Општи коментар бр. 19: Члан 23
Тридесет девето заседање (1990)
Члан 23 Међународног пакта о грађанским и политичким правима предвиђа да је породица природна и основна ћелија друштва која ужива заштиту друштва и државе. Заштита породице и њених чланова такође је гарантована, непосредно или посредно, и осталим одредбама Пакта. Тако, чл. 17 забрањује произвољно или незаконито мешање у породицу. Додатно, чл. 24 Пакта посебно обрађује заштиту права детета, засебно или као члана породице. Државе уговорнице у својим извештајима често не пружају довољно информација о томе како држава и друштво испуњавају своје обавезе у обезбеђивању заштите породици и њеним члановима.
Комитет констатује да се форма породице може у неким сегментима разликовати од државе до државе, чак у различитим регионима исте државе, и да зато није могуће тој форми дати опште прихваћену дефиницију. Међутим, Комитет наглашава да, када се група особа сматра породицом у законодавству и пракси једне државе, та група мора уживати заштиту из чл. 23. Сходно томе, државе уговорнице би требало да известе о томе како се концепт и форма породице тумаче или дефинишу у њиховом друштву и правном систему. Тамо где у оквиру исте државе постоје различите форме породице, ''ужа'' и ''шира'', требало би на то указати објашњењем степена заштите који се пружа у оба случаја. У смислу постојања различитих форми породице, као што су невенчани парови и њихова деца, или самохрани родитељи и њихова деца, државе чланице би требало да назначе да ли су и у којој мери такве форме породице и њихови чланови признати и заштићени у домаћем законодавству и пракси.
Обезбеђивање заштите предвиђене чл. 23 Пакта налаже да би државе уговорнице требало да усвоје законодавне, административне или друге мере. Државе уговорнице би требало да обезбеде детаљне информације о природи тих мера и средствима помоћу којих се обезбеђује њихова ефективна примена. У ствари, пошто Пакт такође гарантује право на заштиту породице од стране друштва, извештаји држава уговорница би требало да укажу и на то какву заштиту породици пружају држава и друге социјалне институције, да ли и до које мере држава даје финансијску или неку другу помоћ активностима тих институција, и како обезбеђује да су ове активности у сагласности с одредбама Пакта.
Члан 23, ст. 2 Пакта гарантује право женама и мушкарацима зрелим за брак да ступе у брак и да оснују породицу. Став 3 истог члана предвиђа да се брак не може закључити без слободног и пуног пристанка будућих супружника. Државе чланице би требало да назначе у извештајима да ли постоје ограничења или сметње остваривању права на брак засновано на посебним условима као што су степен сродства или ментална неспособност. Пакт не дефинише одређено доба зрелости за жене или за мушкарце у погледу ступања у брак, али би то доба требало да буде такво да омогући сваком од будућих супружника да да свој слободан и пун пристанак у облику и на начин предвиђен законом. С тим у вези, Комитет жели да истакне да такве правне одредбе морају бити у сугласности с потпуним остваривањем осталих права гарантованих Пактом. Тако, на пример, право на слободу мисли, савести и вероисповести подразумева да би законодавство сваке државе требало да предвиди могућност закључења и верског и грађанског брака. Међутим, према мишљењу Комитета није супротно Пакту да држава захтева да брак, који се склапа у складу са верским обредима, мора бити закључен, потврђен или регистрован и у складу са грађанским законом. Од држава уговорница се такође тражи да у своје извештаје укључе и информације о томе.
Право на заснивање породице подразумева, у основи, могућност заснивања потомства и заједнички живот. Када државе уговорнице усвајају политику планирања породице она би требала да буде у сагласности с одредбама Пакта, а нарочито не би смела да буде дискриминаторног или обавезујућег карактера. Слично томе, могућност заједничког живота претпоставља усвајање одговарајућих мера на нивоу државе као и, зависно од случаја, у сарадњи са осталим државама, како би се обезбедило јединство или поновно окупљање породица, посебно у случајевима раздвојености њених чланова због политичких, економских или сличних разлога.
Члан 23, ст. 4 Пакта предвиђа да ће државе уговорнице предузети одређене кораке у циљу обезбеђивања једнакости права и одговорности супружника у односу на брак, током брака и у случају његовог престанка.
Што се тиче равноправности везане за брак, Комитет жели посебно да истакне да никаква дискриминација заснована на полу не би требало да постоји у односу на стицање или губитак држављанства по основу брака. Исто тако, требало би да буде гарантовано и право сваког супружника да настави да користи своје првобитно презиме или да учествује на равноправној основи у избору новог презимена.
Током брака супружници би требало да имају једнака права и одговорности у породици. Та равноправност односи се на сва питања која проистичу из њиховог односа као што су избор места становања, вођење домаћинства, образовање деце и деоба имовине. Таква равноправност примењиваће се и на све споразуме везане за правно ваљани развод или окончање брака.
Из тог разлога мора бити забрањен било какав дискриминаторни третман везан за основе и процедуре раставе или развода, старатељства над децом, издржавања или алиментације, права на посете или губитка или повраћаја родитељског ауторитета, узевши у обзир да је у оваквим случајевима најважнији интерес деце. Државе уговорнице би нарочито у своје извештаје требало да укључе информације о одредби која има за циљ да пружи неопходну заштиту деци приликом окончања брака или раставе супружника.