Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR

 

Општи коментар бр. 8: Однос између економских санкција и поштовања економских, социјалних и културних права

Седаманесто заседање (1997)^[*] 

 

1. Економске санкције се све чешће једнострано уводе на међународном или регионалном нивоу. Сврха овог општег коментара је да истакне да, без обзира на околности, такве санкције увек треба да узимају у обзир одредбе Међународног пакта о економским, социјалним и културним правима. Комитет ни на један начин не доводи у питање потребу за увођењем санкција у одговарајућим случајевима у складу са Поглављем ВИИ Повеље Уједињених нација или других међународних одредби. Међутим, одредбе Повеље које се односе на људска права ( чл. 1, 55 и 56) ипак морају бити у потпуности применљиве у таквим случајевима. 

2. Савет безбедности је током деведесетих уводио санкције различите врсте и трајања Јужној Африци, Ираку/Кувајту, деловима бивше Југославије, Сомалији, Либији, Либерији, Хаитију, Анголи, Руанди и Судану. Комитету је скретана пажња на утицај санкција на уживање економских, социјалних и културних права у бројним случајевима који су се односили на државе уговорнице Пакта; неке од њих су Комитет извештавале редовно, омогућивши му тако да пажљиво анализира ситуацију. 

3. Мада се утицај санкција разликовао од случаја до случаја, Комитет је свестан да санкције скоро увек имају драматичан утицај на права гарантована Пактом. Тако, на пример, оне често узрокују значајне прекиде у дистрибуцији хране, фармацеутских и санитарних производа, угрожавају квалитет хране и чисте воде за пиће, снажно утичу на функционисање основног здравственог и образовног система и подривају право на рад. Додатно, оне нехотице могу довести до оснаживања бескрупулозних сегмената друштва, у скоро свим случајевима до појаве црног тржишта, и генерисања великог профита у корист привилеговане елите која њиме и управља, веће контроле управљачке елите над становништвом уопште и ограничења могућности добијања азила или исказивања опозиционих политичких ставова. Док су појаве описане у претходној реченици у основи политичке природе, оне у великој мери утичу и на уживање економских, социјалних и културних права. 

4. Приликом разматрања санкција, неопходно је направити разлику између основног циља примене политичких и економских притисака на владајућу елиту неке земље како би се она приморала да поштује међународно право, и колатералног излагања патњама најугроженијих група у тој земљи. Зато режими санкција које уводи Савет безбедности садрже одредбе о изузимању хуманитарне помоћи конципиране тако да дозвољавају проток неопходне хране и услуга у хуманитарне сврхе. Општа је претпоставка да изузимање ових производа обезбеђује основно поштовање економских, социјалних и културних права у тим земљама. 

5. Међутим, у великом броју недавних студија Уједињених нација и других организација које су се бавиле анализом утицаја санкција закључено је да изузимање ових производа не производи жељене ефекте. Штавише, оно је веома ограниченог домета. Оно се не односи, на пример, на питање приступа основном образовању, нити омогућава поправку инфраструктуре неопходне за обезбеђивање чисте воде, адекватне здравствене заштите, итд. Генерални секретар је 1995. године сугерисао да је потребно проценити потенцијални утицај санкција пре њиховог увођења и да треба побољшати аранжмане пружања хуманитарне помоћи угроженим групама.^[1] Годину дана касније, у обимној студији о утицају оружаних сукоба на децу коју је за Генералну скупштину припремила гђа Граçа Мацхел, констатовано је да "хуманитарна изузећа умеју да буду неодређена и тумаче се произвољно и недоследно... Кашњења, конфузија и одбијање захтева за увоз неопходних хуманитарних добара доводе до несташице... (Последице) неизбежно најтеже погађају сиромашне".^[2] У недавном извештају Уједињених нација из октобра 1997. закључује се да су процедуре надзора које су увели разни комитети за санкције које је основао Савет безбедности  "и даље компликоване и да се агенције за пружање помоћи и даље суочавају са тешкоћама у прибављању одобрења за  производе изузете из санкција... Комитети запостављају веће проблеме повреда од стране привредних субјеката и власти у облику црног тржишта, илегалне трговине и корупције".^[3] 

6. Према томе, јасно је на основу импресивне збирке општих студија и студија које се односе на поједине земље, да се недовољно пажње посвећује утицају санкција на угрожене друштвене групе. Без обзира на то, ове студије из различитих разлога нису конкретно разматрале страшне последице које санкције саме по себи имају на уживање економских, социјалних и културних права. Очигледно је да у многим, ако не и у свим случајевима, ове последице или уоште нису узимане у обзир или не добијају дужну пажњу. Стога постоји потреба да се унесе димензија људских права у разматрање ових питања. 

7. Комитет сматра да се одредбе Пакта, које су такође садржане и у читавом низу других уговора о људским правима као и у Универзалној декларацији о људским правима, не могу сматрати неупотребљивим или на било који начин неприменљивим, само на основу одлуке да је увођење санкција неопходно због међународног мира и безбедности. Баш као што међународна заједница инсистира да свака држава мора да поштује грађанска и политичка права, тако и та држава и сама међународна заједница морају да предузму све што је у њиховој моћи да заштите макар суштину економских, социјалних и културних права народа те државе (види такође Општи коментар бр. 3 (1999) ст. 10). 

8. И док ова обавеза сваке државе произлази из обавезе садржане у Повељи Уједињених нација да се унапређује поштовање свих људских права, такође би требало подсетити да су све сталне чланице Савета безбедности потписнице Пакта, иако две (Кина и Сједињене Америчке Државе) тек треба да га ратификују. Већина несталних чланица Савета безбедности су потписнице. Свака од ових земаља се обавезала у складу са чл. 2, ст. 1 Пакта да предузима "кораке до максимума својих расположивих средстава, како путем властитог напора тако и кроз међународну помоћ и сарадњу, нарочито на економском и техничком плану, у циљу постепеног обезбеђења пуног остваривања права признатих у овом Пакту путем свих погодних средстава..." Када се санкције уводе држави уговорници, друге државе имају двоструку обавезу да поштују и узимају у обзир све релевантне обавезе. Ови принципи треба да важе у сваком случају, чак и ако су санкције уведене држави која није потписница Пакта, обзиром на статус економских, социјалних и културних права угрожених група у  општем међународном праву, као што су, на пример, скоро универзално ратификована Конвенција о правима детета и статус Универзалне декларације о људским правима. 

9. Мада Комитет нема никакву улогу у одлучивању о увођењу или неувођењу санкција, он је ипак задужен да надзире да ли државе уговорнице поштују Пакт. Када се предузимају мере које ограничавају способност неке државе уговорнице да испуни своје обавезе према Пакту, услови за увођење санкција и начин на који се оне примењују постају предмет интересовања Комитета. 

10. Комитет верује да из тога проистичу две групе обавеза. Прва се односи на угрожене државе. Увођење санкција једној држави уговорници ни на који начин не поништава нити умањује њене релевантне обавезе. Као у другим сличним ситуацијама, те обавезе практично добијају на значају у тешким временима. Од Комитета се тада очекује да веома пажљиво испитује у којој је мери та држава предузела кораке "до максимума својих расположивих средстава" како би обезбедила највећу могућу заштиту економских, социјалних и културних права сваког појединца који се налази у њеној надлежности. Мада санкције свакако умањују капацитет такве државе да финансира или подржава неке од неопходних мера, држава и даље има обавезу да обезбеди недискриминацију у погледу уживања тих права, и да предузме све могуће мере, укључујући преговоре са осталим државама и међународном заједницом, да би свела на минимум негативан утицај санкција на права угрожених друштвених група. 

11. Друга група обавеза односи се на страну или стране које су одговорне за увођење, одржавање или спровођење санкција, било да је у питању међународна заједница, међународна или регионална организација, држава или група држава. У том погледу, Комитет сматра да три закључка логично следе из признавања економских, социјалних и културних права. 

12. Прво, та права се морају узимати у обзир у пуној мери при креирању одговарајућег режима санкција. Без намере да подржи неке одређене мере у том погледу, Комитет указује на предлоге као што су они који позивају на стварање механизма у оквиру Уједињених нација за предвиђање и праћење утицаја санкција, осмишљавање транспарентнијег сета договорених принципа и процедура заснованих на поштовању људских права, утврђивање ширег дијапазона роба и услуга које подлежу изузимању, овлашћавање договорених техничких агенција које ће утврђивати које робе и услуге морају бити изузете из санкција, стварање ефикаснијих комитета за санкције, прецизније утврђивање осетљивих тачака оних чије понашање међународна заједница жели да промени, као и увођење веће опште флексибилности. 

13. Друго, делотворан надзор, који је према одредбама Пакта увек неопходан, треба да се спроводи све време док трају санкције. Када нека друга страна преузме на себе макар и део одговорности за ситуацију у једној земљи (било у складу са Поглављем ВИИ Повеље или другим актом), она такође неизбежно преузима одговорност да учини све у својој моћи да штити економска, социјална и културна права становништва те земље. 

14. Треће, та страна има обавезу да предузима кораке "како путем властитог напора тако и кроз међународну помоћ и сарадњу, нарочито на економском и техничком плану" како би одговорила на сву несразмерну патњу угрожених група у одређеној земљи. 

15. Како би предухитрио приговор да санкције морају, скоро по дефиницији, резултирати у озбиљном кршењу економских, социјалних и културних права како би постигле свој циљ, Комитет указује на закључак обимне студије Уједињених нација - да "се одлуке, које имају за циљ умањење патње деце или свођење других негативних последица на минимум, могу доносити а да се тиме не угрози циљ санкција".^[4] То се такође односи и на положај свих угрожених група. 

16. Једини циљ Комитета приликом усвајања овог Општег коментара био је да скрене пажњу на чињеницу да становници одређене земље не треба да изгубе своја основна економска, социјална и културна права због одлуке да су њихови лидери прекршили норме које се односе се на међународни мир и безбедност. Његов циљ није да пружи подршку или охрабрење таквим вођама, нити да подрива легитимне интересе међународне заједнице да наметне поштовање одредби Повеље Уједињених нација и општих принципа међународног права. Комитет, пак, има за циљ да инсистира да се на безакоње једне врсте не сме одговарати безакоњем друге врсте, које се не обазире на основна права која чине темељ и дају легитимитет свим таквим колективним акцијама.

 

[1] Dopuna Agende za mir, 9A/50.60-S/1995/1), st. 66 do 76.

[2] Uticaj oružanih sukoba  na decu - Beleška Generalnog sekretara, (A/51/305 aneks) (1996.), st. 128.

[3] L.Minear (i ostali) – U pravcu humanijeg i delotvornijeg upravljanja sankcijama - Unapređivanje kapaciteta  sistema Ujedinjenih nacija. Studija pripremljena na zahtev Odeljenja za humanitarne poslove Ujedinjenih nacija u ime Stalnog međuagencijskog komiteta, 6.oktobar 1997.

[4] Ibid.

 

[*] Sadržano u dokumentu E/1998/22