1. Cross Reference
  2. УН стандарди
  3. Конвенција против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака - CAT
  4. Општи коментар 4 - Примена члана 3 Конвенције

Конвенција против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака - CAT

 Општи коментар бр. 4 (2017) о примени члана 3 Конвенције у вези са чланом 22*

Шездесет друго заседање oд 6. новембра до 6. децембра 2017. године

I.   Увод

  1. На основу свог искуства у разматрању представки појединаца поднетих у складу са чланом 22 Конвенције против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака (у даљем тексту: „Конвенција“) која се односе на наводе о повредама члана 3 Конвенције од стране држава чланица, Комитет против тортуре (у даљем тексту: „Комитет“) је од свог педесет петог до педесет осмог заседања током 2015. и 2016. године разматрао и решио да измени свој Општи коментар бр. 1 под насловом „Општи коментар о примени члана 3 Конвенције у вези са чланом 22“ усвојен 21. новембра 1997. године (А/53/44, прилог IX).
  2. На свом 59. заседању, током новембра и децембра 2016. године, Комитет је започео процес израде измењеног Општег коментара, узимајући у обзир препоруке за процес консултација при изради Општих коментара које су упутили председавајући на свом двадесет седмом састанку у Сан Хозеу, Костарика, од 22. до 26. јуна 2015. године (А/70/302, став 91).
  3. Комитет је током свог 62. заседања, на 1614. састанку одржаном 6. децембра 2017. године, одлучио да замени текст свог Општег коментара бр. 1 следећим текстом који је усвојио истог дана.
  4. У смислу овог Општег коментара, израз „депортација“ нарочито обухвата протеривање, екстрадицију, принудни повратак, принудни трансфер, изручење, одбијање на граници и радње одвраћања (укључујући и на мору) лица или групе лица из једне државе чланице у другу државу чланицу.       

II.  Општа начела

  1. Чланом 3, став 1 Конвенције прописује се да „Ни једна држава чланица неће протерати, истерати [рефоулер] нити изручити једно лице другој држави ако постоје озбиљни разлози да се посумња да може бити подвргнуто тортури.“1
  2. У складу са чланом 22 Конвенције, Комитет прима и разматра представке од или у име појединаца који подлежу јурисдикцији државе чланице и који тврде да су жртве повреда одредби Конвенције од стране државе чланице у односу на сваку државу чланицу која је изјавила да признаје надлежност Комитета у овој ствари.
  3. Већина представки које Комитет прими односи се на наводне повреде члана 3 Конвенције од стране држава чланица. Овим Општим коментаром се пружају смернице државама чланицама, подносиоцима представки и њиховим заступницима о подручју примене члана 3 и о начину на који Комитет одлучује о допуштености и меритуму представки појединаца које се подносе Комитету на разматрање.
  4. Комитет подсећа да је, према дефиницији из члана 1 Конвенције, забрана тортуре апсолутна. Чланом 2, став 2 Конвенције прописано је: „Као оправдање за тортуру не може се наводити никаква изузетна околност било да се ради о ратном стању или опасности од рата, унутрашњој политичкој нестабилности или било ком другом ванредном стању.“ Комитет надаље подсећа да су и други чинови лошег поступања подједнако забрањени, као и да забрана лошег поступања такође не подлеже дерогацији.2
  5. Начело „забране истеривања“ [нон-рефоулемент] лица у другу државу у случају да постоје озбиљни разлози да се посумња да то лице може бити подвргнуто тортури такође има апсолутно важење.3
  6. Свака држава чланица дужна је да примењује начело забране истеривања на свакој територији под својом јурисдикцијом или у било којој области под својом контролом или влашћу, или на пловилу или у летелици регистрованој у тој држави чланици, према сваком лицу, укључујући лица која захтевају међународну заштиту или им је таква заштита потребна, без икакве дискриминације и без обзира на држављанство или апатридију или правни, административни или правосудни статус лица о коме је реч у складу са редовним или ванредним правом. Као што је Комитет навео у свом Општем коментару бр. 2, „појам `свака територија под својом јурисдикцијом` (…) обухвата сваку територију односно објекат и мора се применити у циљу заштите сваког лица, како држављанина, тако и недржављанина, без дискриминације, које подлеже де јуре или де фацто контроли државе чланице“ [став 7].4
  7. Обавеза уздржавања од истеривања из члана 3 конвенције постоји када год су присутни „озбиљни разлози“5 да се сматра да ће се лице о коме је реч суочити са опасношћу да буде подвргнуто тортури у држави чланици којој се његово изручење намерава, било као појединац, било у својству припадника групе изложене могућој тортури у држави одредишта. Према својој досадашњој пракси, Комитет је утврђивао да „озбиљни разлози“ постоје када год је ризик од тортуре „предвидив, личан, присутан и стваран“.6
  8. Сваком лицу за које се утврди да ће бити изложено ризику од тортуре ако буде изручено једној држави требало би омогућити да остане на територији под јурисдикцијом или контролом или влашћу државе чланице на којој се налази докле год је тај ризик присутан.7 То лице не би требало лишавати слободе без одговарајућег законског оправдања и мера заштите. Лишавање слободе би увек требало да буде изузетна мера примењена на основу појединачне процене8 и уз редовну ревизију.9 Надаље, угрожено лице никада не би требало да буде изручено другој држави из које накнадно може да буде изручено трећој држави у односу на коју постоје озбиљни разлози да се посумња да може бити изложено тортури.10
  9. Држава чланица треба да појединачно, непристрасно и независно испита сваки случај посредством надлежних управних и/или правосудних органа,11 уз примену основних процесних заштитних мера, и то нарочито уз гаранцију хитног и транспарентног поступка, ревизије одлуке о изручењу и суспензивног дејства жалбе.12 У сваком случају, лице о коме је реч треба да буде правовремено обавештено о намери изручења. Колективно изручење,13 без објективног испитивања постојања личног ризика у сваком појединачном случају, треба сматрати повредом начела „забране истеривања“.
  10. Државе чланице не би требало да усвајају мере или политике обесхрабривања, попут лишавања слободе у неадекватним условима на неодређено време, одбијања обраде захтева за азил или њеног неоправданог одуговлачења или ограничавања средстава намењених програмима подршке тражиоцима азила, које би приморале лица којима је потребна заштита у складу са чланом 3 Конвенције да се врате у своје државе порекла упркос личном ризику да тамо буду изложена тортури и другим суровим, нељудским или понижавајућим поступцима или казнама.14
  11. Чланом 16 Конвенције обавезују се државе чланице да спрече сурове, нељудске или понижавајуће поступке или казне (лоше поступање) који не представљају тортуру у складу са дефиницијом из члана 1 Конвенције.15
  12. Пре него што процене сваки случај са освртом на начело „забране истеривања“, државе чланице би требало да размотре да ли су вероватне измене других видова лошег поступања који прете лицу суоченом са изручењем услед којих би такво поступање представљало тортуру.16
  13. Комитет сматра да тежак бол или патња не могу увек бити објективно оцењени. Њихова озбиљност зависи од негативних физичких и/или менталних последица које чинови насиља или злостављања могу оставити на сваког појединца када се у обзир узму релевантне околности сваког случаја, укључујући и врсту поступања, пол, узраст, здравствено стање и осетљивост жртве, као и друге личне особине и чиниоце.17

III. Превентивне мере којима се гарантује остварење начела „забране истеривања“

  1. Да би обезбедиле потпуну примену члана 3 Конвенције, државе чланице би требало да предузму законодавне, управне, правосудне и друге превентивне мере против могућих повреда начела „забране истеривања“, укључујући и:
    1. старање о остварењу права сваког лица да његов/њен предмет буде испитан појединачно а не колективно и да то лице буде у потпуности обавештено о разлозима зашто се против њега/ње спроводи поступак који може довести до доношења одлуке о изручењу као и о правним лековима против такве одлуке;18
    2. обезбеђење приступа адвокату за лице о коме је реч19 и приступа бесплатној правној помоћи када је она неопходна, као и приступа представницима релевантних међународних организација које пружају подршку;20
    3. спровођење управног или судског поступка против лица о коме је реч на језику који он/она разуме односно уз помоћ тумача и преводилаца;21
    4. упућивање лица које тврди да је било предмет тортуре на независан лекарски преглед без накнаде, у складу са Приручником о делотворној истрази и документовању тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака (Истамбулским протоколом)22
    5. право на жалбу лица о коме је реч против одлуке о изручењу која се улаже независном управном и/или судском органу у разумном року од пријема обавештења о тој одлуци и која одлаже извршење те одлуке;23
    6. делотворну обуку за све службенике који раде са лицима против којих се спроводе поступци изручења из области поштовања члана 3 Конвенције како би се избегло доношење одлука у супротности са начелом забране истеривања;24 и
    7. делотворну обуку медицинског и другог особља које ради са притвореницима, мигрантима и тражиоцима азила из области препознавања и документовања знакова тортуре, узимајући притом у обзир Истамбулски протокол.25

IV.      Дипломатска уверавања

  1. У смислу депортације лица из једне државе у другу, израз „дипломатска уверавања“ означава формалну обавезу коју преузима држава прималац да ће према лицу о коме је реч бити поступано у складу са условима које постави држава изручилац у складу са међународним стандардима људских права.
  2. Комитет сматра да дипломатска уверавања које пружи држава чланица Конвенције у коју се лице изручује не би требало да се користе као средство за избегавање примене начела забране истеривања из члана 3 Конвенције у случају да постоје озбиљни разлози да се посумња да он/она може бити подвргнут/подвргнута тортури у тој држави.26

V.        Обештећење

  1. Комитет подсећа да, према његовом мишљењу, израз „обештећење“ из члана 14 Конвенције садржи концепте „делотворног правног лека“ и „репарације“. Свеобухватни концепт репарације, стога, подразумева реституцију, накнаду, рехабилитацију, задовољење и гаранцију да се претходно поступање неће поновити и односи се на целокупну лепезу мера потребних да се отклони повреда права у складу са Конвенцијом.27
  2. Државе чланице би требало да узму у обзир чињеницу да жртве тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака претрпе физичке и психолошке последице које могу захтевати дуготрајне специјализоване услуге рехабилитације. Пошто се лекарским путем утврде нарушеност њиховог здравља и њихова потреба за терапијом, не би их требало депортовати у државе у којима нису доступне одговарајуће медицинске услуге за њихову рехабилитацију.

VI.    Члан 3 Конвенције и споразуми о изручењу

  1. Државе чланице могу се суочити са колизијом између обавеза које су преузеле у складу са чланом 3 Конвенције и обавеза које су преузеле у складу са мултилатералним или билатералним споразумом о изручењу, и то нарочито у случају да је такав споразум закључен пре ратификације Конвенције са државом која није чланица Конвенције, где, стога, за државу потписницу још увек нису важиле одредбе члана 3 Конвенције. У том случају, релевантни споразум о изручењу требало би примењивати у складу са начелом забране истеривања.
  2. Комитет прихвата да рок за изручење у сврху кривичног гоњења или служења казне подносиоца представке по основу начела „забране истеривања“ у складу са чланом 22 Конвенције представља кључни чинилац за поштовање обавеза државе, и то у складу како са Конвенцијом тако и са споразумом о изручењу који је држава потписала. Комитет, стога, у оваквим случајевима захтева од државе чланице да обавести Комитет о могућој колизији између својих обавеза у складу са Конвенцијом и споразумом о изручењу од самог почетка поступка по представци против те државе чланице, како би Комитет могао да настоји да разматра такву представку по убрзаном поступку пре него што истекне рок за обавезно изручење. Држава чланица би, међутим, требало да узме у обзир да Комитет може такву представку да разматра и решава по њој по убрзаном поступку само током својих заседања.
  3. Надаље, државе чланице Конвенције које накнадно разматрају закључење споразума о изручењу или приступање таквом споразуму требало би да се постарају да не постоји колизија између Конвенције и таквог споразума, а, ако колизија постоји, требало би да у обавештење о приступању споразуму о изручењу унесу одредбу по којој се у случају колизије Конвенција сматра меродавном.

VII. Однос између члана 3 и члана 16 Конвенције

  1. Члан 3 Конвенције, којим се пружа заштита од депортације лица коме прети тортура у државу у коју се намерава његова/њена депортација, требало би тумачити без задирања у примену члана 16, став 2 Конвенције, и то нарочито у случају када би лице чија се депортација намерава уживало додатну заштиту, у складу међународним инструментима или домаћим правом, од депортације у државу у којој би му претиле сурове, нељудске или понижавајуће казне или поступци.28

VIII. Дужност држава чланица да узму у обзир специфичне ситуације везане за људска права у којима се примењује начело „забране истеривања“

  1. У складу са чланом 3, став 2 Конвенције, „Да би утврдили постојање таквих разлога (да се посумња да ће неко лице бити у опасности да буде изложено тортури ако буде протерано, истерано или изручено), надлежни органи водиће рачуна о свим релевантним околностима, укључујући, евентуално, постојање низа систематских, озбиљних, очигледних или масовних повреда права човека у тој држави.“29
  2. У том смислу, Комитет примећује да постојање сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака, било да представљају тортуру или не, којима јесу или би били изложени појединац или његова/њена породица у држави порекла односно држави у коју се намерава депортација, представља назнаку да је то лице у опасности да буде подвргнуто тортури ако буде депортовано у такву државу. Државе чланице би такве назнаке требало да узму у обзир као основни чинилац за оправдавање примене начела „забране истеривања“.
  3. У вези са тим, Комитет жели да скрене пажњу држава чланица на одређене индикативне примере ситуација везаних за људска права које могу представљати назнаку да постоји ризик од тортуре и које би требало да узму у разматрање при одлучивању о депортацији лица са своје територије и узму у обзир при примени начела „забране истеривања“. Државе чланице би нарочито требало да узму у разматрање:
  1. да ли је лице о коме је реч претходно било арбитрарно хапшено у својој држави порекла без налога и/или ако му/јој су биле ускраћене основне гаранције које важе за лица задржана у полицијском притвору, попут:30
  1. пружања обавештења о разлозима за хапшење у писменом облику и на језику који разуме;31
  2. приступа члану породице или особи по сопственом избору да би их информисало о свом хапшењу;32
  3. приступа адвокату без накнаде, према потреби, и, на сопствени захтев, приступа адвокату по свом избору и о свом трошку у сврху одбране;33
  4. приступа независном лекару ради прегледа и здравствене терапије или, у ту сврху, приступа лекару по свом избору и о свом трошку;34
  5. приступа независном специјализованом медицинском телу у циљу потврђивања својих навода да је било изложено тортури;35
  6. приступа стручној и независној правосудној институцији надлежној да суди о његовим/њеним наводима у погледу поступања у притвору у року утврђеном законом или у разумном року који ће се одређивати у сваком појединачном случају;36
  1. да ли је лице било жртва бруталности или прекомерне употребе силе од стране службеног лица на основу било ког вида дискриминације у држави порекла или би било изложено таквој бруталности у држави у коју се његова/њена депортација намерава;37
  2. да ли је, у држави порекла или у држави у коју се његова/њена депортација намерава, то лице било или би било жртва насиља, укључујући и насиље на основу рода/сексуално насиље, како на јавном тако и у приватном простору, или прогону на основу рода или гениталном сакаћењу, које представља тортуру, и то без интервенције надлежних органа државе о којој је реч ради заштите жртве;38
  3. да ли се против лица о коме је реч водио судски поступак у држави порекла, или би се такав поступак водио у држави у коју се његова/њена депортација намерава, у правосудном систему који не гарантује право на правично суђење;39
  4. да ли је лице о коме је реч претходно било притворено или лишено слободе у држави порекла или би било притворено или лишено слободе, ако буде депортовано у другу државу, у условима који представљају тортуру или сурову, нељудску или понижавајућу казну или поступак;40
  5. да ли би лице о коме је реч било осуђено на телесну казну ако буде депортовано у државу у којој, иако је телесно кажњавање допуштено домаћим правом, такво кажњавање представља тортуру или сурову, нељудску или понижавајућу казну или поступак у складу са обичајним међународним правом и праксом одлучивања Комитета и других признатих међународних и регионалних механизама за заштиту људских права;41
  6. да ли би лице о коме је реч било депортовано у државу за коју постоје и достављени су Комитету на разматрање уверљиви наводи о злочинима геноцида, злочинима против човечности или ратним злочинима у смислу чланова 6, 7 и 8 Римског статута Међународног кривичног суда;42
  7. да ли би лице о коме је реч било депортовано у државу чланицу Женевских конвенција и њихових Протокола за коју постоје наводи или докази о повреди заједничког члана 3 четири Женевске конвенције од 12. августа 1949. и/или члана 4 допунског Другог протокола уз Женевске конвенције из 1977.43 и то нарочито (и) члана 3, став 1 (а) четири Женевске конвенције44 и (ии) члана 4, ставови 1 и 2 Другог протокола уз Женевске конвенције;45
  8. да ли би лице о коме је реч било депортовано у државу за коју постоје наводи или докази о повреди члана 12 треће Женевске конвенције од 12. августа 1949. о поступању са ратним заробљеницима;46
  9. да ли би лице о коме је реч било депортовано у државу за коју постоје наводи или докази о повреди чланова 32 или 45 четврте Женевске конвенције о заштити грађанских лица за време рата;47 или члана 75, став 2 Допунског протокола И уз Женевске конвенције о заштити жртава међународних сукоба;48
  10. да ли би лице о коме је реч било депортовано у државу у којој се ускраћује природно право на живот, укључујући и кроз излагање лица вансудском погубљењу или присилном нестанку, или у којој је на снази смртна казна49 коју држава чланица која намерава депортацију сматра видом тортуре или суровом, нељудском или понижавајућом казном или поступком, и то нарочито:
  1. ако је држава чланица која намерава депортацију укинула смртну казну или прогласила мораторијум на њено извршење;50
  2. у случају да би смртна казна била изречена за кривично дело које држава чланица која намерава депортацију не сматра најтежим кривичним делом;51 или
  3. у случају да се смртна казна извршава за кривична дела која учине лица млађа од 18 година52 или над трудницама или дојиљама или лицима са озбиљним менталним инвалидитетом;
  1. држава чланица о којој је реч требало би у сврху примене начела „забране истеривања“ такође да оцени да ли би околности и начин извршења смртне казне и дуже трајање и услови боравка лица осуђеног на смрт у притвору у очекивању извршења смртне казне53 могле да представљају тортуру или сурову, нељудску или понижавајућу казну или поступак;54
  2. да ли би лице о коме је реч било депортовано у државу у којој против њега/ње, чланова његове/њене породице или сведока његовог/њеног хапшења и притварања јесте или би била извршена одмазда која представља тортуру, попут насилних и терористичких чинова против њих, нестанка таквих чланова породице или сведока или њихових убистава или мучења;55
  3. да ли би лице о коме је реч било депортовано у државу у којој је подвргнуто или постоји ризик да би било изложено ропству и принудном раду56 или трговини људима;
  4. да ли је лице о коме је реч млађе од 18 година и било би депортовано у државу у којој су његова основна права детета претходно прекршена и/или би била прекршена уз неотклониве штетне последице, попут његовог/њеног регрутовања као борца који непосредно или посредно учествује у непријатељствима57 или у циљу пружања сексуалних услуга.

IX.     Недржавни актери

  1. Државе чланице би такође требало да се уздрже од депортовања појединаца у другу државу у случају да постоје озбиљни разлози да се посумња да би они били у опасности да буду подвргнути тортури или другом лошем поступању од стране недржавних актера, укључујући групе које противзаконито врше радње којима се наносе тежак бол или патња у сврхе забрањене Конвенцијом и над којима држава прималац нема никакву или има само делимичну де фацто контролу или чије радње није у стању да спречи нити да се супротстави њиховој некажњивости.58

X.      Посебни услови за подношење представке појединца у складу са чланом 22 Конвенције и привремене мере заштите

А. Допуштеност представке

  1. Комитет сматра да је подносилац представке одговоран за пружање исцрпне аргументације којом се поткрепљују његови/њени наводи о повредама члана 3 Конвенције на начин којим се омогућава да из првог утиска (прима фацие) или уз разматрање накнадних поднесака, према потреби, Комитет утврди да је она релевантна за разматрање у складу са чланом 22 Конвенције и испуњава сваки од услова утврђених правилом 113 пословника Комитета.
  2. Обавезе државе чланице у складу са Конвенцијом важе од дана ступања Конвенције на снагу за ту државу чланицу. Међутим, Комитет ће разматрати представке у којима се наводе повреде Конвенције до којих је дошло пре него што је држава чланица признала надлежност Комитета у складу са чланом 22 Конвенције путем изјаве из тог члана ако се дејство наводних повреда наставило и након давања изјаве државе чланице и ако то дејство само по себи може представљати повреду Конвенције.59
  3. Што се тиче одредбе члана 22, став 5, тачка (а) Конвенције, према којој Комитет неће разматрати ниједну представку појединца у складу са тим чланом осим ако претходно није утврдио да исто питање није разматрано и да се не разматра пред неком другом међународном инстанцом надлежном за истрагу или решавање спора, Комитет сматра да израз „исто питање“ треба тумачити као питање које се односи на исте стране, исте чињенице и иста материјална права.60
  4. У складу са чланом 22, став 5, тачка (б), подносилац представке је у обавези да претходно исцрпи „сва интерна расположива средства“ предвиђена законом и праксом која би могла бити делотворна.61 „То правило се не примењује ако жалбени поступци премашују разумне рокове или ако је мало вероватно да ће они дати задовољење појединцу који је жртва кршења Конвенције“.62 У вези са чланом 3 Конвенције, Комитет сматра да исцрпљеност домаћих средстава значи да је подносилац представке подносио захтеве за правне лекове који се непосредно односе на ризик од тортуре са којим би се суочио/суочила у држави у коју се намерава његова/њена депортација, а не за правне лекове који би могли да омогуће подносиоцу представке да из других разлога остане у држави чланици која намерава депортацију.63
  5. Комитет даље сматра да би делотворан правни лек у примени начела „забране истеривања“ требало да буде мера којом се омогућава, у пракси, спречавање депортације подносиоца представке у случају да постоје озбиљни разлози да се посумња да би он/она лично био у опасности да буде подвргнут/подвргнута тортури у случају депортације у другу државу. Та мера би требало да представља право успостављено законом а не еx гратиа уступак одговарајућих органа64 и требало би да буде доступна у пракси без препрека било какве природе.

Б. Привремене мере заштите

  1. Када Комитет или чланови које он одреди затраже од државе чланице о којој је реч да без одлагања предузме привремене мере, након што је према доступним сазнањима одлука домаћих органа о депортацији постала извршна, које Комитет сматра неопходним да би се избегло наступање неотклоњиве штете по жртву или жртве наводних повреда члана 3 Конвенције, у складу са правилом 114 пословника Комитета, држава чланица би требало да поступи по захтеву Комитета у доброј вери.
  2. Непоступање по захтеву Комитета представљало би озбиљну штету и препреку по делотворност рада Комитета и унело значајну сумњу у спремност државе чланице да примени члан 22 Конвенције у доброј вери.65 Стога је Комитет стао на становиште да непоступање по његовом захтеву за доношење привремених мера само по себи представља повреду члана 22 Конвенције.66

Ц. Меритум  

  1. Што се тиче примене члана 3 Конвенције на меритум представке поднете у складу са чланом 22 Конвенције, терет доказивања лежи на подносиоцу представке, који је дужан да представи аргументован предмет67 – односно, да поднесе поткрепљене аргументе којима се доказује да је претња од подвргавања тортури предвидива, присутна, лична и стварна. Међутим, када је подносилац представке у ситуацији у којој није у стању да припреми своју представку, примера ради, када подносилац представке докаже да нема могућност да прибави документацију у вези са својим наводима о тортури или је лишен/лишена слободе, терет доказивања се преокреће,68 те је тада на држави чланици о којој је реч да истражи наводе и утврди тачност информација на којима се представка заснива.
  2. Држава чланица је дужна да на националном нивоу оцени, спровођењем управих и/или судских поступака, да ли постоје озбиљни разлози да се посумња да подносиоцу представке прети предвидив, присутан, личан и стваран ризик од подвргавања тортури у државу у коју се намерава депортација.
  3. Током поступка оцене, држава чланица би требало да лицу о коме је реч обезбеди основне гаранције и заштитне мере, и то нарочито ако је то лице лишено слободе или ако је то лице у нарочито осетљивом положају, примера ради у положају тражиоца азила, малолетника без пратње, жене која је била подвргнута насиљу или лица са инвалидитетом (мере заштите).69
  4. Гаранције и заштитне мере би требало да обухватају језичку, правну, лекарску, социјалну, и, према потреби, финансијску помоћ, као и право на правни лек против одлуке о депортацији у разумном року за лица у осетљивим и стресним ситуацијама који одлаже дејство одлуке о депортацији. Увек би нарочито требало обезбедити преглед квалификованог лекара, укључујући и, у складу са захтевом подносиоца представке, ради доказивања тортуре којој је наводно био/била подвргнут/подвргнута, без обзира на мишљење органа власти о уверљивости тих навода,70 тако да органи који одлучују о конкретном предмету депортације буду у стању да спроведу процену ризика од тортуре на основу налаза лекарских и психијатријских прегледа без разумне сумње.71
  5. Жртве тортуре и друге осетљиве особе често пате од посттрауматског стресног поремећаја (ПТСД) који може за последицу да има широку лепезу симптома, укључујући невољно избегавање стресних стимулуса и дисоцијацију. Ови симптоми могу утицати на способност лица да саопшти све релевантне детаље или да у току поступка доследно опише догађаје. Како би се обезбедио приступ жртава тортуре или других осетљивих особа делотворним мерама заштите, државе чланице би требало да се уздрже од спровођења стандардизованог поступка оцене уверљивости у циљу утврђивања ваљаности захтева за забрану истеривања. Када је реч о могућим чињеничним противуречностима и недоследностима у наводима подносиоца представке, државе чланице би требало да имају на уму да се од жртава тортуре ретко када може очекивати потпуна тачност.72
  6. При утврђивању постојања озбиљних разлога да се посумња да постоји опасност да би лице у случају депортације било изложено тортури, Комитет сматра да је од пресудног значаја да ли је у држави о којој је реч присутан доследан образац озбиљних, очигледних или масовних повреда људских права из члана 3, став 2 Конвенције. Те повреде нарочито обухватају: (а) распрострањену примену тортуре73 и некажњивост њених извршилаца;74 (б) злостављање и насиље против мањинских група;75 (ц) ситуације које погодују спровођењу геноцида;76 (д) распрострањено насиље на основу рода;77 (е) распрострањено осуђивање и затварање лица која остварују основне слободе78 и (ф) ситуације међународних и немеђународних оружаних сукоба.79
  7. Оцена Комитета ће се првенствено заснивати на информацијама које пружи подносилац представке односно које се пруже у његово/њено име и које достави држава чланица о којој је реч. Комитет ће такође користити изворе информација Уједињених нација и друге изворе које Комитет сматра веродостојним.80 Поред тога, Комитет ће све индикативне примере из става 29 у горњем тексту сматрати озбиљним разлозима да се посумња да би лице било у опасности да буде подвргнуто тортури ако буде депортовано.
  8. Комитет ће утврдити постојање „озбиљних разлога“ и сматраће да је ризик од тортуре предвидив, личан, присутан и стваран у случају да би постојање уверљивих чинилаца о ризику само по себи, у тренутну доношења одлуке Комитета, утицало на права подносиоца представке у складу са Конвенцијом у случају његове/њене депортације. Личне особине које представљају чиниоце ризика нарочито обухватају: (а) етничко порекло подносиоца представке; 81 (б) политичку припадност или политичке активности подносиоца представке и/или чланова његове/њене породице;82 (ц) постојање налога за хапшење без гаранција правичног поступања и суђења;83 (д) доношење пресуде у одсуству;84 (е) сексуалну оријентацију и родни идентитет;85 (ф) дезертерство из војске или оружаних групација; (г) ранију тортуру;86 (х) притвор у изолацији или други вид арбитрарног или незаконитог притвора у држави порекла; (и) потајно бекство из државе порекла због претњи тортуром; (ј) верску припадност;87 (к) повреде права на слободу мишљења, свести и вероисповести, укључујући и повреде везане за забрану преласка у веру различиту од прокламоване државне вере у случају да је такав прелазак забрањен и кажњава се како по закону тако и у пракси;88 (л) ризик од протеривања у трећу државу у којој то лице може бити у опасности да буде подвргнуто тортури89 и (м) насиље над женама, укључујући силовање.90
  9. При утврђивању постојања „озбиљних разлога“, Комитет ће узети у обзир стање људских права у држави о којој је реч у целини а не само у њеној одређеној области. Држава чланица је одговорна за сваку територију под својом јурисдикцијом, контролом или влашћу. Концепт „локалне опасности“ не обезбеђује мерљиве критеријуме и није довољан да се у потпуности отклони лична опасност од тортуре.91
  10. Комитет сматра да није нити поуздана нити делотворна такозвана „алтернатива интерног бекства“, односно депортација лица или жртве тортуре у одређену област државе у којој оно, за разлику од других области исте државе, не би било изложено тортури.92
  11. При утврђивању постојања „озбиљних разлога“, Комитет сматра да држава прималац треба да докаже постојање одређених основних мера за спречавање и забрану тортуре на читавој територији под својом јурисдикцијом, контролом или влашћу, попут јасних законских одредби о апсолутној забрани тортуре и њеном кажњавању адекватним казнама, мера за окончање некажњивости чинова тортуре, насиља и других противзаконитих дела службених лица и судског гоњења службених лица наводно одговорних за чинове тортуре и других видова лошег поступања и, ако су проглашени кривима, њиховог кажњавања у сразмери са тежином учињеног кривичног дела.93
  12. Обе стране могу поднети све релевантне информације у циљу објашњавања релевантности својих поднесака у складу са чланом 22 за одредбе члана 3 Конвенције. Мада следећи списак није исцрпан, наведене информације могу бити релевантне:
  1. Да ли у држави о којој је реч постоје докази о постојању доследног обрасца озбиљних, очигледних или масовних повреда људских права?
  2. Да ли је подносилац представке у прошлости подвргнут тортури или лошем поступању од стране службеног лица или било ког другог лица које делује у службеном својству или на његов подстицај или са његовим изричитим или прећутним пристанком? Ако је тако, да ли је до тога дошло у недавној прошлости?
  3. Да ли постоје лекарски или психолошки или други независни докази којима се поткрепљује навод подносиоца представке да је у прошлости био/била подвргнут/подвргнута тортури или лошем поступању? Да ли је та тортура оставила последице?
  4. Да ли се држава чланица постарала да је подносилац представке суочен са депортацијом са територије под њеном јурисдикцијом или контролом или влашћу имао/имала приступ свим правним и/или управним гаранцијама и заштитним мерама предвиђеним законом, а нарочито независном лекарском прегледу у циљу оцене његове/њене тврдње да је претходно био/била подвргнут/подвргнута тортури или лошем поступању у својој држави порекла?
  5. Постоје ли уверљиве тврдње или докази да су подносилац представке и/или други чланови његове/њене породице били или ће бити изложени претњама или одмазди или другим видовима санкција који представљају тортуру, сурове, нељудске или понижавајуће поступке или казне због подношења представке Комитету?
  6. Да ли се подносилац представке бавио/бавила политичким или другим активностима изван државе о којој је реч које га/је наизглед чине осетљивим на ризик од подвргавања тортури у случају протеривања, истеривања или изручења држави о којој је реч?
  7. Ако подносилац представке буде враћен у државу у коју се његова/њена депортација намерава, да ли постоји ризик да буде накнадно депортован у трећу државу у којој би се суочио/суочила са ризиком од подвргавања тортури?
  8. Узевши у обзир физичку и психолошку осетљивост већине подносилаца представки, попут тражилаца азила, бивших притвореника, жртава тортуре или сексуалног насиља итд. која може допринети недоследности и/или појави грешака у присећању у њиховим поднесцима, постоје ли докази о уверљивости подносиоца представке?
  9. Узевши у обзир могуће недоследности у навођењу чињеница, да ли је подносилац представке уопштено говорећи доказао веродостојност својих тврдњи?94

XI.     Независност оцене Комитета

  1. Комитет даје значајну тежину налазима органа државе чланице о којој је реч,95 али такви налази га не обавезују. Из тога следи да ће Комитет слободно оценити све информације које су му доступне у складу са чланом 22, став 4 Конвенције, узимајући у обзир све околности релевантне за сваки појединачни случај.96
  2. Комитет ће при доношењу одлука о представкама појединаца уважити и начело претпоставке невиности, као меру којом се може спречити неотклоњива штета, у случајевима у којима је то начело релевантно.

 

____________

* Овим Општим коментаром замењује се Општи коментар бр. 1 (1997): Примена члана 3 Конвенције у вези са чланом 22 (А/53/44, прилог IX).  

 1) Члан 3 се мора тумачити уз осврт на дефиницију тортуре из члана 1 Конвенције: видети, примера ради, представку бр. 83/1997, Г.Р.Б. против Шведске, мишљења усвојена 15. маја 1998, став 6.5.
2) Видети Општи коментар бр. 2 (2008): Примена члана 2 од стране држава чланица (CAT/C/GC/2), ставови 3, 6, 19 и 25.
3) Видети представке бр. 39/1996, Тапиа Паес против Шведске, мишљења усвојена 28. априла 1997, став 14.5; бр. 110/1998, Нуњес Чипана против Венецуеле, мишљења усвојена 10. новембра 1998, став 5.6; бр. 233/2003, Агиза против Шведске, одлука усвојена 20. маја 2005, став 13.8; бр. 297/2006, Синг Соги против Канаде, одлука усвојена 16. новембра 2007, став 10.2; бр. 444/2010, Абдусаматов и остали против Казахстана, одлука усвојена 1. јуна 2012, став 13.7; и 475/2011, Назиров против Казахстана, одлука усвојена 14. маја 2014, став 11.6.
4) Видети Општи коментар бр. 2 (2008): Примена члана 2 од стране држава чланица (CAT/C/GC/2), ставови 7 и 16
5) Видети, примера ради, Тапиа Паес против Шведске, став 14.5, фуснота 3 у горњем тексту.
6) Видети, примера ради, представке бр. 258/2014, Дадар против Канаде, одлука усвојена 23. новембра 2005, став 8.4; бр. 226/2003, Т.А. против Шведске, одлука усвојена 6. маја 2005, став 7.2; бр. 356/2008, Н.С. против Швајцарске, одлука усвојена 6. маја 2010, став 7.3; и бр. 614/2014, Субакаран Р. Тиругнанасампантар против Аустралије, одлука усвојена 9. августа 2017, став 8.3.
7) Видети, примера ради, представку бр. 34/1995, Аемеи против Швајцарске, одлука усвојена 29. маја 1997, став 11.
8) Видети, примера ради, Закључна запажања уз четврти периодични извештај за Турску (CAT/C/TUR/CO/4), став 26.
9) Видети, примера ради, Закључна запажања уз пети периодични извештај за Уједињено Краљевство Велике Британије и Северне Ирске (CAT/C/GBR/CO/5), став 30, и Закључна запажања уз шести и седми периодични извештај за Шведску (CAT/C/SWE/CO/6-7), stav 11.
10) Видети, примера ради, Општи коментар бр. 1 (1997): Примена члана 3 Конвенције у вези са чланом 22 (А/53/44, прилог IX), став 2; представке бр. 21/1997, Аведес Хамајак Корбан против Шведске, одлука усвојена 16. новембра 1998, став 7; и бр. 153/2000, З.Т. против Аустралије, одлука усвојена 11. новембра 2003, став 6.4; и Закључна запажања уз пети и шести периодични извештај за Грчку (CAT/C/GRC/CO/5-6), став 19 и Закључна запажања уз други периодични извештај за Србију (CAT/C/SRB/CO/2), став 15.
11) Видети, примера ради, Агиза против Шведске, став 13.8, фуснота 3 у горњем тексту.
12) Видети, примера ради, Закључна запажања за Грчку (CAT/C/GRC/CO/5-6), став 19 и Закључна запажања уз обједињени пети и шести периодични извештај за Италију (CAT/C/ITA/CO/5-6), став 21, тачка ц).
13) Видети, примера ради, представку бр. 321/2007, Квами Мопонго и остали против Марока, одлука од 7. новембра 2014, ставови 6.2-6.3 и 11.3-11.4; Комитет за људска правa (CCPR), Општи коментар бр. 15: Положај странаца у складу са Пактом, 11. април 1986, став 10 и Међународну конвенцију о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица, члан 22, став 1.
14) Видети, примера ради, Закључна запажања за Грчку (CAT/C/GRC/CO/5-6), став 19.
15) Видети Општи коментар бр. 2 (2008): Примена члана 2 од стране држава чланица (CAT/C/GC/2), ставови 3 и 6.
16) Друге одредбе међународних инструмената непосредно релевантне за примену начела забране истеривања у случајевима од ризика од лошег поступања наведене су у ставу 28 у даљем тексту.
17) Видети Општи коментар бр. 2 (2008): Примена члана 2 од стране држава чланица (CAT/C/GC/2), став 21.
18) Видети, примера ради, Закључна запажања уз обједињени пети и шести периодични извештај за Италију (CAT/C/ITA/CO/5-6), став 21; Закључна запажања уз седми периодични извештај за Финску (CAT/C/FIN/CO/7), став 13; Закључна запажања уз седми периодични извештај за Швајцарску (CAT/C/CHE/CO/7), став 14; Закључна запажања уз трећи периодични извештај за Белгију (CAT/C/BE/CO/3), став 22.
19) Видети, примера ради, Закључна запажања уз седми периодични извештај за Финску (CAT/C/FIN/CO/7), став 13.
20) Видети, примера ради, Закључна запажања уз други периодични извештај за Србију (CAT/C/SRB/CO/2), став 15. Видети такође Квами Мопонго и остали против Марока, ставови 11.3-11.4, фуснота 13 у горњем тексту.
21) Видети, примера ради, Закључна запажања уз обједињени трећи-пети периодични извештај за Летонију (CAT/C/LVA/CO/3-5), став 17.
22) Видети, примера ради, Закључна запажања за Зеленортска Острва (CAT/C/CPV/CO/1), став 29; Закључна запажања уз шести периодични извештај за Нови Зеланд (CAT/C/NZL/CO/6), став 18; Закључна запажања уз обједињени шести и седми периодични извештај за Данску (CAT/C/DNK/CO/6-7), став 23. Видети такође представке бр. 450/2011, Али Фадел против Швајцарске, одлука усвојена 14. новембра 2014, ставови 7.6 и 7.8 и бр. 634/2014, М.Б. и остали против Данске, одлука усвојена 25. новембра 2014, став 9.8.
23) Видети, примера ради, Закључна запажања уз седми периодични извештај за Финску (CAT/C/FIN/CO/7), став 13; Закључна запажања уз трећи периодични извештај за Словенију (CAT/C/SVN/CO/3), став 17 и Закључна запажања уз други периодични извештај за Таџикистан (CAT/C/TJK/CO/2), став 18. Видети и фусноту 12 у горњем тексту.
24) Видети, примера ради, Закључна запажања уз други периодични извештај за Вишенационалну Државу Боливију (CAT/C/BOL/CO/2), став 17 и Закључна запажања уз четврти и пети периодични извештај за Бугарску CAT/C/BGR/CO/4-5), став 16.
25) Видети, примера ради, Закључна запажања уз шести периодични извештај за Нови Зеланд (CAT/C/NZL/CO/6), фуснота 22 у горњем тексту.
26) Видети, примера ради, Агиза против Шведске, став 13.4, фуснота 3 у горњем тексту; као и представке бр. 528/2013, Турсунов против Казахстана, одлука од 8. маја 2015, став. 9.10 и бр. 747/2016, Х.Ј. против Швајцарске, одлука од 9. августа 2017, став 10.7. Видети такође, примера ради, Закључна запажања уз пети периодични извештај за Сједињене Америчке Државе (CAT/C/USA/CO/3-5), став 16; Закључна запажања уз четврти периодични извештај за Мароко (CAT/C/MAR/CO/4), став 9; Закључна запажања уз пети периодични извештај за Немачку (CAT/C/DEU/CO/5), став 25 и Закључна запажања уз други периодични извештај за Албанију (CAT/C/ALB/CO/2), став 19.
27) Видети Општи коментар бр. 3 (2012): Примена члана 14 од стране држава чланица (CAT/C/GC/3), став 2.
28) Државе чланице које су такође потписнице других релевантних споразума могу у следећим инструментима наћи примере међународних одредби које су непосредно релевантне за примену начела „забране истеривања“ у случајевима у којима постоји ризик од тортуре или другог лошег поступања према лицу у држави у коју се намерава да то лице буде депортовано:
(a) Међународна конвенција о заштити права свих радника миграната и чланова њихових породица (члан 56, став 3);
(b) Међународна конвенција о заштити свих лица од присилних нестанака (члан 16, став 1);
(c) Конвенција о статусу избеглица из 1951. (члан 33, став 1);
(d) Повеља Европске уније о основним правима (члан 19, став 2);
(e) Интерамеричка конвенција о спречавању и кажњавању тортуре (члан 13, последњи став);
(f) Америчка конвенција о људским правима (члан 22, ставови 8 и 9);
(g) Афричка повеља о људским правима и правима народа (члан 12, став 13);
(h) Конвенција Афричке уније о специфичним проблемима избегличких права у Африци (члан ИИ, став 3, и члан В, став 1).
29) Видети, примера ради, Г.Р.Б. против Шведске, став 6.3, фуснота 1 у горњем тексту и представке бр. 177/2001, Х.М.Х.И. против Аустралије, одлука усвојена 1. маја 2002, став 6.5; бр. 282/2005, С.П.А. против Канаде, одлука усвојена 7. новембра 2006, став. 7.1; бр. 333/2007, Т.И. против Канаде, одлука усвојена 15. новембра 2010, став 7.3; бр. 344/2008, А.М.А. против Швајцарске, одлука усвојена 12. новембра 2010, став 7.2 и бр. 490/2012, Е.К.В. против Финске, одлука усвојена 4. маја 2015, ставови 9.3 и 9.7.
30) Видети Али Фадел против Швајцарске, ставови 7.7-7.8, фуснота 22 у горњем тексту.
31) Видети, примера ради, представке бр. 379/2009, Силви Бакату-Биа против Шведске, одлука усвојена 3. јуна 2011, ставови 2.2 и 10.5; Али Фадел против Швајцарске, став 7.7, фуснота 22 у горњем тексту.
32) Видети, примера ради, представке бр. 500/2015, Рамирез и остали против Мексика, одлука усвојена 4. августа 2015, став 17.5 и бр. 522/2012, Патрис Гахунгу против Бурундија, одлука усвојена 10. августа 2015, став 7.6.
33) Видети, примера ради, представке бр. 310/2007, Тони Шахин против Шведске, одлука усвојена 30. маја 2011, став 9.4 и бр. 475/2011, Назиров против Казахстана, одлука усвојена 14. маја 2014, ставови 2.2, 11.6 и 11.9.
34) Видети, примера ради, представке Рамирез и остали против Мексика, став 17.5, фуснота 32 у горњем тексту; бр. 522/2012, Патрис Гахунгу против Бурундија, одлука усвојена 10. августа 2015, став 7.7 и бр. 553/2013, X. против Бурундија, одлука усвојена 10. августа 2015, став 7.5.
35) Видети, примера ради, представку бр. 396/2009, Комбеј Брис Маглоар Гбађави против Швајцарске, одлука усвојена 1. јуна 2012, ставови 2.1, 7.5 - 7.8 и Али Фадел против Швајцарске, ставови 2.4 и 7.6-7.8, фуснота 22 у горњем тексту.
36) Видети, примера ради, представке Рамирез и остали против Мексика, ставови 17.5-17.6, фуснота 32 у горњем тексту; Патрис Гахунгу против Бурундија, став 7.7, фуснота 34 у горњем тексту и X. против Бурундија, одлука усвојена 10. августа 2015, ставови 7.5-7.6.
37) Видети, примера ради, представку бр. 580/2014, Ф.К. против Данске, одлука усвојена 23. новембра 2015, ставови 7.5-7.6.
38) Видети, примера ради, Силви Бакату-Биа против Шведске, ставови 10.5-10.7, фуснота 32 у горњем тексту.
39) Видети, примера ради, Агиза против Шведске, став 13.4, фуснота 3 у горњем тексту и Али Фадел против Швајцарске, став 7.8, фуснота 22 у горњем тексту.
40) Видети, примера ради, Тони Шахин против Шведске, став 9.5, фуснота 33 у горњем тексту и представку бр. 538/2013, Турсунов против Казахстана, одлука усвојена 8. маја 2015, став 9.8.
41) Видети, примера ради, представку бр. 682/2015, Руба Алхаџ Али против Марока, одлука усвојена 3. августа 2016, ставови 8.5-8.8.
42) Видети, примера ради, Закључна запажања уз трећи периодични извештај за Бившу Југословенску Републику Македонију (CAT/C/MKD/CO/3), став 16.
43) Мада Комитет није у својој пракси одлучивања непосредно цитирао одредбе Женевских конвенција и њихових Допунских протокола, осврнуо се на ситуације обухваћене тим одредбама, између осталог и у следећим Закључним запажањима: Закључна запажања уз четврти периодични извештај за Турску (CAT/C/TUR/CO/4), став 12 и ставови 23-26 и Закључна запажања уз обједињени пети и шести периодични извештај за Италију (CAT/C/ITA/CO/5-6), ставови 20-23.
44) Чланом 3, став 1 (а) четири Женевске конвенције прописано је да, у случају оружаног сукоба који нема карактер међународног сукоба [изостављено], према лицима која не учествују непосредно у непријатељствима забрањени су и забрањују се повреде које се наносе животу и телесном интегритету, нарочито све врсте убиства, сакаћења, свирепости и мучења. Видети, примера ради, Закључна запажања уз четврти периодични извештај за Руску Федерацију (CAT/C/RUS/CO/4), став 24 и Закључна запажања уз шести периодични извештај за Украјину (CAT/C/UKR/CO/6), став 11.
45) Чланом 4, став 1 Допунског протокола уз Женевске конвенције од 12. августа 1949. године о заштити жртава немеђународних оружаних сукоба (Протокол ИИ) од 8. јуна 1977. године прописано је да сва лица која не узимају директно учешће или која су престала да учествују у непријатељствима (у односу на оружане сукобе из члана 2 Женевских конвенција и члана 1 Протокола И и ИИ уз те Конвенције), без обзира на то да ли је њихова слобода била ограничена или не, имају право да њихова личност, част и убеђење и верско убеђење буду поштовани. Чланом 4, став 2 истог Протокола прописује се да следећа дела против лица поменутих у ставу 1. јесу и остају забрањена у свако доба и на сваком месту: (а) насиље над животом, здрављем и физичким или менталним благостањем људи, нарочито убиство и окрутно поступање као што су мучење, сакаћење или било који облик телесне казне; (б) колективне казне; (ц) узимање талаца; (д) акти тероризма; (е) вређање људског достојанства, нарочито понижавајући и деградирајући поступак, силовање, принудна проституција и сваки облик недоличног напада; (ф) ропство и трговина робљем у свим облицима; (г) пљачка; (х) претње извршењем било ког од горе поменутих дела. Видети, примера ради, Закључна запажања уз иницијални извештај за Либан (CAT/C/LBN/CO/1), став 11 и Закључна запажања уз четврти периодични извештај за Турску (CAT/C/TUR/CO/4), став 12.
46) Чланом 12 треће Женевске конвенције прописано је, између осталог, да „Сила која држи ратне заробљенике може их предати само Сили која је учесник ове (Женевске) Конвенције и пошто се Сила која их држи увери да је Сила у питању вољна и у стању да примењује Конвенцију“. Видети, примера ради, Закључна запажања уз иницијални извештај за Чад (CAT/C/TCD/CO/1), став 17.
47) Чланом 45 четврте Женевске конвенције прописано је, између осталог, да „Сила која држи заштићена лица може их предавати некој Сили учесници у Конвенцији једино пошто се Сила која држи та лица увери да Сила у питању жели и да је у стању да примењује Конвенцију“.
48) Чланом 75, став 2 Допунског протокола И прописано је да следећа дела јесу и остају забрањена у свако доба и на сваком месту, било да су их учинили цивилни или војни представници: (а) насиље над животом, здрављем или физичким или менталним благостањем људи, нарочито: (и) убиство; (ии) мучење сваке врсте, физичко или ментално; (иии) телесна казна; (ив) сакаћење; (б) вређање људског достојанства, нарочито понижавајући и деградирајући поступак, принудна проституција и сваки облик недоличног напада; (ц) узимање талаца; (д) колективне казне; и (е) претње извршењем било којег од поменутих дела. Видети, примера ради, Закључна запажања уз иницијални извештај за Чад (CAT/C/TCD/CO/1), став 34.
49) Видети, примера ради, Закључна запажања уз други периодични извештај за Белгију (CAT/C/BEL/CO/2), став 10.
50) Видети, примера ради, Руба Алхаџ Али против Марока, ставови 8.5-8.8, фуснота 41 у горњем тексту.
51) Видети, примера ради, представке бр. 470/2011, X. против Швајцарске, одлука усвојена 24. новембра 2014, став 7.8 и бр. 489/2012, Ашгар Тамуреси против Швајцарске, одлука усвојена 26. новембра 2014, став 7.5.
52) Видети, примера ради, Закључна запажања уз други периодични извештај за Авганистан (CAT/C/AFG/CO/2), став 34, тачка ц).
53) Закључна запажања уз обједињени трећи-пети периодични извештај за Републику Кореју (CAT/C/KOR/CO/3-5), став 30 б).
54) Видети, примера ради, Закључна запажања уз други периодични извештај за Авганистан (CAT/C/AFG/CO/2), став 34 и Закључна запажања уз други периодични извештај за Монголију (CAT/C/MNG/CO/2), став 22.
55) Видети, примера ради, представке бр. 473/2011, Хусеин Хадеми и остали против Швајцарске, одлука усвојена 14. новембра 2014, ставови 7.4-7.6; Назиров против Казахстана, став 11.9, фуснота 33 у горњем тексту и бр. 639/2014, Н.А.А. против Швајцарске, одлука усвојена 2. маја 2017, ставови 7.7-7.11.
56) Видети, примера ради, Тони Шахин против Шведске, став 9.5, фуснота 33 у горњем тексту.
57) Видети, примера ради, Закључна запажања уз иницијални извештај за Чад (CAT/C/TCD/CO/1), став 34.
58) Видети, примера ради, представке бр. 120/1998, С.С. Елми против Аустралије, одлука усвојена 14. маја 1999, ставови 6.8-6.9 и бр. 681/2015, М.К.М. против Аустралије, одлука усвојена 10. маја 2017, став 8.9.
59) Видети, примера ради, представку бр. 495/2012, Н.З. против Казахстана, одлука усвојена 28. Новембра 2014, став 12.3.
60) Видети, примера ради, представке бр. 247/2004, А.А. против Азербејџана, одлука о недопуштености усвојена 25. новембра 2005, став 6.8; бр. 479/2011, Е.Е. против Руске Федерације, одлука о недопуштености усвојена 24. маја 2013, став 8.4; бр. 577/2013, Н.Б. против Руске Федерације, одлука о недопуштености усвојена 25. новембра 2015, став 8.2; бр. 642/2014, М.Т. против Шведске, одлука о недопуштености усвојена 7. августа 2015, став 8.3 и бр. 643/2014, У. против Шведске, одлука о недопуштености усвојена 23. новембра 2015, став 6.4.
61) Видети, примера ради, представке бр. 512/2012, Y против Канаде, одлука о недопуштености усвојена 28. јула 2015, став 7.2 и бр. 712/2015, Олга Шестакова против Руске Федерације, одлука о недопуштености усвојена 28. новембра 2017, став 6.2.
62) Видети, примера ради, представке бр. 024/1995, А.Е. против Швајцарске, одлука усвојена 2. маја 1995, став 4; бр. 441/2010, Јевлојев против Казахстана, одлука усвојена 5. новембра 2013, став 8.6 и бр. 520/2012, В.Г.Д. против Канаде, одлука усвојена 26. новембра 2014, став 7.4.
63) Видети, примера ради, В.Г.Д. против Канаде, став 7.4, фуснота 62 у горњем тексту.
64) Видети, примера ради, В.Г.Д. против Канаде, став 7.4, фуснота 62 у горњем тексту и представку бр. 562/2013, Џ.К. против Канаде, одлука усвојена 23. новембра 2015, став 9.2.
65) Видети представке бр. 428/2010, Каљиниченко против Марока, одлука усвојена 25. новембра 2011, ставови 13.1, 13.2 и 16; Турсунов против Казахстана, став 10, фуснота 40 у горњем тексту; бр. 542/2013, X против Руске Федерације, одлука усвојена 8. маја 2015, ставови 9.2 и 12 и бр. 671/2015, Д.И.С. против Мађарске, одлука усвојена 8. децембра 2015, ставови 9.1-9.3.
66) Видети, примера ради, представке бр. 614/2014, С.Т. против Аустралије, одлука усвојена 9. августа 2017, ставови 9 и 10 и X против Руске Федерације, фуснота 65 у горњем тексту, став 12.
67) Видети представке бр. 429/2010, Шивагнанаратнам против Данске, одлука усвојена 11. новембра 2013, ставови 10.5-10.6; бр. 203/2002, А. Р. против Холандије, одлука усвојена 14. новембра 2003, став. 7.3; бр. 343/2008, Артур Касомбола Калонзо против Канаде, одлука усвојена 18. маја 2012, став 9.3; бр. 458/2011, X против Данске, одлука усвојена 28. новембра 2014, став 9.3; В.Г.Д. против Канаде, став 8.4, фуснота 62 у горњем тексту и бр. 688/2015, Т.З. против Швајцарске, одлука усвојена 22. новембра 2017, став 8.4.
68) Поређења ради, видети представке бр. 282/2005, С.П.А. против Канаде, одлука усвојена 7. новембра 2006, став 7.5 и бр. 562/2013, Џ.К. против Канаде, одлука усвојена 23. новембра 2015, став 10.4.
69) Видети, примера ради, Закључна запажања уз четврти периодични извештај за Холандију (CAT/C/NET/CO/4), став 7 и Закључна запажања уз четврти периодични извештај за Кипар (CAT/C/CYP/CO/4), ставови 13-14.
70) Видети, примера ради, М.Б. и остали против Данске, став 9.8, фуснота 22 у горњем тексту.
71) Видети и фусноте 18-25 у горњем тексту.
72) Видети, примера ради, представке бр. 21/1995, Алан против Швајцарске, став 11.3; бр. 41/1996, Киоски против Шведске, одлука усвојена 12. фебруара 1996, став 9.3; бр. 101/1997, Хајдин против Шведске, одлука усвојена 16. децембра 1998, ставови 6.6 и 6.7; бр. 279/2005, Ц.Т. и К.М. против Шведске, одлука усвојена 17. новембра 2006, став 7.6; Е.К.В. против Финске, фуснота 29 у горњем тексту, став 9.6 и М.Б. и остали против Данске, став 9.6, фуснота 22 у горњем тексту.
73) Видети, примера ради, представку бр. 554/2013, X. против Казахстана, одлука усвојена 3. августа 2015, став 12.7.
74) Видети, примера ради, представку бр. 505/2012, П.С.Б. и Т.К. против Канаде, одлука усвојена 13. августа 2015, став 8.3.
75) Видети, примера ради, Субакаран Р. Тиругнанасампантар против Аустралије, став 8.7, фуснота 6 у горњем тексту.
76) Видети, примера ради, Закључна запажања уз иницијални извештај за Ирак (CAT/C/IRQ/CO/1), ставови 11-12.
77) Видети, примера ради, представку бр. 562/2013, Џ.К. против Канаде, одлука усвојена 23. новембра 2015, ставови 10.5-10.6.
78) Видети, примера ради, представку бр. 492/2012, Абед Азизи против Швајцарске, одлука усвојена 27. новембра 2014, ставови 8.5-8.8.
79) Видети, примера ради, Закључна запажања уз иницијални извештај за Чад (CAT/C/TCD/CO/1), став 22.
80) Правило 118 пословника Комитета.
81) Видети, примера ради, представку бр. 555/2013, З. против Данске, одлука усвојена 10. августа 2015, ставови 5.2 и 7.8 и М.Б. и остали против Данске, ставови 2.1-2.2 и 9.7, фуснота 22 у горњем тексту.
82) Видети, примера ради, представку бр. 375/2009, Т.Д. против Швајцарске, одлука усвојена 26. маја 2011, став 7.8.
83) Видети, примера ради, Назиров против Казахстана, ставови 7.9 и 11.9, фуснота 33 у горњем тексту.
84) Видети, примера ради, Агиза против Шведске, став 13.4, фуснота 3 у горњем тексту и Али Фадел против Швајцарске, став 7.8, фуснота 22 у горњем тексту.
85) Видети, примера ради, представку бр. 338/2008, Утам Мондал против Шведске, одлука донета 23. маја 2011, став 7.7.
86) Видети, примера ради, Дадар против Канаде, одлука усвојена 23. новембра 2005, став 8.5.
87) Видети, примера ради, Абдусаматов и остали против Казахстана, одлука од 1. јуна 2012, став 13.8.
88) Видети, примера ради, Абед Азизи против Швајцарске, ставови 3.2 и 8.8, фуснота 78 у горњем тексту.
89) Видети фусноту 10 у горњем тексту.
90) Видети, примера ради, Е.К.В. против Финске, фуснота 29 у горњем тексту, ставови 9.6-9.7.
91) Видети, примера ради, Утам Мондал против Шведске, став 7.4, фуснота 85 у горњем тексту.
92) Видети, примера ради, М.К.М. против Аустралије, фуснота 58 у горњем тексту, став 8.9.
93) Видети, примера ради, Закључна запажања уз обједињени пети и шести периодични извештај за Аргентину (CAT/C/ARG/CO/5-6), ставови 9-10, 11-12 и 30 и Закључна запажања уз шести периодични извештај за Бугарску (CAT/C/BGR/CO/6), ставови 7-8 и 11-12.
94) Видети, примера ради, С.П.А. против Канаде, одлука од 7. новембра 2006, став 7.5.
95) Видети, примера ради, Т.Д. против Швајцарске, одлука усвојена 26. маја 2011, став 7.7 и представку бр. 466/2011, Алп против Данске, одлука усвојена 14. маја 2014, став 8.3.
96) Видети, примера ради, представку бр. 683/2015, И.Е. против Швајцарске, одлука усвојена 14. новембра 2017, став 7.4.