Општи коментар бр. 28: Члан 3 (Једнака права мушкараца и жена)[1]
Шесдесет осмо заседање (2000)
Комитет је одлучио да доради свој Општи коментар о чл. 3 Пакта и да замени Општи коментар бр. 4 (тринаесто заседање, 1981), имајући у виду искуства стечена током претходних двадесет година. Овом ревизијом указује се на значајан утицај који овај члан има на уживање људских права заштићених Пактом од стране жена.
Члан 3 подразумева да сва људска бића треба да уживају права гарантована Пактом на равноправној основи и у целини. Кад год се некоме ускраћује пуно и једнако уживање било ког права онемогућава се пуно остваривање ове одредбе. Стога би државе требало да обезбеде мушкарцима и женама да на равноправној основи уживају сва права гарантована Пактом.
Дужност да се свим појединцима гарантују права призната Пактом уређена члановима 2 и 3 Пакта, налаже државама уговорницама да предузму све неопходне кораке како би свакој особи омогућиле уживање тих права. Међу неопходне кораке спада уклањање свих препрека за уживање поменутих права, образовање становништва и државних службеника о људским правима и прилагођавање домаћих закона да би се обавезе преузете Пактом спровеле у дело. Држава уговорница треба не само да усвоји мере заштите већ и позитивне мере у свим областима како би се постигло ефективно и равноправно укључивање жена. Државе уговорнице морају да достављају информације о стварној улози жена у друштву како би Комитет могао поуздано да утврди које мере су предузете или их треба предузети поред законских одредби да би се обавезе спровеле у дело, колики напредак је остварен, на какве тешкоће се наишло и који су кораци предузети да се оне савладају.
Државе уговорнице су дужне да обезбеде једнако уживање права без икакве дискриминације. Чланови 2 и 3 овлашћују државе уговорнице да предузму све неопходне кораке, укључујући и забрану дискриминације на основу пола, да би стале на крај дискриминаторном поступању које, како у јавној тако и у приватној сфери, онемогућавају једнако уживање права.
Неравноправан положај жена у свету у погледу уживања права дубоко је укорењен у традицији, историји и култури, укључујући и верске ставове. Подређени положај жена у неким земљама илуструје висока учесталост одређивања пола детета пре рођења и абортирања женских фетуса. Државе уговорнице треба да обезбеде да се традиционални, историјски, верски или културни погледи не користе као оправдање за кршење права жене на равноправност пред законом и на равноправно уживање свих права која гарантује Повеља. Државе чланице треба да пруже одговарајуће информације о оним аспектима традиције, историје, културних поступака и верских ставова који угрожавају или могу да угрозе спровођење чл. 3.; такође треба да укажу на мере које су предузеле или намеравају да их предузму да би се превазишли поменути чиниоци.
Како би могле да испуне обавезу из чл. 3, државе уговорнице би требало да узму у обзир чиниоце који ометају једнако уживање свих права наведених у Пакту од стране оба пола. Да би Комитет стекао јасну представу о положају жена у свакој од држава уговоница у вези са спровођењем права, у овом Општем коментару биће назначени неки од чинилаца који утичу на једнако уживање права садржаних у Пакту од стране жена и биће јасно одређено коју врсту информација о овим правима државе треба да доставе Комитету.
Током стања изванредне опасности женама мора да буде обезбеђено једнако уживање људских права (чл. 4). Државе уговорнице које, сходно чл. 4, током стања изванредне опасности предузимају мере које одступају од обавеза из Пакта треба да доставе Комитету информације о томе како наведене мере утичу на жене; такође треба да покажу да те мере нису дискриминаторне.
Женама је нарочито потребна заштита за време унутрашњег или међународног оружаног сукоба. Државе уговорнице треба да обавесте Комитет о свим мерама које су предузеле да би у таквим условима заштитиле жене од силовања, отмица и осталих видова насиља заснованог на разликовању полова.
Тиме што су приступиле Пакту, државе су, у складу са чл. 3, преузеле на себе обавезу да мушкарцима и женама обезбеде једнако уживање свих грађанских и политичких права навендених у Пакту, а сходно чл. 5 ништа у Пакту не може бити тумачено тако да било којој држави, групи или појединцу даје право да буде укључен у делатност или да учини дело које има за циљ да негира било које од права гарантованих у чл. 3 или да уведе ограничења која нису дозвољена Пактом. Поред тога, није дозвољено било какво ограничавање или одступање од обавезе да се женама омогући једнако уживање свих основних људских права која су призната или постоје по закону, конвенцијама, одредбама или обичајима уз изговор да Пакт та права не признаје или их признаје у мањој мери.
Приликом извештавања о праву на живот које штити чл. 6, државе уговорнице треба да доставе информације о стопи наталитета и стопи смртности жена током трудноће или на порођају. Такође треба да буду достављени подаци о стопи смртности деце, за сваки пол посебно. Државе уговорнице треба да обавесте Комитет о свим мерама које су предузеле да помогну женама у спречавању нежељене трудноће и да обезбеде да жене не морају да се подвргавају тајним абортусима који су опасни по живот. Осим тога, државе уговорнице треба да обавесте Комитет о мерама заштите жена од поступака којима се угрожава њихово право на живот, као што су убијање женске деце и спаљивање и убијање удовица. Комитет такође захтева информације о утицају који на жене има сиромаштво и оскудица, који могу да представљају претњу за њихов живот.
Како би Комитет могао да процени у којој мери нека држава поштује чл. 7 Пакта, као и чл. 24, који гарантује посебну заштиту деце, неопходне су му информације о домаћим законима и пракси у вези са насиљем у породици и осталим облицима насиља над женама, укључујући и силовање. Комитет такође треба да зна да ли одређена држава уговорница омогућава безбедан абортус женама које су затруднеле услед силовања. Државе уговорнице треба да обавесте Комитет о мерама којима се спречава присилан абортус или присилна стерилизација. Оне државе у којима постоји пракса оштећивања гениталија жена треба да доставе информације о распрострањености таквих поступака и о мерама за њихову елиминацију. Информације држава уговорница о свим овим питањима треба такође да обухватају мере заштите, укључујући и правне лекове, за жене којима су угрожена права садржана у чл. 7.
С обзиром на обавезе које имају према чл. 8, државе уговорнице би требало да обавесте Комитет о мерама које су предузеле да елиминишу трговину женама и децом унутар земље или изван ње и присилну проституцију. Такође треба да пруже информације о мерама које су предузеле да би заштитиле жене и децу од ропства, укључујући и жене и децу који су страни држављани; ропство је често скривено, између осталог, у виду пружања помоћи у кући или других услуга личне природе. Државе уговорнице у које се жене и деца одводе, државе из којих се одводе и државе у које доспевају треба да пруже информације о мерама које су предузете како на државном тако и на међународном нивоу да би се спречило кршење њихових права.
Државе уговорнице треба да пруже информације о томе да ли постоје било какви прописи који прописују женама како смеју да се облаче у јавности. Комитет наглашава да такви прописи могу да представљају кршење више права гарантованих Пактом, као на пример: чл. 26 (недискриминација); чл. 7, уколико се приликом спровођења оваквих прописа примењују телесне казне; чл. 9, ако се непоштовање прописа кажњава хапшењем; чл. 12, уколико се таквим прописом ограничава слобода кретања; чл. 17, који свим особама гарантује право на приватност без произвољног или незаконитог мешања; чланова 18 и 19, када захтеви за одређеним начином одевања нису у складу с вероисповешћу жене или са њеним правом на самоизражавање;и најзад чл. 27, када је прописани начин одевања у супротности са културом на коју жена може да полаже право.
Сходно чл. 9, државе уговорнице такође треба да обавесте Комитет о постојању било каквих закона или праксе којима се омогућава лишавање жена слободе на произвољној или неравноправној основи, на пример држањем у кућном притвору (види Општи коментар бр.8, ст. 1).
Када је реч о члановима 7 и 10, државе уговорнице су дужне да доставе информације које се тичу обезбеђивања једнаке заштите мушкараца и жена лишених слободе. Посебно треба да обрате пажњу на то да ли су мушкарци и жене раздвојени у затворима и да ли жене чувају искључиво стражари женског пола. Државе уговорнице такође треба да обавесте Комитет о томе колико поштују правило да девојке треба да буду одвојене од одраслих затвореника, као и да ли постоји било каква разлика у третману мушкараца и жена лишених слободе, на пример у погледу могућности похађања програма рехабилитације или образовања, или у остваривања права на посете брачног друга или чланова породице. Према трудницама које су лишене слободе треба све време да се поступа хумано и уз поштовање њиховог урођеног достојанства; ово је нарочито неопходно током порођаја и касније док брину о новорођенчади. Државе уговорнице треба да пруже информације о просторијама у којима то може да се омогући и о медицинској и здравственој заштити оваквих мајки и деце.
У погледу чл. 12, државе уговорнице треба да обавесте Комитет о постојању било какве законске одредбе или праксе којом се женама ограничава слобода кретања, на пример у случају испољавања моћи мужа над женом или родитеља над одраслим кћерима; такође треба да обавесте Комитет о постојању законских или фактичких захтева којима се женама онемогућава да путују, као на пример захтев за пристанком трећег лица да би се одраслој жени издао пасош или нека друга врста путне исправе. Поред тога, државе уговорнице треба да извештавају о мерама које су предузеле да елиминишу овакве законе и праксу и да од њих заштите жене уз указивање на доступне видове помоћи у оквиру државе (види Општи коментар бр. 27, ст. 6 и 18).
Државе уговорнице треба да обезбеде на једнакој основи женама које су страни држављани право да подносе жалбе на одлуке о протеривању и право да њихов случај буде размотрен, као што је предвиђено у чл. 13. С тим у вези, жене треба да имају право да износе аргументе засноване на кршењу права жена према Пакту, на пример оних који су наведени у ставовима 10 и 11 горе.
Државе уговорнице треба да пруже Комитету информације на основу којих ће моћи да процени да ли мушкарци и жене равноправно уживају право на правично суђење гарантовано у чл. 14. Посебно треба да скрену пажњу на евентуално постојање законских одредби које женама на дозвољавају директан и независтан приступ судовима (види представку бр. 202/1986, Ато дел Авеланал против Перуа, ставови од 28. октобра 1988); такође треба да наведу да ли жене могу да сведоче на суду под истим условима као и мушкарци, и да ли постоје мере којима се женама обезбеђује једнако доступна правна заштита, нарочито када су у питању породични проблеми. Државе уговорнице треба да обавесте Комитет о томе да ли је неким категоријама жена ускраћено право на презумпцију невиности (чл. 14., ст. 2), и о мерама које су предузете да се такво поступање отклони.
Право свакога да му свуда буде призната његова правна личност (чл. 16) посебно се односи на жене јер је њима ово право често ускраћено зато што су жене или због брачног стања. Ово право подразумева да право жена да поседују имовину, да склапају уговоре и да уживају остала грађанска права не сме да буде ограничено на основу брачног стања или по било ком другом дискриминаторном основу. Такође, ово право подразумева да жене не смеју да буде третиране као предмет који треба да се преда породици преминулог мужа заједно са осталом имовином. Државе уговорнице морају Комитету да пруже информације о законима и пракси који не дозвољавају да се жене третирају и да делују као правне личности и о мерама које су предузете да се укину закони и искорени пракса која то дозвољава.
Државе уговорнице морају да доставе Комитету информације на основу којих ће моћи да процени утицај који сви закони имају у остваривању права жена на приватност и осталих права које чл. 17 на равноправној основи гарантује мушкарцима и женама. Један од примера таквог утицаја настаје када се приликом одлучивања о нивоу законских права и заштите жене узима у обзир њен сексуални живот, на пример у случају силовања. Друга значајна област у којој државе често не поштују право жене на приватност јесте област репродуктивних функција жене; на пример, негде је неопходно мужевљево одобрење да би се донела одлука о стерилизацији; негде постоје општи услови који се односе на стерилизацију жена, на пример одређен број деце или одређена старост; неке државе намећу лекарима и осталом здравственом особљу законску обавезу да пријаве случајеве жена које се подвргавају абортусу. У оваким случајевима могу такође да буду угрожена и друга права из Пакта, на пример она садржана у члановима 6 и 7. Право на приватност жене такође могу да повреде и приватна лица, на пример послодавци који захтевају подвргавање тесту трудноће пре него што запосле жену. Државе уговорнице треба да известе Комитет о свим законима и јавним и приватним поступцима који утичу на једнако уживање права садржаних у чл. 17 од стране жена и о мерама које су предузете да се такви поступци елиминишу и да се женама пружи заштита од оваквог утицаја.
Државе уговорнице су дужне да предузму мере које ће по закону и у пракси, под истим условима и без дискриминације, гарантовати и мушкарцима и женама слободу мисли, савести и вероисповести, као и слободу прихватања вероисповести или убеђења по сопственом избору, која укључује и слободу мењања и испољавања вере и убеђења. На ове слободе, гарантоване чл. 18, не смеју да се односе било каква ограничења осим оних која Пакт дозвољава; ове слободе не смеју да се ограничавају правилима којима се захтева одобрење трећих лица, као ни било какво мешање очева, мужева, браће или неког другог. Чл. 18 не пружа никакав основ за дискриминацију жена у погледу слободе мисли, савести и вероисповести; стога државе уговорнице треба да обавесте Комитет о положају жена у погледу остваривања слободе мисли, савести и вероисповести и да укажу на кораке које су предузеле или намеравају да предузму да би елиминисале и спречиле кршење ових права и да би заштитиле право жена на недискриминацију.
У погледу чл. 19, државе уговорнице треба да обавесте Комитет о свим законима или осталим чиниоцима који женама не дозвољавају да равноправно користе права гарантована овом одредбом. Пошто објављивање и ширење опсцених и порнографских материјала у којима су жене и девојчице представљене као предмет насиља или понижавајућег или нехуманог односа, може у стварности да подстиче такав однос према женама и девојчицама, државе уговорнице треба да обавесте Комитет о законским мерама којима се ограничава објављивање и ширење таквих материјала.
Државе су, сходно чл. 23, дужне да у погледу брака равноправно третирају мушкарце и жене; ова област је опширније разрађена у Општем коментару бр. 19 (1990). Мушкарци и жене имају право да у брак ступе само својом личном вољом, а државе имају обавезу да штите равноправно уживање тог права. Има много чинилаца због којих жена може да буде спречена да слободно ступи у брак. Један од чинилаца је доња старосна граница за ступање у брак. Ову границу треба да одреди држава и треба да се заснива на једнаким критеријумима за мушкарце и жене. Тим критеријумима треба да буде омогућено жени да донесе одлуку на основу пуне обавештености и без принуде. Други чинилац је у неким државама то што према позитивном или обичајном праву одлуку о пристанку на брак не доноси жена већ њен старатељ, а то је углавном мушкарац; тиме се женама не дозвољава слобода избора.
Још један од чинилаца који утичу на право жена да ступе у брак својом слободно израженом вољом јесу уврежена схватања у друштву према којима се жене жртве силовања маргинализују и присиљавају на склапање брака. На право жена да својом вољом пристану на брак такође негативно утичу закони који силоватељу омогућавају да избегне или умањи кривичну одговорност уколико се ожени жртвом. Државе уговорнице треба да наведу у својим извештајима да ли брак са жртвом искључује или умањује кривичну одговорност и да ли силовање, уколико је жртва малолетница, снижава доњу старосну границу за брак, нарочито у оним друштвима која жртве силовања маргинализују. Други аспект права на брак може да буде угрожен ако државе уводе ограничења која се тичу поновног венчања, у случајевима када се оваква ограничења односе само на жене. Право на избор брачног друга може такође да буде ограничено законима или праксом који спречавају брак између жене одређене вероисповести и мушкарца атеисте или припадника друге вере. Државе треба да пруже Комитету информације о оваквим законима и пракси, као и о мерама које су предузете да се укину закони и искорени пракса која онемогућава право жене да ступи у брак својом слободно израженом вољом. Такође треба имати на уму да једнак третман у погледу права на брак подразумева одбацивање полигамије, јер полигамија није у складу с принципом слободног и својевољног ступања у брак. Полигамија угрожава достојанство жена и представља недозвољен облик дискриминације. Стога полигамија треба да буде забрањена у земљама у којима још увек постоји.
Како би испуниле своје обавезе према чл. 23, ст. 4, државе уговорнице морају да обезбеде да брачни живот подразумева једнака права и дужности оба супружника у погледу заштите и бриге о деци, верског и моралног образовања деце, могућности да се на дете пренесе национална припадност родитеља и поседовања и располагања имовином, без обзира да ли је имовина заједничка или је власништво једног од супружника. Државе уговорнице треба да ревидирају своје законодавство како би обезбедиле да удате жене имају иста права у погледу поседовања и располагања таквом имовином, уколико је то потребно. Државе уговорнице такође треба да се старају о томе да не дође до појаве дискриминације засноване на разликовању полова у погледу стицања или губитка националности услед ступања у брак, у погледу права која имају трајно настањена лица и у погледу права сваког од супружника да задржи своје презиме или да равноправно учествује у избору новог презимена. Равноправност у браку подразумева да муж и жена деле обавезе и ауторитет у породици на равноправној основи.
Државе уговорнице такође треба да обезбеде равноправност у случају развода брака, којом је искључена могућност непризнавања. Разлози за развод и поништење брака треба да буду исти и за мушкарце и за жене, а такође треба да буду исте и могућности одлучивања о подели имовине, алиментацији и старатељству над децом. Доношење одлуке о потреби деце да контактирају са родитељем који није старатељ треба да буде засновано на разматрању тврдњи обеју страна. Жене такође треба да имају једнака права на наслеђивање као и мушкарци када је крај брака узрокован смрћу једног од супружника.
Приликом процедуре признавања породице сходно чл. 23, важно је да се прихвати постојање разних видова породица, укључујући и невенчане парове са децом и самохране родитеље; такође, важно је да се женама у овим условима обезбеди равноправан третман (види Општи коментар бр. 19, ст. 2). Самохрани родитељ је најчешће жена која води бригу о једном детету или о више њих; стога државе уговорнице треба да објасне у својим извештајима мере којима се таквој жени омогућава да испуњава своје родитељске дужности на равноправној основи с мушкарцем који је у истом положају.
Дужност коју државе уговорнице имају у погледу заштите деце (чл. 24) треба подједнако да се испуњава и у случају дечака и у случају девојчица. Државе уговорнице треба да обавесте Комитет о мерама које су предузеле како би девојчицама обезбедиле равноправан третман као и дечацима у области образовања, исхране и здравствене заштите, а достављени подаци треба да буду раздвојени према половима. Неопходно је да државе уговорнице законским и осталим одговарајућим мерама искорене све културне и верске навике које угрожавају слободу и добробит женске деце.
Право на равноправно учешће у обављању јавних послова није свугде остварено у пуној мери и на равноправном основу. Државе уговорнице су дужне да обезбеде да права садржана у чл. 25 буду законом на равноправној основи загарантована женама и мушкарцима, и да предузму делотворне и позитивне мере које ће промовисати и обезбедити учешће жена у вођењу јавних послова и вршењу јавних функција. Ефективне мере које државе уговорнице предузимају да би свим лицима са правом гласа било омогућено да то право користе не би требало да праве разлику између полова. Комитет захтева од држава уговорница да обезбеде статистичке податке о проценту жена на јавно изабраним положајима, укључујући легислатуру, високе положаје у цивилним службама и правосуђе.
Дискриминација жена је често повезана са дискриминацијом по неком другом основу, на пример по основу расе, боје коже, језику, религији, политичком или неком другом мишљењу, етничком или друштвеном пореклу, имовинском статусу, рођењу или било ком другом статусу. Државе уговорнице треба да укажу на који начин дискриминација по неком другом основу утиче на жене и да у своје извештаје укључе мере које су предузете да би се отклониле последице осталих видова дискриминације жена.
Право на једнакост пред законом и на недискриминацију, које штити чл. 26, налаже државама уговорницама да делују против дискриминације на свим пољима, било да је реч о јавним или приватним субјектима. Дискриминација жена у областима као што су закони о социјалном осигурању (представка бр.172/84, Брокс против Холандије, ставови од 9. априла 1987; 182/84, Цван де Врис против Холандије, ставови од 9. априла 1987; 218/1986, Вос против Холандије, ставови од 29. марта 1989.) или у вези са држављанством или правима оних који нису држављани (представка бр.035/1978, Аумеруди Чифра и др. против Маурицијуса, ставови усвојени 9. априла 1981), представљају кршење чл. 26. Чињење такозваних “кривичних дела повреде части” које пролази некажњено представља озбиљно кршење Пакта, а нарочито чланова 6, 14 и 26. Закони који за жене предвиђају веће казне него за мушкарце у случају прељубе или сличних дела такође нису у складу за захтевом који налаже једнако поступање. Комитет је често приликом разматрања извештаја држава уговорница био у ситуацији да примети да је велики проценат жена запослен у областима које нису заштићене законима о раду и да преовлађујући обичаји и традиција дискриминишу жене, нарочито у погледу напредовања на боље плаћене положаје и у погледу једнаке накнаде за рад исте вредности. Државе уговорнице треба да преиспитају своје законе и праксу и да преузму водећу улогу у спровођењу мера којима се елиминише дискриминација жена у свим областима; на пример, треба да забране дискриминацију од стране приватних лица у области запошљавања, образовања, политичких делатности и пружања смештаја, робе и услуга. Државе уговорнице треба да обавесте Комитет о свим овим мерама и да доставе информације о облицима помоћи за жртве оваквог облика дискриминације.
Права која припадници мањинских групација уживају према чл. 27 Пакта, а која се тичу језика, културе и религије, не овлашћују ни једну државу, групу или појединца да крше права жена на једнако остваривање свих права загарантованих Пактом, укључујући и право на једнаку заштиту пред законом. Државе треба да обавесте Комитет о свим законским или административним поступцима који се односе на припаднике мањина који би могли да ометају поштовање једнаких права жена према Пакту (представка бр. 24/1977, Лавлес против Канаде, ставови усвојени јула 198.), и о мерама које су предузете или припремају како би се обезбедило да мушкарци и жене једнако уживају сва грађанска и политичка права гарантована Пактом. Такође, државе треба да известе Комитет о мерама које су предузеле да би испуниле обавезе које имају у вези са културним или традиционалним поступцима који унутар мањинских заједница утичу на права жена. Државе уговорнице приликом писања извештаја треба да обрате посебну пажњу на допринос жена културном животу своје заједнице.
[1] Усвојено од стране Комитета на 1834 седници (шездесетседмо заседање, 29. марта 2000.