1. Cross Reference
  2. УН стандарди
  3. Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR
  4. Општи коментар 13 - Право на образовање

Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR

 

Општи коментар бр. 13: Право на образовање (чл. 13)

Двадесет прво заседање (1999)[1]

 

  1. Образовање је истовремено и људско право и незаменљиво средство за остваривање осталих људских права. Оно представља основно средство помоћу ког економски и друштвено маргинализоване одрасле особе и деца  могу  превазићи сиромаштво и доћи до  средстава помоћу којих ће у пуној мери учествовати у својој заједници.  Образовање има значајну улогу у побољшању положаја жена, заштити деце од експлоатације и опасног рада, као и сексуалне експлоатације, у унапређењу људских права и демократије, у заштити околине и у контроли раста становништва. Образовање се у све већој мери сматра једном од најбољих финансијских инвестиција коју држава може да предузме. Али значај образовања није само практичан: добро образован, просветљен и активан ум, који има могућност слободног и широког деловања, представља један од ужитака и награда људског постојања. 
  1. Међународни Пакт о економским, социјалним и културним правима (ПЕСК) посвећује два члана праву на образовање (чланове 13 и 14). Члан 13 је најдужа одредба у Пакту, и најшири и најсвеобухватнији члан који се односи на право на образовање у међународним документима која се односе на људска права. Комитет је већ усвојио Општи коментар бр. 11 о члану 14 (акциони планови за основно образовање). Општи коментар бр. 11 и овај Општи коментар су комплементарни и треба да се посматрају заједно. Комитет је свестан да је за милионе људи широм света остваривање права на образовање далек циљ. Штавише тај циљ делује још даљи у многим случајевима. Комитет је такође свестан великих структурних и других препрека које у многим државама уговорницама ометају пуно спровођење члана 13. 
  1. Да би помогао државама уговорницама у примени Пакта као и у испуњавању њихових обавеза у погледу извештавања, овај Општи коментар се бави нормативним садржајем члана 13 (Део И, ст. 4-42), неким од обавеза које из њега произлазе (Део ИИ, ст.43-57), и појединим примерима повреда (Део ИИ, ст. 58-59). Део ИИИ се укратко бави обавезама које имају други субјекти поред држава уговорница. Општи коментар је израђен на основу вишегодишњег искуства Комитета стеченог приликом разматрања извештаја држава уговорница.

 

 1. Нормативни садржај члана 13

Члан 13 (1) – Општи и конкретни циљеви образовања 

  1. Државе уговорнице су сагласне да ће образовање, било приватно или државно, формално или неформално, бити усмерено ка општим и конкретним циљевима наведеним у члану 13 (1). Комитет констатује да ови циљеви образовања одражавају основну сврху и принципе Уједињених нација садржаних у члану 1 и 2 Повеље. Већина њих се такође налази у члану 26 (2) Универзалне декларације о људским правима, иако члан 13 (1)  допуњава одредбе Декларације са три елемента - образовање ће бити усмерено ка ``осећају достојанства`` људске личности, оно ће "омогућити свакоме да игра корисну улогу у слободном друштву", и  унапређиваће разумевање међу свим "етничким" групама, нацијама, као и међу  расним и верским групама. Од свих циљева образовања који се налазе и у члану 26 (2) Универзалне декларације о људским правима и члану 13 (1) Пакта,  најважнији је да ће "образовање бити усмерено ка пуном процвату људске личности". 
  1. Комитет констатује да међународни инструменти усвојени после 1966., када је Генерална Скупштина усвојила Пакт, детаљније елаборирају циљеве образовања. У складу са тим, Комитет сматра да се од држава уговорница захтева да осигурају да образовање буде у складу са циљевима утврђеним у члану 13 (1), тумаченог у светлу Светске декларације о образовању за све (Јомтиен, Тајланд, 1990.), члана 1 Конвенције о правима детета (чл. 29 (1), Бечке декларације и акционог плана (Део И ст. 33 и Део ИИ ст. 80), и Акционом плану УН за декаду образовања у области људских права (ст. 2). Мада се сви ови текстови у великој мери подударају са чланом 13 (1) Пакта, они такође укључују и елементе који нису експлицитно наведени у члану 13 (1), као што је посебно упућивање на родну равноправност и заштиту животне средине. Ови нови елементи су имплицитно садржани у члану 13 (1) и одражавају савремено тумачење тог члана. Комитет сматра да се подршка за овакво тумачење заснива на широко распрострањеном прихватању горенаведених докумената у свим крајевима света.[2]  

Члан 13 (2) - Право на стицање образовања - опште напомене  

  1. Док ће прецизна и одговарајућа примена права зависити од услова који преовлађују у одређеној држави уговорници, образовање у свим својим облицима и на свим нивоима подразумева постојање следећих елемената:[3] 
  1. Расположивост – У државама уговорницама мора да постоји довољан број образовних институција и програма које функционишу. Шта је потребно да би они функционисали зависи од бројних чинилаца, укључујући концепт развоја у оквиру кога они делују; на пример, углавном је за све институције и програме потребно обезбедити зграде или другу врсту заштите од лошег времена, санитарне просторије за оба пола, здраву питку воду, обучене наставнике који ће по локалним стандардима бити добро плаћени, наставна средства, итд., док ће за остваривање неких програма бити потребне и библиотеке, компјутери и информациона технологија; 
  2. Доступност – образовне установе и програми треба да буду доступни свима у надлежности државе уговорнице и то без дискриминације. Елемент доступности обухвата три димензије које се прожимају: 

Недискриминацију - образовање мора и де фацто и де јуре бити доступно свима, без дискриминације по било ком забрањеном основу (види ст. 31-37 о недискриминацији), 

Физичку доступност - образовање треба да буде физички доступно или тако што ће се налазити на прихватљивој географској локацији (нпр. школа у суседству) или путем савремене технологије (нпр. приступ програму "учење на даљину"),

Економску доступност - образовање мора бити свима свима приуштиво свима. Ова димензија доступности се различито формулише у одредбама члана 13 (2) које се односе на основно, средњошколско и више образовање: док основна настава треба да буде доступна и бесплатна за све, државе уговорнице су дужне да постепено уводе бесплатно средњошколско и више образовање; 

  1. Прихватљивост - Облик и садржина образовања, укључујући наставни план, програм и методе, морају да буду прихватљиви (нпр. релевантни, културолошки адекватни и квалитетни) за ученике, а у одговарајућим случајевима, и за родитеље. Ово је подложно циљевима образовања садржаним у члану 13(1) и минималним стандардима образовања које одобри држава уговорница (види чл.13 (3) и (4));
  2. Прилагодљивост –образовање мора бити флексибилно тако да може да се прилагоди друштвеним потребама и променама и да одговара потребама ученика у различитим друштвеним и културним срединама. 
  1. Оно што је у најбољем интересу ученика ће бити примарно при разматрању одговарајуће примене ових ``међусобно повезаних и суштинских особина``. 

Члан 13 (2) (а) – Право на основношколско образовање 

  1. Основношколско образовање укључује елементе доступности, приступачности, прихватљивости и прилагодљивости који су заједнички за све облике образовања на свим нивоима.[4] 
  1. Комитет усваја упутство о правилном тумачењу термина ``основно образовање`` из Светске декларације о образовању за све које предвиђа да: ``Основно образовање представља главни систем пружања образовања деци изван породице``. Основношколско образовање мора бити универзално, мора да обезбеђује задовољење основних потреба за учењем све деце и да узима у обзир културу, потребе и околности у земљи`` (чл. 5). ``Основне потребе за учењем`` дефинисане су у члану 1 Светске декларације.[5] Док основношколско образовање није синоним за основно образовање, она су у великој мери подударају. У том смислу, Комитет подржава следећи став УНИЦЕФ-а: "Основношколско образовање је најважнија компонента основног образовања".[6] 
  1. Како је формулисано у члану 13 (2) (а), основношколско образовање има две специфичне особине - оно је "обавезно" и "на располагању свима без икакве накнаде". За тумачење оба термина од стране Комитета види ставове 6 и 7 Општег коментара бр. 11 о члану 14 Пакта. 

Члан 13 (2) (б) – Право на средње образовање 

  1. Средње образовање укључује елементе расположивости, приступачности, прихватљивости и прилагодљивости који су заједнички свим облицима образовања на свим нивоима.[7] 
  1. Мада се садржина средњег образовања разликује од једне до друге државе уговорнице и од једног раздобља до другог, она укључује завршетак основног образовања и консолидацију основа за доживотно учење и људски развој. Средње образовање припрема ученике за одређена занимања и више образовање.[8] Члан 13 (2) (б) се односи на средње образовање "у својим разним облицима", чиме признаје да средњошколско образовање налаже флексибилне планове и програме и различите системе предавања који одговарају потребама ученика у различитим друштвеним и културним срединама. Комитет охрабрује "алтернативне" образовне програме који постоје упоредо са редовним средњошколским системима. 
  1. У складу са чланом 13 (2), средње образовање се мора учинити "општим и доступним свакоме путем свих одговарајућих средстава, а посебно постепеним увођењем бесплатног образовања". Израз "опште и доступно" првенствено значи да средње образовање не зависи од капацитета ученика или његових могућности, и друго, да ће средње образовање бити обезбеђено широм државе на такав начин да ће бити доступно свима под истим условима. За тумачење "доступно" од стране Комитета, види ст. 6 горе. Израз "свим одговарајућим средствима" потврђује становиште да државе уговорнице треба да усвоје различите и иновативне приступе пружању средњошколског образовања у различитим друштвеним и културним контекстима. 
  1. "(П)остепено увођење бесплатног образовања" значи да државе морају да дају приоритет обезбеђивању бесплатног основног образовања и да имају обавезу предузимања конкретних корака ка постизању бесплатног средњег и вишег образовања. Уопштени коментари Комитета о значењу речи "бесплатан" налазе се у ст. 7 Општег коментара бр. 11 о члану 14. 

Техничко и стручно образовање 

  1. Техничко и стручно образовање (ТСО) чини како део права на образовање тако и део права на рад. Чл. 6(2) (б) дефинише ТСО као део средњег образовања, чиме придаје посебну важност ТСО на овом нивоу образовања. Члан 6(2), међутим, не говори о ТСО у вези са неким одређеним нивоом образовања; по њему, ТСО има ширу улогу и доприноси "постизању сталног привредног, друштвеног и културног развоја и пуног запослења и производности". Такође, Универзална декларација о људским правима наводи да ће "(т)ехничко и стручно образовање бити доступно свима" (чл.26(1)). У том смислу, Комитет је становишта да ТСО чини саставни део свих нивоа образовања.[9] 
  1. Увод у технологију и свет рада не би требало да буде ограничен само на конкретне ТСО програме, али би га свакако требало схватати као компоненту општег образовања. У складу са Конвенцијом о техничком и стручном образовању УНЕСЦО (1989), ТСО чине "сви облици и нивои образовног процеса који осим општег образовања укључују и изучавање технологије и сродних наука и овладавање практичним вештинама, кноw-хоw, мишљења и разумевање занимања у разним секторима привредног и друштвеног живота" (чл. 1 (а)). Овакав став је такође изражен и у одређеним Конвенцијама МОР.[10] Када се тумачи на овај начин, право на ТСО укључује следеће видове: 
  1. Омогућава ђацима и студентима да стекну знања и овладају вештинама који доприносе њиховом личном развоју, независности и могућностима за запослење и омогућава продуктивност њихових породица и заједнице, укључујући привредни и друштвени развој држава уговорница,
  2. Узима у обзир образовно, културно и друштвено порекло становништва одређене државе; вештине, знања и нивое квалификација потребних у разним секторима привреде; здравље и заштиту на раду, као и добробит;
  3. Омогућава преквалификацију одраслих чије тренутно знање и вештине не одговарају захтевима у области технологије, привреде, запошљавања, друштвених и осталих промена,
  4. Садржи програме који омогућавају ученицима, нарочито оним из земаља у развоју, да стичу ТСО у другим државама у циљу одговарајућег процеса трансфера и прилагођавања технологије.
  5. У контексту одредби Пакта о недескриминацији и једнакости, садржи и програме који промовишу ТСО жена, девојака, омладине која не похађа школу, незапослену омладину, децу радника миграната, избеглице, особе са инвалидитетом и остале угрожене групе. 

Члан 13 (2) (ц): Право на више образовање 

  1. Више образовање укључује елементе расположивости, приступачности, прихватљивости и прилагодљивости који су заједнички свим облицима образовања на свим нивоима.[11] 
  1. Док је члан 13 (2)(ц) формулисан на исти начин као и члан 13 (2) (б), постоје три разлике између ове две одредбе. Члан 13 (2) (ц) не укључује упућивање на образовање "у својим разним облицима" или посебно на ТСО образовање. По мишљењу Комитета ова два пропуста одражавају само разлику у нагласку тачака а, б и ц члана 13(2). Да би више образовање одговарало потребама ученика у различитим друштвеним и културним окружењима, оно мора имати флексибилне наставне планове и програме и различите наставне системе, као што је учење на даљину, тако да у пракси и средње и више образовање треба да буде омогућено "у разним облицима". Што се тиче неспомињања ТСО у члану 13 (2) (ц), обзиром на члан 6 (2) Пакта и члан 26 (1) Универзалне декларације, ТСО чини саставни део свих нивоа образовања, укључујући и више образовање.[12] 
  1. Трећа и најзначајнија разлика између тачака а, б и ц става 2 члана 13 је у томе да док ће средње образовање бити "опште и доступно сваком", више образовање "се има учинити подједнако доступним свакоме, према његовима способностима". У складу са чланом 13 (2) (ц), више образовање не треба да буде "опште доступно", већ само доступно "према способностима". "Способност" појединаца треба утврђивати на основу све њихове релевантне стручности и искуства. 
  1. За истоветне формулације у тачкама а, б и ц члана 13 (2) (нпр. "постепеним увођењем бесплатне наставе"), видети претходни коментар о члану 13 (2) (б). 

Члан 13 (2) (д): Право на основно образовање 

  1. Основно образовање укључује елементе расположивости, приступачности, прихватљивости и прилагодљивости који су заједнички свим облицима образовању на свим нивоима.[13] 
  1. Основно образовање у суштини дефиницији основног образовања у Светске декларације о образовању за све.[14] Сходно члану 13 (2), лица "која нису уопште добила основно образовање или га нису у потпуности довршила" имају право на основно образовање у складу са његовом дефиницијом у Светској декларацији о образовању за све. 
  1. Пошто свако има право на задовољење својих "основних потреба за учењем" како је предвиђено у Светској декларацији, право на основно образовање није ограничено само на она лица "која нису уопште добила основношколско образовање или га нису у потпуности довршила". Право на основно образовање односи се и на оне који још нису задовољили "основне потребе за учењем". 
  1. Треба истаћи да уживање у праву на основно образовање није ограничено годинама или полом; оно се односи на децу, омладину и одрасле, као и старије особе. Основно образовање је стога саставни део образовања одраслих и доживотног учења. Пошто је основно образовање право свих старосних група, морају се осмислити програми и систем образовања који би одговарали ученицима свих узраста. 

Члан 13 (2) (е): Школски систем; подесан систем стипендија; материјални услови наставног особља 

  1. Обавеза активног настојања на "развоју школске мреже на свим нивоима" значи да су државе уговорнице обавезне да имају општу стратегију развоја школства. Стратегија мора да обухвата школовање на свим нивоима, али Пакт налаже државама уговорницама да дају предност основношколском образовању (види ст. 51). "(А)ктивно настојати" налаже властима да придају приоритет свеобухватној стратегији и да је у сваком случају одлучно примењују. 
  1. Обавезу "установљавања подесног система стипендија" треба тумачити у светлу одредби Пакта које се односе на недискриминацију и једнакост; систем стипендирања треба да оснажи једнак приступ образовању угрожених група. 
  1. Мада Пакт налаже "стално побољшање материјалних услова наставног особља", општи услови рада наставника су у пракси последњих година назадовали и достигли неприхватљиво низак ниво у многим државама уговорницама. Не само да је то у несагласности са чланом 13 (2) (е), већ представља и значајну препреку пуном остваривању права ученика на образовање. Комитет такође указује на повезаност чланова 13 (2)(е), 2 (2), 3 и 6-8 Пакта, укључујући право наставника на удруживање и колективно преговарање о платама; скреће пажњу државама уговорницама на заједнички став изражен у заједничкој Препоруци УНЕСЦО-МОР о статусу наставника (1966) и на Препоруку УНЕСЦО која се односи на статус наставног кадра у високошколским установама (1997), и охрабрује државе уговорнице да га известе о мерама које предузимају како би осигурале да сав наставни кадар ужива услове и статус примерене њиховој улози. 

Члан 13 (3) и (4): Право на слободно образовање 

  1. Члан 13 (3) чине два елемента: један од њих обавезује државе уговорнице да поштују слободу родитеља и старатеља да својој деци обезбеде верско и морално васпитање саобразно властитом убеђењу.[15] Комитет је мишљења да овај елемент члана 13 (3) дозвољава предавање предмета, као што је општа историја религије и етике, у државним школама уколико се такви предмети предају на објективан начин и уколико се поштује слобода мишљења, свести и изражавања. Он указује да државно образовање које укључује наставу о одређеној вери или убеђењу није у сагласности са чланом 13 (3), осим уколико није предвиђена могућност похађања алтернативног предмета или непохађања предмета на недискриминаторан начин и на начин којим се излази у сусрет жељама родитеља и старатеља. 
  1. Други елемент члана 13(3) је слобода родитеља и старатеља да за своју децу изаберу друге школе осим државних, под условом да су те школе у складу "с најнужнијим прописима који могу бити донети или одобрени од стране државе". Ово је потребно тумачити заједно с комплементарном одредбом у члану 13 (4), која афирмише слободу појединаца "да оснивају и управљају просветним установама" под условом да те установе испуњавају образовне циљеве изнете у члану 13(1) и одређени минимум стандарда. Ти минимуми стандарда могу да се односе на питања као што је упис, наставни план и програм и признавање сведочанстава. Ови стандарди, пак, морају бити усаглашени са образовним циљевима изнетим у члану 13(1). 
  1. Сходно члану 13(4), свако, укључујући недржављане, има право да оснива и управља образовним установама. Та слобода се такође односи и на ``тела``, тј. правна лица или субјекте. Она укључује право на оснивање и управљање свим врстама образовних установа, укључујући обданишта, универзитете и институције за образовање одраслих. Сходно принципима недискриминације, једнаких могућности и делотворног учешћа у друштву за све, држава има обавезу да осигура да слобода предвиђена чланом 13 (4) не доведе до екстремног диспаритета између образовних могућности појединих друштвених група. 

Члан 13: Посебна питања од општег значаја

Недискриминација и једнак третман 

  1. Забрана дискриминације загарантована чланом 2 (2) Пакта не подлеже постепеном остваривању нити зависи од расположивости средстава; она се примењује у пуној мери и непосредно на видове аспекте образовања и обухвата све основе по којим је дискриминација забрањена по међународним споразумима. Комитет тумачи чланове 2(2) и 3 у светлу Конвенције УНЕСЦО против дискриминације у образовању, релевантним одредбама Пакта о укидању свих облика дискриминације жена, Међународне конвенције о елиминацији свих облика расне дискриминације, Конвенције о правима детета и Конвенције МОР о домородачким и племенским народима из 1989. (Конвенција бр. 169), и жели да скрене посебну пажњу на следећа питања. 
  1. Усвајање привремених посебних мера које имају за циљ да омогуће фактичку једнакост мушкарцима и женама и угроженим групама не представља кршење права на недискриминацију у погледу образовања, док год те мере не воде ка одржавању неједнаких или различитих стандарда према различитим групама и под условом да се не предузимају по остварењу циљева ради којих су уведене. 
  1. Одвојени образовни системи или установе за групе наведене у члану 2(2) у неким околностима неће представљати повреду Пакта. У том смислу, Комитет потврђује члан 2 Конвенције УНЕСЦО против дискриминације у образовању (1960).[16] 
  1. Комитет упућује на члан 2 Конвенције о правима детета и члан 3 (е) Конвенције УНЕСЦО против дискриминације у образовању и потврђује да се принцип недискриминације односи на сва лица школског узраста која живе на територији државе уговорнице без обзира на њихов правни статус, укључујући и недржављане,. 
  1. Према Пакту, велике разлике међу средствима која се одвајају за школство и које резултирају у различитом квалитету образовања лица која живе на различитим географским подручјима може представљати дискриминацију. 
  1. Комитет потврђује став 35 свог Општег коментара бр. 5, који се односи на питања особа са инвалидитетом у контексту права на образовање, и ставове 36-42 свог Општег коментара бр. 6, који се односе на питања старијих особа у погледу чланова 13-15 Пакта. 
  1. Државе уговорнице морају пажљиво да надзиру образовање - укључујући сву релевантну политику, институције, програме потрошње и остале сегменте – како би идентификовале и предузеле мере да отклоне сваку де фацто дискриминацију. Подаци о образовању треба да буду засебно навођени по забрањеним основама дискриминације. 

Академска слобода и институционална аутономија[17]  

  1. У светлу разматрања бројних извештаја држава уговорница, Комитет је стао на становиште да се право на образовање може уживати једино ако га прати академска слобода професора и студената. Дакле, иако ово питање није експлицитно поменуто у члану 13, Комитет налази да је прикладно и неопходно да да одређене примедбе о академској слободи. Запажања која следе придају посебну пажњу  институцијама вишег образовања будући да су, из искуства Комитета, професори и студенти у вишим школама посебно осетљиви на политичке и остале притиске који угрожавају академску слободу. Комитет жели да истакне, међутим, да ђаци, студенти и професори током целог школовања имају право на академску слободу и многе од примедби које следе имају општу намену. 

  2. Чланови академске заједнице, појединачно или колективно, су слободни да стреме ка, развијају и преносе знање и идеје, путем истраживања, предавања, учења, дискусија, документовања, производње, креирања или писања. Академска слобода укључује слободу појединаца да слободно изражавају своје мишљење о установи или систему у ком раде, да обављају своје функције без дискриминације или страха од репресије коју спроводи друштво или било који други актер, да учествују у професионалним или представничким академским телима и да уживају сва људска права која су међународно призната и која други појединци у оквиру исте државе могу да уживају. Уживање академске слободе подразумева и обавезе, као што је дужност поштовања академске слободе других, обезбеђивања поштене расправе о различитим мишљењима и поступања према свима без дискриминације по било ком забрањеном основу. 

  3. Уживање академске слободе налаже аутономију високошколских установа. Аутономија представља онај степен самоуправе који је потребан високошколској установи да би могла да делотворно доноси одлуке о свом академском раду, стандардима, управљању и сродним активностима. Самоуправа, међутим, мора бити у сагласности са системима јавне одговорности, нарочито у погледу финансијских средстава које обезбеђује држава. Обзиром на значајне јавне инвестиције у више образовање, треба успоставити одговарајућу равнотежу између институционалне аутономије и одговорности. Иако нема једног општег модела, институционални аранжмани треба да буду фер, праведни и једнаки, што транспарентнији и да обезбеђују што виши степен учешћа заинтересованих страна. 

Дисциплина у школама[18] 

  1. По мишљењу Комитета, телесно кажњавање је у супротности са основним принципом људских права који гарантују преамбуле Универзалне декларације о људским правима и оба Пакта: са достојанством појединца.[19] Остали видови школске дисциплине, као што је јавно понижавање, такође могу бити несагласни са људским достојанством. Ниједна дисциплинска мера не сме да угрози остваривање других права гарантованих Пактом, као што је право на исхрану. Држава уговорница је дужна да предузме мере да обезбеди да се дисциплиновање које није у сагласности са Пактом не спроводи у државним или приватним образовним установама у њеној надлежности. Комитет поздравља иницијативе које су предузеле неке државе уговорнице које активно охрабрују школе да уведу "позитиван" ненасилан приступ школској дисциплини. 

Ограничења члана 13   

  1. Комитет жели да истакне да одредба о ограничењима Пакта, члан 4, првенствено има за циљ да омогући заштиту права појединаца а не да дозволи увођење ограничења од стране државе. Услед тога, држава уговорница која затвори универзитет или неку другу образовну установу из разлога као што је национална безбедност или заштита јавног реда и мира има обавезу да оправда увођење овако озбиљне мере у односу на сваки елемент наведен у члану 4.

5. Обавезе и повреде права држава уговорницa 

Опште правне обавезе 

  1. Мада Пакт омогућава постепено остваривање права и прихвата да могу постојати препреке услед ограничених расположивих средстава, он такође налаже државама уговорницама обавезе које морају непосредно да примењују.[20] Државе уговорнице имају такве обавезе и по питању права на образовање, као што је гаранција да ће права бити извршавана "без дискриминације" по било ком основу (чл. 2 (2)) и обавеза да се "предузимају кораци"(чл..2(1)) ка пуном остваривању члана 13.[21] Такви кораци морају бити "промишљени, конкретни и усмерени" на пуно остваривање права на образовање. 
  1. Остваривање права на образовање у одређеном временском периоду, које је "постепено", не треба да се тумачи као обесмишљавање суштине обавеза држава уговорница. Постепено остваривање значи да државе уговорнице имају конкретну и трајну обавезу да се "што експедитивније и делотворније крећу" ка пуном остваривању члана 13.[22] 
  1. Постоји снажна претпоставка о недозвољености свих ретроградних мера које се односе на образовање, као и на остала права гарантована Пактом. Уколико држава уговорница намерно предузме иједну ретроградну меру, она ће морати да докаже да ју је предузела после веома пажљивог разматрања свих алтернатива и да је у пуној мери оправдана уз упућивање на сва права која су гарантована у Пакту и у контексту пуне употребе свих расположивих средстава државе уговорнице.[23] 
  1. Право на образовање, као и сва људска права, намеће три типа или нивоа обавеза државама уговорницама - обавезе поштовања, заштите и испуњења. Обавеза испуњења, пак, обухвата обавезу олакшавања и обезбеђивања. 
  1. Обавеза поштовања налаже државама уговорницама избегавање мера које ометају или спречавају уживање права на образовање. Обавеза заштите налаже државама уговорницама да предузму мере како би спречиле трећа лица да ометају уживање права на образовање. Обавеза испуњења (олакшавања) налаже држави да предузме позитивне мере којима ће омогућити и помагати појединцима и заједницама да уживају право на образовање. Најзад, државе уговорнице имају обавезу испуњавања (обезбеђивања) права на образовање. Опште је правило да су државе уговорнице да испуне (обезбеде) конкретно право у Пакту када појединци или групе нису у могућности да остваре своје право средствима која су им на располагању из разлога који су ван њихове контроле. Међутим, обим ове обавезе увек зависи од текста Пакта. 
  1. У том погледу је потребно истакнути две особине члана 13. Прво, јасно је да члан 13 предвиђа да државе имају основну обавезу да непосредно омогућују образовање у већини случајева; државе уговорнице прихватају, на пример, да ће "активно настојати на развоју школске мреже на свим нивоима" (чл.13 (2)(е)). Друго, обзиром на различите формулације у члану 13 (2) када је реч о  основношколском, средњем, вишем и основном образовању, параметри обавезе испуњавања (обезбеђивања) држава уговорница нису исти на свим нивоима образовања. У складу са тим и у светлу текста Пакта, државе уговорнице имају већу обавезу да испуне (обезбеде) право на образовање, али обим ове обавезе није једнак за све нивое образовања. Комитет сматра да је овакво тумачење обавезе испуњавања (обезбеђивања) у вези са чланом 13 у сагласности са законима и праксом бројних држава уговорница. 

Конкретне правне обавезе

  1. Државама уговорницама се налаже да осигурају да школски програми на свим нивоима образовног система буду усмерени ка циљевима који су наведени у члану 13(1).[24] Оне су такође обавезне да уведу и да одржавају транспарентан и делотворан систем којим ће надзирати да ли је образовање, заправо, усмерено ка образовним циљевима предвиђеним чланом 13(1). 
  1. У погледу члана 13 (2), државе имају обавезу да поштују, штите и испуњавају сваку од "важних особина" (расположивост, приступачност, прихватљивост и прилагодљивост) права на образовање. Илустрације ради, држава мора поштовати расположивост права на образовање тако што неће затварати приватне школе; она ће ће штитити приступачност образовања тако што ће осигурати да трећа лица, укључујући родитеље и послодавце, не спречавају девојчице да иду у школу; испуниће (обезбедиће) прихватљивост образовања тако што ће предузимати позитивне мере како би обезбедила да прихватљивост образовања у погледу културе мањина и урођеничких народа и квалитетно образовање за све; испуниће (обезбедиће) прилагодљивост образовања тако што ће обезбедити средства за наставне планове и програме који испуњавају савремене потребе ученика у свету који се мења; и испуниће (обезбедиће) расположивост образовања активним развијањем школског система, укључујући изградњу учионица, креирање програма, набавку наставних средстава и обуку наставника, и давањем наставницима добрих плата по домаћим стандардима. 
  1. Како је већ уочено, обавезе држава уговорница које се односе на основношколско, средње, више и основно образовање нису идентичне. Како је наведено у члану 13 (2), државе уговорнице су обавезне да дају приоритет увођењу обавезног и бесплатног основношколског образовања.[25] Овакво тумачење члана 13(2) је уведено због приоритета које основношколском образовању даје члан 14. Обавеза пружања основношколског образовања свима је непосредна дужност свих држава уговорница. 
  1. У вези са чланом 13 (2) (б)-(д), држава уговорница има непосредну обавезу да ``предузме кораке`` (чл. 2(1)) у правцу остваривања средњег, вишег и основног образовања за све оне који потпадају под њену надлежност. Држава уговорница је у најмању руку обавезна да усвоји и примењује националну стратегију образовања која укључује одредбе о средњем, вишем и основном образовању у складу са Пактом. Ова стратегија треба да укључи механизме, као што су показатељи и параметри, путем којих може непосредно да надзире напредак у остваривању права на образовање. 
  1. Према члану 13 (2) (е), државе уговорнице су обавезне да осигурају постојање система стипендирања и помоћи угроженим групама.[26] Обавеза активног настојања да се "развија школска мрежа на свим нивоима" појачава основну одговорност држава уговорница да осигурају директну примену права на образовање у већини случајева.[27] 
  1. Државе уговорнице су обавезне да утврде "минимум образовних стандарда" којима морају да се повинују све образовне установе основане у складу са чланом 13 (3) и (4). Оне такође морају да примењују транспарентан и делотворан систем надзора тих стандарда. Држава уговорница није обавезна да финансира институције које су основане у складу са чланом 13 (3) и (4). Међутим, ако држава изабере да финансијски помаже приватне образовне институције, она то мора чинити без дискриминације по било ком од забрањених основа. 
  1. Државе уговорнице имају обавезу да осигурају да заједнице и породице не зависе од рада детета. Комитет нарочито потврђује важност образовања ради искорењивања рада деце и обавеза у члану 7 (2) Конвенције МОР бр. 182 о најгорим облицима дечијег рада, 1999.[28] Такође, обзиром на члан 2 (2), државе уговорнице су обавезне да отклоне све полне и остале стереотипе који утичу на приступ девојчица, жена и осталих група у неповољном положају образовању. 
  1. У свом Општем коментару бр. 3, Комитет скреће пажњу на обавезу свих држава уговорница да предузму кораке "самостално и уз међународну помоћ и сарадњу, посебно на економском и техничком плану", ка пуном остваривању права признатих у Пакту, као што је право на образовање.[29] Чланови 2 (1) и 23 Пакта, члан 56 Повеље Уједињених нација, члан 10 Светске декларације о образовању за све, и И део, ст. 34 Бечке декларације и Акционог програма додатно ојачавају обавезу држава уговорница да пружају међународну помоћ и сарадњу ради пуног остваривања права на образовање. Када је реч о уговарању и ратификацији међународних споразума, државе уговорнице треба да предузму кораке како би осигурале да ти инструменти не утичу негативно на остваривање права на образовање. Такође, државе уговорнице имају обавезу да обезбеде да њихови поступци у својству чланова међународних организација, укључујући и међународне финансијске институције, узимају у обзир право на образовање. 
  1. У свом Општем коментару бр. 3, Комитет потврђује да државе уговорнице имају "минималну основну обавезу да осигурају задовољење бар минимума неопходног нивоа" сваког права утврђеног у Пакту, укључујући ``најосновније облике образовања``. У контексту члана 13, та основна обавеза укључује - осигуравање права приступа државним образовним институцијама и програмима на недискриминаторској основи; осигуравање усклађености образовања са циљевима постављеним у члану 13 (1); обезбеђивање основношколског образовања за све у складу са чланом 13 (2) (а); усвајање и примену националне стратегије образовања која укључује обезбеђивање средњег, вишег и основног образовања, и осигуравање слободног избора образовања без уплива стране државе или трећих лица под условом да је оно сагласно са "минимумом стандарда образовања" (чл.13 (3) и (4)). 

Повреде 

  1. Када се нормативни садржај члана 13 (И део) примени на опште и конкретне обавезе држава уговорница (ИИ део), отпочиње динамичан процес који олакшава утврђивање повреда права на образовање. Повреде члана 13 могу настати непосредним деловањем држава уговорница (чињењем) или њиховим пропустом да предузму кораке које налаже Пакт (нечињењем). 
  1. Илустрације ради, повреде члана 13 укључују – увођење или неукидање законодавства које дискриминише појединце или групе по било ком забрањеном основу на пољу образовања; непредузимање мера које фактички елиминишу дискриминацију у образовању; употребу наставних планова и програма који нису у складу са образовним циљевима утврђеним у члану 13 (1); непримењивање транспарентног и делотворног система надзора поштовања члана 13 (1); неувођење приоритетног обавезног и бесплатног основношколског образовања за све; непредузимање "промишљених, конкретних и усмерених" мера ради постепеног остваривања средњег, вишег и основног образовања у складу са чланом 13 (2) (б)-(д); забрану приватних образовних установа; необезбеђивање усклађености приватних образовних установа са "минимумом образовних стандарда" коју налаже члан 13 (3) и (4); ускраћивање академске слободе наставном кадру и ђацима/студентима; затварање образовних институција у временима политичких тензија које није у складу са чланом 14. 

6. Обавезе осталих актера 

  1. Обзиром на члан 22 Пакта, улога агенција Уједињених нација, укључујући и на државном нивоу преко УНДАФ, је од нарочите важности за остваривање члана 13. Треба наставити са напорима како би сви заинтересовани актери, укључујући разне делове цивилног друштва, кохерентно и координисано радили на остваривању права на образовање. УНЕСЦО, Програм УН за развој (УНДП), УНИЦЕФ, МОР, Светска банка, регионалне развојне банке, Међународни монетарни фонд и остала релевантна тела у оквиру Уједињених нација треба да делотворније да сарађују и својом стручношћу доприносе спровођењу права на образовање на националном нивоу не иступајући из оквира својих мандата. Међународне финансијске институције, поготово Међународни монетарни фонд (ММФ) и Светска банка, треба да посвете већу пажњу заштити права на образовање приликом формулисања политике одобравања зајмова, кредитних аранжмана и међународних мера које се односе на дужничку кризу.[30] Приликом разматрања извештаја држава уговорница, Комитет ће узимати у обзир ефекте помоћи коју су пружили и други актери како би омогућили држави уговорници да испуни своје обавезе према члану 13. Остваривање права на образовање биће у великој мери олакшано ако специјализоване агенције, програми и тела Уједињених нација усвоје програме засноване на обавези поштовања људских права.   

 

 _______________________

[1] Садржано у документу Е/Ц.12/1999/10

[2] Светску декларацију о једнаком образовању за све усвојило је 155 државних делегација, Бечку декларацију и Акциони програм 155 државних делегација, Конвенцију о правима детета је ратификовало или прихватило 191 држава уговорница, док је Акциони план УН за Декаду о образовању у области људских права  усвојен је консензусом на основу резолуције Генералне Скупштине (49/184).

[3] Овакав приступ одговара аналитичком оквиру који је Комитет усвојио у вези са правима на адекватно становање и исхрану, као и раду Специјалног известиоца УН о праву на образовање. У Општем коментару бр. 4, Комитет је идентификовао бројне факторе који се односе на право на адекватно становање,  укључујући "доступност", "приуштивост", "приступачност" и "културну адекватност". У Општем коментару бр. 12, Комитет је идентификовао елементе права на адекватну исхрану, као што су "расположивост", прихватљивост и доступност". У свом прелиминарном извештају Комисији за људска права, Специјални известилац за право на образовање износи "четири основна елемента које би основне школе требало да поседују: доступност, приступачност, прихватљивост и прилагодљивост"(9Е/ЦН.4/199/49, ст. 50).

[4] Види ст.6.

[5] Декларација дефинише "основне потребе за учењем" као "неопходна средства за учење" (као што је писменост, усмено изражавање, рачун и способност решавања проблема), и основни садржину учења (као што су знање, вештине, вредности и ставови) - које су потребне човеку да би опстао, да у пуној мери развија своје способности, да живи и ради достојанствено, да у пуној мери учествује у развоју, да унапређује квалитет свог живота, да доноси одлуке и да настави са учењем." (чл. 1).

[6] Средства за заступање, Основно образовање 1999 (УНИЦЕФ), одељак 1, стр. 1. 

[7] Види ст. 6.

[8] Види Међународну стандардну класификацију образовања 1997. (УНЕСЦО), ст. 52.

[9] Исти став је садржан у Конвенцији о развоју људских ресурса из 1975. (Конвенција бр. 142) и Конвенцији о социјалној политици (Основни циљеви и стандарди) из 1962. (Конвенција бр. 117) Међународне организације рада.

[10] Види фусноту 8.

[11] Види ст. 6.

[12] Види ст. 15.

[13] Види ст. 6.

[14] Види ст. 9. 

 

[15] Ово се подудара са чл. 18(4) Међународног пакта о грађанским и политичким правима (ЦПЦ) и такође се односи на слободу наставе вероисповести или убеђења како је наведено у члану 18 (1) ICCPR.  (види Комитет за људска права, општи коментар бр. 22 о члану 18 ICCPR, четрдесет осмо заседање, 1993) Комитет за људска права констатује да се основни карактер члана 18 ICCPR одражава у чињеници да та одредба не подлеже ограничењу чак ни у време опште опасности, како је наведено у члану 4 (2) Пакта.

[16] Према члану 2: "Када су дозвољене у држави, следеће ситуације неће се сматрати дискриминацијом у смислу члана 1 овог Пакта:

(а) Стварање и одржавање посебног образовног система или институција за ученике оба пола, ако ти системи или институције нуде једнак приступ образовању, имају наставни кадар са квалификацијама које су истог стандарда, као и школе и опрема истог квалитета, и пружају могућност за похађање истих или еквивалентних предмета;

(б) Стварање и одржавање, из верских или језичких разлога, посебних образовних система или институција који нуде образовање које је у складу са жељама родитеља ученика или њихових законских старатеља, уколико је учешће у таквим системима или похађање таквих институција изборно и уколико је образовање које се пружа у складу са стандардима које су утврдиле или одобриле надлежне власти, посебно када је у питању образовање на истом нивоу. (ц) Стварање и одржавање приватних образовних институција, уколико је циљ институција да не искључе ни једну групу, већ да омогуће образовне олакшице уз оне које нуде од државне власти, уколико се институције воде у складу са тим циљем, и уколико је образовање које им је пружено у складу са стандардима који могу бити утврђени или одобрени од стране компетентних власти, посебно за образовање на истом нивоу".

[17] Види Препоруку УНЕСЦО о статусу наставног кадра у вишем образовању из 1997.

[18] Приликом формулисања овог става, Комитет је узео у обзир праксу других делова међународног система за заштиту људских права, као што је, на пример, тумачење Комитета за права детета члана 28(2) Конвенције о правима детета, као и тумачење Комитета за људска права члана 7 ПГП.

[19] Комитет констатује да су, мада то није предвиђено чланом 26 (2) Декларације, аутори ПЕСК јасно укључили достојанство људског бића у обавезне циљеве према којим свако образовање мора бити усмерено (чл.13(1)).

[20] Види Општи коментар бр. 3, ст.1 Комитета.

[21] Види Општи коментар бр. 3, ст. 2 Комитета.

[22] Види  Општи коментар бр. 3, ст. 9 Комитета.

[23] Види  Општи коментар бр. 3, ст. 9 Комитета.

[24] Постоје бројна средства која помажу државама уговорницама у овом смислу, као што су Смернице УНЕСЦО за развој наставних планова и програма и уџбеника у међународном образовању (9ED/ECS/HCI). Један од циљева члана 13 (1) је да "јача поштовање људских права и основних слобода"; у овом конкретном контексту, државе уговорнице треба да проуче иницијативе развијене у оквиру Декаде УН о образовању у области људских права; посебно је поучан Акциони план за Декаду, који је Генерална Скупштина усвојила 1996., као и Смернице за националне акционе планове за образовање у области људских права Канцеларије Високог комесара за људска права са циљем да помагања државама у Декади УН за образовање у области људских права.

[25] О значењу "обавезно" и "бесплатно" види ставове 6 и 7 Општег коментара бр. 11 о члану 14.

[26] У одговарајућим случајевима, овакав систем стипендирања би био нарочито прикладан циљ у контексту међународне помоћи и сарадње које предвиђа члан 2 (1).

[27] У погледу основног образовања УНИЦЕФ сматра да "само држава... може да уклопи све компоненте у кохерентан, али флексибилан образовни систем".  УНИЦЕФ, The State of the World’’s Children, 1999., "Револуција у образовању", стр. 77.

[28] Сходно члану 7 (2), "свака држава уговорница ће узимати у обзир важност образовања за укидање дечијег рада, предузимати делотворне и временски ограничене мере да: (ц)- осигура приступ бесплатном основном образовању, и где год је то могуће и прикладно, стручну обуку за сву децу која су обављала најгоре облике тешког рада" (МОР Конвенција 182, Најгори облици дечијег рада, 1999.).

[29] Види Општи коментар бр. 3, ст. 13-14 Комитета. 

[30] Види Општи коментар бр. 2, ст. 9 Комитета.