Општи коментар бр. 36 Комитета УН за људска права (CCPR/C/GC/36)
у односу на члан 6 Конвенције - право на живот
донет 30.октобра 2018. године на 124. заседању
...
Тачка 2. Члан 6. Међународног пакта о грађанским и политичким правима признаје и штити право на живот свих људских бића. Право на живот је врховно право од ког није дозвољено никакво одступање, чак ни у ситуацијама оружаног сукоба и других ванредних стања која прете опстанку нације. Право на живот је од пресудног значаја како за појединце тако и за друштво у целини. Оно је најдрагоценије само по себи као право које инхерентно припада сваком људском бићу, али оно представља и основно право, чија је делотворна заштита предослов за уживање свих других људских права и чија садржина може бити обликована и другим људским правима.
Тачка 3. Право на живот је право које не треба тумачити уско. Оно обухвата право појединаца да буду заштићени од чињења и нечињења која су усмерена на то или се од њих може очекивати да проузрокују њихову неприродну или превремену смрт, као и да уживају у праву на достојанствен живот. Члан 6. Пакта гарантује ово право свим људским бићима, без икакве дискриминације, укључујући и лица осумњичена или осуђена чак и за најтежа кривична дела.
...
Тачка 6. Лишавање живота обухвата намерно или на други начин предвидиво и спречиво наношење повреде или штете са смртним исходом, проузроковано чињењем или нечињењем. Оно превазилази повреду или претњу по телесни или душевни интегритет.
Тачка 7. Државе уговорнице морају поштовати право на живот. То подразумева дужност уздржавања од понашања које има за последицу произвољно лишавање живота. Државе уговорнице такође морају обезбедити право на живот и поступати са дужном пажњом (due diligence) како би заштитиле животе појединаца од лишавања живота које проузрокују лица или правни субјекти чије се понашање не може приписати држави. Обавеза држава уговорница да поштују и обезбеде право на живот протеже се и на разумно предвидиве претње и ситуације опасне по живот које могу довести do губитка живота. Државе уговорнице могу прекршити члан 6. чак и ако такве претње и ситуације не доводе до губитка живота.
...
Тачка 26. (Обавеза заштите од општих услова у друштву):
Дужност заштите права на живот такође подразумева да државе уговорнице треба да предузму одговарајуће мере како би се решили општи услови у друштву који могу створити директне претње по живот или спречити појединце да уживају своје право на живот са достојанством. Ти општи услови могу укључивати високе нивое криминала и насиља ватреним оружјем, распрострањене саобраћајне и индустријске несреће, деградацију животне средине (видети такође став 62. у наставку), одузимање земље, територија и ресурса староседелачким народима, праспрострањеност болести опасних по живот, као што су сида, туберкулоза и маларија, учестала злоупотреба супстанци, распрострањена глад и неухрањеност, као и екстремно сиромаштво и бескућништво.
Мере које се захтевају ради обезбеђивања адекватних услова за заштиту права на живот обухватају, када је то потребно, мере осмишљене да појединцима обезбеде приступ без одлагања есенцијалним доброма и услугама као што су храна, вода, смештај, здравствена заштита, електрична енергија и санитарије, као и друге мере осмишљене да промовишу и олакшају адекватне опште услове, попут јачања ефикасних хитних здравствених служби, операција реаговања у ванредним ситуацијама (укључујући ватрогасце, санитетске службе и полицијске снаге) и програма социјалног становања.
Државе уговорнице би такође требало да развију стратешке планове за унапређење уживања права на живот, који могу обухватати мере за борбу против стигматизације повезане са инвалидитетом и болестима, укључујући полно преносиве болести, које ометају приступ медицинској нези; детаљне планове за промовисање образовања за ненасиље; као и кампање за подизање свести о родно заснованом насиљу и штетним праксама, као и за побољшање приступа медицинским прегледима и третманима осмишљеним за смањење смртности мајки и одојчади.
Осим тога, државе уговорнице би такође требало да развију, када је то потребно, планове за ванредне ситуације и планове управљања катастрофама осмишљене за повећање приправности и решавање природних катастрофа и катастрофа изазваних људским фактором које могу негативно утицати на уживање права на живот, као што су урагани, цунамији, земљотреси, радиоактивне несреће и масовни сајбер-напади који доводе до поремећаја есенцијалних услуга.
....
Тачка 62. (Еколошка штета и климатске промене):
Деградација животне средине, климатске промене и неодрживи развој представљају неке од најприсутнијих и најозбиљнијих претњи по способност садашњих и будућих генерација да уживају право на живот. Стога, обавезе држава уговорница према међународном праву заштите животне средине морају усмеравати садржај Члана 6. Пакта, а обавеза држава да поштују и обезбеде право на живот такође мора усмеравати њихове релевантне обавезе према међународном праву заштите животне средине.Спровођење обавезе поштовања и обезбеђивања права на живот, а посебно живота са достојанством, зависи, између осталог, од мера које државе уговорнице предузимају ради очувања животне средине и њене заштите од штете, загађења и климатских промена проузрокованих од стране јавних и приватних субјеката. Државе уговорнице би стога требало да обезбеде одрживо коришћење природних ресурса, развију и примењују материјалне еколошке стандарде, спроводе процене утицаја на животну средину и саветују се са релевантним државама о активностима које могу имати значајан утицај на животну средину, обезбеде обавештавање других заинтересованих држава о природним катастрофама и ванредним ситуацијама и сарађују са њима, обезбеде одговарајући приступ информацијама о опасностима по животну средину и посвете дужну пажњу принципу предострожности.
Интегрални текст доступан на