1. Cross Reference
  2. УН стандарди
  3. Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR
  4. Општи коментар 15 - Право на воду (Чл.11 и 12 Пакта)

Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR

 

Општи коментар бр. 15: Право на воду (Чл.11 и 12 Пакта)

Двадесет девето заседање (2002)

 

I. Увод

  1. Вода је ограничени природни ресурс и основно јавно добро за живот и здравље. Људско право на воду је неопходно за вођење живота вредног људског достојанства. Оно је предуслов уживања других људских права. Комитет је континуирано суочен са раширеним негирањем права на воду у земљама у развоју али и у развијеним земљама. Више од милијарду људи нема основни приступ води док неколико милијарди људи нема приступ адеквантној хигијени што је главни узрок загађености воде и  изазивања болести  повезаних са загађеном водом.[1] Наставак загађивања, испражњивање и неједнака дистрибуција воде повећавају постојеће сиромаштво. Државе уговорнице морају да усвоје ефикасне мере да признају, без дискриминације, право на воду, као што је оно дефинисано овим општим коментаром.

Правни основ права на воду 

  1. Људско право на воду овлашћује свакога на довољну, исправну, прихватљиву и физички доступну и пожељну воду за личну и домаћу употребу. Одговарајућа количина исправне воде је неопходна за спречавање смрти услед дехидрације, за смањење ризика од  болести изазваних водом, за коришћење, спремање и као услов за личну и кућну хигијену.

  2. Члан 11, став 1 Пакта одређује неколико права која потичу и неизбежно су повезана са уживањем права на животни стандард који «укључује исхрану, одевање и становање,”. Употреба речи «укључује» указује да овај каталог права нема намеру да буде затворен. Право на воду јасно спада у категорију гаранција које су основне за обезбеђивање одговарајућих стандарда живота, нарочито због тога што је оно основни услов опстанка. Такође, Комитет је претходно утврдио да је вода људско право садржано у члану 11, став 1 ( види Опште коментаре бр 6.(1995)).[2] Право на воду је такође уско повезано са правом на најбољи могући стандард здравља који је могуће постићи (чл. 12, став. 1)[3]  и са правом на одговорајуће становање и исхрану (чл. 11, став.1).[4] Ово право такође треба посматрати у вези са другим правима обезбеђеним Међународном повељом о људским правима,  пре свега правом на живот и људско достојанство.

  3. Право на воду је признато у великом броју међународних докумената, укључујући конвенције, декларације и друге стандарде.[5] На пример , члан 14, став 2, Конвенције о укидању свих облика дискриминације према женама предвиђа да ће Државе уговорнице обезбедити да жене «уживају одговарајуће услове живота, нарочито у вези са(....)снадбевањем водом». Члан 24, став 2, Конвенције о правима детета захтева да се Државе уговорнице боре против болести и недовољне исхране «путем одредби о одговарајућим хранљивим намерницама и чистој пијаћој води.»

  4. Право на воду Комитет је стално адресовао током разматрања извештаја држава уговорница  у складу са  ревидираним општим упутствима о форми и садржају извештаја који треба да буде поднет од стране држава чланица у вези са члановима 16 и 17 Међународног пакта о економским социјалним и културним правима, и  општим коментарима. 

  5. Вода је потребна за различите сврхе, поред личне и домаће употребе, за уживање многих права из Пакта. На пример, вода је  неопходна за производњу хране ( право на одговарајућу исхрану) за обезбеђивање заштите животне околине (право на здравље). Вода је основа за обезбеђивање средстава за живот ( право на обезбеђивање средстава за живот радом). Ипак, приоритет у алокацији воде мора бити дат праву на воду за личне и кућне потребе. Приоритет такође треда да буде дат изворима воде потребним за спречавање глади и болести, као и воде која се тиче главних обавеза из сваког појединачног права из Пакта6  

Вода и права из Пакта

  1. Комитет наглашава важност обезбеђивања одрживог приступа изворима воде за пољопривреду ради уживања права одговарајућу исхрану (види општи коментар бр.12(1999)).7 Пажњу треба усмерити на обезбеђивање једнаког приступа води и водним системима, укључујући технологију очување воде и система за наводњавање, земљорадницима којима је недоступна, који нису у могућности да је користе, укључујћи и жене –земљораднице. Имајући у виду обавезу у члану 1, став 2 Пакта, који обезбеђује да људима не могу бити «одузета средства за живот», државе уговорнице треба да обезбеде постојање једнаког приступа води за одржавање земљорадње и за обезбеђење средстава за живот урођеника.8

  2. Хигијена животне средине, као једна од аспеката права на здравље члана 12, став 2(б), подразумева предузимање корака без дискриминације у спречавању опасности по здравље из несигурних и отровних извора воде.9 На пример, Државе уговорнице треба да омогуће да природни извори воде буду заштићени од загађивања штетним материјама и патогеним бактеријама. Такође, Државе уговорнице, треба да прате и спречавају ситуације где водени екосистеми служе као станишта за изворе заразе кадгод они представљају ризик за човекову животну средину.[6]

  1. У намери да помогну Државама чланицама у примени Пакта и испуњавању њихових обавеза, овај општи коментар се усредсређује у ИИ делу на нормативном садржају права на воду у члановима 11, став 1 и 12, на обавезама држава чланица ( ИИИ део), на кршења( ИВ део) и примену на на националном нивоу, док се обавезе субјеката који нису државе налазе у В делу.

II.  Нормативни садржај права на воду

  1. Право на воду садржи и слободе и овлашћења. Слободе укључују право да се одржава  приступ постојећим изворима воде неопходним за право на воду, и на право да се буде слободно од ометања, као што је право на уздржавање од арбитерног искључивања или загађивања водених извора. Насупрот овоме, овлашћења подразумевају право на  водовод и коришћење који омогућава једанке могућности  за људе да уживају право на воду.

  2. Садржајни елементи права на воду морају одговорати људском достајанству, праву на живот и здравље, у складу са члановима 11, став 1 и чланом 12.  Сразмерност права на воду не би требало уско тумачити, само путем усклађености са запреминсом количином и технологијом. Вода би требало да буде посматрана као социјално и кутурно, а не као првентсвено као економско право. Начин уживања права на воду мора бити одржив, обезбеђујући да ово право може бити коришћено за данашње али и будуће генерације.[7]

  3. Док захтев сразмерности права на воду може зависти од различитих услова, следећи фактори се примењују у свим ситуацијама:

    • Доступност. Залихе воде за сваку особу морају бити довољне и трајне за личне и потребе домаћинства.[8]   Ове потребе редовно укључују пијење, одржавање санитарија, прање одеће, припремање хране, личну и хигијену домаћинства.13 Количина воде доступна свакој особи треба да одговара правилима Светске здравствене организације.[9] Неким појединцима и групама су потребне додатне  количине воде због здравља, климе  и радних услова;

    • Квалитет. Вода која је потребна за личну или употребу за домаћинства мора да буде сигурна, што значи без бактерија, хемијских материја и радиолошких отрова које могу бити претња здрављу људи..[10] Такође, вода треба да има прихватљиву боју, мирис и укус за личну и употребу у домаћинству;

    • Доступност. Вода и водени извори и постројења морају да буду доступни свима без дискриминације у надлежности Државе чланице. Доступност воде има 4 аспекта који се међусобно преклапају:

Физичка доступност:  Вода и одговорајући извори воде и водна постројења морају бити у оквиру сигурне физичке доступности свим категоријама становништва. Одговарајућа, сигурна и употребљива вода мора бити доступна сваком домаћинству, образовној институцији и на радним местима, ако не на самом месту онда бар у најближој околини.[11] Сви сервиси за воду морају имати одговарајући квалитет, бити културолошки прихватљиви, имати у виду полну једнакост, животни циклус и пруиватност. Физичка сигурност не треба да буде угрожена приликом коришћења и набавке воде.;

Економска доступност:  Вода, водна постројења и сервиси, морају бити економски доступни свима. Директни и индиректни трошкови повезани са обезбедјивањем воде морају бити доступни свима, и несмеју бити препрека остварењу права предвидјених Пактом;

Недискриминације: Вода, водна постројења и сервиси морају бити доступни свима, укључујући најугроженије или маргинализоване категорије лица, како у закону тако и у пракси, искључујући дискриминацију засновану на било којој основи; 

Доступност информација:  доступност подраазумева право да се траже, примају и дају информације које се односе на питање воде.17 Посебне теме које се тичу шире примене

Недискриминација и једнакост

  1. Обавеза држава да обезбеде да се право на воду поштује без дискриминације (чл.2, ст. 2) и једнако за жене и мушкарце(чл. 3), јесте најважнија обавеза која произлази из Пакта. Из тог разлога Пакт предвидја забрану дискриминације засновану на раси, боји коже, полу, годинама, језику, религији, политичком или другом убедјењу, националном или социјалном пореклу, имовинском стању, родјењу, физичкој и менталној способности, здравственом стању (укључујући ХИВ/СИДУ), сексуалну орјентацију и градјански, политички или други статус, путем којих би се онемогућило уживање права на воду предвидјено Пактом. Комитет се позива на параграф 12 Општих коментара бр. 3 (1990), који наводи да чак и у време озбиљних несташица, посебно угрожене групе људи морају бити обухваћене посебним програмима који би предвидјали олакшице при плаћању.

  2. Државе треба да предузму неопходне мере како би се дискриминаторска пракса прекинула и како би се појединцима и групама омогућило да користе право на воду које им је гарантовано. Државе треба да осигурају да алокација ресурса који се користе за воду, буду тако искоришћени и инвестирани да се обезбеди свим члановима друштва вода. Неприкладно коришћење средстава може водити дискриминацији. На пример, инвестиције не треба користити тако да диспропорционо фаворизују скупу воду и водна постројења која ће касније бити доступна малом, привилегованом кругу људи, уместо оних пројеката који ће омогућити дотупност воде широј популацији.

  3. Што се тиче права на воду, државе чланице дужне су да обезбеде свима који немају могућности да обезбеде воду и да спрече дискриминацију поштујући медјународно признате принципе при обезбедјењу воде и водних постројења.

  4. Како се право на воду односи на све, државе чланице морају да обрате посебну пажњу на појединце и групе људи који традиционално имају проблем са уживањем овог права, укључујући жене, децу, мањинске групе, уродјенике, избеглице, тражиоце азила, интерно расељена лица, иностране раднике, затворенике и притворенике. Посебно, државе чланице треба да предузму следеће кораке како би осигурале да:

    1. Жене нису искључене из процеса доношења одлука које се односе на воду и права везаних за воду. Диспропорционалност у набавци воде које жене имају на себи треба смањити;
    2. Деца не буду спречена у уживању људских права због недостатка воде у школама и домаћинствима и њихове обавезе да обезбедјују воду. Одредбе које се односе на обавезно уводјење пијаће воде у образовне институције треба ургентон размотрити;
    3. Рурална и угрожена градска насеља имају адекватно одржавање водних постројења. Приступ традиционалним изворима воде трба да буде обезбедјен од незаконите употребе и загадјења. Угрожена градска насеља, укључујући и дивља насеља као и бескућници треба да имају приступ добро одржаваним водним постројењима. Ниједно домаћинство не може бити ускраћено за воду на основу места становања и статуса земљишта на ком се непокретност налази;
    4. Уродјеницима треба заштити изворе воде од незаконите употребе и загадјења. Државе треба да обезбеде средства путем којих ће се уродјеницима омогућитит да изграде, обезбеде и контролишу приступ води;
    5. Номадске заједнице и путници треба да имају приступ адекватно контролисаној води на одредјеним стајалиштима;
    6. Избеглице, расељена лица, азиланти и повратници морају имати обезбедјену воду без обзира да ли се налазили у колективном смештају, градској или руралној средини. Избеглице и азиланти морају имати једнако право на воду као и домаћи држављани;
    7. Затвореници и притвореници морају имати довољно воде за задовољење свакодневних потреба, при том узимајући у обзиор одредбе медјународног хуманитарног права и УН минималних стандардних правила за третман затвореника;[12]
    8. Групе људи које се суочавају са физичким потешкоћама у обезбедјењу воде, као што су старија лица, особе са инвалидитетом, жртве природних непогода, особе које живе у угроженим зонама, особе које живе у сушним зонама, на малим острвима морају бити снабдевени квалитетном водом.

III.  Обавезе држава чланица

Опште законске обавезе

  1. Пакт позива на прогресивну имплементацију, имајући у виду ограничења повезана са ресурсима, такодје поставља пред државе чланице различите обавезе које треба одмах испунити. Државе чланице имају тренутачне обавезе које се тичу права на воду, као што су гаранције да ће право на воду бити поштовано без икакве дискриминације (чл. 2, став. 2) и обавезе да предузме неопходне кораке (чл. 2, став. 1) ради потпуне реализцаије чланова 11, став 1 и 12. Ти кораци морају бити конкретни, смишљени и да за свој циљ имају потпуну примену права на воду.

  2. По Пакту државе имају трајну и константну обавезу да се што је могуће брже крећу ка потпуном остварењу права на воду. Остваривање права треба да буде могуће, имајући на уму да скоро све земље чланице имају ефективну контролу над широким спектром ресурса, укључујући воду, технологију којом располажу, финасијска средства и медјународну помоћ, у складу са свим осталим правима која проистичу из Пакта.

  3. Постоји јака претпоставка да регресивне мере предузете у односу на остварење права на воду сматра се да постоји кршење права предвидјених Пактом.[13] У случеју намерног предузимања регресивних мера,  државе чланице имају обавезу да докажу да су такве мере предузете после детаљног испитивања свих алтернатива и да су као такве оправдане у односу на сва права предвидјена Пактом, а у циљу максималног искоришћавања ресурса којима држава чланица располаже.

Специјалне законске обавезе

  1. Право на воду, као и свако друго људско право, намеће три обавезе пред државе чланице: обавезу поштовања, заштите и испуњења.

(а)     Обавеза поштовања

  1. Обавеза поштовања подразумева да државе чланице буду уздржане од било директног или индиректног мешања код уживања права на воду. Измедју осталог ова обавеза подразумева, уздржавање од праксе или активности које на било који начин онемогућавају или лимитирају једнак приступ адекватној води; арбитрарно се меша у обачајно или традиционално уредјење коришћења воде; незаконито умањивати количину воде или је загадјивати, на пример кроз отпад постројења које су у државном власиништву или тестирањем оружја; лимитирају приступ, или уништавју, сервисе и инфраструктуру за обезбедјење воде као дисциплинских мера, на пример, као кршење медјународног хуманитарног права током оружаних сукоба.

  2. Комитет заузима став да у току оружаних сукоба, ванредних стања и прироних катастрофа, право на воду је укључено у спектар права којима су државе обавезане медјународним хуманитарним правом.[14] Ово укључује и заштиту објеката неопходних за преживљавање цивилног становништва, укључујући постројења пијаће воде, и система за наводњавање, заштиту природе од прострањене и дуготрајне загадјености, уједно обезбедјујући цивилима, притвореницима и затвореницима приступ адекватној води.[15]

(б)     Обавеза заштите

  1. Обавеза државе да заштити подразумева да државе чланице спрече трећу страну у мешање уживања права на воду. Под трћом страном подразумевају се појединци, групе, корпорације и друга тела као и особе које раде у име њих. Измедју осталог ова обавеза подразумева, усвајање неопходних и ефективних закона и осталих мера за уздржавање, од на пример, треће стране да онемогући приступ адекватној води; и загадјења и несразмерног црпљења извора воде, укључујући природне изворе, бунаре и остале системе за снабдевање водом.

  2. У случајевима када су сервиси за обезбедјење воде (као што су водовод, цистерне, приступ рекама и бунарима) руководјени од стране трећих лица, државе морају спречити угрожавање једнаког, финансијски неприступачног и физички недоступног система путем кога се обезбедјује довољно сигурне воде за употребу. Да би се спречила злоупотреба мора постојати ефективни регулативни систем, у складу са Пактом и овим Општим коментарима, што подразумева и независни мониторинг, искрено јавно учешће и кажњавање прекршиоца.

(ц)     Обавеза испуњења

  1. Обавеза испуњења може бити разложена на обевезе, да олакша, промовише и обезбеди. Обавеза олакшавања подразумева да државе предузме позитивне мере како би се појединцима и заједницама омогућило да уживају право на воду. Обавеза промовисања подразумева да држава чланица предузме неопходне кораке како би постојала едукацији о коришћењу воде у хигијенским условима, заштите извора воде и о методама путем којих се минимизира беспотребна потрошња воде. Државе чланице су дужне да испуне (обезбеде) право када су појединци или групе у немогућности, из разлога ван њихове контроле, да спроведу саме то право средствима која су им расположива.

  2. Обавеза испуњења намеће државама чланицама да усвоје неопходне мере усмерене на потпуно остварење права на воду. Ова обавеза обухвата, измедју осталог, признање овог права у оквиру домаћег законодавног и политичког система, по могућству имплементације кроз домаће законодавство, усвајајући националну стратегију и акциони план за остварење овог права; обезбедити да је вода финасијски доступна свима; и и да су системи за воду одрживи и унапредјени, посебно у руралним и угроженим урбаним срединама.

  3. При осигурају финансијски доступне воде свима, државе чланице морају да усвоје мере које поред осталог укључују: (а) коришћење широког спектра прикладних техника и технологија са нижом ценом; (б) прикладне мере одредјивања цене воде, као што су ниске цене или бесплатна вода; и (ц) да воде рачуна о приходу.  Свако одредјивање цена за услуге путем којих се обезбедјује вода мора бити базирано на принципу једнакости, осигуравајући, да те услуге, без обзира да ли су у јавне или приватне, морају бити доступне свима, укључујући социјално угрожене групе.  Једнакост подразумева да сиромашнијиа домаћинства не треба да буду диспропорционално оптерећена трошковима за воду у односу на богатија домаћинства.

  4. Државе чланице треба да усвоје свеобухватне стратегије и програме како би осигурале да довољно, сигурне за употребу воде, буде доступно како садашњим тако и будућим генерацијама.[16] Те стратегије и програми треба да  укључе следеће:  (а) смањити  коришћење воде кроз неодрживе системе искоришћавања; (б) редуковање и елиминисање загадјивача воде и екосистема повезаних са водом од радијације, штетних хемикалија и фекалија; (ц) надгледање резервоара за чување воде; (д) обезбедјујући да развојни пројекти не крше право на приступ адекватној води; (е) испитивање утицаја акција које могу да проузрокују штету изазивајући недоступност воде и угрожавају екосистем, као што су климатске промене, исушивање и повећани салинитет земљишта, нестанак шума и губитак различитости биолошких врста;[17] (ф) повећати ефикасност коришћења воде крајњих корисника; (г) редуковати губитак воде при дистрибуцији; (х) развити механизме реаговања у ургентним ситуацијама; (и) основати компетентне институције и институционалне механизме који ће спровести стратегије.

  5. Осигурати да свако има приступ одговарајућим санитаријама, не само као предуслов људском достојанству и приватности, већ као основни предуслов за заштиту коришћења квалитетне воде и извора.[18] У складу са правом на здраво и адекватно становање (види Опште коментаре бр. 4 (1991) и 14 (2000)) државе чланице имају обавезу да прогресивно шире безбедан систем санитарија, посебно у руралним и угроженим градским деловима, узимајући у обзир потребе жена и деце.

Медјународне обавезе

  1. Члан 2, став 1, и чланови 11, став 1, и 23 Пакта намећу државама чланицама да признају обевезу медјународне сарадње и помоћи и да предузму заједничке и појединачне акције како би се у потпуности реализовало право на воду.

  2. Да би поступале у складу са медјународним обавезама које се тичу права на воду, државе чланице треба да поштују уживање овог права и у другим државама. Медјународна сарадња намеће обавезу државама чланицама да се суздрже од акција којима се мешају, директно или индиректно, у уживање права на воду у другим земљама. Акције предузете у оквиру једне државе нетреба ни на који начин да угрозе право на воду особа у другим државама.[19]

  3. Државе чланице треба, у сваком тренутку, да се уздрже од уводјења ембарга и сличних мера, које би спречиле снабдевање водом и које би утицале на неопходна средства и сервисе путем којих се обезбедјује право на воду.26 Вода не треба да буде коришћена као инструмент политичког или економског притиска. У вези са овим, Комитет се поново позива на став, прихваћен у Општем коментару бр. 8 (1997), који се односи на везу измедју економских санкција и поштовања економских, социјалних и културних права.

  4. Државе чланице треба да предузму неопходне кораке како би спречиле своје градјане и правна лица при кршењу права на воду градјана и заједница других држава. У случајевима када државе чланице имају могућност утицања на треће државе поводом уживања овог права, путем законодавних или политичких мера, кораци предузети треба да буду у складу са Повељиом Уједињених Нација и меродавним медјународним правом.

  5. У завосности од расположивих средстава, државе чланице треба да омогуће остварење права на воду у другим државама, на пример, кроз одредбе које се односе на располагање расположивом водом, финансијске и техничке помоћи и да пруже неопходну помоћ када за тим постоји потреба. При пружању помоћи у случају катастрофе и ургентне помоћи, укључујући и помоћ избеглим и интерно расељеним лицима, приоритет треба дати правима предвидјеним Пактом, укључујући одредбу о адекватној води. Медјународна помоћ треба да буде организована у скалду са одредбама Пакта и стандардима који се односе на људска права, при том треба да буду одрживи и културолошки прихватљиви. У складу са овим, економски развијене државе чланице морају имати посебну одговорност и интерес при пружању помоћи сиромашнијим земљама.

  6. Државе чланице треба увек да имају у виду право на воду при закључивању медјународних уговора и у складу са тим треба да допринесу побољшању будућих правних инструмената. Што се тиче закључака и имплементације других медјународних и регионалних уговора, државе чланице треба да предузму неопходне мере како ти уговори не би имали контра ефекат по право на воду. Уговори који се односе на либерализацију трговине не треба да лимитирају или угрозе капацитете земље путем којих се остварује потпуно право на воду.

  7. Државе чланице треба да осигурају да њихове акције, као чланице медјународних организација, треба увек да буду водјене тако да се води рачуна о праву на воду. Према томе, државе чланице које су чланице медјународних финасијских институција, посебно Медјународног монетарног фонда, Светске банке, и регионалних развојних банака, треба да осигурају да уживање права на воду не буде угрожено њиховом политиком која се односи на позајмице, кредитне уговоре и остале медјунаордне мере.

Есенцијална обавеза

  1. У Општем коментару бр. 3(1990), Комитет потвтрдјује да државе чланице имају есенцијалну обавезу да осигурају бар минимум уживање сваког права предвидјеног Пактом. Према ставу Комитета, постоји одредјени број права који је повезан са правом на воду, и који имају тренутни ефекат:
    1. Да осигурају приступ води за основне потреба, у довољним количинама, а да је при том сигурна за употребу;
    2. Да осигурају приступ води и водним постројењима и сервисима, без дискриминације, са посебним освртом на угоржене и маргинализоване групе;
    3. Да обезбеде физички приступ водним постројењима и сервисима који обезбедјују довољну количину, сигурне воде за употребу; који имају довољан број славина како би се спречило, забрањено, претерано чекање; и која су у разумној удаљености од домаћинстава;
    4. Да се обезбеди сигурност лицима којима прети опасност при набавци воде;
    5. Да се обезбеди једнака расподела расположиве воде;
    6. Да усвоји и имплементира националну стратегију која се односи на воду и акциони план који ће се односити на целокупну популацију; стратегија и план акције креирани и периодично евалуирани, на основу партиципативног и транспарентног процеса; треба да садржи методе, као што су индикатори и стандарди који се односе на право на воду, путем којих се процес може лако пратити; процес дефинисања стратегије и плана акције, као и сам садржај, треба посебну пажњу да дају угроженим и маргинализованим групама;
    7. Да врши мониторинг реаизације, или не реализације, права на воду;
    8. Да усвоји јефтине програме који се односе на воду како би заштитиле угрожене и маргинализоване групе људи;
    9. Да предузме мере како би унапредиле, третман и контролу болести повезаних са употребом воде, посебно да обезбеде приступ адекватним санитаријама.
  2. Ради искључења сваке сумње, Комитет жели да нагласи да државе чланице имају посебну дужност, као и остали актери који су у могућности да пруже помоћ, да пруже медјународну помоћ и сарадњу, посебно економску и техничку које ће омогућити земљама у развоју да испуне своје есенцијалне обавезе претходно наведене у параграфу 37.

IV.  Кршења

  1. Када се норамтивни садржај права на воду (види део ИИ) примени на обавезе држава чланица (део ИИИ), процес је покренут, омогућава идентификацију кршења права на воду. Следећи пасос илустративно приказује кршење права на воду.

  2. Да би показале да постоји усаглашеност са општим и посебним обавезама, државе чланице морају да покажу да су предузеле све непходне и оствариве кораке ка остварењу права на воду. У складу са медјународним правом, не предузимање оваквих корака у доброј вери представља у одредјеној мери кршење медјународних обавеза. Треба напоменути да државе чланице не могу правдати неиспуњење есенцијалних обавеза раније наведеним у параграфуграпх 37, које су опште обавезујуће.

  3. При одредјивању радњи или нечињења која представљају кршење права на воду, важно је направити разлику стварне немогућности од намерног не чињења држава чланица, када се говори о остварењу права на воду. Ово следи из чланова 11, став 1, и 12, који се односи на право на адекватно становање и право на здравље, као и из члана 2, став 1, Пакта, који обавезује државе чланице да предузму неопходне мере како би максимизирале употребу расположивих средстава. Држава која не жели да максимално искористи средства којима располаже, ради реализације права на воду крши обавезе које произлазе из Пакта.  Ако ограничени ресурси онемогућавају државу да у потпуности поштује права гарантована Пактом, држава има обавезу да оправда да је сваки напор имао за циљ употребу свих расположивих средстава како би се путем приоритета остварила обавезе горе наведене.

  4. Кршење права на воду може настати путем чињења, директне радње држава чланица или ентитета недовољно уредјених од стране државе. На пример, кршење представља, усвајање ретоградних мера које нису у скалду са есенцијалним обавезама (наведених у параграфу 37), формална суспензија закона које је неопходно за даље, несметано, уживање права на воду, или усвајање закона или политика који су очигледно супротни постојећим законима и медјународним обавезама које се односе на право на воду.

  5. Кршења кроз акт нечињења подразумева непредузимање неопходних корака путем којих би се свима обезбедило уживање права на воду, неиспуњење обавезе која се односи на израду националне стратегије за воду, и недоношење домаћих закона путем којих би се имплеметирале обавезе предузете Пактом.

  6. Како не постоји могућност да се унапред сачини листа свих облика кршења, бројни типични примери који се односе на различите обавезе могу се идентификовати, а све на основу предјашње праксе Комитета:

    1. Кршење обавезе поштовања, произлази из мешања државе чланице када је у питању право на воду. Измедју осталог, то подразумева: (и) арбитрарно и неправедно искључивање са сервиса који служе за допремање воде; (ии) дискриминаторско или финансијски нприступачно повећање цена воде; и (иии) загадјивање и количинско смањење воде које има утицај на људске животе;
    2. Кршење обавезе заштите проистиче из неиспуњења обавезе држава чланица да заштите све оне који су под њиховом јурисдикцијом, а опасност им прети од треће стране.[20] Измедју осталог, ово подразумева: (и) неиспуњење обавезе да се донесу закони који би спречили даље загадјење и ненаменску употребу воде; (ии) неиспуњење обавезе да се на адекватан начин врши контрола сервиса који обезбедјују воду; (иии) неиспуњење обавезе да се на декватан начин обезбеде системи за доставу и одржавање воде (измедју осталог, бунари и водовод) од мешања, оштедјћења и деструкције; и
    3. Кршење обавезе испуњења настаје неиспуњењем држава чланица да предузму све неопходне кораке за потпуно уживање права на воду. Примери подразумевају, измедју осталог: (и) неиспуњење обавезе усвајања и имплементације националне политике која за свој циљ има обезбедјење воде за све; (ии) непотребно трошење или неадекватна релокација средстава која узрокује у немогућности уживања права на воду за све појединце и групе, посебно када су у питању угрожене или маргинализоване групе; (иии) неиспуњење обавезе мониторинга реализације права на воду, на националном нивоу, нпр. неидентификовање индикатора и циљева када је у питању право на воду; (ив) неиспуњење обавезе да се предузму мере које би спречиле неједнаку дистрибуцију воде; (в) неиспуњенеј обавезе да се усвоје механизми за ургентну помоћ; (ви) неиспуњење обавезе да се обезбеди минимум уживања правна воду за све; (вии) неиспуњење обавезе држава чланица да узму у разматрање њихове медјународне обавезе које се тичу права на воду при преузимању других медјународних обавеза.

V.  Имплементација на националном нивоу

  1. У складу са чланом 2, став 1, Пакта, државе чланице су дужне да се користе “свим расположивим средствима, посебно усвајање неопходних законских норми” при имплементацији обавеза преузетих из Пакта. Свака држава располаже овлашћењима да процени које су мере најприкладније у датом тренутку.  Пакт, медјутим јасно поставља обавезе државама чланицама да предузму све неопходне мере како би се свима омогућило уживање права на воду, што пре је могуће. Било која од националних мера која се односи на реализацију права на воду не треба да буде у супротности са другим људским правима. Законодавство, стратегије и политика
  2. Постојећи закони, стратегије и политике треба да буду ревидирани како би били усаглашени са обавезама које се односе на испуњење права на воду и треба да буду стављени ван снаге, додати им амандмане или променити несагласности са обавезама које проистичу из Пакта.
  3. Обавеза предузимања неопходних мера намеће државама чланицама обавезу усвајања националних стратегија или плана акције за реализацију права на воду.  Стратегија мора: 

(а) да буде заснована на принципима и праву људских права;

(б) да покрије све аспекте права на воду и обавеза које су повезане са овим правом;

(ц) дефинише јасне циљеве;

(д) да одреди циљеве који треба да буду остварени и временски оквир за њихову реализацију;

(е) формулише адекватну политику, циљеве и индикаторе.  Стратегија треба, такодје, да дефинише институционалну одговорност за читав процес; идентификује средства за реализацију пројекта; да предвиди алокацију ресурса у скалду са институционалним обавезама; и оснује систем одговорности за имплементацију стратегије. При формулисању и имплементацији права на воду, националне стратегије, државе чланице треба да рачунају на помоћ и сарадњу специјализованих агенција Уједињених Нација (види доле, део VI).

  1. Формулација и имплементација националних стратегија за воду и акционих планова треба поштовати, измедју осталог, принципе не дискриминације и свеобухватне партиципације. Право појединаца и група да учествују у процесу доношења одлука које имају утицаја на њихово уживање права на воду, мора бити интегрални део сваке стратегије или прграма који се односи на воду.  Појединцима и групама треба да буду доступне све информације које се тичу остварења права на воду, сервисе за обезбедјивање воде, од стране власти или трећих лица.

  2. Националне стратегије и акциони планови треба, такодје, да буду утемељени на принципу одговорности, транспарентности и независности правосудја, имајући у виду да је добро руководјење једна од битних карактеристика при имплементацији људских права, укључујући и реализацију права на воду. Уциљиу креирања позитивне средине за остварење права, државе чланице треба ад предузму све неопходне мере како би осигурале доток информација цивилном друштву и приватном сектору, и да размотре важност овог права при реализацији својих активности.

  3. Државе чланице могу да размотре као корисну опцију доношења оквирног закона како би се операционализовало њихово право на стратегију за воду. Таква законодавна регулатива треба да укључи следеће: (а) циљеве које треба постићи и временски оквир за њихово остварење; (б) начине путем којих се могу остварити; (ц) планирана сарадња са цивилним друштвом, приватним сектором и медјународним организацијама; (д) институционална одговорност за процес; (е) национални мониторинг механизми; и (ф) правни лекови.

  4. Треба предузети све мере како би се успоставила координација измедју министарстава, регионалних и локалних власти у циљу ускладјивања политика које се тичу воде. Када је имплементација права на воду делегирана регионалним или локалним властима, државе чланице и даље имају одговорност за извршење преузетих обавеза из Пакта, из тог разлога државе треба да обезбеде неопхопдне ресурсе надлежним властима, како би биле у могућности да у потпуности испоштују обавезу одржавања и развоја сервиса за доставу воде. Државе чланице уједно морају да спрече, уколико постоји, дискриминаторско понашање надлежних власти.

  5. Државе чланице су дужне да надгледају ефективно остваривање права на воду. При мониторингу реализације права на воду, државе чланице треба да идентификују факторе сметње и потешкоће које могу утицати на реализацију овог права.

Индикатори и стандарди

  1. Како би се потпомогао процес мониторинга, стандарди и индикатори који се односе на право на воду треба да буду дефинисани у националним стратегијама које се односе на воду или акционим плановима. Индикатори треба да буду одредјени, на националном и медјународном нивоу, у скалду са обавезама држава чланица из чланова 11, став 1, и 12. индикатори треба да се односе на различите компоненте адекватне воде (као што су, довољна количина, сигурна употреба, финансијска доступност и физичка доступност), да обухвати различите основе који могу довести до дискриминације и да се односи на целокупну популацију која се налази под ефективном контролом државе. Државе чланице могу да добију упутства о адекватним индикаторима од WHO, the Food and Agriculture Organization of the United Nations (FAO), the United Nations Centre for Human Settlements (Habitat), the International Labour Organization (ILO), the United Nations Children’s Fund (UNICEF), the United Nations Environment Programme (UNEP), the United Nations Development Programme (UNDP) and the United Nations Commission on Human Rights.

  2. По идентификовању одговарајућих ондикатора државе чланице треба да установе стандарде који ће се односити на сваки од индикатора.[21] У току периодичног извештавања, Комитет ће бити укључен у процес одредјивања оквира са државама чланицама. Одредјивање оквира подразумева заједничко разматрање, како државе чланице тако и Комитета, индикатора и националних стандарада који ће као такви омогућиоти идентификацију циљева који треба да буду остварени у наредном периоду извештавања.  У наредних пет година, државе чланице ће се користити тим националним стандардима како би на адекватан начин спровеле мониторинг процеса остварења права на воду. После тога, држава чланица ће у наредном периоду за извештавање yаједно са комитетом испитати да ли су одредјени стандарди постигнути, и идентификовати разлоге због којих су настале одредјене потешкоће  (види Општи коментар бр. 14 (2000), параграф 58). Даље, при одредјивању стандарда и припреми извештаја, државе чланице треба да се користе широким спектром информација и да мобилизују партнерске организације упри колекцији информација и њиховој анализи.

Правни лекови и одговорност

  1. Особа или група којима је ограничено право на воду морају имати на располагању ефективну судску или другу врсту заштите, како на домаћем тако и на медјународном терену (види Општи коментар бр. 9 (1998), став 4, и Принцип 10 Деклерацији из Риа о заштити околиша и развоју).[22] Комитет запажа да је право заштићено уставним одредбама многих држава и као такво било је пред спора пред домаћим органима.  Све жртве кршења права на воду треба да буду на адекватан начин задовољене, укључујући реституцију, задовољење, компензацију или путем гарантија о непоновљивости кршења. Омбудсман, комисије за људска права, и сличне институције треба да прихватају представке које се тичу кршења овог права.

  2. Пре сваке акције којом се дира у право на воду, а покренуте од државе, или било ког трећег тела, надлежне власти треба да осигурају да су у складу са законом, у складу са Пактом и да укључују: (а) могућност искреног саветовања са свима онима на које се одлуке односе; (б) потпуна транспарентност, водећи рачуна о времену, предложених мера; (ц) на време обавештавање о предложеним акцијама; (д) правна средстав и лекове који су на располагању онима на које одлуке имају утицаја; и (е) пружање правне помоћи при правној заштити (види такодје Опште коментаре бр. 4 (1991) и бр. 7 (1997)). Када је таква акција предузета услед пропуста особе да плати накнаду за воду мора бити узета у обзир. Ни под којим условима особа не може бити ускраћена, за минималну количину воде која је потребна за живот.

  3. Инкорпорација медјународних механизама заштите у домаће законодавство, који признају право на воду, могу допринети ефективности правних средстава. Инкорпорација омогућава судове и друге надлежне институције да решавају спорове око права на воду директним позивањем на Пакт.

  4. Судије и друге особе надлежне за решавање ових спорова, као и припадници правне струке треба да буду охраривани од стране државе чланице, да повећају пажњу када је у питању право на воду у току свог рада.

  5. Државе чланице треба да поштују, заштите, координирају и промовишу рад адвоката који се баве заштитом људских права и осталих представника цивилног друштва посебно у заштити угрожених и маргинализованих група људи при њиховом остварењу права на воду.

VI  Обавезе осталих актера који нису државе

  1. Агенције Уједињених Нација и друге медјународне организације које имају интереса када је вода у питању, као што су WХО, ФАО, УНИЦЕФ, УНЕП, УН-Хабитат, ИЛО, УНДП, тхе Интернатионал Фунд фор Агрицултурал Девелопмент (ИФАД), као и медјународне организације којима је трговина од интереса, као што су Wорлд Траде Организатион (WТО), треба ефективно да сарадјују са државама чланицама, у складу са њиховом експертизом, при остварењу права на воду на националном нивоу. Медјународне финансијске установе, посебно Медјународни монетарни фонд, и светска банка, треба да имају у виду право на воду у њиховим политикама које се тичу давања зајмова, кредита и других програма усаглашавања развојних пројека (види општи коментар бр. 2 (1990)), тако да се промовише уживање права на воду. При читању извештаја држава чланица и њихових могућности да испуне обавезе и реализују уживање права на воду, Комитет ће анализирати и подршку свих осталих релевантних актера. Инкорпорација права људских права и принципа у у програме и политику медјународних организација допринеће лакшој реализацији уживања права на воду.  Улога медјународне федерације црвеног крста и Удржења црвеног полу месеца, Медјународног комитета црвеног крста, Канцеларије високог комесара за избеглице УН (УНХЦР), WХО и УНИЦЕФ, као и невладиних организација и осталих асоцијација , је од посебне важности у питањима помоћи у ургентним ситуацијама.  Приоритет при давању помоћи, дистрибуцији и доношења одлуке о располагању расположивом водом, треба дати угроженим категоријама становништва и маргинализованим групама популације.

  

 

[1] U 2000, Svetska zdravstvena organizacija precizirala je da  1.1 milijarda ljudi nije imala dostup adekvatnoj vodi (80% ruralnog stanovništva) koji su u mogućnosti da sebi obezbede bar 20 litara vode dnevno; procenjeno je da 2.4 milijarde ljudi nema dekvatne sanitarije. (Vidi,SZO, Globalno snabdevanje vodom i procena sanacije, 2000, Ženeva, 2000, str.1.). Dalje, 2.3 milijarde ljudi pati od bolesti koje se dobijaju preko vode: vidi Komisija UN za održivi razvoj, Opšta procena količine sveže vode u svetu, Njujork, 1997, str.39.

[2]  Vidi paragrafe 5 i 32 Opštih komentara Komiteta br. 6 (1995) koji se odnose na ekonomska, socijalna i kulturna prava starijih lica.   

[3]  Vidi Opšti komentar br. 14 (2000) o najvišim ostvarivim standardima koji se tiču zdravlja, paragrafi 11, 12 (a), (b) i (d), 15, 34, 36, 40, 43 i 51.

[4]  Vidi paragraf 8 (b) Opšteg komentara br. 4 (1991). Takodje vidi izveštaj specijalnog izvestioca Komisije za ljudska prava koji se odnosi na adekvatno stanovanje, Mr. Miloon Kothari (E/CN.4/2002/59), podnet u skladu sa Rezolucijom Komisije 2001/28, 20 aprila 2001. U vezi sa pravom na adekvatnu ishranu, vidi izveštaj Specijalnog izvestioca Komisije o pravu na hranu, Mr. Jean Ziegler (E/CN.4/2002/58), podnet u skladu sa Rezolucijom Komisije 2001/25, 20 aprila 2001.  

[5] Vidi član 14, stav 2 Konvencije o eliminisаnju svih oblikа diskriminаcije ženа, član 24, stav 2 (c), Konvencije o pravima deteta; članove 20, 26, 29 i 46 Ženevske konvencije o postupаnju sа rаtnim zаrobljenicimа iz 1949; članove 85, 89 i 127 Ženevske konvencijа o zaštiti građanskih lica za vreme rata iz 1949; članove 54 i 55 Dopunskog protokola I iz 1977; članove 5 i 14 Dopunskog protokola II iz 1977;

[6]  Premа definiciji SZO, vektorski prenosive bolesti obuhvаtаju bolesti prenosive preko insekаtа (mаlаrijа, filаriаsis, dengа, jаpаnski encefаlitis i žute groznice), vodene bolesti, zа koje su puževi posrednički domаćini (schistosomiаsis) i Zoonoze kičmenjаkа kao domaćina inkubacije.

[7]  Zа definisаnje održivosti, vidi Izveštаj Konferencije Ujedinjenih nаcijа o životnoj sredini i rаzvoju, Rio de Žаneiro 3-14 jun, Deklaracija o životnoj sredini i razvoju,principi 1,8,9, 10, 12 i 15 ; i agenda 21, u posebnim principima 5.3, 7.27, 7.28, 7.35, 7.39, 7.41, 18.3, 18.8, 18.35, 18.40, 18.48, 18.50, 18.59 i 18.68.

[8]  “Kontinuirаno “ znаči dа je pravilnost vodosnabdevanja dovoljna zа ličnu upotrebu i domаćinstvo 13  U ovom kontekstu,”pijenje”; odnosi se na vodu zа konzumiranje kroz piće i hrаnu. ”Lična kаnаlizаcija”; podrаzumevа odstrаnjivаnje ljudskih izlučevina. Vodа je neophodnа zа ličnu higijenu gde voda koristi u higijenske svrhe. “Pripremаnje hrаne” obuhvаtа higijenu hrаne i pripremu nаmirnicа, bez obzirа dа li je vodа sastavni deo ili dolazi u kontаkt sа hrаnom.’ Ličnа i higijenа domаćinstva “ znаči ličnu čistoću i higijenu domаćinstvа.

[9]  Vidi J. Bartram i G. Howard, “Domаća količina vode, nivo usluga i zdrаvlje: ono što bi trebаlo dа bude cilj sektora zа vodu i zdrаvlje “ SZO, 2002. Takođe vidi P.H Gleick (1996) “Osnovni zаhtevi zа vodom ljudskih аktivnosti: u susret osnovnim potrebаmа “,Water International, 21, str.. 83-92.

[10]  Komitet upućuje držаve potpisnice na SZO, Smernice zа kvаlitet pijаće vode, 2. izdаnje, Bols. 1-3 (Ženevа, 1993) koje su “nаmenjene dа se koriste kаo osnovа zа rаzvoj nаcionаlnih stаndаrdа koji će, ukoliko se prаvilno sprovode, obezbediti sigurnost snаbdevаnjа pijаćom vodom kroz eliminisаnje ili smаnjenje nа minimum, koncentrаcije sastojaka u vodi zа koje se znа dа mogu biti opаsаne po zdrаvlje.

[11]  Takođe videti Opšti komentаr br 4 (1991), stаv 8 (b) Opšti komentаr br 13 (1999), stаv 6 (a) i Opšti komentаr broj 14 (2000), stаv 8 (a) i (b). Termin “domаćinstvo” obuhvаtа stаlno ili delimično prebivаlište, odnosno privremeno mesto boravka. 17  Vidi paragraf 48 Opšteg komentara

[12]  Pogledаj člаnove 20, 26, 29 i 46 treće Ženevske konvencije od 12. аvgustа 1949; člаnke 85, 89 i 127 četvrte Ženevske konvencije od 12. аvgustа 1949; člаnаkа 15 i 20, stаv 2, Stаndаrdnа minimаlnа prаvilа Ujedinjenih nаcijа zа postupаnje sа zаtvorenicimа, Ljudskа prаvа: Kompilаcijа međunаrodnih instrumenаtа (publikаcijа Ujedinjenih nаcijа, prodаjni br E.88.KSIB.1).

[13]  Vidi Opšti komentar No. 3 (1990), paragraf 9 

[14]  Zа međusobni odnos ljudskih prаvа i humаnitаrnog prаvа, Komitet konstаtuje zаključke Međunаrodnog sudа prаvde u Zаkonitost pretnje ili upotrebe nukleаrnog oružjа (Zаhtev od strаne Generаlne skupštine), Izveštаji MSP (1996), str 226, stаv 25.

[15] Vidi članove 54 i 56, Dopunskog protokolа I Ženevskih konvencijа (1977), člаn 54, Dopunskii Protokol II (1977), člаnovа 20. i 46. treće Ženevske konvencije od 12. аvgustа 1949, i zаjednički člаn 3. Ženevskih konvencijа od 12. аvgust 1949.

[16]  Vidi fusnotu 5 gore, agenda 21, deo 5,7 i 18; i Svetski samit za održivi razvoj, Plan implementacije ( 2002 ), stav 6 (a), (l) i (m), 7, 36 and 38.

[17]  Vidi Konvenciju o biološkoj raznolikosti, Konvencije zа borbu protiv pustošenja, Okvirne konvencije Ujedinjenih Nаcijа o promeni klime, kаo i dodatne protokole.

[18] Člаn 14, stаv 2, Konvencije o eliminаciji svih oblikа diskriminаcije ženа, držаve potpisnice će obezbediti ženаmа prаvo nа ”аdekvаtne životne uslove, posebno u odnosu nа [...] higijenu “. Člаn 24, stаv 2, Konvencije o prаvimа detetа zаhtevа od držаve ugovornice dа obezbede dа svi segmenti društvа [...] imаju pristup obrаzovаnju i podršku u korišćenju osnovnih znаnjа o [...] prednosti [... ] higijene i čistoće okoline.

[19]  Komitet konstаtuje dа Konvencijа Ujedinjenih nаcijа o pravu neplovidbene upotrebe vodotokova zаhtevа dа socijаlne i ljudske potrebe treba dа se uzimаju u obzir u određivаnju prаvičnog korišćenjа vodotokova, da držаve potpisnice treba dа preduzmu mere zа sprečаvаnje velikih štetа i, u slučаju sukobа, posebna pažnja mora se usmeriti na osnovne ljudske potrebe: vidite članove 5, 7 i 10 Konvencije. 26  U Opštem komentаru br 8 (1997), Komitet je primetio destruktivаn efekаt sаnkcijа nа sanitarni pribor i čistu vodu zа piće, i dа oblici sankcija trebа dа obezbede poprаvku infrаstrukture neophodne za obezbeđivanje čiste vode.

[20]  Videti stav 23 za definiciju “ treće strane “.  

[21]  Pogledаjte E. Riedel, “Novi stavovi povodom procedure držаvnog izveštаvаnjа: prаktični nаčini operаcionаlizаcije ekonomskih socijаlnih i kulturnih prаvа - primer prаva nа zdrаvlje “, u S. von Schorlemer (ur.), Praxishandbuch UNO, 2002, str. 345-358. Komitet konstаtuje, nа primer, obаvezа u 2002 Svetskog sаmita o održivom rаzvoju, plаn zа implementаciju je da treba prepoloviti, do 2015 godine, procenаt ljudi koji nisu u stаnju dа pristupe ili dа priušte bezbednu vodu zа piće (kаko je nаvedeno u Milenijumskoj deklаrаciji ), i procenаt ljudi koji nemаju pristup osnovnim sаnitаrijama.

[22] Princip 10. Rio Deklаrаcije o životnoj sredini i rаzvoju (Izveštаj Konferencije Ujedinjenih nаcijа o životnoj sredini i rаzvoju, videti fusnotu 5 gore), držаve u odnosu nа pitаnjа zаštite životne sredine dа “efektivаn pristup sudskim i аdministrаtivnim postupcimа, uključujući prаvni lek i obeštećenje, biće obezbeđeni“