Општи коментар бр. 23: Члан 27 (Права мањина)
Педесето заседање (1994)
1. Чланом 27 Пакта обезбеђује се да, у државама у којима постоје етничке, верске или језичке мањине, лица која припадају тим мањинама не могу бити лишена права да имају у заједници с другим члановима своје групе, свој сопствени културни живот, да исповедају своју сопствену вероисповест и обављају верске дужности, или да употребљавају свој сопствени језик. Комитет скреће пажњу на то да овај члан утврђује и признаје право које се додељује појединцима који припадају мањинским групама и које се разликује од и допуњује сва остала права која као појединци у заједници са свим осталима већ имају право да уживају на основу Пакта.
2. У неким представкама које су поднесене Комитету на основу Факултативног протокола, право гарантовано чланом 27 помешано је с правом народа на самоопредељење из члана 1 Пакта. Поред тога, у извештајима које су државе чланице достављале на основу члана 40 Пакта, обавезе које члан 27 намеће државама уговорницама понекад су мешане с обавезом која проистиче из става 1 члана 2, да обезбеде уживање права гарантованих Пактом без дискриминације и у складу с начелима једнакости пред законом и равноправне законске заштите из члана 26.
3.1. Пакт прави разлику између права на самоопредељење и права заштићених чланом 27. Право на самоопредељење је право које припада народима и њиме се бави посебан део (И део) Пакта. Факултативни протокол се не односи на право на самоопредељење. С друге стране, члан 27 односи се на права која имају појединци као такви и он се, заједно с осталим члановима који се односе на права појединаца, налази у ИИИ делу Пакта и Факултативни протокол се односи и на њега.[1]
3.2. Уживање права на која се односи члан 27 не угрожава суверенитет и територијални интегритет државе чланице. Истовремено, било који аспект права појединаца заштићених овим чланоми – на пример, права на уживање одређене културе – може да се састоји управо из начина живота који је блиско везан за територију и коришћење њених ресурса.[2] Ово посебно важи за за припаднике домородачких (староседелачких, аутохтоних) заједница које представљају једну мањину.
4. Повеља такође прави разлику између права која штити члан 27 и гаранција садржаних у члановима 2 став 1 и 26. Овлашћење из члана 2 став 1 на уживање права гарантованих Пактом без дискриминације важи за све појединце који се налазе на територији или под јурисдикцијом једне државе, без обзира на то да ли су припадници мањина или не. Поред тога, члан 26 обезбеђује различито право на једнакост пред законом, једнаку законску заштиту и забрану дискриминације у односу добијена права и наметнуте обавезе од стране државе. Овај члан уређује остваривање свих права, било гарантованих Пактом или не, која држава уговорница законом признаје појединцима на својој територији или у оквиру своје јурисдикције, без обзира на то да ли Повеља штити та права, без обзира да ли они припадају мањинама према члану 27 или не.[3] Неке државе уговорнице које тврде да не врше дискриминацију на основу етничке припадности, језика или вероисповести, погрешно доказују само на основу тога да у њиховој земљи нема мањина.
5.1. Појмови употребљени у члану 27 указују на то да су лица која он треба да штити припадници одређене групе са заједничком културом, вероисповести и/или језиком. Ови појмови такође указују на то да лица која он штити не морају нужно да буду држављани државе уговорнице. У вези с тим, обавезе које произилазе из члана 2 став 1 су такође релевантне, пошто тај члан захтева од државе уговорнице да свим појединцима на својој територији и под својом јурисдикцијом пружи права зајемчена Пактом, изузев оних права која се изричито односе на држављане, као што су на пример политичка права из члана 25. Према томе, држава чланица не може да ограничи примену члана 27 само на своје држављане.
5.2. Члан 27 признаје права лицима која припадају мањинама које “постоје” у одређеној држави уговорници. Ако се узму у обзир природа и обим права предвиђених овим чланом, није битно да се тачно одреди колики степен трајности подразумева термин “постоје”. Ова права своде се на то да се припадници таквих мањина не смеју лишити права да, у заједници с другим члановима своје групе, имају свој културни живот, исповедају своју веру и да користе свој језик. Као што не морају нужно да буду држављани или грађани те државе, исто тако не морају да имају стални боравак у њој. Тако, радници на привременом раду или чак посетиоци који у држави уговорници чине такву мањину имају право да их нико не лишава уживања поменутих права. Као и сваки други појединац на територији државе уговорнице, они имају универзална права на, на пример, слободу удруживања, окупљања и изражавања. Постојање етничке, верске или језичке мањине у некој држави уговорници не зависи од њене одлуке, већ захтева објективан критеријум на основу ког се утврђује постојање мањина.
5.3. Право појединаца који припадају језичким мањинама да употрбљавају свој језик у међусобној комуникацији, било приватно или јавно, разликује се од осталих права на језик која Пакт јемчи. Ово право треба посебно разликовати од општег права на слободу изражавања гарантованог чланом 19. Ово друго право важи за сва лица, без обзира да ли припадају мањинама или не. Поред тога, право које штити члан 27 треба разликовати од посебног права које члан 14 став 3 тачка (ф) пружа оптуженим лицима уколико не разумеју или не говоре језик који се употребљава на суђењу. Члан 14 став 3 тачка (ф) у другим околностима не даје оптуженим лицима право да у судском поступку говоре или се служе језиком којим желе.[4]
6.1. Иако је члан 27 изражен у негативном контенксту, он без обзира на то прописује постојање једног “права” и налаже да оно не сме да буде ускраћено. Сходно томе, држава уговорница има обавезу да постојање и остваривање овог права заштити од евентуалног ускраћивања или кршења. Позитивне мере заштите су зато неопходне не само у случају кршења права од стране државе, било од стране законодавних, судских или админстративних власти, већ и против аката других лица у надлежности државе уговорнице
6.2. Иако су права која су заштићена чланом 27 индивидуална, она зависе од тога у којој мери одређена мањинска група може да очува своју културу, језик или вероисповест. Сходно томе, могу да буду неопходне позитивне мере којима би државе штитиле идентитет мањине и права њених припадника да уживају и развијају сопствени културни живот и језик и исповедају своју веру у заједници с другим члановима те групе. Такве позитивне мере морају бити у складу с одредбама чланова 2 став 1 и 26. Пакта како у погледу поступања с разлличитим мањинама тако и односа према њима и осталим деловима становништва. Међутим, све док су овакве мере уведене да би исправиле услове који спречавају или ометају уживање права гарантованих чланом 27, оне представљају легитимно сразликовање на основу Пакта, под условом да су засноване на оправданим и објективним критеријумима.
7, У вези с уживањем културних права зајемчених чланом 27, Комитет примећује да се култура манифестује у разним облицима, укључујући ту и специфичан начин живота везан за коришћење земље и њених ресурса, посебно код староседелачких народа. Ово право може да подразумева традиционалне делатности као што су лов или риболов, као и право на живот у резерватима заштићеним законом.[5] Уживање ових права може да захтева позитивне правне мере заштите и мере које треба да обезбеде делотворно учешће чланова мањинских заједница у доношењу одлука које утичу на њихов живот.
8. Комитет примећује да ни једно од права заштићених чланом 27 не може законито да се користи на начин или у мери који су супротни осталим члановима Пакта.
9. Комитет закључује да се члан 27 односи на права чије поштовање намеће специфичне обавезе државама уговорницама. Заштита ових права има за циљ да обезбеди опстанак и континуиран развој културног, верског и друштвеног идентитета мањина које су у питању, и тако обогати састав читавог друштва. Сходно томе, Комитет скреће пажњу на то ова права морају да се заштите као таква и да не треба да се мешају с осталим индивидуалним правима која Пакт гарантује појединцима и свима. Стога су државе чланице дужне да обезбеде да је уживање ових права потпуно заштићено и да у својим извештајима Комитету укажу на мере које су у том циљу усвојиле.
_______
[1] Види Званични запис са тридесетдеветог заседања Генералне Скупштине, додатак бр.40 (А/39/40), анекс VI, Општи коментар бр.12 (21) (чл.1), такође садржано и у документу CPR/C/21/Rev.1; ибид, са четрдесетпетог заседања, додатак бр.40 (А/45/40, том II, анекс IX, Веће А, Представка бр.167/1984 (Бернард Оминајак, поглавица племена с језера Лубикан против Канаде (Bernard Ominayak, Chief of the Lubicon Lake Band v. Canada)), мишљење усвојено 26. марта 1990.
[2] Види ибид, Четрдесеттреће заседање, додатак бр.40 (А/43/40), анекс ВОО,Веће Г, Представка бр.197/1985 (Киток против Шведске), мишљење усвојено 27. јула 1988
[3] Види ибид, Четрдесетдруго заседање, додатак бр.40 (А/42/40), анекс VIII,одељк.Д, Представка бр.182/1984 (Ф.Х. Зwаан-де Вриес против Холандије), мишљење усвојено 9. априла 1987.; ибид, Веће Ц, Представка бр.180/1984 (Л.Г.Данинг против Холандије), мишљење усвојено 9. априла 1987.
[4] Види ибид, Четрдесетпето заседање, додатак бр.40, ( А/45/40), том II, анекс II, Веће А, Представка бр. 220/0987 (Т.К. против Француске), одлука од 8. новембра 1989.; ибид, одељк.Б, Обавештење бр. 222/0987 (М.К. против Француске), одлука од 8. новембра 1989.
[5] Види напомене 1 и 2, Представка бр.167/1984, (Бернард Оминајак, Поглавица племена с језера Лубикон против Канаде), мишљење усвојено 26. марта 1990., и Представка бр. 197/1985 (Киток против Шведске), мишљење усвојено 27. јула 1988.