1. Cross Reference
  2. УН стандарди
  3. Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR
  4. Општи коментар 6 - Економска, социјална и културна права старијих људи

Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR

 

Општи коментар бр. 6: Економска, социјална и културна права старијих људи

Тринаесто заседање (1995)

 

1. Увод 

  1. Светска популација великом брзином постаје све старија. Укупан број особа старијих од 60 година порастао је са 200 милиона 1950. на 400 милиона 1982. и предвиђа се да ће достићи 600 милиона 2001. а 1.2 милијарде до 2025. од којих ће више од 70 процената живети  у земљама које данас називамо земљама у развоју. Број људи старијих од 80 година наставља драматично да расте (од 13 милиона 1950. до преко 50 милиона данас). Предвиђа се да ће број људи старијих од 80 година достићи 137 милиона до 2025. године. Ово је популација с највећим стопом раста на свету која ће достићи фактор 10 између 1950. и 2025., у поређењу с фактором 6 за популацију старости преко 60 година и фактором нешто већим од 3 за укупно становништво.[1]  
  1. Ове цифре дају слику једне тихе револуције са далекосежним и непредвидивим последицама, која већ утиче а која ће у будућности још више утицати на социјалну и економску структуру друштава и на међународном и на националном нивоу. 
  1. Већина држава уговорница Пакта, а нарочито индустријске земље, суочава се са задатком да прилагоди своју друштвену и економску политику старењу становништва, нарочито у погледу социјалног обезбеђења. У земљама у развоју, непостојање или недостаци социјалног обезбеђења додатно су погоршани емиграцијом млађих чланова становништва што доводи до слабљења традиционалне улоге породице, која представља главну подршку старим људима. 

2.  Међународни програми за старије особе 

  1. Светска Скупштина за старије особе усвојила је 1982. године Бечки међународни акциони план за питања старења. Овај важан документ, који је одобрила Генерална скупштина, представља врло користан приручник јер детаљно наводи мере које треба државе уговорнице треба да предузимају како би штитиле права старијих људи у контексту права прокламованих у међународним пактовима о људским правима. План садржи 62 препоруке од којих су многе од непосредне важности за Пакт.[2]   
  1. Генерална Скупштина је 1991. усвојила Принципе Уједињених нација за старије људе који због своје програмске природе представљају још један важан документ у садашњим околностима.4 Принципи су подељени у пет одељака уско повезаних с правима која су призната у Пакту. „Независност“ укључује приступ одговарајућој исхрани, води, склоништу, одећи и здравственој заштити. Овим основним правима, додаје се и могућност старијих људи да обављају плаћане послове, као и право на образовање и обуку. „Учествовање“ подразумева да старије особе треба активно да учествују у формулисању и спровођењу политике која се односи на њихово благостање, да деле своје знање и вештине с млађим генерацијама и да могу да оснивају покрете и удружења. Одељак који носи наслов „Брига“ предвиђа да старије особе треба да уживају благодети породичне заштите, здравствене заштите и да буду у могућности да уживају људска права и основне слободе приликом боравка у склоништу или установи за негу или лечење. У одељку „Самоиспуњење" наводе се принципи по којима би старији људи требало да имају прилику за пун развој својих потенцијала приступом образовним, културним, духовним и рекреативним ресурсима у друштву. Најзад, одељак под насловом „Достојанство“ предвиђа да старији људи имају право да живе достојанствено и безбедно, да буду ослобођени експлоатације, као и менталног и физичког злостављања, да се према њима поступа правично, без обзира на године, пол, расно или етничко порекло, инвалидитет, финансијску ситуацију или неки други статус, и да их треба поштовати независно од њиховог економског доприноса. 
  1. Генерална Скупштина је 1992. усвојила осам глобалних циљева по питању старења за 2001. годину и кратак приручник за постављање националних циљева. У великом броју важних питања, ови глобални циљеви служе да поткрепе обавезе држава уговорница Пакта.[3] 
  1. Исте године, током прославе десетогодишњице од усвајања Бечког међународног акционог плана од стране Конференције о старењу, Генерална скупштина је усвојила Прокламацију о старењу у којој се залаже за подршку националним иницијативама о старењу како би старије жене добиле адекватну помоћ за свој често велик и непризнат допринос друштву и како би старији мушкарци били подстакнути да развијају друштвене, културне и емоционалне капацитете које можда нису могли да развијају током радног века. Прокламација пружа подршку породицама да негују старије чланове и позива све чланове породице да сарађују у пружању неге. Међународна сарадња је Прокламацијом проширена у контексту стратегија за остварење глобалних циљева по питању старења за 2001. годину. Такође, 1999. година је проглашена за Међународну годину старијих људи у знак признања демографског "пунолетства" људског рода.[4] 
  1. Специјализоване агенције Уједињених нација, посебно МОР, такође посвећују пажњу проблему старења у оквиру својих надлежности. 

3. Права старијих људи и Пакт о економским, социјалним и културним правима 

  1. Терминологија која се користи при опису старијих људи значано се разликује чак и у медјународним документима. Она укључује термине - `старије особе`, `времешни`, `стари`, `треће доба`, а у случају особа које имају преко 80 година `четврто доба`. Комитет је изабрао `старије особе` (на француском персоннес âгéес, на енглеском олдер персонс, на шпанском персонас маyорес), термин који се употребљава у Резолуцијама 47/5 и 48/98 Генералне скупштине. У складу с праксом статистичких служби Уједињених нација, ови термини подразумевају особе старије од 60 година (ЕУРОСТАТ, статистичка служба Европске уније, сматра да су `старије особе` оне особе које имају 65 и више година, будући да се људи најчешће пензионишу са 65, мада постоји тренд померања одласка у пензију на старије годиште). 
  1. Пакт о економским, социјалним и културним правима не садржи ни једну експлицитну одредбу о правима старијих људи, иако члан 9, који се бави „правима свих на социјалну обезбеђење, укључујући ту и социјално осигурање“, имплицитно гарантује право на накнаде по основу старости. Међутим, обзиром на чињеницу да одредбе Пакта у пуној мери важе за све чланове друштва, јасно је да старије особе имају право да уживају сва права гарантована Пактом. Овај приступ је у пуној мери рефлектован и у Бечком акционом план који се односи на старење. Обзиром да поштовање права старијих људи захтева  и предузимање посебних мера, Пакт предвиђа обавезу држава уговорница да учине све што је у њиховој моћи и до максимума својих расположивих средстава. 
  1. Друго важно питање је да ли Пакт забрањује дискриминацију по основу старости. Ни Пакт ни Универзална декларација о људским правима не предвиђају експлицитно старост као један од забрањених основа за дискриминацију. Није у питању намерно изостављање; вероватно је најбоље објашњење за овај пропуст чињеница да проблем старења становништва није био тако очигледан и озбиљан у време када су ови инструменти усвајани као сада. 
  1. Међутим, ово није одлучујуће јер забрана дискриминације на основу „другог статуса“ би могла да се тумачи као да се односи и на године. Комитет констатује да је дијапазон у ком оваква врста дискриминације може бити дозвољена веома ограничен, иако можда још није могуће закључити да је дискриминација на основу година забрањена према Пакту. Штавише, треба истаћи да је неприхватљивост дискриминације старијих људи подвучена у многим медјународним документима и потврђена законодавством велике већине држава уговорница. У ретким областима у којима се и даље толерише дискриминација, као на пример у погледу обавезног пензионисања по основу старости или приступа терцијарном образовању, постоји јасан тренд ка укидању оваквих препрека. Комитет сматра да државе уговорнице треба да теже убрзавању овог тренда у највећој могућој мери. 
  1. Сходно томе, Комитет за економска, социјална и културна права сматра да су државе уговорнице Пакта обавезне да обрате посебну пажњу на унапређење и заштиту економских, социјалних и културних права старијих људи. Сама улога Комитета у том смислу је још важнија јер, за разлику од других категорија становништва као што су жене и деца, још увек не постоји ниједна свеобухватна конвенција која се односи на права старијих људи, као ни обавезујући аранжмани надзора над спровођењем принципа УН у овој области. 
  1. Комитет и његова претходница, Радна група владиних експерата, су до краја 13. заседања прегледали су укупно 144 иницијална извештаја, 70 других по реду периодичних извештаја и 20 иницијалних и периодичних извештаја у вези са члановима од 1 до 15. Овај преглед је омогућио идентификовање бројних проблема који се могу јавити приликом примене Пакта у великом броју држава уговорница из свих региона света и различитих политичких, социјално-економских и културних система. Извештаји прегледани до данас нису пружили никакве систематичне информације које се односе на положај старијих људи у смислу примене Пакта, осим више или мање детаљних информација које се односе на примену члана 9 о праву на социјално обезбеђење. 
  1. Комитет је 1993. посветио један дан општој расправи о овом питању како би испланирао своје будуће активности у овој области. Штавише, на недавним заседањима је почео да придаје много више значаја информацијама које се односе на права старијих људи и током њиховог разматрања су у неким случајевима изнете веома важне информације. Међутим, Комитет констатује да велика већина држава уговорница у својим извештајима и даље придаје мали значај овом важном питању. Комитет стога жели да истакне да ће у будућности инсистирати на томе да се сви извештаји адекватно баве положајем старијих људи у односу на свако право гарантовано Пактом. Преостали део овог општег коментара идентификује поједина релевантна питања у том погледу. 

4. Опште обавезе држава уговорница 

  1. Старије особе су хетерогена и разнолика група као и остатак становништва. Њихов положај зависи од економске и друштвене ситуације у земљи, од демографских и културних чинилаца и ситуацији у области запошљавања, а на индивидуалном нивоу, од породичне ситуације, нивоа образовања, урбаног или руралног окружења и  занимања радника и пензионера. 
  1. Упоредо са старијим особама доброг здравља и и прихватљивих финансијских могућности, има много старијих људи који немају адекватне приходе чак и у развијеним земљама, и велики број њих припада најугроженијим, маргиналним и незаштићеним групама. Старије особе су посебно угрожене у временима рецесије и реструктуирања привреде. Како је Комитет већ истакао (у Општем коментару бр. 3 (1990.), став 12), државе уговорнице су дужне да штите угрожене чланове друштва чак и у временима изузетне органичености средстава. 
  1. Методе које користе државе уговорнице да би испуниле своје обавезе у погледу старијих особа које су прихватиле у складу са Пактом, у основи су исте као и у случају испуњавања других обавеза (види Општи коментар бр. 1 (1989.)) Оне укључују потребу утврђивања природе и обима проблема у држави путем редовног надзора, потребу усвајања прикладне политике и програма у циљу решавања проблема, потребу усвајања потребних закона и елиминисања свих дискриминаторских одредби, као и потребу обезбеђивања одговарајуће буџетске подршке или захтевања међународне сарадње када је то прикладно. У складу са члановима 22 и 23 Пакта, међународна сарадња може значајно допринети напорима појединих земаља у развоју да испуне своје обавезе према Пакту. 
  1. У том контексту треба обратити пажњу на Општи циљ бр. 1 који је Генерална скупштина усвојила 1992. године и који позива на успостављање националне инфраструктуре подршке ради унапређења политике и програма у вези са старењем у националним и међународним развојним плановима и програмима. У том смислу Комитет указује на један од Принципа Уједињених нација за старије особе - да старије особе треба да имају могућност да оснивају покрете или удружења старих - и подсећа да УН охрабрују владе да тај Принцип укључе у своје националне програме. 

5. Поједине одредбе Пакта

Члан 3: Једнака права мушкараца и жена

  1. У складу са чланом 3 Пакта по коме државе уговорнице преузимају обавезу „да обезбеде једнака права мушкараца и жена у остваривању свих економских, социјалних и културних права“, Комитет сматра да државе уговорнице морају да обрате посебну пажњу на старије жене које су често у критичној ситуацији, јер су провеле цео или део живота бринући о својим породицама и нису обављале плаћене послове којим би стекле право на старосну пензију, као и на жене које не остварују право на пензију као удовице. 
  1. Да би решавале овакве ситуације и да би се у пуној мери придржавале члана 9 Пакта и става 2(х) Прокламације о старењу, државе уговорнице треба да уведу накнаде за старије или другу врсту помоћи за све мушкарце и жене без средстава пошто напуне одређене године утврђене националним законима. Жене би биле основни корисници такве помоћи обзиром на њихов дужи животни век као и на чињеницу  да оне много чешће немају право на пензију по основу пензионог осигурања. 

Чланови 6 до 8: Права из радног односа 

  1. Члан 6 Пакта налаже државама уговорницама да предузимају одговарајуће кораке како би штитиле право свакога да за живот зарађује радом који је слободно изабрао или прихватио. У том смислу и имајући на уму да се старији радници, који нису још у годинама када би могли да се пензионишу, често суочавају са проблемом да задрже постојећи и нађу нови посао, Комитет истиче потребу за увођењем мера које спречавају дискриминацију по основу старости при запошљавању или избору занимања.[5] 
  1. Право на „уживање правичних и повољних услова рада“ (Пакт, чл. 7) је од посебне важности за осигурање безбедних услова за рад старијих радника до пензионисања. Нарочито је пожељно да се запошљавају старији радници у околностима у којима би се њихово искуство и „кноw-хоw“ могли најбоље искористити.[6] 
  1. За раднике пред пензијом би требало спроводити програме припреме за пензију у сарадњи са репрезентативним организацијама послодаваца и радника и другим релевантним телима како би се старији радници припремили за суочавање са новонасталом ситуацијом. Такви програми би требало да старијим радницима пружају информације, нарочито о: њиховим пензионерским правима и обавезама, могућностима и условима да наставе да раде или да се баве добровољним радом, средствима за борбу против негативних последица старења, могућностима за образовање одраслих, културним активностима и коришћењем слободног времена.[7] 
  1. Права гарантована у чл. 8 Пакта, тачније синдикална права, морају бити примењивана и на старије раднике и у периоду након пензионисања. 

Члан 9: Право на социјално обезбеђење 

  1. Члан 9 Пакта предвиђа општу обавезу држава уговорница да признају "право сваког на социјално обезбеђење“, без навођења посебног типа или нивоа заштите који треба да буде гарантован. Међутим, термин „социјално обезбеђење“ имплицитно обухвата све ризике који су укључени у губитак средстава за живот који су ван контроле самог појединца. 
  1. У складу са чланом 9 Пакта и одредбама које се односе на примену Конвенције МОР о социјалном обезбеђењу - Конвенција бр.102 која се односи на социјално обезбеђење ( Минимални стандарди) (1952) и Конвенција Бр. 128 која се односи на накнаде по основу инвалидитета, година и преживелих чланова домаћинства (1967) - државе уговорнице морају да предузму одговарајуће мере да би установиле општи режим обавезног осигурања старијих људи почев од одређеног годишта утврђеног домаћим законодавством. 
  1. У складу са препорукама које се налазе у поменутим двема Конвенцијама МОР као и са Препоруком бр. 162, Комитет позива државе уговорнице да флексибилно утврђују годиште за пензионисање, у зависности од занимања и радне способности старијих људи, уз поштовање демографских, економских и социјалних чинилаца. 
  1. Да би одредбе члана 9 Пакта могле да се примењују, државе уговорнице морају јамчити накнаде преживелима и сирочади у случају смрти храниоца породице који је био покривен социјалним осигурањем или је примао пензију. 
  1. Штавише, како је већ наведено у ставовима 20 и 21, да би се у пуној мери примениле одредбе члана 9 Пакта, државе уговорнице би требало да, у складу са средствима која су им на располагању, додељују накнаде и друге врсте помоћи старијим особама које нису довољно дуго уплаћивале доприносе и немају права на старосну пензију или неке друге погодности из социјалног обезбеђења или помоћи, а немају никакве друге изворе прихода када напуне одређене године прописане законом. 

Члан 10: Заштита породице 

  1. На основу члана 10, став 1 Пакта и препорука 25 и 29 Бечког међународног акционог плана који се односи на старење, државе уговорнице треба да улажу све неопходне напоре да подржавају, штите и ојачавају породицу и да јој помогну, у складу са својим системом културних вредности, да одговори на потребе старијих чланова који зависе од ње. Препорука 29 охрабрује владе и невладине организације да установе социјалне службе које би подржавале целе породице са старијим члановима домаћинства и примењују мере нарочито ради помоћи породицама с ниским примањима које желе да старији људи наставе да живе код куће. Такву врсту помоћи би такође требало пружати особама које живе саме или старим брачним паровима који желе да остану да живе у својим кућама. 

Члан 11: Право на адекватан животни стандард 

  1. Први од Принципа УН за старије људе, на почетку одељка који се односи на независност старијих људи, предвиђа да „старије особе треба да имају приступ одговарајућој исхрани, води, склоништу, одећи и здравственој заштити тако што су им обезбеђена примања, породичне и друштвене подршке и самопомоћи“. Комитет придаје велику важност овом принципу, који налаже да старе особе уживају права гарантована чланом 11 Пакта. 
  1. Препоруке 19-24 Бечког акционог плана наглашавају да становање за старије не требатумачити само као кров над главом, и да мимо физичког треба имати у виду и психолошки и друштвени значај стана. У том смислу, државе својом политиком треба да помогну старијим особама да наставе да живе у својим домовима што је дуже могуће, обнављањем, развојем и побољшањем домова и њховом адаптацијом како би стари могли да им приступе и да их користе (Препорука 19). Препорука 20 истиче потребу да урбанистички и развојни планови и закони посвете посебну пажњу проблемима старијих како би се потпомогла њихова друштвена интеграција. Препорука 22 скреће пажњу на потребу узимања у обзир функционалних способности старих како би им се обезбеђивањем одговарајућих превозних средстава омогућила већа покретљивост и комуникација и боље животно окружење. 

Члан 12: Право на физичко и ментално здравље 

  1. У погледу остварења права старијих особа на уживање задовољавајућих стандарда физичког и менталног здравља, у складу са чланом 12, став 1 Пакта, државе уговорнице треба да узимају у обзир садржај препорука од 1 до 17 Бечког акционог плана, које се у потпуности концентришу на смернице здравствене политике ради очувања здравља старијих и свеобухватно разматрају ту област, од превенције и рехабилитације до неге смртно болесних особа. 
  1. Очигледно је да се све већи број хроничних и дегенеративних болести и високи трошкови хоспитализације оних који болују од таквих болести не могу решавати само лечењем. У том погледу, државе уговорнице треба да имају на уму да очување здравља у одмаклим годинама захтева улагања током читавог живота, најпре усвајањем здравог начина живота (исхрана, физичке вежбе, елиминисање дувана и алкохола, итд.). Превенција у виду редовних прегледа који одговарају потребама старијих игра важну улогу, као и рехабилитација, којом се одржавају функционалне способности старијих особа; све ово резултира смањењем улагања у здравствену заштиту и социјалне службе. 

Чланови 13 до 15: Право на образовање и културу 

  1. Члан 13 став 1 Пакта гарантује право свакоме на образовање. У случају старијих, то право се мора посматрати са две различите и комплементарне тачке гледишта: (а) право старијих особа да имају користи од образовних програма, и (б) доступност младима кноw-хоw и искуству старих особа. 
  1. У вези са првом тачком гледишта, државе уговорнице треба да узму у обзир: (а) препоруке 16. принципа УН за старије особе по којим старије особе треба да имају приступ одговарајућим образовним програмима и обуци и, на основу степена припремљености, могућности и мотивације, приступ различитим нивоима образовања – ово се може постићи усвајањем одговарајућих мера које се односе на програме описмењавања, образовања током целог живота, приступ универзитетима, итд., и (б) препоруку бр. 47 Бечког међународног акционог плана, који, у складу са концептом образовања током целог живота који препоручује УНЕСЦО, препоручује неформалне друштвене и рекреативне програме за старе с циљем развијања њиховог осећања да могу сами на себе да се ослоне и осећања одговорности заједнице. Овакви програми би требало да уживају подршку  влада држава и међународних организација. 
  1. Када је реч о кноw-хоw и искуству старијих особа, делови препорука Бечког међународног акционог плана које се баве образовањем (ставови од 74 до 76) скрећу пажњу на важну улогу коју старије и старе особе и даље имају у многим друштвима јер млађим генерацијама преносе информације, знање, традицију и духовних вредности, као и на чињеницу да ова значајна традиција не би требало да нестане. Услед тога, Комитет придаје посебну важност поруци садржаној у Препоруци 44 Плана:  "Потребно је развијати образовне програме који се односе на старије као учитеље и преносиоце знања, културе и духовних вредности". 
  1. У члану 15, ст. 1а и 1б Пакта, државе уговорнице признају свакоме право да учествује у културном животу и ужива благодети научног напретка и његове примене. У том смислу, Комитет позива државе уговорнице да узму у обзир препоруке које се налазе у Принципима Уједињених нација који се односе на старије особе, посебно Принцип 7: "Старије особе треба да остану интегрисане у друштву, да активно учествују у формулисању и спровођењу политике која непосредно утиче на њихово благостање и да поделе са младима своје знање и вештине", и Принцип 16: "Старије особе би требало да имају приступ образовним, културним, духовним и рекреативним ресурсима друштва". 
  1. Слично томе, препорука 48 Бечког међународног акционог плана охрабрује владе и међународне организације да подржавају програме који имају за циљ да омогуће старијим људима лакши физички приступ културним институцијама (музејима, позориштима, концертним дворанама, биоскопима, итд.). 
  1. Препорука 50 истиче потребу да владе, невладине организације као и сами старији људи улажу напоре ради превазилажења негативних стереотипа да старе особе, које пате од физичких или психолошких сметњи, нису у могућности да функционишу самостално и немају ни друштвени статус ни друштвену улогу. Ови напори, у које треба да се укључе и медији и образовне установе, неопходни су да би се остварило друштво у ком су старији у потпуности интегрисани. 
  1. У складу са правом на уживање благодети научног напретка и његове примене, државе уговорнице такође треба да узму у обзир препоруке 60, 61 и 62 Бечког међународног акционог плана и да уложе напоре у унапређивање истраживања биолошких, менталних и социјалних аспеката старења, и начина одржавања функционалних способности старих, као и превенције и одлагања почетка хроничних болести и сметњи. У том смислу, препоручује се да државе, међувладине и невладине организације оснују институције специјализоване за геронтологију, геријатрију и геријатријску психологију у земљама где такве институције не постоје. 

 

Напомене:

 

(1) Глобални циљеви о старењу за 2001. годину - практична стратегија. Извештај Генералног секретара 9А/47/3390, ст.5.

(2) Извештај Светске скупштине о старењу, Беч, 26.јули - 6.август 1982. (Публикација Уједињених нација), бр. Е.82.И.16)

Резолуција Генералне скупштине 46/91 од 16.децембра 1991. "Спровођење Међународног акционог плана који се односи на старење", анекс

(3) Глобални циљеви о старењу за 2001. годину - практична стратегија (9А/47/339), поглавља ИИИ и ИВ.

(4) Резолуција Генералне скупштине 47/5 од 16.октобра 1992. "Прокламација о старењу"

(5) Види Препоруку МОР бр. 162 (1980) о старијим радницима, ст.3-10

(6) Ибид, ст. 11-19

(7) Ибид, ст. 30