључује и њихово право да не буду смештени у затворен простор због било које врсте инвалидитета.;
(b) Да усвоје и примењују законе, стандарде и друге мере како би се свим особама са инвалидитетом омогућио приступ локалним заједницама и окружењу, као и информацијама и комуникацији;
(c) Да воде рачуна о томе да програми социјалне заштите испуњавају захтеве великог броја особа са разним врстама инвалидитета на равноправној основи са другима;
(d) Да принцип универзалног дизајна како за физички, тако и за виртуелни простор укључе у политике, законе, стандарде и остале мере, што подразумева и праћење реализације/извршавања обавеза; да ревидирају своје грађевинске законе како би се ускладили са принципима универзалног дизајна и законодавним смерницама о изградњи који су наведени у Општем коментару Комитета бр. 2 (2014) Приступачност;
(e) Да свим особама са инвалидитетом омогуће материјална и процедурална права на самосталан живот у заједници;
(f) Да информишу особе са инвалидитетом о њиховом праву на самосталан живот и укљученост у заједницу на начине који су им разумљиви и да обезбеде обуке оснаживања чији је циљ да особе са инвалидитетом сазнају како да остварују своја права;
(g) Да усвоје јасне и циљане стратегије деинституционализације са тачно утврђеним временским оквирима и одговарајућим буџетима како би се укину-ли сви облици изолације, сегрегације или институционализације особа са инвалидитетом. Посебну пажњу треба обратити на особе са психо-социјалним и/или интелектуалним сметњама и на децу са инвалидитетом која тренутно бораве у институцијама;
(h) Да створе свест у вези са негативним ставовима и стереотипима о особама са инвалидитетом и да обезбеде трансформацију заједнице у покушају да се развију индивидуализоване и доступне опште услуге;
(i) Да се постарају да учешће особа са инвалидитетом, лично или преко представничких организација, буде кључно за трансформисање услуга подршке и заједница, као и за смишљање и спровођење стратегија деинституционализације;
(j) Да усвоје свеобухватне политике и законодавне смернице и доделе финансијска средства за изградњу приступачних и доступних стамбених јединица, зграда у окружењу, јавног простора и превоза, заједно са одговарајућим временским оквиром за њихово спровођење и ефикасним, делотворним и сразмерним санкцијама у случају њиховог кршења од стране државних или приватних установа;
(k) Да доделе средства за развој довољног броја одговарајућих услуга подршке усмерених на особу/“корисника“ које самостално могу да користе све особе са инвалидитетом, као што су персонална асистенција, водичи, особе задужене за читање и професионални тумачи знаковног језика;
(l) Да осмисле поступке тендера за услуге подршке особама са инвалидитетом које живе самостално у заједници тако да ти поступци узму у обзир нормативни садржај члана 19;
(m) Да успоставе механизме за праћење постојећих институција и резиденцијалних услуга, стратегија деинституционализације и остваривања самосталног живота у заједници, имајући на уму улогу независних оквира за праћење; и
(n) Да праћење и спровођење предвиђене чланом 19 примењују у пуној сарадњи са и уз учешће особа са инвалидитетом преко представничких организација.