1. Cross Reference
  2. УН стандарди
  3. Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR
  4. Општи коментар 5 - Права особа са инвалидитетом

Међународни пакт о економским, социјалним и културним правима - ICESCR

 

Општи Коментар бр. 5: Особе са инвалидитетом

Једанаесто заседање (1994)[1]

 

  1. Међународна заједница често наглашава огроман значај Међународног Пакта о економским, социјалним и културним правима у вези са људским правима особа са инвалидитетом.[2] Тако је 1992. године Генерални секретар УН у извештају о спровођењу Светског акционог програма који се односи на особе с инвалидитетом током Декаде особа с инвалидитетом Уједињених нација, закључио да је «инвалидитет блиско повезан са економским и социјалним чиниоцима» и да су «животни услови у многим деловима света толико очајни да задовољавање основних потреба свих – за храном, водом, склоништем, здравственом заштитом и образовањем - треба да чини камен темељац националних програма».[3] Чак и у земљама које имају релативно висок животни стандард, особе са инвалидитетом су често ускраћене могућности да уживају пун дијапазон економских, социјалних и културних права које признаје Пакт. 
  1. Комитет за економска, социјална и културна права и радна група која му је претходила, били су експлицитно позвани од стране и Генералне скупштине[4] и Комисије за људска права[5] да надзиру да ли државе уговорнице поштују обавезе и обезбеђују особама са инвалидитетом пуно уживање релевантних права.   Досадашње искуство Комитета показује да државе уговорнице посвећују веома мало пажње овом питању у својим извештајима. То се очигледно поклапа са закључком Генералног секретара да «већина влада још не предузима конкретне мере које би делотворно побољшале ситуацију» особа са инвалидитетом.[6] Зато је прикладно размотрити и нагласити неке од начина на које питања која се тичу  особа са инвалидитетом проистичу из обавеза у Пакту. 
  1. И даље не постоји међународно прихваћена дефиниција термина «инвалидитет». У овој прилици, међутим, прикладно је ослонити се на следећи приступ усвојен у Стандардним правилима из 1993. године: 

 «Термин инвалидитет подразумева велики број различитих функционалних ограничења која се јављају међу свим популацијама... Људи могу имати инвалидитет због физичког, интелектуалног или сензорног оштећења, медицинског стања или менталног обољења.  Таква оштећења, стања или обољења могу по својој природи бити хронична или привремена».[7] 

  1. У складу са приступом усвојеним у Стандардним правилима, овај општи коментар користи термин «особе са инвалидитетом» уместо ранијег термина "особе са хендикепом». Сугерисано је да потоњи термин може бити погрешно протумачен и да имплицира да таква лица имају умањену способност да функционише као особе. 
  1. Пакт се не бави експлицитно особама са инвалидитетом. Ипак, Универзална декларација о људским правима признаје да су сви људи рођени слободни и једнаки са достојанством и правима, и пошто се одредбе Пакта односе у потпуности на све чланове друштва, особе са инвалидитетом очигледно имају право на заштиту свих права признатих у Пакту. Такође, државе уговорнице треба да предузму прикладне мере, користећи сва средстава које имају на располагању како би особама са инвалидитетом којима је потребан посебан третман, омогућиле да превазиђу сваку сметњу уживању права предвиђених Пактом која проистиче из њиховог инвалидитета. Штавише, захтев садржан у члану 2 став 2 Пакта да ће предвиђена права «...бити примењена без икакве дискриминације» засноване на одређеним наведеним основама  «или на другом статусу» јасно се односи на дискриминацију по основу инвалидитета. 
  1. Одсуство експлицитне одредбе која се тиче положаја особа са инвалидитетом у Пакту може се приписати непостојању свести о важности експлицитног а не само имплицитног бављења овим питањем у време писања Пакта пре више од четврт века. Новији међународни инструменти из области људских права баве се, међутим, конкретно овим питањем. Они укључују Конвенцију о правима детета (члан 23); Афричку Повељу о људским правима (члан 18(4)); и Додатни Протокол уз Америчку Конвенцију о људским правима у области економских, социјалних и културних права (члан 18). Дакле, данас је веома широко прихваћено да  се људска права особа са инвалидитетом морају штитити и унапређивати општим и посебним законима, политиком и програмима. 
  1. У складу с овим приступом, међународна заједница афирмише своју посвећеност осигуравању пуног дијапазона људских права особама са инвалидитетом следећим инструментима: (а) Светским акционим програмом за особе са инвалидитетом, који пружа политички оквир у циљу промовисања «делотворних мера за превенцију инвалидитета, рехабилитацију и реализацију циљева ’’пуног учешћа’’ (особа са инвалидитетом) у друштвеном животу и развоју и ’’једнакости’’;[8] (б) Смерницама за оснивање и развој Националних координационих комитета за инвалидитет и сличних тела, усвојеним 1990;[9] (ц) Принципима за заштиту ментално оболелих особа и унапређење менталне здравствене заштите, усвојене 1991.[10] (д) Стандардним правилима за изједначавање могућности које се пружају особама са инвалидитетом (у даљем тексту «Стандардна правила“) усвојеним 1993. са сврхом да обезбеде свим особама са инвалидитетом «иста права и обавезе које имају и остали».11 Стандардна правила су од великог значаја и чине веома важне референтне смернице за прецизније утврђивање релевантних обавеза држава уговорница Пакта.

 

1. Опште обавезе држава уговорница 

  1. Уједињене нације процењују да данас у свету има више од 500 милиона особа са инвалидитетом. Од тог броја, 80 посто живи у руралним областима у земљама у развоју. Седамдесет одсто укупног броја особа са инвалидитетом има ограничен или чак никакав приступ услугама које су им  потребне. Побољшање ситуације особа са инвалидитетом је зато од непосредне важности за сваку државу уговорницу Пакта. Иако се мере одабране за унапређење пуног остваривања економских, социјалних и културних права ове групе неизбежно значајно разликују од једне до друге земље, нема државе од које се не захтева да формулише политику и уложи велике напоре у овој области.[11] 
  1. Обавеза држава уговорница Пакта да унапређују постепено остваривање релевантних права до максимума својих расположивих средстава недвосмислено захтева да владе учине много више од простог уздржавања од мера које могу имати негативне последице по особе са инвалидитетом. У случају таквих угрожених група и група у неповољном положају, државе уговорнице имају обавезу да предузимају позитивне акције како би смањиле структуралне недостатке и пружиле особама са инвалидитетом одговарајући преференцијални третман ради постизања циљева пуног учешћа и једнакости свих особа са инвалидитетом у друштву.  Ово скоро увек подразумева одвајање додатних средстава у ту сврху и неопходност примене широког опсега специјално креираних мера.[12]  
  1. У складу са извештајем Генералног секретара, догађаји током протекле деценије и у развијеним и у земљама у развоју били су изразито неповољни по особе са инвалидитетом: 

«тренутно економско и социјално назадовање, обележено ниским стопама раста, високим процентом незапослености, смањеном јавном потрошњом, постојећим програмима структуралног прилагођавања и приватизацијом, негативно је утицало на програме и услуге... Уколико се садашњи негативни трендови наставе, постоји ризик да се /особе са инвалидитетом/ све више нађу на маргини друштва и да зависе само од ad hoc подршке»                                                                                                              

 Како је Комитет већ приметио (Општи Коментар бр. 3 (Пето заседање 1990), став 12) дужност држава уговорница да штите угрожене чланове друштва не губи, већ напротив, добија на значају у временима када су средства веома ограничена.  

  1. Обзиром на све већу посвећеност влада широм света тржишно оријентисаној политици, прикладно је у том контексту истаћи одређене видове обавеза држава уговорница. Један од њих је да се законски обезбеди да и јавна и приватна сфера у одређеним границама обезбеђују једнаки третман особа са инвалидитетом. Обзиром на све већу приватизацију јавних служби и све веће ослањање на слободно тржиште, неопходно је да приватни послодавци, приватни добављачи хране и они који пружају услуге, и остали не-јавни субјекти буду законом обавезани да примењују норме недискриминације и једнакости према особама са инвалидитетом. У околностима када норме обавезују само јавне службе на такву врсту заштите, могућности особа са инвалидитетом да учествују у главним друштвеним токовима и да у потпуности реализују своје потенцијале као активни чланови друштва оштро се и често самовољно ограничавају. То не значи да су законодавне мере увек најделотворније средство за елиминацију дискриминације у оквиру приватног сектора. Зато, на пример, Стандардна правила стављају посебан нагласак на потребу да државе  «предузимају активности ради подизања свести друштва о особама са инвалидитетом, њиховим правима, потребама, потенцијалима и доприносу.[13] 
  1. У одсуству државне интервенције ће увек постојати случајеви када деловање слободног тржишта производи незадовољавајуће последице по особе са инвалидитетом, било појединце или групе, и у таквим условима држава треба да интервенише и предузима одговарајуће мере да умањи, надокнади, или отклони резултате деловања тржишта. Такође, иако је прикладно да се владе ослањају на приватне, волонтерске групе да помогну особама са инвалидитетом на различите начине, такви аранжмани никако не могу ослободити влада дужности да обезбеде пуно поштовање обавеза из Пакта. Како се наводи у Светском акционом програму за особе са инвалидитетом, "владе су у крајњој линији одговорне за поправљање услова који доводе до оштећења и за превазилажење последица инвалидитета."[14]  

 

2. Средства примене 

  1. Методе које треба да примене државе уговорнице како би испуниле своје обавезе према особама са инвалидитетом из Пакта суштински су исте као и оне на располагању у вези са другим обавезама (види Општи коментар бр. 1 (Треће заседање, 1989)). Оне укључују потребу утврђивања природе и обима проблема који постоје у држави путем редовног надзора; потребу усвајања одговарајуће посебно креиране политике и програма ради решавања идентификованих проблема; потребу за доношењем неопходних закона и елиминацијом свих постојећих дискриминаторских законских одредби; и потребу издвајања одговарајућих средстава из буџета или, по потреби, тражење међународне сарадње и помоћи. У том погледу, међународна сарадња ће у складу с члановима 22 и 23 Пакта вероватно представљати значајан елемент који ће омогућити неким земљама у развоју да испуне своје обавезе из Пакта. 
  1. Уз то, међународна заједница непрекидно потврђује да креирање политике и спровођење програма у овој области треба да буду засновани на блиским консултацијама и укључивању репрезентативних група особа о којима се ради. Из тог разлога, Стандардна правила препоручују да треба учинити све што је могуће да би се помогло оснивање националних координационих комитета или сличних тела, која би служила као централно национално тело за питања инвалидитета. Владе при том треба да узму у обзир Смернице из 1990. за оснивање националних координационих комитета за инвалидитет или сличних тела.[15]

 

3.Обавеза укидања дискриминације по основу инвалидитета 

  1. И de jure и de facto дискриминација особа са инвалидитетом има дугу историју и јавља се у разним облицима. Они се крећу од отворене дискриминације, као што је ускраћивање приступа образовању, до `суптилних` облика дискриминације као што су сегрегација и изолација успостављањем физичких и друштвених баријера. У сврху Пакта, дискриминација по основу инвалидитета` може бити дефинисана као дискриминација која укључује свако разликовање, искључење, ограничавање, давање предности, или ускраћивање разумне предусретљивости некој особи због њеног инвалидитета које има за последицу поништавање или угрожавање признавања, уживања или коришћења економских, социјалних и културних права. Одбијање, незнање, предрасуде и предубеђења, као и искључење, разликовање и одвајање особа са инвалидитетом често доводи до тога да оне не могу да уживају економска, социјална и културна права на исти начин на који их уживају особе без инвалидитета. Последице дискриминације по основу инвалидитета посебно су тешке у области образовања, запошљавања, становања, превоза, културног живота, као и у погледу приступа јавним местима и услугама. 
  1. Упркос извесном напретку у области законодавства током прошле деценије[16] правни положај особа са инвалидитетом је и даље тежак. Чини се да је у буквално свим државама уговорницама неопходна примена свеобухватног анти-дискриминационог законодавства које се односи на инвалидитет да би се отклониле последице раније и садашње дискриминације и спречила дискриминација у будућности. Такво законодавство не само да треба да омогући особама са инвалидитетом право на правне лекове колико је то могуће и прикладно, већ и да обезбеди социјалне програме који омогућавају особама са инвалидитетом да живе интегрисан и независан живот по свом избору. 
  1. Анти-дискриминативне мере треба да буду засноване на начелу једнаких права за све, и оне са и оне без инвалидитета, који, по Светском акционом програму за особе са инвалидитетом, “подразумева да су потребе сваког појединца подједнако важне, да те потребе морају да буду основа за планирање друштва, и да сва средства морају да буду искоришћена како би сваком појединцу обезбедила једнаке могућности учешћа. Политика према особама са инвалидитетом треба да осигура (особама са инвалидитетом) приступ свим јавним службама".[17] 
  1. Пошто је потребно предузети одговарајуће мере ради елиминације постојеће дискриминације и пружања једнаких прилика особама са инвалидитетом, те мере не би требало сматрати дискриминаторским у смислу члана 2 став 2 Пакта о економским, социјалним и културним правима док год су засноване на начелу једнакости и примењиване само у мери у којој су неопходне да би постигле свој циљ. 

 

4. Поједине одредбе Пакта

А. Члан 3 - Једнака права мушкараца и жена 

  1. Људи се понекад према особама са инвалидитетом односе као према бесполним бићима. Зато се често занемарује двострука дискриминација којој су изложене жене са инвалидитетом.[18] Упркос честим позивима међународне заједнице да се посебна пажња посвети њиховом положају, веома је мало учињено на том плану током Деценије. Занемаривање жена са инвалидитетом неколико се пута спомиње у извештају Генералног секретара о спровођењу Светског акционог програма.[19] Зато Комитет позива државе уговорнице да се баве ситуацијом жена са инвалидитетом и да убудуће дају висок приоритет спровођењу програма везаних за економска, социјална и културна права.  

Б. Чланови 6-8 - Право на рад 

  1. Запошљавање је једна од оних области у којој је дискриминација по основу инвалидитета стално присутна. У многим земљама стопа незапослености међу особама са инвалидитетом је два до три пута већа од стопе незапослености међу људима без инвалидитета. Ретке запослене особе са инвалидитетом углавном раде на пословима који су слабо плаћени, немају пуну социјалну и правну сигурност и често су искључене из главног тока тржишта рада. Државе треба активно да подржавају интеграцију особа са инвалидитетом у регуларно тржиште рада. 
  1. `Право сваког на могућност да заради за живот радом које он сам изабере или прихвати` (чл. 6 ст.1) се не остварује ако особе са инвалидитетом имају прилику само да раде у такозваним `заштићеним` објектима са лошим радним условима. Ово право се такође крши аранжманима по којима су особе са одређеном категоријом инвалидитета унапред предодређене за одређена занимања или за производњу одређене робе. Слично, у светлу принципа 13, става 3, Принципа за заштиту ментално оболелих особа и за побољшање заштите менталног здравља, [20] терапеутско лечење` у институцијама који се своди на принудни рад такође није у сагласности са Пактом. У том смислу, забрана принудног рада у Пакту о грађанским и политичким правима би такође могла бити од значаја. 
  1. У складу са Стандардним правилима, особе са инвалидитетом, било у руралним или урбаним срединама, морају имати једнаке прилике да нађу продуктивно и уносно запослење на тржишту рада.[21] Да би се то остварило, веома је важно уклонити неприродне препреке њиховој интеграцији уопште, а нарочито при запошљавању. Како је констатовала Међународна организација рада, физичке баријере које је друштво подигло у областима као што су превоз, место становања и радне средине често се наводе као разлог незапошљавања особа са инвалидитетом.23 На пример, све док је радно место тако направљено тј. изграђено  да се до њега не може доћи инвалидским колицима, послодавци ће моћи да «оправдавају» незапошљавање лица која користе инвалидска колица. Владе такође треба да развијају политику која ће да унапређује и регулише флексибилне и алтернативне радне аранжмане који разумно излазе у сусрет потребама радника са инвалидитетом. 
  1. Такође, необезбеђивање приступа особа са инвалидитетом превозним средствима од стране власти умногоме смањује могућности особа са инвалидитетом да нађу адекватне послове и примењују своје опште или стручно образовање или да се превозе до свих врста објеката. Заиста, обезбеђивање приступа прикладном, и где је потребно, специјално прилагођеним облицима превоза је од пресудне важности како би особе са инвалидитетом остваривале сва права предвиђена Пактом. 
  1. „Програми техничког и стручног усмеравања и образовања“ које налаже члан 6 став 2 Пакта треба да одражавају потребе свих особа са инвалидитетом, да се одржавају у интегрисаном окружењу, и да буде планирани и примењивани уз пуно учешче представника особа са инвалидитетом. 
  1. Право на „уживање правичних и повољних услова рада“ (члан 7) односи се на све раднике са инвалидитетом, било да раде у заштићеним објектима или на отвореном тржишту рада. Радници са инвалидитетом не смеју се дискриминисати по питању плата или осталих услова уколико је њихов рад једнак раду радника без инвалидитета. Државе уговорнице имају одговорност да обезбеде да се инвалидитет не користи као изговор за снижавање радних стандарда или за давање плата нижих од минималне плате. 
  1. Синдикална права (члан 8) односе се и на раднике са инвалидитетом, без обзира да ли они раде на посебним местима или на отвореном тржишту рада. Додатно, члан 8, када се тумачи у склопу осталих права као што је право на слободу удруживања, служи да истакне значај права особа са инвалидитетом да формирају сопствена удружења. Да би те организације делотоворно `унапређивале и штитиле економске и социјалне интересе` (члан 8(1) (а)) таквих особа, владина и остала тела би требало редовно да их консултују у погледу свих питања која се односе на њих. Можда ће такође бити неопходно потпомогати одрживост таквих организација у финансијском и другом смислу. 
  1. Међународна организација рада је развила корисне и свеобухватне инструменте у погледу права радника са инвалидитетом која се односе на рад; у том смислу је нарочито релевантна Конвенција бр. 159 (1983) о рехабилитацији и запошљавању особа са инвалидитетом.[22] Комитет охрабрује државе уговорнице Пакта да размотре ратификацију те Конвенције. 

Ц. Члан 9 – Социјално обезбеђење 

  1. Социјално обезбеђење и финансијска помоћ су од посебног значаја за особе са инвалидитетом. Како је наведено у Стандардним правилима "државе треба да обезбеде пружање адекватне новчане помоћи особама са инвалидитетом које су, због инвалидитета или других чинилаца везаних за инвалидитет, привремено остале без прихода, чији је приход смањен или су лишене могућности запошљавања".[23] Таква подршка треба да узима у обзир посебне потребе за помоћи и  остале трошкове често везане за инвалидитет. Такође, треба у највећој могућој мери пружати помоћ појединцима (углавном женама) који брину о особама са инвалидитетом. Таквим особама, укључујући и члановима породица особа са инвалидитетом, често је хитно потребна финансијска помоћ због њихове улоге у помогању овим лицима. 26  
  1. Смештање особа са инвалидитетом у институције, осим уколико је то неопходно из других разлога, не може се сматрати адекватном заменом за права на социјално осигурање и финансијску помоћ ових особа.

 Д. Члан 10 - Заштита породице, мајки и деце 

  1. У случају особа са инвалидитетом, Пакт налаже пружање "заштите и помоћи" породици, што значи да је потребно урадити све како би се таквим особама омогућило да живе са својим породицама ако оне то желе. Члан 10 такође имплицира права особа са инвалидитетом да закључују брак и имају сопствену породицу у складу са општим међународним принципима људских права. Та права су често игнорисана или оспоравана, нарочито у случају особа које пате од менталног инвалидитета.[24] У овом и осталим контекстима, термин `породица` треба тумачити широко и у складу са одговарајућом локалном употребом ове речи. Државе чланице треба да обезбеде да закони и социјална политика и пракса не ометају остваривање ових права. Особе са инвалидитетом треба да имају приступ неопходним саветодавним службама како би могле да остварују своја права и дужности у оквиру породице.[25] 
  1. Жене са инвалидитетом такође имају право на заштиту и подршку везану за материнство и трудноћу. Како Стандардна правила наводе, „особама са инвалидитетом се не сме ускратити прилика да искусе своју сексуалност, да имају сексуалне везе и стекну искуство родитељства“.[26] Потребе и жеље о којима је реч треба да буду признате и решаване како у контексту рекреације тако и у контексту рађања потомства. Ова права се обично ускраћују женама и мушкарцима са инвалидитетом широм света.[27] И стерилизација и абортуси који се изводе над женама са инвалидитетом без њихове претходне сагласности представљају озбиљно кршење члана 10 став 2. 
  1. Деца са инвалидитетом су нарочито подложна злоупотребљавању, експлоатацији и занемаривању и имају право на посебну заштиту у складу са чланом 10 став 3 Пакта (оснаженим одговарајућом одредбом Конвенције о правима детета).

Е. Члан 11 - Право на одговарајући животни стандард 

  1. Поред потребе обезбеђења приступа одговарајућеј исхрани, приступачном становању, и осталим основним материјалним потребама особама са инвалидитетом, такође је потребно обезбедити „службе подршке, укључујући и помагала“ "за особе са инвалидитетом да би им се помогло да буду што независније у свакодневном животу и да уживају своја права".[28] Право на адекватну одећу такође има посебан значај за особе са инвалидитетом које имају потребу за одређеном врстом одеће, која им омогућава да у потпуности и делотворно функционишу у друштву. Кад год је то могуће, треба им у том погледу ставити на располагање одговарајућу личну помоћ. Такву врсту помоћи треба пружити на начин и у духу који у пуној мери поштују људска права тих особа. Такође, као што је Комитет већ навео у ставу 8 Општег коментара бр. 4 (Шесто заседање, 1991), право на одговарајуће становање укључује право особа са инвалидитетом на приступачно становање.

Ф. Члан 12 - Право на физичко и ментално здравље 

  1. У складу са Стандардним правилима, „државе треба да осигурају да особама са инвалидитетом, нарочито бебама и деци, буде обезбеђен исти ниво медицинске заштите у оквиру истог система као и другим члановима друштва“.32 Право на физичко и ментално здравље такође подразумева право на приступ и коришћење медицинских и социјалних услуга - укључујући и ортопедска помагала - која омогућавају особама са инвалидитетом да постану независне, спречавају даљи развој инвалидитета и помажу њиховој интеграцији у друштво.[29] Такође, таквим особама треба обезбедити рехабилитацију која ће им омогућити да „достигну и задрже свој оптимални ниво независности и функционисања“.34 Све те услуге треба пружати на начин којим се у пуној мери поштују права и достојанство тих особа.  

Г. Чланови 13 и 14 – Право на образовање 

  1. Школски програми у многим земљама данас признају да је најбоље особе са инвалидитетом образовати у оквиру општег образовног система.[30] Тако, Стандардна правила предвиђају да „државе треба да признају начело једнакости у основном, средњем и терцијарном образовању за децу, омладину и одрасле са инвалидитетом у интегрисаним срединама“.[31] Да би примениле овакав приступ, државе треба да обуче учитеље образовању деце са инвалидитетом у оквиру обичних школа и обезбеде потребну опрему и подршку како би особе са инвалидитетом достигле исти ниво образовања као и њихови вршњаци. У случају глуве деце, на пример, језик знакова треба да буде признат као посебан језик ком деца треба да имају приступ и чију важност треба да признаје цела друштвена средина. 

Х. Члан 15: Право на учешће у културном животу и уживање у благодетима научног напретка 

  1. Стандардна правила предвиђају да „државе треба да обезбеде да особе са инвалидитетом имају прилику да користе свој креативни, уметнички и интелектуални потенцијал, не само ради самих себе, већ и ради обогаћивања заједнице, како у урбаним тако и у руралним областима... Државе треба да унапређују приступачност и доступност места на којима се изводе културне манифестације и услуге ...“.[32] Исто важи и за објекте за рекреацију, спорт и туризам. 
  1. Право особа са инвалидитетом на пуно учешће у културном и рекреативном животу додатно захтева отклањање баријера у комуникацији у највећој могућој мери. Корисне мере у том погледу могу укључивати „употребу аудио књига, текстова написаних једноставним језиком и у јасном формату и бојама за особе које пате од менталног инвалидитета, [и] адаптирање телевизије и позоришта за глуве особе“.38 
  1. Да би се особама са инвалидитетом омогућућило једнако учешће у културном животу, владе треба да информишу и образују широку јавност о инвалидитету. Нарочито треба предузимати мере ради превазилажења предрасуда или сујеверја наспрам особа са инвалидитетом, на пример, веровање да је епилепсија облик духовне опседнутости или да је дете са инвалидитетом заслужена казна његове породице. Такође, широка јавност треба да буде образована да прихвати да особе са инвалидитетом имају подједнака права као и друге особе  да одлазе у ресторане, хотеле, рекреативне и културне центре.

 

 ___________________________________

[1] Садржано у документу Е/1995/22.

[2] За свеобухватни преглед питања, види завршни извештај који је припремио г. Leandro Despouy, Специјални известилац за питања људских права и инвалидитета (E/CN.4/Sub.2/1991/31).

[3] Види А/474/415, ст 5.

[4] Види ст. 165 Светског акционог програма за особе са инвалидитетом, који је усвојила Генерална Скупштина резолуцијом 37/52 3.децембра 1982. (ст.1).

[5] Види  резолуције 1992/48, ст.4 и 1993/29 ст.7 Комисије за људска права.

[6] Види А/47/415, ст.6

[7] Стандардна правила о изједначивању прилика за особе са инвалидитетом, анекс резолуцији 48/96 од 20.децембра 1993. (Увод ст.17) Генералне скупштине.

[8] Светски акциони програм за особе са инвалидитетом ( види ноту 3 изнад) ст 1.

[9] A/C.3/46/4, анекс И такодје садржан у Извештају са Медјународног састанка о правима и функцијама националног координационог комитета о инвалидитету у земљама у развоју, Пекинг, 5-11. новембар 1990. 9CSDHA/DDP/NDC/40. Види такође резолуцију Економског и социјалног савета 1991/8 и Резолуцију 46/96 од 16.децембра 1991. Генералне скупштине.

[10] Резолуција 46/119 од 17.децембра 1991 Генералне скупштине, анекс 11 Стандардна правила ( види ноту 6 горе) Увод, ст.15. 

[11] Види А/47/415,  пассим

[12] Ибид, став 5.

[13] Стандардна правила ( види ноту 6 горе) Правило 1.

[14] Светски акциони програм за особе са инвалидитетом ( види ноту 3 горе) став 3.

[15] Види ноту 8 горе.

[16] Види А/47/415, став 37-38

[17] Светски акциони програм за особе са инвалидитетом ( види ноту 3 горе) став 25.

[18] Види E/CN.4/Pod.2/1991/31 ( види ноту 1 горе) став.140.

[19] Види А/47/415 ст.35,46,74 и 77.

[20] Види ноту 9 горе

[21] Стандардна правила ( види ноту 6 горе) Правило 7. 23 Види A/CONF.157/PC/61/додатак10,  стр.12.

[22] Види такође Препоруку бр. 99 (1995.) која се односи на стручну рехабилитацију особа са инвалидитетом, и Препоруку бр. 168 (1983.) која се односи на стручну рехабилитацију у запошљавању особа са инвалидитетом.

[23] Стандардна правила ( види ноту 6 горе) Правило 8, ст.1. 26 Види А/47/415 ст 78.

[24] Види E/CN.4/Под.2/1991/31 (види ноту 1 горе) ст. 190 и 193.

[25] Види Светски акциони програм за особе са инвалидитетом ( види ноту 3 горе) ст 74.

[26] Стандардна правила ( види ноту 6 горе) Правило 9, ст.2.

[27] Види E/CN.6/1991/2 st.14 i 59-68.

[28] Стандардна правила ( види ноту 6 горе) Правило 4. 32 Ибид, Правило 2, ст 3.

[29] Види Декларацију о правима особа са инвалидитетом ( резолуција 3447 (XXX) од 9.децембра 1975.) Генералне скупштине, ст. 6, и Светски акциони програм за особе са инвалидитетом ( види ноту 3 горе) ст. 95-107. 34 Стандардна правила ( види ноту 6 горе) Правило 3.

[30] Види А/47/415 ст.73

[31] Стандардна правила ( види ноту 6 горе) Правило 6.

[32] Ибид, Правило 10, ст.1-2. 38 Види А/47/415, ст.79.