1. Cross Reference
  2. УН стандарди
  3. Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR
  4. Општи коментар 14 - Право на највиши могући стандард здравља (члан 12)

Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR

 

Општи коментар бр. 14: Право на највиши могући стандард здравља (члан 12)

Двадесетдруго заседање (2000) 

 

 

  1. Здравље је основно људско право неопходно за уживање осталих људских права. Свако људско биће има право на уживање највишег могућег стандарда здравља погодног за достојанствен живот. Уживање права на здравље је могуће остваривати путем бројних, комплементарних приступа, као што је формулисање здравствене политике, примена здравствених програма које је развила Светска здравствена организација (СЗО), или усвајање конкретних правних инструмената. Штавише, право на здравље укључује одређене компоненте које су правно применљиве.[1] 
  1. Људско право на здравље признају бројни међународни инструменти. Члан 25(1) Универзалне декларације о људским правима предвиђа да: ``Свако има право на животни стандард који обезбеђује здравље и благостање, његово и његове породице, укључујући храну, одећу, стан и лекарску негу и неопходне социјалне службе...``. Међу међународним документима о људским правима, Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима садржи најобимнији члан о праву на здравље. У складу са чланом 12(1) Пакта, државе уговорнице признају ``право сваког лице да ужива највиши могући стандард физичког и менталног здравља``, док члан 12(2) предвиђа, на илустративан начин, одређен број "мера које ће државе уговорнице….предузети у циљу постизања овог права". Право на здравље је такође признато и у члану 5 (е) (ив) Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације из 1965., у члановима 11(1) (ф) и 12 Конвенције о елиминацији свих облика дискриминације према женама из 1979. и чланом 24 Конвенције о правима детета из 1989. Неколико регионалних инструмената о људским правима такође признаје право на здравље, као што је ревидирана Европска социјална повеља из 1961. (чл.11), Афричка повеља о људским правима и правима народа из 1981. (чл.16) и додатни Протокол уз Америчку конвенцију о људским правима у области економских, социјалних и културних права из 1988. (чл.10). Право на здравље такође прокламују и Комисија за људска права,55 Бечка декларација и Акциони програм из 1993. као и остали међународни инструменти.[2] 
  1. Право на здравље је у блиској вези и зависно од остваривања осталих људских права, како је предвиђено међународним уговорима о људским правима, укључујући права на исхрану, становање, рад, образовање, људско достојанство, живот, недискриминацију, једнакост, забрану тортуре, приватност, приступ информацијама, слободу удруживања, окупљања и кретања. Ова и остала права и слободе представљају саставне делове права на здравље. 
  1. Приликом формулисања члана 12 Пакта, Трећи комитет Генералне Скупштине Уједињених нација није усвојио дефиницију здравља садржану у преамбули Устава Светске здравствене организације, која концепт здравља дефинише као ``стање потпуног физичког, менталног и социјалног благостања, а не само као одсуство болести или немоћи``. Међутим, упућивање у члану 12(1) Пакта на ``највиши могућ стандард физичког и менталног здравља`` не ограничава се на право на здравствену заштиту. Напротив, рад на формулисању и јасан језик члана 12(2)  признају да право на здравље обухвата широку лепезу социо-економских фактора који унапређују услове у којима људи могу водити здрав живот, и да укључује и друге елементе здравља, као што су храна и здрава исхрана, становање, приступ безбедној води за пиће и адекватним санитарним условима, сигурне и здраве услове рада и здраву околину. 
  1. Комитет је свестан да је за милионе људи широм света пуно остваривање права на здравље још увек далек циљ. Штавише, тај циљ делује све даљи у многим случајевима, посебно онима који живе у сиромаштву. Комитет прихвата да постоје структуралне и друге препреке проузроковане деловањем међународних и других чинилаца ван контроле државе које онемогућавају пуно остваривање члана 12 у многим државама уговорницама. 
  1. У циљу помоћи државама уговорницама у примени Пакта и испуњавању њихових обавеза у састављању извештаја, овај Општи коментар се усредсређује на нормативни садржај члана 12 (И део), обавезе држава уговорница (ИИ део), повреде (ИИИ део) и примену на националном нивоу (ИВ део), док се В део бави обавезама осталих актера. Овај Општи коментар се заснива на вишегодишњем искуству Комитета стеченог током разматрања извештаја држава уговорница.. 

1. Нормативни садржај члана 12 

  1. Члан 12(1) дефинише право на здравље, док члан 12(2) наводи неке примере обавеза држава уговорница. 
  1. Право на здравље треба схватити као право да се буде здрав. Право на здравље садржи и слободе и права. Слободе обухватају право на контролу сопственог здравља и тела, укључујући сексуалну и репродуктивну слободу, и право на слободу од недозвољеног мешања, као што је право човека да не буде подвргнут тортури као и медицинским третманима и експериментима за које не да сагласност. Насупрот томе, права укључују право на систем здравствене заштите који омогућава једнаке могућности људима да уживају највиши могући ниво здравља. 
  1. Појам ``највиши могући стандард здравља`` у члану 12(1) узима у обзир биолошке и социо-економске предуслове појединца и средства које држава има на располагању. Постоје бројни аспекти који се не могу решавати само у оквиру везе између државе и појединца; на пример, држава не може гарантовати добро здравље нити пружити заштиту од сваког могућег узрока болести. Према томе, генетски чиниоци, подложност некој болести, као и вођење нездравог и ризичног живота могу играти важну улогу у погледу здравља појединца. Зато право на здравље мора бити тумачено као право на уживање разних видова помоћи, производа, услуга и услова неопходних за остваривање највишег могућег стандарда здравља. 
  1. Здравствена ситуација у свету се драматично променила од времена кад су усвојена два Међународна пакта 1966. године, а појам здравља се проширио и претрпео значајне промене. Сада се узима у обзир више детерминанти здравља, као напр. начин обезбеђивања средстава и родне разлике. Шира дефиниција здравља такође узима у обзир друштвене чиниоце као што су насиље и оружани сукоби.[3] Поврх тога, раније непознате болести, као што је синдром хумане имунодефицијенције (ХИВ/СИДА) и друге болести које су, попут рака, постале широко распрострањене, као и убрзани раст светске популације, створили су нове препреке остваривању права на здравље, које треба узимати у обзир приликом тумачења члана 12. 
  1. Комитет тумачи право на здравље, како је дефинисано у члану 12(1), као право које укључује и обухвата не само благовремену и одговарајућу здравствену заштиту већ и детерминанте здравља, као што су приступ безбедној води за пиће из водовода и адекватним санитаријама, одговарајуће обезбеђивање исправне хране, правилне исхране и стана, здраву животну околину и услове рада и приступ образовању и инфомацијама о здрављу, укључујући онима о сексуалном и репродуктивном здрављу. Следећи важан аспект је учешће популације у доношењу свих одлука које се односе на здравље на нивоу заједнице и на националном и на међународном нивоу. 
  1. Право на здравље у свим својим облицима и на свим нивоима садржи следеће неопходне и међусобно повезане елементе, чија ће прецизна примена зависити од преовлађујућих околности у одређеној држави уговорници: 

(a) Доступност. Здравствене установе, медицински производи, услуге и програми који функционишу морају бити доступни у довољној мери у државама уговорницама. Природа тих установа, производа и услуга ће се разликовати у зависности од бројних чинилаца, укључујући и од ниво развијености државе уговорнице. Они ће укључивати, међутим, одређене детерминанте здравља, као што је здрава вода за пиће и адекватне санитарије, болнице, клинике и остале здравствене установе, обучено медицинско и стручно особље које добија добре плате по домаћим стандардима, и потребне лекове, како је дефинисано у Акционом програму о неопходним лековима Светске здравствене организације.[4]

(b) Приступачност. Здравствене установе, производи и услуге[5] морају бити приступачни свакоме без дискриминације, у оквиру надлежности државе уговорнице. Приступачност има четири димензије које се преклапају: 

Недискриминација: здравствене установе, производи и услуге морају бити  приступачни свима, посебно најугроженијим или маргинализованим категоријама становништва, и де фацто и де јуре, без дискриминације по било ком забрањеном основу;60  

Физичка приступачност: здравствене установе, производи и услуге морају бити на располагању у смислу физичке приступачности свим категоријама становништва, посебно угроженим или маргинализованим групама, као што су мањине и урођенички народи, жене, деца, адолесценти, старије особе, особе са инвалидитетом и особе оболеле од ХИВ/СИДА. Приступачност такође подразумева да медицинске услуге и детерминанте здравља, као што је безбедна вода за пиће и адекватне санитарије, буду свуда доступне, укључујући и у руралним областима. Приступачност такође укључује адекватан приступ зградама за особе са инвалидитетом; 

Економска приступачност (приуштивост): здравствене установе, производи и услуге морају бити приуштиве. Плаћање здравствених услуга, као и услуга везаних за детерминанте здравља, треба да буде засновано на принципу једнакости и да осигура да сви, укључујући и социјално угрожене категорије становништва, могу себи да приуште услуге, било приватне или државне. Једнакост налаже да сиромашнија домаћинства не буду непропорционално оптерећена здравственим трошковима у поређењу са богатијим домаћинствима; Приступачност информација: укључује право на тражење, добијање и пружање информација и идеја[6] које се односе на здравље. Међутим, приступачност информација не треба да угрожава право на тајност личних здравствених података; 

(c) Прихватљивост. Све здравствене установе, производи и услуге морају поштовати медицинску етику и бити културолошки прихватијиви, тј. да поштују културу појединаца, мањина, људи и заједница, да буду осетљиви на захтеве у погледу родне равноправности и животног циклуса, као и да поштују тајност и унапређују здравствено стање људи.

(d) Квалитет. Поред културолошке прихватљивости, здравствене установе, производи и услуге морају бити прихватљиви с научног и медицинског становишта и одговарајућег квалитета. То налаже, између осталог, обучено медицинско особље, научно одобрене лекове којима није истекао рок трајања, болничку опрему, безбедну воду за пиће и адекватне санитарије. 

  1. Каталог неких примера наведених у члану 12(2) даје смернице за дефинисање поступака које државе треба да предузимају. Реч је о специфичним општим примерима мера које проистичу из широке дефиниције права на здравље садржане у члану 12(1); оне илуструју садржину права, као што ће показати ставови који следе.[7] 

Члан 12(2) (а): Право на здравље мајке и детета и репродуктивно здравље 

  1. "Смањење броја мртворођенчади и дечје смртности, као и здрав развој детета" (чл.12 (2) (а)),[8] може се схватити као налагање мера за побољшање здравља мајке и детета, сексуалних и репродуктивних здравствених услуга, укључујући и приступ планирању породице, пренаталну и постнаталну негу,[9] хитне акушерске услуге и приступ информацијама, као и средства неопходна за деловање на основу тих информација.[10] 

Члан 12(2) (б): Право на здраву и природну радну средину 

  1. ``Побољшање свих видова индустријске хигијене и хигијене околине`` (чл.12.(2)(б)) обухвата, између осталог, превентивне мере које се односе на незгоде на раду и професионалне болести, потребу обезбеђивања адекватних количина воде за пиће и основних санитарија, превенцију и смањење изложености штетним супстанцама као што су радиоактивне и штетне хемикалије или другим штетним еколошким условима који посредно или непосредно утичу на здравље човека.[11] Штавише, индустријска хигијена се односи на минимизовање узрока опасности по здравље на радном месту.67 Члан 12(2) (б) такође обухвата одговарајуће становање и безбедне и хигијенске услове рада, адекватно обезбеђивање хране и правилне исхране, и обесхрабрује употребу алкохола, дувана, дроге и осталих штетних супстанци. 

Члан 12(2) (ц): Право на превенцију, лечење и контролу болести 

  1. `` Спречавање и лечење заразних, ендемичних, професионалних и других обољења`` (чл. 12(2) (ц)) налаже утврђивање превентивних и образовних здравствених програма у погледу болести које се преносе сексуалним путем, нарочито ХИВ/СИДА, оних које утичу на сексуално и репродуктивно здравље, као и унапређивање друштвених детерминанти доброг здравља, као што је заштита околине, образовање, привредни развој и родна равноправност. Право на лечење укључује стварање система хитне медицинске помоћи у случајевима несрећа, епидемија и сличних опасности по здравље, као и пружање помоћи у случају несрећа и хуманитарне помоћи у хитним ситуацијама. Контрола болести се односи на појединачне и заједничке напоре држава уговорница да, између осталог, стављају на располагање релевантне технологије, користе и унапређују епидемиолошку контролу, прикупљају податке и врше њихову дезагрегацију, примењују и побољшавају програме вакцинације и друге стратегије контроле заразних болести. 

Члан 12(2) (д): Право на здравствене установе, медицинске производе и услуге68  

  1. ``Стварање погодних услова за обезбеђење свима лекарских услуга и лекарске неге у случају болести``(члан 12(2)(д)), како психичке тако и менталне, укључује обезбеђивање једнаког и благовременог приступа основним здравственим услугама превенције, лечења и рехабилитације и здравственом образовању, редовне програме прегледа, одговарајуће лечење најчешћих болести, повреда и сметњи, по могућству на локалном нивоу; могућност набавке основних лекова и адекватну заштиту менталног здравља и лечење. Још један важан аспекат овог става представља боље и веће учешће становништва у пружању здравствених услуга превенције и лечења, као што је организација здравственог сектора, система осигурања а нарочито учешће у доношењу политичких одлука у вези са правом на здравље како на нивоу заједнице тако и на националном нивоу. 

Члан 12: Посебне теме од општег значаја Забрана дискриминације и једнак третман 

  1. Сходно члану 2(2) и члану 3, Пакт забрањује било коју дискриминацију у приступу здравственој заштити и детерминантама здравља, као и средствима за и правима на њихово обезбеђивање, по основу расе, боје, пола, језика, религије, политичког или другог мишљења, националног или друштвеног порекла, рођења, менталног или физичког инвалидитета, здравственог статуса (укључујући ХИВ/СИДА), сексуалне оријентације и грађанског, политичког, друштвеног или неког другог статуса, који има за циљ или последицу поништавање или повреду једнаког уживања или остваривања права на здравље. Комитет истиче да многе мере, као што су многе стратегије и програми креирани да би елиминисали дискриминацију која се односи на здравље, могу бити спроведене уз минимум средстава путем усвајања, измене или укидања закона или ширењем информација. Комитет упућује на Општи коментар бр. 3 који предвиђа да чак и у временима када се држава суочава са озбиљним недостатком средстава, угрожени чланови друштва морају бити заштићени усвајањем конкретних програма који су релативно јефтини. 
  1. У погледу права на здравље, важно је нагласити потребу за једнаким приступом здравственој заштити и здравственим услугама. Државе имају посебну обавезу да обезбеде неопходно здравствено осигурање и здравствену заштиту онима који немају довољно средстава, и да спрече било какву дискриминацију на међународно забрањеним основама приликом пружања здравствене неге и услуга, нарочито у погледу суштинских обавеза права на здравље.[12] Неодговарајућа расподела средстава намењених здравству може довести до прикривене дискриминације. На пример, не треба непропорционално усмеравати улагања на скупе здравствене услуге које су често приступачне само малом, привилегованом делу становништва науштрб примарне и превентивне здравствене заштите од које корист има много већи део становништва. 

Родна равноправност 

  1. Комитет предлаже да држава укључи чинилац родне равноправности у своју здравствену политику, планирање, програме и истраживања како би унапредила боље здравље и жена и мушкараца. Таквим приступом се прихвата да биолошки, друштвени и културолошки чиниоци значајно утичу на здравље мушкараца и жена. Дезагрегација здравствених и социоекономских података по полу је неопходна за идентификовање и елиминације неједнакости у области здравља. 

Жене и право на здравље 

  1. Ради елиминације дискриминације жена, потребно је развити и спроводити опсежну националну стратегију унапређивања права жена на здравље током целог живота. Таква стратегија треба да укључује интервенције с циљем превенције и лечења болести које погађају жене, као и политику која омогућава приступ пуном опсегу квалитетне и приступачне здравствене заштите, укључујући и у области полног и репродуктивног здравља. Главни циљ треба да буде смањење ризика по здравље жена, поготово смањење стопе смртности породиља и заштита жена од насиља у породици. Остваривањеа права жена на здравље налаже отклањање свих баријера које утичу на приступ здравственим услугама, образовању и информацијама, укључујући и у области полног и репродуктивног здравља. Такође је важно предузимати мере превенције, подизања свести и помоћи ради заштите жена од утицаја штетних традиционалних културолошких обичаја и норми које их лишавају њихових пуних репродуктивних права. 

Деца и адолесценти 

  1. Члан 12(2) (а) истиче потребу за предузимањем мера ради смањења смртности новорођенчади и унапређења здравог развоја новорођенчади и деце. Инструменти људских права донети после Пакта признају да деца и адолесценти имају право на уживање највишег стандарда здравља као и на приступ и могућност адекватног лечења.[13] Конвенција о правима детета налаже државама да обезбеде приступ неопходним здравственим услугама детету и његовој породици, укључујући пренаталну и постнаталну негу мајки. Конвенција везује ове циљеве за обезбеђивање приступа усмереног на дете информацијама о превентивном и здравом понашању и подршку породицама и заједницама у примени ове праксе. Примена принципа недискриминације налаже да и девојчице, подједнако као и дечаци, да имају једнак приступ адекватној исхрани, безбедној околини и медицинским услугама везаним за њихово како физичко тако и ментално здравље. Постоји потреба за усвајањем делотворних и одговарајућих мера да се укину штетни обичаји који утичу на здравље деце, нарочито девојчица, укључујући рано склапање бракова, оштећење женских гениталија, давање предности мушкој деци у исхрани и нези.[14] Деца са инвалидитетом треба да имају прилику да уживају испуњен и достојанствен живот и да активно учествују у својој заједници. 
  1. Државе уговорнице треба да омогуће безбедно окружење које адолесцентима пружа подршку, које им даје прилику да учествују у доношењу одлука које се односе на њихово здравље, да развијају животне вештине, да прибављају одговарајуће информације, да добијају савете и разматрају питања везана за своје здравље и изборе пред њима. Остваривање права на здравље адолесцената зависи од развоја здравствене заштите усмерене на младе, која уважава тајност и приватност и укључује медицинске услуге у области сексуалног и репродуктивног здравља. 
  1. Интереси деце и адолесцената ће бити најважнија основа сваке политике и свих програма који имају за циљ гарантовање њиховог права на здравље. 

Старије особе 

  1. У погледу остваривања права на здравље старијих особа, Комитет у складу са ставовима 34 и 35 Општег коментара бр. 6 (1995) реафирмише важност интегралног приступа који комбинује елементе превенције, лечења и рехабилитације. Такве мере треба да су засноване на периодичним прегледима особа оба пола; на мерама физичке и психолошке рехабилитације које имају за циљ одржавање функционалности и самосталности старијих људи; пажњи и нези хронично болесних и неизлечивих особа, ослобађајући их непотребне патње и омогућавајући им достојанствену смрт. 

Особе с инвалидитетом 

  1. Комитет потврђује ст. 34 свог Општег коментара бр. 5 који се бави питањем особа са инвалидитетом у контексту права на физичко и ментално здравље. Штавише, Комитет истиче потребу да се осигура да и државне и приватне здравствене установе поштују принцип недискриминације особа са инвалидитетом. 

Домородачки народи 

  1. Сходно међународном праву и пракси и недавним мерама које су предузеле државе према домородачким народима,[15] Комитет сматра да би било корисно утврдити елементе који би помогли дефинисању права на здравље домородачких народа, како би државе са урођеничким народима боље примењивале одредбе из члана 12 Пакта. Комитет сматра да домородачки народи имају право на специфичне мере које побољшавају њихов приступ здравственим услугама и нези. Те здравствене услуге би требало да буду прилагођене њиховој култури и узимају у обзир традиционалну превентивну заштиту, лечење и лекове. Државе треба урођеничким народима да обезбеде средства да креирају, пружају и контролишу такве услуге како би могли да уживају највиши стандард физичког и менталног здравља. Такође треба штитити биљке, животиње и минерале коришћене у медицинске сврхе и неопходне да би домородачки народи у пуној мери уживали право на здравље. Комитет констатује да се у урођеничким заједницама здравље појединца често везује за здравље друштва у целини и да има колективну димензију. У том погледу, Комитет сматра да активности са циљем развоја, које доводе до измештања урођеничких народа против њихове воље са њихових традиционалних територија и подручја, лишавају их извора хране и нарушавају њихов симбиотички однос са земљом, као и да имају погубне последице по њихово здравље. 

Ограничења 

  1. Државе понекад користе питања јавног здравља као основ за ограничење уживања осталих основних права. Комитет жели да истакне да је основна сврха одредбе о ограничењу Пакта из члана 4 да заштити права појединаца, а не да дозволи државама да намећу ограничења. Отуда држава уговорница која, на пример, ограничава кретање или затвара лица са заразним болестима, као што је ХИВ/СИДА, одбија да дозволи докторима да лече лица за које верује да су опозиција влади, или не спроводи вакцинацију против најчешћих заразних болести у циљу заштите националне безбедности или заштите јавног реда, мора да оправда увођење таквих озбиљних мера у погледу сваког елемента наведеног у члану 4. Таква ограничења морају бити у складу са законом, као и међународне стандардима људских права, у складу са природом права заштићених Пактом, у интересу остварења легитимних циљева, и неопходна за унапређење општег благостања у демократском друштву. 
  1. У складу са чланом 5(1), таква ограничења морају бити пропорционална, тј. мора се применити најмање рестриктивно расположиво ограничење. Чак и када су ограничења ради заштите јавног здравља у основи дозвољена, она треба да буду ограниченог трајања и подложна промени. 

2. Обавезе држава уговорница - Опште правне обавезе 

  1. Док Пакт предвиђа постепено остваривање и прихвата ограничења услед лимитираности расположивих средстава, он такође државама уговорницама налаже различите непосредно примењиве обавезе. Државе уговорнице имају непосредне обавезе које се односе на здравље, као што је гаранција да ће право бити остваривано без дискриминације било које врсте (чл. 2(2)), и обавезу предузимања корака (чл.2(1)) ка пуном остваривању члана 12. Такви кораци морају бити промишљени, конкретни и усмерени ка пуном остваривању права на здравље.73 
  1. Постепено остваривање права на здравље не треба тумачити као потпуно обесмишљавање обавеза држава уговорница. Напротив, постепено остваривање значи да држава уговорница има конкретну и сталну обавезу да се што експедитивније и делотворније креће ка пуном остварењу члана 12.[16] 
  1. Као и код свих осталих права у Пакту, постоји чврста претпоставка да су ретроградне мере у вези са правом на здравље недозвољене. Уколико држава уговорница намерно предузме иједну такву меру, она мора да докаже да их је увела после веома пажљивог разматрања свих алтернатива и да је таква мера у пуној мери оправдана уз упућивање на сва права која су гарантована у Пакту и у контексту пуне употребе свих расположивих средстава државе уговорнице.[17] 
  1. Право на здравље, као и сва људска прва, намеће три типа или нивоа обавеза државама уговорницама, обавезу поштовања, заштите и испуњавања. Обавеза испуњавања пак садржи обавезу да олакшавања, пружања и унапређења.[18] Обавеза поштовања налаже државама да се уздрже од посредног и непосредног ометања уживања права на здравље. Обавеза заштите налаже држави да предузима мере како би спречила трећа лица да ометају нечије уживање права гарантованих чланом 12. Најзад, обавеза испуњавања налаже држави да усвоји прикладне законске, административне, буџетске, правне, промотивне и друге мере ка пуном остваривању права на здравље. 

Конкретне правне обавезе 

  1. Државе су нарочито обавезне да поштују право на здравље, између осталог, уздржавајући се од непризнавања или ограничавања једнаког приступа превенцији, лечењу и ублажавању болести свим лицима, укључујући затвореницима или притвореним лицима, мањинама, азилантима и илегалним имигрантима; уздржавајући се од увођења и подржавања дискриминаторске праксе као државне политике и дискриминаторскее праксе у вези са здравственом стањем и потребама жена. Даље, обавезе поштовања укључују обавезу државе да се уздржи од забране или ограничавања традиционалне превентивне заштите, лечења и лекова, од рекламирања и продаје лекова који нису безбедни и од примене принудног медицинског лечења, осим у случају менталних болести или приликом превенције и контроле општих болести. Такви изузетни случајеви треба да буду дозвољени само у специфичним и ограниченим условима, у складу са најбољом праксом и важећим међународним стандардима, укључујући Принципе о заштити ментално оболелих лица и побољшање менталне здравствене заштите.77 Такође, државе треба да се уздрже од ограничавања приступа контрацептивним и другим средствима за одржавање сексуалног и репродуктивног здравља, од цензурисања, задржавања или намерног погрешног пласирања информација о здрављу, укључујући сексуално образовање и информисање, као и од спречавања људи да учествују у активностима везаним за здравље. Државе такође треба да се уздрже од противзаконитог загађења ваздуха, воде и земљишта, нпр. индустријским отпадом из државних фабрика, од употребе или тестирања нуклеарног, биолошког или хемијског наоружања ако се приликом таквог тестирања ослобађају супстанце штетне по људско здравље и од ограничавања приступа здравственим услугама као казнене мере, нпр. током оружаних сукоба што представља повреду међународног хуманитарног права. 
  1. Обавеза заштите укључује, између осталог, дужност државе да усвоји законе или предузме друге мере које ће омогућити једнак приступ здравственој заштити и услугама везаним за здравље које пружају трећа лица; да осигура да приватизација здравственог сектора не подрива расположивост, приступачност, прихватљивост и квалитет здравствених установа, производа и услуга; да контролише продају медицинске опреме од стране трећег лица; и да осигура да здравствени радници усвоје одговарајуће стандарде образовања, вештине и етичког кодекса понашања. Државе су такође обавезне да осигурају да штетни друштвени или традиционални обичаји не утичу на приступ пренаталној и постнаталној заштити и планирању породице; да спрече трећа лица да присиљавају жена да се подвргну обичајима као што је оштећивање женских гениталија, и да предузму мере заштите свих угрожених и маргинализованих група, посебно жена, деце, адолесцената и старијих особа у светлу насиља по основу пола. Државе такође треба да осигурају да трећа лица не ограничавају приступ људи информацијама и услугама које се односе на здравље. 
  1. Обавеза испуњавања налаже да државе уговорнице, између осталог, у довољној мери признају право на здравље у својим политичким и правним системима, по могућству спровођењем правних прописа, и да усвоје националну здравствену политику уз детаљни план остваривања права на здравље. Државе морају да обезбеде здравствену заштиту, укључујући програме имунизације против главних инфективних болести, и да обезбеде једнак приступ свим детерминантама здравља, као што су безбедна храна и вода за пиће, основне санитарије и адекватно становање и услове живота. Јавна здравствена инфраструктура треба да обезбеди заштиту у области сексуалног и репродуктивног здравља, укључујући безбедно материнство, поготово у руралним областима. Државе морају да обезбеде одговарајућу обуку лекара и осталог медицинског особља, довољан број болница, клиника и других здравствених објеката, да унапређују и подржавају отварање институција које ће се бавити саветовањем и услугама које се односе на ментално здравље, водећи при том рачуна о једнакој географској распоређености таквих установа. Додатне обавезе укључују обезбеђивање јавног, приватног или комбинованог система здравственог осигурања које је свима приуштиво, унапређење медицинских истраживања и здравственог образовања, као и информативних кампања, нарочито оних које се односе на ХИВ/СИДА, сексуално и репродуктивно здравље, традиционалну праксу, насиље у породици, употребу алкохола и цигарета, дрога и других штетних супстанци. Државама се такође налаже да усвоје мере против ризика по човекову околину и заштите на раду, као и других претњи на које указују епидемиолошки подаци. У том циљу, државе треба да формулишу и примењују националну политику која има за циљ смањење и отклањање загађености ваздуха, воде и земљишта, укључујући загађење тешким металима као што су олово и бензин. Даље, државе уговорнице су обавезне да формулишу, примењују и периодично надзиру кохерентну националну политику у циљу смањења ризика од незгода на послу и професионалних болести, као и да формулишу кохерентну националну политику заштите на раду и одговарајуће здравствене услуге.[19]  
  1. Обавеза испуњавања (олакшавања) између осталог налаже државама уговорницама да предузму позитивне мере које омогућавају и помажу појединцима и заједници да остварују право на здравље. Државе уговорнице су такође обавезне да испуне (олакшају) конкретно право предвиђено Пактом у случају да појединци или групе нису у стању да остварују то право помоћу средстава која су им на располагању из разлога који су ван њихове контроле. Обавеза испуњавања (олакшавања) права на здравље налаже државама уговорницама да предузму акције у смислу одржавања и побољшања здравља становништва. Таква обавезе укључују: (и) подстицање прихватања чинилаца који доприносе позитивним здравственим резултатима, нпр. истраживање и обезбеђивање информација, (ии) обезбеђивање да здравствене услуге буду културолошки прихватљиве и да је здравствено особље обучено да препознаје и одговара на специфичне потребе угрожених или маргинализованих група, (иии) обезбеђивање да држава испуњава своје обавезе у погледу ширења одговарајућих  информација које се односе на здрав начин живота и правилну исхрану, штетне народне обичаје и расположивост здравствених услуга, (ив) помагање људима да доносе одлуке у вези са својим здрављем на основу информација. 

Међународне обавезе 

  1. У свом Општем коментару бр. 3 Комитет скреће пажњу на обавезу свих држава уговорница да предузимају кораке појединачно и путем међународне помоћи и сарадње, посебно на економском и техничком плану, ка пуном остваривању права признатих Пактом, као што је право на здравље. У духу члана 56 Повеље Уједињених нација, одређених одредби Пакта (чланови 12, 2(1), 22 и 23) и Декларације о примарној здравственој заштити из Алма Ате, државе уговорнице треба да признају важну улогу међународне сарадње и да се придржавају обавезе да предузимају заједничке и одвојене акције ради постизања пуног остваривања права на здравље. У том погледу, државама уговорницама се скреће пажња на Декларацију из Алма Ате која прокламује да је постојање велике неједнакости у здравственом статусу људи, нарочито између развијених и земаља у развоју, као и унутар самих земаља политички, друштвено и економски неприхватљиво, и стога заједничка брига свих земаља.[20][21] 
  1. Да би поштовале међународне обавезе у вези са чланом 12, државе уговорнице морају да поштују уживање права на здравље у другим земљама, и да спречавају трећа лица да крше права у другим земљама, уколико су у могућности да утичу на трећа лица правним и политичким средствима, у складу са Повељом Уједињених нација и важећим међународним правом. У зависности од расположивих средстава, државе треба да олакшају приступ основним здравственим установама, производима и услугама у другим земљама где год је то могуће, и да по потреби пружају неопходну помоћ.[22] Државе уговорнице треба да осигурају да се праву на здравље поклања одговарајућа пажња у међународним уговорима, и да у том циљу размотре формулисање додатних правних инструмената. Приликом закључивања других међународних споразума, државе уговорнице треба да предузму кораке и осигурају да ти инструменти не утичу негативно на право на здравље. Такође, државе уговорнице имају обавезу да осигурају да у својим поступцима у својству чланица међународних организација придају дужну пажњу праву на здравље. У складу са тим, државе уговорнице које су чланице међународних финансијских институција, посебно Међународног монетарног фонда, Светске банке и регионалних развојних банака, треба да обрате већу пажњу на заштиту права на здравље и да утичу на политику одобравања зајмова, кредитних аранжмана и међународних мера које предузимају ове институције. 
  1. У складу са Повељом Уједињених нација и релевантним резолуцијама Генералне скупштине Уједињених нација и Светске здравствене скупштине, државе уговорнице имају заједничку и индивидуалну одговорност да сарађују у пружању помоћи приликом катастрофа и хуманитарне помоћи у ургентним ситуацијама, укључујући помоћ избеглицама и интерно расељеним лицима. Свака држава треба максимално да допринесе овом задатку у складу са својим могућностима. При пружању међународне медицинске помоћи, дистрибуцији и управљању средствима, као што је здрава питка вода, храна и медицинска средства, и финансијске помоћи, приоритет треба дати најугроженијим или маргинализованим групама. Штавише, обзиром да се неке болести лако шире преко граница државе, међународна заједница има колективну одговорност да решава овај проблем. Економски развијене државе уговорнице имају посебну одговорност и интерес да помажу сиромашнијим државама у том погледу. 
  1. Државе уговорнице треба увек да се уздржавају од наметања ембарга или сличних мера које ограничавају доставу лекова и медицинске опреме другим земљама. Ограничавање ових производа никада не треба користити као инструмент политичког и економског притиска. У том погледу, Комитет подсећа на свој закључак изнет у Општем коментару бр. 8 који се односи на везу између економских санкција и поштовања економских, социјалних и културних права. 
  1. Мада су државе једине уговорнице Пакта и стога првенствено одговорне за поштовање Пакта, сви чланови друштва - појединци, укључујући здравствене раднике, породице, локалне заједнице, међувладине и невладине организације, организације цивилног друштва, као и приватни сецтор – одговорни су за остваривање права на здравље. Државе уговорнице стога треба да обезбеде климу која олакшава испуњавање ових обавеза. 

Основне обавезе 

  1. У Општем коментару бр. 3, Комитет потврђује да државе уговорнице имају основну обавезу да осигурају задовољење макар минимума неопходног нивоа сваког појединачног права наведеног у Пакту, укључујући и неопходну основну здравствену заштиту. Тумачење у сагласности са другим савременијим инструментима, као што је Акциони програм Међународне конференције о становништву и развоју,[23] Декларација из Алма Ате, пружа смернице о основним обавезама које произлазе из члана 12. У складу са тим, према мишљењу Комитета, те основне обавезе у најмању руку укључују: 
  1. Да се осигура право приступа здравственим установама, производима и услугама на недискриминаторској основи, посебно угроженим и маргинализованим групама, 
  2. Да се осигура приступ минимуму неопходне хране  која је одговарајућег квалитета и исправности и да се свакоме осигура да не буде гладан, 
  3. Да се осигура приступ основном смештају, становању и санитаријама и адекватно снабдевање здравом и питком водом, 
  4. Да се обезбеде неопходни лекови дефинисани у Акционом програму СЗО о неопходним лековима, 
  5. Да се осигура једнака географска распоређеност свих здравствених установа, производа и услуга, 
  6. Да се усвоји и спроведе национална јавна здравствена стратегија и акциони план, на основу епидемиолошких доказа, која ће се односити на стање здравља целокупног становништва; стратегија и акциони план ће бити спроведени и периодично надзирани на основу показатеља о учешћу и транспарентности процеса; они ће укључивати методе, као што је право на показатеље и параметре здравља, уз помоћ којих се непосредно може пратити напредак; аутори ће током креирања стратегије и акционог плана, као и њиховог садржаја, посветити посебну пажњу свим угроженим и маргинализованим групама. 
  1. Комитет такође потврђује да ће следеће обавезе бити подједнако приоритетне: 
  1. Обезбеђивање репродуктивне, породиљске (пренаталне и постнаталне) здравствене заштите и здравствене заштите деце, 
  2. Обезбеђивање вакцинације против већине заразних болести које се јављају у заједници, 
  3. Предузимање мера заштите, лечења и контроле епидемија и ендемских болести, 
  4. Обезбеђивање образовања и приступа информацијама које се односе на главне здравствене проблеме заједнице, укључујући методе њихове превенције и контроле, 
  5. Обезбеђивање адекватне обуке здравствених радника, укључујући образовање о здрављу и људским правима 
  1. Да би се отклониле све сумње, Комитет жели да истакне да су државе уговорнице и други актери који су у позицији да помогну, првенствено обавезни да обезбеде ``међународну помоћ и сарадњу, посебно на економском и техничком плану``,[24] које ће омогућити земљама у развоју да испуне своје основне и остале обавезе наведене у  претходним ставовима 43 и 44. 

3. Повреде члана 12 

  1. Применом нормативног садржаја члана 12 (И део) на обавезе држава уговорница (ИИ део) покреће се динамични процес који олакшава утврђивање повреда права на здравље. Следећи ставови илуструју примере повреда члана 12.

  2. При утврђивању који поступци или пропусти доводе до кршења права на здравље, важно је утврдити да ли је у питању неспособност или неспремност државе уговорнице да поштује своје обавезе из члана 12. То произлази из члана 12(1), који говори о највишем могућем стандарду здравља, као и из члана 2(1) Пакта, који обавезује сваку државу уговорницу да предузме потребне кораке у складу са максимумом расположивих средстава. Држава која није вољна да искористи сва расположива средстава ради остваривања права на здравље крши обавезе из члана 12. Уколико држава не може у пуној мери да поштује своје обавезе из Пакта због ограничених средстава, она ће морати да докаже да је без обзира на то уложила максималан напор да искористи сва расположива средстава да би задовољила, као ствар приоритета, горенаведене обавезе. Треба међутим истаћи да државе уговорнице не могу ни под којим околностима да правдају непоштовање основних обавеза наведених у горенаведеном ставу 43, које не подлежу дерогацији.

  3. Повреде права на здравље могуће су директним деловањем државе или других субјеката чије је деловање недовољно регулисано од стане државе. Усвајање ретроградних мера које нису у складу са основним обавезама права на здравље наведеним у члану 43 представља кршење права на здравље. Повреде настале чињењем укључују формално укидање или суспензију законодавства неопходног за континуирано уживање права на здравље или усвајање законодавства или политике која је очигледно неусклађена са постојећим домаћим или међународним правним обавезама у погледу права на здравље.

  4. Повреде права на здравље могуће су и кад држава пропусти да предузме или не предузме неопходне мере које произлазе из правних обавеза. Повреде нечињењем укључују непредузимање одговарајућих корака ка пуном остваривању права на уживање највишег могућег стандарда физичког и менталног здравља, недоношење националне политике о здравственој и осталој заштити на раду и здравственим услугама на радном месту, и недоношење релевантних закона. 

Повреде обавезе поштовања 

  1. Кршење обавезе поштовања подразумева поступке, политику или законе једне државе који су у супротности са стандардима у члану 12 Пакта и који ће резултирати у телесном оштећењу, непотребној болести и смрти која је могла бити спречена. Примери укључују онемогућавање приступа здравственим установама, производима и услугама појединцима или групама које је резултат де фацто или де јуре дискриминације; намерно необјављивање или погрешно пласирање информација неопходних за заштиту здравља или лечење; суспензију закона или усвајање закона или политике које угрожавају уживање било које компоненте права на здравље, као и неузимање у обзир правних обавеза које се односе на право на здравље приликом закључивања билатералних или мултилатералних споразума са другим државама, међународним организацијама и другим субјектима, као што су мултинационалне корпорације. 

Повреде обавезе заштите 

  1. До повреда обавезе заштите долази кад државе не предузимају све неопходне мере да би заштитиле особе у својој надлежности од кршења права на здравље од стране трећих лица. Ова категорија укључује пропусте као што је нерегулисање активности појединаца, група или корпорација у циљу спречавања повреда права на здравље других; непредузимање мера ради заштите потрошача и радника од поступака који утичу на њихово здравље, нпр. поступака послодаваца и произвођача лекова или хране; неспречавање производње, продаје и употребе дувана, наркотика и осталих штетних супстанци; непредузимање мера ради заштите жена од насиља или ради кривичног гоњења починилаца; непредузимање мера ради обесхрабривања штетних медицинских или културних обичаја; недоношење и непримењивање закона за заштиту од индустријског загађења воде, ваздуха и земљишта. 

Повреде обавезе испуњења 

  1. До повреда обавезе испуњења долази када држава не предузима све неопходне кораке да би обезбедила остваривање права на здравље. Примери укључују неусвајање или непримењивање националне здравствене политике креиране да свима обезбеди право на здравље; недовољна или погрешна издвајања јавних средстава која доводи до тога да појединци или групе, нарочито угрожене и маргинализоване категорије становништва, не уживају право на здравље; ненадзирање остваривања права на здравље на националном нивоу, непредузимање мера за смањење неадекватне географске распоређености здравствених објеката, производа и услуга, неусвајање приступа здрављу заснованом на родној равноправности и неуспех у смањењу смртности новорођенчади и породиља. 

4. Примена на националном нивоу Оквирно законодавство 

  1. Најприкладније мере за спровођење права на здравље ће се значајно разликовати од државе до државе. Свака држава има одређену дозу дискреције приликом процењивања најпогоднијих мера у датим специфичним околностима. Пакт међутим јасно намеће свим државама дужност да предузму све неопходне кораке да осигурају да сви имају приступ здравственим установама, производима и услугама како би могли да уживају највиши могући стандард физичког и менталног здравља. То налаже усвајање националне стратегије која ће свима обезбедити уживање права на здравље, заснованом на принципима људских права који дефинишу циљеве стратегије, и формулисање политике и одговарајућег права на здравствене показатеље и параметре. Национална здравствена стратегија треба такође да идентификује расположива средства потребна за постизање дефинисаних циљева, као и најефикаснији начин употребе тих средстава. 
  1. Формулисање и спровођење националне здравствене стратегије и акционих планова треба између осталог да се заснивају на принципима партиципације и забране дискриминације. Право појединаца и група да учествују у процесу доношења одлука, које могу утицати на њихов развој, мора бити саставни део сваке политике, програма или стратегије развијене како би влада испунила своје обавезе из члана 12. Унапређење здравља мора да укључи делотворно ангажовање заједнице у утврђивању приоритета, одлучивању, планирању, спровођењу и оцењивању стратегија за побољшање здравља. Здравствене услуге могу бити делотворне само уколико држава обезбеди учешће људи. 
  1. Национална здравствена стратегија и акциони план треба да буде засновани на принципима одговорности, транспарентности и независности судства, пошто је стандард ‘’добре управе’’ неопходан за делотворно спровођење свих људских права, укључујући остваривање права на здравље. Да би креирале повољну климу за остваривање тог права, државе уговорнице треба да предузму одговарајуће кораке да осигурају да су приватни сектор и цивилно друштво свесни важности права на здравље и да га узимају у обзир у свом раду. 
  1. Државе треба да размотре усвајање оквирног закона да би спровеле у дело националну стратегију о праву на здравље. Оквирни закон треба да установи националне механизме за надзор спровођења националних здравствених стратегија и акционих планова. Он треба да укључује одредбе о циљевима које треба остварити и рокове у којима их треба остварити; средства помоћу којих ће бити постигнуто право на здравствене параметре; будућу сарадњу са цивилним друштвом, укључујући стручњаке за здравље, приватни сектор и међународне организације; институционалну одговорност за примену права на националну стратегију здравствене заштите и акциони план, и могуће алтернативе. Приликом надзора напретка у остваривању права на здравље, државе уговорнице треба да идентификују чиниоце и тешкоће који утичу на спровођење обавеза. 

Право на здравствене показатеље и параметре 

  1. Национална здравствена стратегија треба да идентификује одговарајуће право на здравствене показатеље и параметре. Показатеље би требало креирати тако да је њима могуће надзирати како државе уговорнице надзиру обавезе према члану 12 на националном и међународном нивоу. Државе могу добити од СЗО и УНИЦЕФ-а смернице о одговарајућем праву на показатеље здравља за различите видове права на здравље у овој области. Право на здравствене показатеље не сме да се заснива на забрањеним основама дискриминације. 
  1. По идентификацији одговарајућег права на показатеље здравља, државе уговорнице се позивају да утврде прикладне националне параметре за сваки показатељ. Током процедуре периодичног извештавања, Комитет и држава уговорница ће заједно размотрити показатеље и параметре којим ће утврдити циљеве које треба постићи током следећег периода извештавања. Током наредних пет година, држава уговорница ће користити те националне параметре ради надзора примене члана 12. Након тога, у наредном процесу извештавања, држава уговорница и Комитет ће размотрити да ли су параметри постигнути и узроке било којих тешкоћа. 

Правни лекови и одговорност 

  1. Било која особа или група која је жртва повреде права на здравље треба да има приступ одговарајућим делотворним правним лековима на домаћем и међународном нивоу.[25] Све жртве оваквих повреда треба да имају право на одговарајућу одштету, која може имати облик надокнаде, компензације, задовољења или гаранције да се повреда неће поновити. Национални омбудсмани, комисије за људска права, потрошачка удружења, удружења за права пацијената или сличне институције треба да се баве повредама права на здравље. 
  1. Увек треба подржати инкорпорирање у домаћи правни поредак међународних инструмената који признају право на здравље и који могу значајно да повећају обим и делотворност правних лекова.[26] Инкорпорирање таквих инструмената омогућава судовима да суде за повреде права на здравље, или бар основних обавеза, непосредним упућивањем на Пакт. 
  1. Државе уговорнице треба да охрабрују судије и правнике да у свом раду обраћају већу пажњу на повреде права на здравље. 
  1. Државе уговорнице треба да поштују, штите, олакшавају и унапређују рад бораца за људска права и осталих чланова цивилног друштва са циљем помогања угроженим и маргинализованим групама да остварују своје право на здравље. 

5. Обавезе осталих актера 

  1. Улога агенција и програма Уједињених нација, а поготово кључна функција која је додељена СЗО у остваривању права на здравље на међународном, регионалном и националним нивоима, је од посебне важности, као што је и функција УНИЦЕФ-а у погледу заштите права деце на здравље. Приликом формулисања и спровођења права на националне стратегије за здравље, државе уговорнице треба да користе техничку помоћ и сарадњу СЗО. Даље, приликом припреме својих извештаја, државе уговорнице треба да користе свеобухватне информације и саветодавне услуге СЗО у погледу прикупљања података, њихове дезагрегације, и развоја права на здравствене показатеље и параметре. 
  1. Штавише, треба улагати координиране напоре у остваривање права на здравље како би се сарадња међу актерима, укључујући разне компоненте цивилног друштва, подигла на виши ниво. У складу са члановима 22 и 23 Пакта, СЗО, МОР, УНДП, УНИЦЕФ, Фонд за становништво УН, Светска банка, регионалне развојне банке, Међународни монетарни фонд, Светска трговинска организација и остала релевантна тела у оквиру система Уједињених нација, треба делотворно да сарађују са државама уговорницама, дограђујући своју стручност у областима којима се баве у вези са применом права на здравље на националном нивоу уз дужно поштовање својих мандата. Међународне финансијске институције, нарочито Светска банка и Међународни монетарни фонд, треба да обрате већу пажњу на заштиту права на здравље приликом формулисања политике одобравања зајмова, кредитних аранжмана и програма структуралног прилагођавања. Приликом разматрања извештаја држава уговорница и њихове способности да остваре своје обавезе по члану 12, Комитет ће узимати у обзир ефекте помоћи коју су пружили остали актери. Усвајање приступа који се заснивају на поштовању људских права од стране специјализованих агенција, програма и тела Уједињених нација ће у многоме олакшати примену права на здравље. Током разматрања извештаја држава уговорница Комитет ће такође узимати у обзир улогу стручних здравствених удружења и других невладиних организација у вези са обавезама државе према члану 12. 
  1. Улога СЗО, канцеларије Високог комесара УН за избеглице, Међународног комитета црвеног крста и црвеног полумесеца и УНИЦЕФ-а, као и невладиних организација и националних лекарских удружења, је од посебне важности приликом пружања хуманитарне помоћи у ванредним ситуацијама, укључујући помоћ избеглицама и интерно расељеним лицима. Најугроженије или маргинализоване друштвене групе треба да имају приоритет приликом пружања међународне медицинске помоћи, дистрибуцији и управљању средствима, као што су здрава вода за пиће, храна, медицинске залихе и финансијска помоћ. 

Усвојено 11. маја 2000.

 

 

[1] На пример, бројне државе законски регулишу принцип забране дискриминације у погледу приступа здравственим установама, средствима и услугама.  55 У Резолуцији 1989/11.

[2] Принципи за заштиту ментално оболелих особа и за унапређење менталне здравствене заштите које је усвојила Генерална скупштина УН 1991. (Резолуција 46/119) и Општи коментар бр. 5 Комитета о особама с инвалидитетом односе се на ментално болесне особе; Акциони програм Међународне конференције о становништву и развоју одржане у Каиру 1994. године, као и Декларација и Акциони програм Четврте светске конференције о женама одржане у Пекингу 1995. године, садрже дефиниције репродуктивног здравља и здравља жена.

[3] Заједнички члан 3 Женевске конвенције за заштиту жртава рата (1949), Додатни протокол (1977) који се односи на заштиту жртава у међународним оружаним сукобима, чл. 75(2)(а), Додатни протокол II (1977) који се односи на заштиту жртава у интерним оружаним сукобима, чл. 4(а). 

[4] Види Модел списка најважнијих лекова СЗО, ревидирану децембра 1999., Информације о лековима СЗО, том 13, бр. 4, 1999.

[5] Уколико није изричито предвиђено другачије, свако помињање здравствених установа, производа и услуга  у овом Општем коментару укључује детерминанте здравља изнете у ст. 11 и 12 (а) овог Општег коментара.  60 Види ст.18 и 19 овог Општег коментара.

[6] Види члан 19(2) Међународног пакта о грађанским и политичким правима. Овај Општи коментар посебно придаје значај приступу информацијама услед изузетног значаја овог питања у вези са здрављем.

[7] Литература и пракса која се односи на здравље обично наводи три нивоа здравствене заштите: примарна здравствена заштита се односи на уобичајене и релативно минорне болести и пружају је здравствени радници/или лекари опште праксе у заједници за релативно малу накнаду; секундарна здравствена заштита је доступна у здравственим центрима, обично болницама, и углавном се односи на релативно уобичајене минорне или озбиљне болести које се не могу лечити на нивоу заједнице, већ уз помоћ специјализованог медицинског особља и лекара специјалиста, посебне опреме, и које повремено налажу хоспитализацију пацијената, а лекари примају веће надокнаде; терцијарна здравствена заштита се пружа у релативно малом броју центара, обично се бави малим бројем минорних или озбиљних болести, које захтевају медицинске стручњаке и лекаре специјалисте и специјалну опрему, и често је врло скупа. Пошто се облици примарне, секундарне и терцијарне здравствене заштите често преклапају и неретко делују интерактивно, употреба ове категоризације не пружа увек довољно прецизне критеријуме за процењивање нивоа здравствене заштите коју државе уговорнице морају да пружају, те је према томе од ограниченог значаја за разумевање нормативног садржаја члана 12.

[8] Према СЗО, државе сада ретко воде евиденцију о стопи мртворођених, већ воде евиденцију о смртности новорођенчади и деце млађе од пет година.

[9] Пренатални се односи на период пре рођења; перинатални  се односи на кратак период пре и после рођења (у медицинској статистици тај период почиње по навршеној 28 недељи гестације и дефинисан је на разне начине, а завршава се од једне до четири недеље после рођења); неонатални покрива период од прве четири недеље по рођењу, док постнатални означава период после рођења. У овом Општем коментару се искључиво користе термини пренатални и постнатални.

[10] Репродуктивно здравље подразумева да жене и мушкарци имају слободу да одлуче да ли ће и када жена рађати и право да буду информисани и да имају приступ сигурним, делотворним,  приступачним и прихватљивим методама планирања породице по свом избору као и право приступа одговарајућим услугама здравствене заштите која ће, на пример омогућити женама безбедну трудноћу и порођај.

[11] Комитет  у том смислу указује на принцип I Декларације из Стокхолма (1972) која предвиђа да: ``Човек има основно право на слободу, једнакост и адекватне услове живота, у здравој околини која дозвољава  достојанствен живот   и благостање``, као и недавне промене у међународном праву укључујући Резолуцију 45/94 Генералне скупштине о потреби да се осигура здрава средина за добробит појединаца, принцип И Декларације из Рија, и регионалне инструменте људских права као што је члан 10 Протокола из Сан Салвадора уз Америчку конвенцију за људска права. 67 Конвенција МОР бр. 155. чл. 4.2 68 Види ст.12 (б) и фусноту 95.

[12] 9 Види ст. 43 и 44 ових Општег коментара. 

[13] Члан 24 Конвенције о правима детета.

[14] Види Резолуцију Светске здравствене скупштине WHA 47.10, 1994. ``Здравље мајке и детета и планирање породице: обичаји штетни по здравље жена и деце``.

[15] Недавно усвојене међународне норме које се односе на домородачке народе укључују: Конвенцију МОР бр. 169 која се односи на домородачке и племенске народе у независним земљама (1989); чланове 29 (ц) и (д) и 30 Конвенције о правима детета (1989); члан 8 (ј) Конвенције о биолошком диверзитету (1992), који препоручује да државе поштују, штите и одржавају знање, иновације и обичаје урођеничких заједница; Агенду 21 Конференције о животној средини и развоју Уједињених нација (1992), поготово поглавље 26; део И, ст. 20, Бечке Декларације иАкционог програма (1993) који предвиђа да државе треба заједно да предузму конкретне позитивне кораке да биосигурале поштовање свих људских права домородачких народа без дискриминације. Види такође преамбулу и члан 3 Оквирне конвенције о климатским променама Уједињених нација (1992), и члан 10 (2) (е) Конвенције Уједињених нација о сузбијању десертификације у земљама које су погођене озбиљним сушама и/или десертификацијом, посебно у Африци (1994). Последњих година све већи број држава је променио своје уставе и усвојио законодавство које домородачким народима признаје специфична права. 73 Види Општи коментар бр.13, ст. 43.

[16] Види Општи коментар бр. 3, ст. 9 и Општи коментар бр.13, ст. 44.

[17] 5 Види Општи коментар бр.3, ст. 9 и Општи коментар бр.13, ст. 45.

[18] Према Општим коментарима бр. 12 и 13, обавеза испуњавања укључује обавезу олакшавања и обавезу обезбеђивања. У овом Општем коментару, обавеза испуњавања такође укључује и обавезу унапређивања услед огромне важности унапређивања здравља у раду СЗО и другде. 77 Резолуција Генералне скупштине 46/119 (1991). 

[19] Елементе овакве политике чине утврђивање, одређивање, дозвољавање и контролисање опасних материја, опреме, супстанци, агенса и процеса рада; пружање информација о здрављу радницима и, по потреби, обезбеђивање адекватних заштитних одела и опреме и примену закона и прописа адекватном инспекцијом; неопходност обавештавања о незгодама на раду и професионалним болестима, спровођење истрага о озбиљним несрећама и болестима и израда годишње статистике; заштита радника и њихових представника од дисциплинских мера због правилних поступака у складу са таквом политиком; и пружање здравствених услуга углавном са циљем превенције професионалних болести. Види Конвенцију МОР о заштити на раду, здравственој заштити и радној средини, 1981(бр.155) и Конвенцију о служби медицине рада, 1985 (бр.161).

[20] Члан II, Декларација из Алма Ате, Извештај Међународне конференције о примарној здравственој заштити, Алма Ата 6:

[21] . септембар 1978, у: Светска здравствена организација, ``Здравље за Све``, Серија  Бр.1 СЗО, Женева 1978.

[22] 0 Види ст. 45 овог Општег коментара. 

[23] Извештај Међународне конференције о становништву и развоју, Каиро, 5-13. септембар 1994. (публикација Уједињених нација, продајни бр. Е.95.XIII18)  поглавље I, резолуција I, анекс, поглавља VII i VIII.

[24] Чл. 2.1. Пакта. 

[25] Без обзира да ли групе као такве могу имати право на правне лекове као посебни носиоци права, државе уговорнице су обавезане колективном и индивидуалном димензијом чл.12. Колективна права су од пресудне важности у области здравља; савремена здравствена политика се у великој мери ослања на превенцију и унапређење, приступе углавном усмерене на групе.

[26] 4 Види Општи коментар бр.2, ст. 9.