Општи коментар 3 - Имплементација члана 14 од стране држава уговорница

Општи коментар бр. 3 Комитета за спречавање тортуре (Имплементација члана 14 од стране држава уговорница)

19. новембар 2012. године

Овај општи коментар образлаже и појашњава државама уговорницама садржај и обим обавеза предвиђених чланом 14 Конвенције Уједињених Нација о спречавању тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих поступака и казни. Све државе уговорнице обавезне су да „у оквиру својих правних система, свакој жртви тортуре гарантују делотворно право на исправљање повреда и правичну и примерену накнаду, укључујући и средства за најпотпунију могућу рехабилитацију“. Комитет сматра да је члан 14 примењив на све жртве тортуре и сурових, нељудских или понижавајућих поступака и казни (у даљем тексту – злостављања) без икакве дискриминације, и у складу са Општим коментаром Комитета бр. 2.
Комитет сматра да појам „исправљање повреда“ из члана 14 обухвата концепте „делотворног лека“ и „репарације“. Свеобухватан репаративни концепт стога подразумева реституцију, компензацију, рехабилитацију, сатисфакцију и гаранције непонављања, и упућује на пун обим мера неопходних за исправљање повреда обухваћених Конвенцијом.
Жртвама се сматрају особе које су, услед поступака или нечињења који представљају повреде Конвенције, појединачно или колективно претрпеле патњу, укључујући физичке и душевне повреде, душевну патњу, имовински губитак или значајно ограничење својих најосновнијих права. Свака особа ће бити сматрана жртвом без обзира на то да ли је починилац повреде коју је претрпела идентификован, ухапшен, кривично гоњен или осуђен, и независно од породичног или другог сродства или односа између починиоца и жртве. Појам „жртва“ такође обухвата и захваћене особе у непосредном сродству са жртвом и лица издржавана од стране жртве, као и особе које су претрпеле патњу или повреде у покушају да помогну жртви или спрече њену виктимизацију. У неким случајевима, особе које су претрпеле патње, односно жртве - прихватљивијим сматрају термин „особе које су преживеле патње“. Комитет користи правни појам „жртве“ не доводећи у питање друге термине који су у одређеним контекстима можда прихватљивији.
Комитет наглашава значај учешћа жртава у процесу отклањања повреда и накнаде, и сматра да је обнова достојанства жртве крајњи циљ тог процеса.
Обавезе држава уговорница да отклоне почињене повреде и жртвама пруже накнаду на основу члана 14 су двојаке: процедуралне и материјалне. У испуњавању својих процедуралних обавеза, државе уговорнице ће донети одговарајуће законе и успоставити механизме за подношење пријава, као и истражна тела и институције, укључујући и независна судска тела, овлашћена да утврђују право жртава тортуре или злостављања на исправљање повреда и накнаду, укључујући и њен износ. Државе уговорнице ће гарантовати делотворност таквих тела и механизама и њихову доступност свим жртвама. На материјалном нивоу, државе уговорнице ће жртвама тортуре или злостављања гарантовати пуно и делотворно отклањање повреда и репарацију, укључујући обештећење и средства неопходна за најпотпунију могућу рехабилитацију.

Материјалне обавезе: обим права на отклањање повреда и накнаду

Као што је у параграфу 2 већ наведено, исправљање повреда и накнада укључују пет видова репарације: реституцију, компензацију, рехабилитацију, сатисфакцију и гаранцију непонављања. Комитет признаје елементе пуног отклањања повреда и накнаде предвиђене међународним правом и праксом, и изложене у Основним принципима и смерницама у вези са правом на отклањање повреда и репарацију за жртве грубих повреда људских права и озбиљних повреда међународног хуманитарног права.^[1] Репарација мора бити примерена, делотворна и свеобухватна. Подсећамо државе уговорнице да, приликом утврђивања висине накнаде и репарационих мера које се жртви тортуре или злостављања пружају или додељују, у обзир морају узети специфичне околности и природу сваког појединачног случаја, те да отклањање повреда и накнада морају бити прилагођени специфичним потребама жртве, и сразмерне озбиљности повреда које су јој нанете. Комитет наглашава да пружање репарација инхерентно остварује ефекте одвраћања и спречавања будућих повреда.
У случајевима у којима су органи државе или други појединци који су деловали у званичном својству - знали или имали разумне основе да верују да је дошло до тортуре или злостављања почињених од стране не-државних службеника или приватних актера, а притом нису деловали савесно и уз дужну пажњу како би спречили, истражили, кривично гонили и казнили таква лица у складу са Конвенцијом - држава ће сносити одговорност за исправљање повреда и пружање накнаде жртвама (Општи коментар бр. 2).

Реституција

Реституција је вид отклањања повреда којим се поново успоставља стање или положај у ком се жртва налазила пре него што је повреда Конвенције почињена, уз обзир према специфичним околностима сваког појединачног случаја. Обавеза превенције садржана у Конвенцији захтева од држава потписница да жртви којој је пружена таква реституција гарантују да неће бити изложена ризику од понављања тортуре или злостављања. У одређеним случајевима, жртва може сматрати да реституција није могућа услед природе повреде коју је претрпела; међутим, држава ће жртви и у таквом случају обезбедити исправљање повреда и накнаду у пуној мери. Да би реституција била делотворна, држава потписница мора предузети све потребне напоре како би одговорила на структуралне узроке почињене повреде, укључујући и сваки вид дискриминације у погледу пола, сексуалне оријентације, инвалидитета, политичког или другог уверења, етничке припадности, узраста, вероисповести, и било ког другог основа дискриминације.

Компензација

Комитет наглашава да сама новчана компензација није нужно довољна за исправљање повреда нанетих жртвама тортуре или злостављања. Комитет потврђује да пружање само новчане одштете не представља адекватно испуњавање обавеза државе уговорнице предвиђених чланом 14.
Право на брзу, правичну и примерену одштету коју члан 14 предвиђа за жртве тортуре или злостављања је вишеслојно, и додељено обештећење треба да буде у довољном износу, како би надокнадило сву имовински процењиву штету која је жртви нанета услед тортуре или злостављања - како новчану, тако и другу. То може укључивати надокнаду здравствених трошкова жртве и обезбеђивање средстава за њену даљу здравствену или рехабилитациону негу, како би била рехабилитована у најпотпунијој могућој мери; надокнаду новчане и друге штете узроковане претрпљеним физичким и душевним повредама; надокнаду изгубљених прихода и потенцијала за остваривање прихода услед инвалидитета узрокованог тортуром или злостављањем; и накнаду за пропуштене прилике, попут прилика за запошљавање или образовање. Додатно, примерена компензација коју државе уговорнице додељују жртвама тортуре или злостављања треба да обухвата и трошкове правне или друге специјализоване помоћи, као и трошкове подношења захтева за накнаду штете и отклањање повреда.

Рехабилитација

Комитет потврђује да исплата средстава неопходних за најпотпунију могућу рехабилитацију сваке особе која је претрпела патње узроковане повредама Конвенције – мора бити холистичка, и укључивати трошкове здравствене и душевне неге, као и приступ правним и социјалним службама. Рехабилитација, за потребе овог Општег коментара, означава обнову функција или стицање нових вештина које су жртви неопходне због промењених околности у којима се нашла услед претрпљене тортуре или злостављања. Рехабилитација тежи томе да омогући максималну могућу самосталност и функционалност такве жртве, и може обухватати прилагођавање или промене у њеној физичкој и друштвеној околини. Рехабилитација жртава за свој циљ треба да има обнову, у мери у којој је могућа, независности жртве и њене физичке, душевне, друштвене и професионалне способности; и треба да јој омогући пуно укључивање и учешће у друштвеном животу.
Комитет наглашава да се обавеза држава уговорница да обезбеде средства за „максималну могућу рехабилитацију“ односи на потребу за исправљањем патње коју је жртва претрпела, а чији услови живота, укључујући њено достојанство, здравље и самосталност, услед далекосежних ефеката које тортура изазива, можда никада у потпуности не могу бити обновљени. Та обавеза не зависи од количине средстава и ресурса који су држави потписници на располагању, и њено извршење се не сме одлагати.
Како би испунила обавезу да жртвама тортуре или злостављања обезбеди средства за најпотпунију могућу рехабилитацију, свака држава уговорница треба да усвоји дугорочан и интегрисан приступ, и осигура да специјализоване службе за жртве тортуре или злостављања – буду лако и брзо доступне, ефикасне и примерене. То треба да укључује: поступак за процену терапијских и осталих потреба жртава на основу, између осталог, Приручника за делотворно истраживање и документовање тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих поступака и казни (Истамбулски протокол); и може обухватати широк спектар интердисциплинарних мера, попут служби за здравствену, физичку и душевну рехабилитацију; социјалних служби и служби за реинтеграцију; служби и помоћи усмерених на заједницу и породицу; професионалне обуке, образовања, итд. Холистички приступ рехабилитацији, који такође узима у обзир и индивидуалну снагу и отпорност саме жртве – од кључног је значаја. Штавише, жртве могу бити изложене ризику од поновне трауматизације или имати основане страхове од поступака који их подсећају на тортуру или злостављање које су претрпеле. У складу са тим, приоритет треба да буде стварање окружења и контекста за пружање помоћи жртвама који код њих уживају поверење. Тамо где је то потребно, нега мора бити пружена на поверљив начин.
Обавеза пружања таквих видова рехабилитационе неге не искључује потребу за пружањем здравствене и душевне неге жртвама непосредно након претрпљене тортуре, нити таква, иницијална нега представља испуњење обавезе државе потписнице да жртвама обезбеди средства за најпотпунију могућу рехабилитацију.
Држава уговорница ће осигурати успостављање делотворних рехабилитационих служби и програма на својој територији, и притом ће узети у обзир културу жртава, њихове личности, околности и историју. Такве службе ће бити доступне свим жртвама - без дискриминације и независно од њиховог идентитета или статуса у оквиру одређене маргинализоване или угрожене друштвене групе (као што је илустровано у параграфу 32), укључујући азиланте и избеглице. Законодавство државе потписнице треба да успостави конкретне механизме и програме за рехабилитацију жртава тортуре или злостављања. Након процене коју ће донети квалификовани и независни здравствени радници, жртвама тортуре ће бити обезбеђен приступ рехабилитационим програмима што је пре могуће. Приступ рехабилитационим програмима неће зависити од тога да ли је жртва искористила или покушава да искористи одређено правно средство. Обавеза из члана 14 која се односи на обезбеђивање средстава за најпотпунију могућу рехабилитацију жртве може бити извршена директним пружањем рехабилитационе неге од стране државе, или кроз финансирање приватних здравствених, правних и других установа - укључујући и установе којима управљају невладине организације, при чему им држава потписница мора гарантовати да неће бити изложене застрашивању или одмазди. Учешће жртава приликом избора достављача неге или услуга је кључна. Услуге треба да буду доступне на свим релевантним језицима. Државе потписнице се позивају да успоставе системе за процену делотворности имплементације рехабилитационих програма и служби, укључујући и употребу примерених показатеља и мерила.

Сатисфакција и право на истину

Сатисфакција треба да укључује, поред извршења обавезе спровођења истрага и кривичног гоњења предвиђених члановима 12 и 13 Конвенције, све следеће мере: делотворне мере усмерене на заустављање повреда које још увек трају; верификацију чињеница и потпуно обелодањивање истине, у мери у којој она не изазива даље патње или угрожава безбедност и интересе жртве, њене породице, сведока или особа које су интервенисале како би помогле жртви или спречили даље повреде; потрагу за несталим особама, утврђивање идентитета отете деце и лоцирање посмртних остатака убијених, као и пружање помоћи приликом ексхумације, идентификације и сахране тела жртава у складу са израженим или претпостављеним жељама жртава или њихових породица; званичне декларације или судске одлуке којима се обнављају достојанство, репутација и права жртава и особа у блиској вези са њима; судске и административне санкције усмерене против особа одговорних за почињене повреде; јавно упућена извињења, укључујући признавање и потврду чињеница и прихватање одговорности; комеморације и одавање поште жртвама.
Уколико држава потписница не спроведе релевантне истраге и кривично гоњење, или не омогући цивилне парнице у вези са наводима о почињеним актима тортуре у кратком и разумном року – то може представљати де фацто ускраћивање права на накнаду и исправљање повреда, а тиме и кршење обавеза државе предвиђених чланом 14.

Гаранције непонављања

Чланови од 1 до 16 Конвенције представљају специфичне превентивне мере које су државе уговорнице оцениле као кључне за спречавање тортуре и злостављања. Да би могле да гарантују непонављање тортуре или злостављања, државе уговорнице треба да предузму мере за спречавање некажњивости починилаца повреда Конвенције. Такве мере треба да укључују формулисање делотворних и јасних упутстава за поступање званичника у вези са одредбама Конвенције, а посебно одредбе о апсолутној забрани тортуре. Остале мере треба да укључују следеће: цивилни надзор војних и безбедносних снага; гаранције примене међународних стандарда правичног, фер и непристрасног суђења током судских поступака; јачање независности судства; заштиту бораца за људска права и правосудних, здравствених и других радника који пружају помоћ жртвама тортуре; успостављање система за редован и независтан надзор свих притворних и затворских установа; приоритетно обезбеђивање редовне обуке полицијских, војних и безбедносних службеника о људским правима и хуманитарном праву уз обзир према специфичним потребама маргинализованих или угрожених делова становништва, као и посебну обуку засновану на Приручнику за делотворно спровођење истрага и документовање тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих поступака и казни (Истамбулски протокол) за здравствене, правосудне и полицијске службенике; промоцију поштовања међународних стандарда и кодекса понашања јавних чиновника, укључујући полицијско, затворско, здравствено, војно и особље задужено за пружање душевне неге и социјалне помоћи; преиспитивање и реформу закона који доприносе или омогућавају тортуру и злостављање; гаранције поштовања члана 3 Конвенције о забрани рефоулемент-а (враћања лица на територију на којој је било изложено прогону); обезбеђивање доступности привремених служби за појединце и групе, попут склоништа за жртве родно заснованог насиља или других облика тортуре и злостављања. Комитет констатује да, предузимањем наведених мера, држава потписница такође може извршити и обавезу спречавања аката тортуре предвиђену чланом 2 Конвенције. Додатно, гаранције непонављања садрже и потенцијал за трансформацију друштвених односа који су можда корен узрока почињеног насиља, и оне могу укључивати, између осталог, измене релевантних закона, борбу против некажњивости и спровођење делотворних мера превенције и одвраћања.

Процедуралне обавезе: имплементација права на исправљање повреда и накнаду

Закони

Према члану 2 Конвенције, државе уговорнице ће донети „делотворне законодавне, административне, правосудне или друге мере како би спречиле акте тортуре на свим територијама у својој надлежности“. Као што је Комитет у Општем коментару 2 већ разјаснио, „државе потписнице обавезне су да тортуру прогласе кажњивим кривичним делом у оквиру свог кривичног законика уз примену, као основног минимума, свих елемената тортуре дефинисаних у члану 1 Конвенције и критеријума садржаних у члану 4“. Недоношење закона о криминализацији тортуре који на јасан начин одражавају обавезе државе потписнице садржане у Конвенцији, услед чега се избегава дефинисање тортуре и злостављања као кривичног дела – спречава жртву да оствари и ужива права која су јој загарантована чланом 14.

У циљу спровођења члана 14, државе уговорнице ће донети законе који жртвама тортуре и злостављања изричито стављају на располагање делотворна правна средства и успостављају њихово право на отклањање претрпљених повреда и адекватну и примерену накнаду, укључујући компензацију и најпотпунију могућу рехабилитацију. Такви закони морају омогућити појединцима да то право остваре и обезбедити им приступ одговарајућим правним средствима. Иако колективна репарација и колективни административни репарациони програми могу представљати прихватљив вид накнаде, они не смеју угрожавати права појединаца на исправљање повреда и накнаду.
Државе уговорнице треба да осигурају да њихови закони обезбеђују одговарајући негу и заштиту за жртве које су претрпеле насиље или трауме, како би се избегла њихова поновна трауматизација током судских и административних поступака осмишљених да жртвама пруже правду и репарацију.
Конвенција обавезује државе потписнице да кривично гоне или изруче наводне починиоце тортуре који су пронађени на било којој територији у њиховој надлежности, као и да усвоје неопходне законе који то омогућују. Комитет сматра да примена члана 14 није ограничена само на случајеве у којима су жртве претрпеле повреде на територији државе потписнице, или у којима су их нанели или претрпели њени грађани. Комитет је похвалио напоре држава уговорница на обезбеђивању цивилне накнаде жртвама које су биле изложене тортури или злостављању ван граница њихове територије. То је посебно важно у ситуацијама у којима жртва није у стању да оствари права загарантована чланом 14 на територији на којој је повреда почињена. Заправо, члан 14 обавезује државе потписнице да отклоне почињене повреде и обезбеде накнаду свим жртвама тортуре и злостављања.

Делотворни механизми за подношење пријава и спровођење истрага

Комитет је, у оквиру својих закључних примедби, идентификовао остале обавезе које држава потписница мора да изврши како би обезбедила пуно поштовање права жртве обухваћено чланом 14. У том погледу, Комитет подвлачи важну везу која постоји између извршења обавеза држава потписница предвиђених члановима 12 и 13, и њихових обавеза које проистичу из члана 14. На основу члана 12, држава уговорница обавезна је да спроведе правовремене, делотворне и непристрасне истраге у свим ситуацијама у којима постоји основана сумња да је, на било ком делу територије у њеној надлежности, чињењем или нечињењем извршен или омогућен акт тортуре и, као што је изложено у члану 13 и потврђено Општим коментаром Комитета бр. 2, осигура успостављање непристрасних и делотворних механизама за подношење пријава. Пуно исправљање повреда и накнада не могу бити пружени уколико извршење обавеза које проистичу из чланова 12 и 13 није загарантовано. Механизми за подношење пријава ће бити предочени и доступни јавности, укључујући и особама које су лишене слободе, било у затвору/притвору, психијатријској установи, или на неком другом месту, путем, на пример, СОС телефона и поверљивих пријавних сандучића у притворним и затворским установама, као и особама из угрожених и маргинализованих група, укључујући и појединце са умањеним комуникационим способностима.
На процедуралном нивоу, државе уговорнице ће обезбедити рад и постојање компетентних институција за извршење принудних коначних одлука утврђивањем законског поступка који жртвама тортуре или злостављања омогућава да остваре право на отклањање повреда и накнаду, укључујући адекватну компензацију и рехабилитацију.
Обезбеђивање права жртве на исправљање повреда и накнаду обавезује релевантне органе државе уговорнице да правовремено, делотворно и непристрасно истраже и испитају све случајеве у којима неко наводи да је био изложен тортури или злостављању. Таква истрага треба да укључује независно физичко и психолошко вештачење као стандардну меру, и то на начин предвиђен Приручником за делотворно спровођење истрага и документовање тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих поступака и казни (Истамбулски протокол). Неоправдано одлагање или одуговлачење судских истрага по пријавама тортуре или злостављања угрожава право жртве на отклањање повреда и накнаду садржано у члану 14, укључујући и право на правичну и адекватну компензацију и средства за најпотпунију могућу рехабилитацију.
Упркос евидентној користи коју жртвама пружа кривична истрага, грађански поступци и репарациони захтеви жртава не треба да зависе од исхода било ког кривичног поступка. Комитет сматра да одлагање исплате одштете до тренутка утврђивања кривичне одговорности починиоца није оправдано. Имовинска одговорност треба да постоји независно од кривичног поступка, и са том сврхом треба донети и успоставити неопходне законе и институције. Уколико домаћи закони налажу да одштетни захтеви не могу бити поднети пре окончања кривичног поступка, недостатак или неоправдано одлагање таквих кривичних поступака представљаће кршење обавеза државе уговорнице предвиђених Конвенцијом. Сам дисциплински поступак неће се сматрати делотворном накнадом и отклањањем повреда са значењем садржаним у члану 14.
На основу члана 14, држава уговорница обавезна је да жртвама било ког акта тортуре или злостављања почињеног у њеној надлежности пружи накнаду и отклони претрпљене повреде. Државе уговорнице обавезне су да предузму све потребне и делотворне мере како осигурале да жртве тих аката остваре право на накнаду и исправљање повреда. Та обавеза обухвата и брзо покретање свих процеса којима се жртвама обезбеђује накнада и отклањање повреда, и то у свим случајевима у којима постоји разумна и основана сумња да је почињен акт тортуре или злостављања, чак и у одсуству пријаве.
Комитет снажно охрабрује државе потписнице да признају компетенције Комитета за разматрање појединачних пријава према члану 22, чиме би се жртвама омогућило да комуницирају са Комитетом и затраже његово мишљење. Комитет даље охрабрује државе уговорнице да ратификују или приступе Факултативном протоколу Конвенције о спречавању тортуре како би ојачале мере за превенцију тортуре и злостављања.

Приступ механизмима за исправљање повреда и накнаду

Комитет наглашава значај тога да државе уговорнице осигурају адекватно информисање жртава и њихових породица о праву да захтевају исправљање повреда и накнаду. У том погледу, процедура којом се захтева репарација треба да буде транспарентна. Штавише, држава потписница треба да обезбеди помоћ и подршку како би минимализовала терет и трошкове које сносе подносиоци захтева и њихови представници. Грађански и остали поступци не би требало да намећу жртвама трошкове који их спречавају или одвраћају од тражења накнаде. У ситуацијама у којима адекватно отклањање повреда и пружање накнаде жртвама не могу бити обезбеђени грађанским поступком, Комитет препоручује имплементацију лако доступних механизама за жртве тортуре и злостављања, укључујући и успостављање националног фонда за исправљање повреда и пружање накнаде жртвама тортуре. Потребно је усвојити и посебне мере којима се обезбеђује приступ за особе из маргинализованих или угрожених група.
Жртве увек морају имати на располагању одговарајућа правна средства, независно од свих осталих доступних лекова, и она треба да омогуће учешће жртава у поступку. Државе уговорнице треба да пруже одговарајућу правну помоћ свим жртвама тортуре или злостављања којима недостају средства неопходна за подношење пријава и одштетних захтева. Такође, државе уговорнице обавезне су да, на захтев жртава, њихових правних заступника или судија у поступку, омогуће лак приступ целокупном доказном материјалу који се тиче почињених аката тортуре или злостављања. Уколико држава потписница не обезбеди приступ доказима и информацијама, попут података о лекарским налазима или здравственој нези, то може неоправдано умањити способност жртава да подносе пријаве и захтевају отклањање претрпљених повреда, накнаду и рехабилитацију.
Држава потписница такође треба да предузме и мере за превенцију повреде приватности и заштиту жртава од застрашивања и одмазде у било ком тренутку пре, током и након судских, административних или других поступака који се тичу њихових интереса и права. Такве мере морају обухватати и породице жртава, сведоке и остале појединце који су интервенисали у интересу жртава и покушали да спрече почињене повреде. Ускраћивање такве заштите спречава жртве да подносе пријаве и захтеве, и стога представља повреду њиховог права на отклањање претрпљених повреда и накнаду.
Принцип забране дискриминације је основно и опште начело заштите људских права, и од суштинског је значаја за тумачење и примену Конвенције. Државе уговорнице ће осигурати да правда и механизми којима се захтева и остварује право на отклањање повреда и накнаду буду лако доступни, и успоставити мере које гарантују једнак приступ свима, независно од њихове расе, боје коже, етничке и друге припадности, узраста, вере, сродства, политичких или других ставова, националног или друштвеног порекла, пола, сексуалне оријентације, полног идентитета, душевног или другог инвалидитета, здравственог, економског или староседелачког статуса, разлога због којих је таква особа била затворена (укључујући особе оптужене за политичка дела или терористичке акте, азиланте, избеглице и остала лица под међународном заштитом) или било ког другог статуса или различитости, укључујући особе које су маргинализоване или угрожене по неком од наведених основа. Културолошки сензитивне репарационе мере морају бити доступне групама са заједничким идентитетом, попут мањинских, староседелачких и других група. Комитет констатује да колективне мере не искључују право појединца на отклањање повреда и накнаду.
Судски и вансудски поступци руководиће се родно сензитивним процедурама којима се спречава поновна виктимизација и стигматизација жртава тортуре или злостављања. У погледу сексуално или родно заснованог насиља и доступности правичног суђења и непристрасног судства, Комитет наглашава да, током било ког поступка, грађанског или кривичног, којим се утврђује право жртве на отклањање повреда и накнаду, укључујући и одштету - доказни поступак у вези са родно и полно укорењеним насиљем мора давати једнаку тежину сведочанствима жена и деце као и свим осталим жртвама, и спречити увођење дискриминишућег доказног материјала или малтретирање жртава и сведока. Комитет сматра да пријавни механизми и истраге захтевају одређене позитивне мере које узимају у обзир родне аспекте у циљу омогућавања жртвама сексуалног насиља, сексуалног злостављања, силовања, силовања у браку, кућног насиља, гениталног сакаћења и трговине људима – да јавно иступе, захтевају и остваре право на отклањање повреда и накнаду.
Како би се избегла поновна виктимизација и стигматизација жртава тортуре или злостављања, заштитне мере наведене у претходном параграфу морају бити једнако примењиве на сваку особу која је била маргинализована или угрожена због свог идентитета и припадности одређеној групи, попут оних које су наведене у параграфу 32 у контексту принципа забране дискриминације. Судски и вансудски поступци морају имати обзира према стању у ком се било која таква особа налази. У складу са тим, Комитет констатује да, у циљу спречавања поновне виктимизације и стигматизације, запослени у правосуђу треба да прођу кроз посебну обуку о различитим ефектима тортуре и злостављања, укључујући и њихов утицај на жртве из маргинализованих и угрожених група, као и обуку којом се развија и исказује осетљивост и увиђавност према жртвама тортуре и злостављања, укључујући и злостављање укорењено у родној дискриминацији или дискриминацији особа одређене сексуалне оријентације.
Комитет сматра да је обука релевантног полицијског, затворског, здравственог, правосудног и имиграционог особља, укључујући и обуку о Истамбулском протоколу – од суштинског значаја за спровођење делотворних истрага. Штавише, званичници и особље укључени у напоре на исправљању претрпљених повреда и обезбеђивању накнаде – морају проћи кроз методолошку обуку да би били у стању да спрече поновну трауматизацију жртава тортуре или злостављања. Обука здравствених радника треба да укључује обуку о потреби да се жртве сексуалног и родно заснованог насиља, укључујући и жртве свих других облика дискриминације – информишу о доступности ванредних и хитних здравствених процедура и неге, како физичке, тако и душевне. Комитет такође позива државе уговорнице да отворе канцеларије за заштиту људских права у оквиру својих полицијских снага, и да успоставе полицијске јединице састављене од посебно обучених службеника за руковођење случајевима родно заснованог и сексуалног насиља, укључујући сексуално насиље над мушкарцима и дечацима, и насиље над децом и етничким, верским, националним и другим мањинама и маргинализованим или угроженим групама.
Комитет даље подвлачи значај доступности одговарајућих поступака за решавање специфичних потреба деце, који би се руководили интересима детета и правом детета да изражава своје ставове слободно, и то по свим питањима која га се тичу, укључујући судске и административне поступке. Додатно, израженим ставовима деце треба дати примерену тежину, у складу са њиховим узрастом и зрелошћу. Државе уговорнице треба да осигурају доступност репарационих мера које уважавају специфичан положај деце, и које штите и негују здравље и достојанство детета.

Препреке праву на исправљање повреда и накнаду

Јасна потврда одговорне државе потписнице да се репарационе мере жртви пружају или додељују због повреде Конвенције узрокованих чињењем или нечињењем – представља кључну компоненту права на исправљање повреда и накнаду. Комитет стога сматра да држава уговорница не сме користити развојне мере или хуманитарну помоћ као замену за исправљање повреда и накнаду жртвама тортуре или злостављања. Привредна неразвијеност државе уговорнице не може бити оправдање за неиспуњавање обавезе да се свакој појединачној жртви тортуре обезбеди накнада и исправљање претрпљених повреда. Комитет подсећа да свака нова власт или држава наследница преузима обавезу да жртвама гарантује приступ праву на отклањање повреда и накнаду.

Државе потписнице Конвенције обавезне су да осигурају делотворност права на исправљање повреда и накнаду. Конкретне препреке које спречавају уживање права на отклањање повреда и накнаду, или спречавају делотворну имплементацију члана 14 могу укључивати, поред осталих: неадекватне националне законе, дискриминацију приликом процена пријава и истражних механизама и поступака за отклањање повреда и накнаду; неадекватне мере за хапшење наводних починилаца; државне законе о поверљивости података; очигледна оптерећења и процедуралне захтеве који спречавају утврђивање права на исправљање повреда и накнаду; застарелост дела; амнестије и имунитет од кривичног гоњења; недовољну правну помоћ жртвама и неадекватне мере заштите жртава и сведока; стигматизацију и друге физичке и психолошке ефекте тортуре и злостављања. Додатно, неизвршење пресуда националних, међународних и регионалних судова којима се жртвама тортуре додељују репарације значајно ограничава право на исправљање повреда и накнаду. Државе уговорнице треба да развију координисане механизме који жртвама омогућују да остваре права додељена таквим пресудама и ван граница државе у којој су донете, укључујући и механизме за потврду валидности налога судова других држава потписница, као и пружање помоћи у откривању имовине и ресурса починилаца.
У погледу обавеза које проистичу из члана 14, државе потписнице обавезне су да жртвама из маргинализованих и/или угрожених група обезбеде де јуре и де фацто приступ правовременим и делотворним механизмима за остваривање права на отклањање повреда и накнаду и укину или избегну доношење мера које их спречавају да то право захтевају и остваре, као и да уклоне све формалне и неформалне препреке са којима би жртве у том процесу могле бити суочене. Оне могу укључивати, на пример, неадекватне судске и друге процедуре за процену штете, које могу имати различите негативне ефекте у погледу могућности таквих појединаца да стекну или задрже имовину и новац. Као што је Комитет већ нагласио у свом Општем коментару бр. 2: „Пол је кључан фактор. Пол се преклапа са другим идентификујућим карактеристикама или статусом пре свега женских особа… Потребно је утврдити на који начин су оне додатно изложене ризику од тортуре или злостављања.“ Државе уговорнице ће обезбедити да пол жртве буде узет у обзир у погледу свих наведених елемената тог процеса, који сваком појединцу, а посебно припадницима угрожених група, укључујући и ЛГБТ популацију, мора гарантовати фер и једнак третман и право на правичну и адекватну компензацију, рехабилитацију и друге репарационе мере које одговарају његовим специфичним потребама.
Због трајне природе ефеката тортуре, то дело не би смело да застарева. У супротном, жртвама ће бити ускраћено право на исправљање претрпљених повреда, накнаду и рехабилитацију које им припада. За многе жртве, сам проток времена не умањује претрпљену штету и повреде. У неким случајевима их чак и увећава, имајући у виду пост-трауматски стрес који захтева здравствену, психолошку и друштвену подршку. Жртвама које нису оствариле право на отклањање повреда и накнаду, таква подршка често није доступна. Државе потписнице обавезне су да свим жртвама тортуре и злостављања, независно од тога када је дело почињено, нити да ли је почињено од стране или уз сагласност претходног режима, омогуће да остваре право на отклањање повреда и накнаду.
Комитет је доследан у ставу да амнестија за кривично дело тортуре није спојива са обавезама државе уговорнице из Конвенције, укључујући и обавезе које проистичу из члана 14. У Општем коментару бр. 2 је наглашено: „Амнестије спречавају или указују на неспремност да се обезбеди правовремено и фер кривично гоњење и кажњавање починилаца тортуре или злостављања, и крше принцип забране дерогације.“ Комитет сматра да амнестија за дело тортуре или злостављања представља недопустиву препреку напорима жртве да оствари право на отклањање повреда и накнаду, и да доприноси стварању климе некажњивости. Комитет стога позива државе потписнице да укину све амнестије за дело тортуре или злостављања.
Слично томе, додељивање имунитета од кривичног гоњења за почињено дело тортуре или злостављања било којој држави, њеним органима или не-државним актерима, представља кршење међународног права и у директном је сукобу са обавезом отклањања повреда и обезбеђивања накнаде жртвама. Уколико је некажњивост омогућена законом или де фацто постоји, она спречава жртве да захтевају и остваре право на исправљање повреда и накнаду, омогућава починиоцима да избегну казне, и ускраћује жртвама пуне гаранције њихових права обухваћених чланом 14. Комитет потврђује да, ни под којим околностима, национална безбедност не сме бити коришћена као аргумент за ускраћивање права на исправљање повреда и накнаду жртвама.
Комитет сматра да било каква резервисаност која тежи да ограничи примену члана 14 није спојива са циљевима и сврхом Конвенције. Државе уговорнице се стога позивају да размотре уклањање свих суздржаности или ограђивања у погледу члана 14 којима се ограничава његова примена, како би се свим жртвама тортуре или злостављања осигурао приступ накнади и омогућило отклањање повреда.

Добровољни фонд Уједињених Нација за помоћ жртвама тортуре

Добровољни прилози међународним фондовима за жртве тортуре имају важну улогу у обезбеђивању помоћи која им је потребна. Комитет подвлачи значај Добровољног фонда Уједињених Нација за жртве тортуре, којим се жртвама тортуре обезбеђује хуманитарна помоћ. Комитет позива државе уговорнице да допринесу фонду путем добровољних донација, независно од свих осталих мера и донација на националном нивоу.

Надзор и извештавање

Државе уговорнице обавезне су да успоставе систем за надзор, процену и извештавање о успостављеним рехабилитационим службама и донетим мерама за отклањање повреда и пружање накнаде жртвама тортуре или злостављања. У складу са тим, државе потписнице треба да укључе у своје извештаје Комитету и податке класификоване према узрасту, полу, националности и осталим факторима који су битни за мере исправљања повреда и обезбеђивања накнаде жртвама тортуре или злостављања. Тиме ће извршити своју обавезу (додатно наглашену Општим коментаром бр. 2) да редовно подносе евалуације предузетих напора на исправљању повреда и обезбеђивању накнаде за жртве.
У вези са применом члана 14, Комитет констатује да државе потписнице треба да укључе адекватне податке о имплементацији члана 14 у извештаје које подносе. Комитет стога наглашава да државе уговорнице треба да пруже следеће податке:

Подаци о броју жртава тортуре или злостављања које су затражиле одштету правним, административним или другим путем и подаци о природи наводних повреда; подаци о броју жртава којима је одштета додељена; и у ком износу.
Подаци о предузетим мерама за помоћ жртвама непосредно након претрпљене тортуре.
Подаци о рехабилитационим установама за жртве тортуре или злостављања и њиховој доступности, као и подаци о буџетским издвајањима за рехабилитационе програме и подаци о броју жртава којима је пружена рехабилитациона нега примерена њиховим потребама.
Подаци о доступним методама за процену делотворности рехабилитационих програма и служби, укључујући податке о примени одговарајућих показатеља и мерила, као и резултате таквих процена.
Подаци о мерама којима се обезбеђује и гарантује непонављање повреда.
Подаци о домаћим законима којима се успоставља и штити право жртава тортуре или злостављања на исправљање повреда и накнаду, као и подаци о релевантним имплементационим мерама државе потписнице. Уколико такви закони још увек нису донети, држава уговорница треба да укључи у своје извештаје и податке о мерама које је предузела како би такве законе што пре усвојила и применила.
Подаци о мерама које су предузете како би се свим жртвама тортуре или злостављања омогућило да остваре и уживају права предвиђена чланом 14.
Подаци о доступним механизмима за подношење пријава жртава тортуре или злостављања, укључујући и податке о томе како су им такви механизми стављени на располагање, и на који начин су жртве о њима биле обавештене. Подаци о броју пријава поднетих таквим механизмима треба да буду класификовани према узрасту, полу, националности, пребивалишту и наводној повреди која је претрпљена.
Подаци о мерама које је држава потписница предузела како би осигурала да сви наводи о почињеној тортури или злостављању буду делотворно истражени.
Подаци о законским и политичким мерама за идентификовање жртава тортуре, осмишљеним у циљу исправљања претрпљених повреда и пружања накнаде.
Подаци о доступним правним и другим средствима која жртвама тортуре или злостављања омогућавају да остваре право на отклањање повреда и накнаду, укључујући све кривичне, грађанске, административне и вансудске поступке, попут административних репарационих програма, као и информације о броју жртава које су такве механизме искористиле, подаци о броју жртава којима су додељене репарационе мере и накнада, и подаци о форми и/или износу додељене накнаде.
Подаци о доступној правној помоћи за жртве тортуре или злостављања и подаци о програмима и мерама за заштиту сведока и других лица која су интервенисала у интересу жртава, укључујући: податке о начину на који је јавност обавештена о постојању такве заштите, податке о њеној доступности у пракси; податке о броју жртава којима је додељена правна помоћ; податке о броју особа које су укључене у државне програме за заштиту сведока; и податке о њиховој делотворности на основу евалуације државе потписнице.
Подаци о корацима који су предузети на имплементацији пресуда националних, регионалних или међународних судова, укључујући и податке о трајању периода од дана изрицања пресуде до фактичког пружања накнаде и осталих видова отклањања повреда. Такође, државе потписнице треба да поднесу разложене податке о броју жртава којима је репарација одобрена судском пресудом, податке о броју жртава којима је репарација заиста и исплаћена, и због којих претрпљених повреда.
Подаци о посебним заштитним мерама за припаднике маргинализованих или угрожених група, укључујући жене и децу који покушавају да остваре права загарантована чланом 14 Конвенције.
Подаци о свим другим питањима које Комитет буде сматрао потребним.

[1] Основни принципи и смернице у вези са правом на отклањање повреда и репарацију за жртве грубих повреда међународно признатих људских права и озбиљних повреда међународног хуманитарног права, резолуција Генералне Скупштине Уједињених Нација 60/147, 16. децембар 2005. године.

Конвенција против тортуре и других сурових, нељудских или понижавајућих казни или поступака - CAT