Општи коментар бр. 22: Члан 18 (Слобода мисли, савести и вероисповести)
Четрдесет осмо заседање (1993.)
Право на слободу мисли, савести и вероисповести (које укључује и слободу придржавања убеђења) у ставу 1 члана 18 далекосежно је и дубоко; обухвата слободу мишљења о свим питањима, личних уверења и посвећености вероисповести или убеђењима, израженим појединачно или у заједници с другима. Комитет скреће пажњу државама уговорницама на чињеницу да се слобода мисли и слобода савести штите једнако са слободом вероисповести и убеђења. Суштинска природа ових слобода се такође одражава у чињеници да се од ове одредбе не може одступити, чак ни у време ванредног стања, како је наведено у члану 4 став 2 Пакта.
Члан 18 штити теистичка, нетеистичка и атеистичка убеђења, као и право да се не исповеда ниједна вероисповест ни убеђење. Изрази убеђење и вероисповест се имају широко тумачити. Члан 18 се у примени не ограничава на традиционалне вероисповести нити на вероисповести и убеђења с институционалним особинама нити праксу аналогну традиционалним вероисповестима. Комитет је стога забринут због свих тенденција дискриминације према некој вероисповести или убеђењу из било ког разлога, укључујући и чињеницу да су недавно успостављене или да представљају верске мањине које могу бити предмет непријатељства преовлађујуће верске заједнице.
Члан 18 разликује слободу мисли, савести, вероисповести или убеђења од слободе испољавања вероисповести или убеђења. Њиме се не дозвољавају никаква ограничења слободе мисли и савести нити слободе вероисповести или убеђења или прихватања вероисповести или убеђења по сопственом избору. Ове слободе се безусловно штите, као право свакога да се придржава свог мишљења без туђег мешања из става 1 члана 19. У складу са ставом 2 члана 18 и чланом 17, нико се не може приморати да открије своје мисли или приврженост вероисповести или убеђењу.
Слобода испољавања вероисповести или убеђења може се остваривати "појединачно или у заједници с другима, јавно или приватно". Слобода испољавања вероисповести или убеђења богослужењем, верским обредима, исповедањем вере и наставом обухвата широк опсег радњи. Појам богослужења протеже се на обредне и свечане чинове којима се непосредно изражавају убеђења, као и различита пракса неодвојива од таквих чинова, укључујући изградњу места за вршење богослужења, употребу обредних израза и предмета, истицање симбола и обележавање празника и нерадних дана. Верски обреди и исповедање вере или убеђења могу да укључују не само свечане чинове, већ и такве обичаје као што су правила о начину исхране, ношење посебне одеће или капа, учешће у обредима повезаним с неким периодима живота и коришћење посебног језика којим се уобичајено говори у дотичној групи. Поред тога, вероисповедање и верска настава укључују радње неодвојиве од вођења основних послова верских скупина, као што су, између осталог, слобода избора верских поглавара, свештеника и вероучитеља, слобода образовања нижих и високих верских школа и слобода израде и растурања верских написа и издања.
Комитет примећује да из слободе придржавања или прихватања вероисповести или убеђења неизбежно произлази слобода избора вероисповести или убеђења, укључујући, између осталог, право замене своје постојеће вероисповести или убеђења другим или усвајањем атеистичких гледишта, као и право остајања при својој вероисповести или убеђењу. Став 2 члана 18 забрањује принуду која би нанела штету праву придржавања и прихватања вероисповести или убеђења, укључујући употребу или претњу физичком силом или кривичним санкцијама ради приморавања верника или не-верника да остану привржени својим верским убеђењима и конфесијама, да се одрекну своје вероисповести или да се преобрате. Политика и пракса с истом намером или дејством, као, на пример, оне којима се ограничава приступ образовању, лекарској нези, запошљавању или правима зајамченим у члану 25 и другим одредбама Пакта су, на сличан начин, противни ставу 2 члана 18. Истоветну заштиту уживају сви који се придржавају убеђења која нису верске природе.
Комитет је мишљења да став 4 члана 18 дозвољава у државним школама наставу из предмета као што су општа историја религије и етика, ако се пружа непристрасно и објективно. Слобода родитеља или законских старатеља да осигурају да њихова деца стичу верско и морално образовање у складу с њиховим убеђењима, предвиђена чланом 18 ставом 4, повезана је с јемствима слободе верске наставе наведеним у ставу 1 члана 18. Комитет констатује да је јавно школство које укључује упућивање у одређену вероисповест или убеђење противно ставу 4 члана 18, сем ако се не предвиде недискриминаторни изузеци или алтернативе који би удовољили жељама родитеља и старатеља.
Према члану 20, никаква испољавања вероисповести или убеђења не могу проносити ратну пропаганду или залагање за националну, расну или верску мржњу које представља позивање на дискриминацију, непријатељство или насиље. Као што је наведено у општем коментару Комитета бр. 11 став 19, државе уговорнице су обавезне да донесу законе којима се такве радње забрањују.
Став 3 члана 18 дозвољава ограничавање слободе испољавања вероисповести или убеђења само ако су ограничења прописана законом и неопходна су за заштиту јавне безбедности, поретка, здравља или морала, или основних права и слобода других. Слобода од принудног придржавања или прихватања вероисповести или убеђења и слобода родитеља и старатеља да осигурају верско и морално образовање не могу се ограничити. У тумачењу домашаја одредаба о дозвољеном ограничавању, државе уговорнице треба да пођу од потребе заштите права зајамчених у Протоколу, укључујући право на једнакост и забрану дискриминације по ма којем основу, прописане у члановима 2, 3 и 26. Наметнута ограничења морају се установити законом и не смеју се применити на начин који би угрозио права зајамчена у члану 18. Комитет напомиње да се став 3 члана 18 има уско тумачити: ограничења нису дозвољена по основима који нису у њему наведени, чак и ако су дозвољена као ограничења других права заштићених Протоколом, као што је национална безбедност. Ограничења се могу применити само у сврхе у које су прописана и морају бити непосредно примерена нарочитим потребама којима су условљена сразмерна њима. Ограничења се не могу наметнути ради дискриминације нити применити на дискриминаторан начин. Комитет примећује да појам морала извире из многих друштвених, филозофских и верских традиција; следствено томе, ограничења слободе испољавања вероисповести ради заштите морала морају се заснивати на начелима која не потичу искључиво из једне традиције. Лица која се већ излажу неким легитимним ограничењима, као затвореници, настављају да уживају права на испољавање своје вероисповести или убеђења, у пуној мери у складу с посебном природом ограничења. Извештаји држава уговорница треба да пруже обавештења о пуном обиму и дејству ограничења по ставу 3 члана 18, и као правном питању и о њиховој примени у посебним околностима.
Чињеница да се вероисповест признаје као државна религија или да је установљена као званична или традиционална или да њени следбеници чине већину становништва не сме имати за последицу никакву штету по уживање ниједног права из Пакта, укључујући чланове 18 и 27, нити какву дискриминацију према припадницима друге вероисповести или не-верницима. Посебно, неке мере дискриминације према последњима, као што су мере којима се могућност пријављивања за државну службу ограничава на припаднике преовлађујуће вероисповести или се њима дају економске погодности или се намећу посебна ограничења исповедања других вера, нису у складу са забраном дискриминације засноване на вероисповести или убеђењу нити јемством једнаке заштите по члану 26. Мере предвиђене у ставу 2 члана 20 Пакта представљају важну заштиту против кршења права верских мањина и других верских скупина да остварују права зајамчена у члановима 18 и 27 и против насилних чинова и прогона усмерених према овим групама. Комитет жели да буде обавештен о мерама које односне државе уговорнице предузимају ради заштите исповедања свих вероисповести и убеђења од кршења и ради заштите њихових следбеника од дискриминације. Слично, обавештење о поштовању права верских мањина по члану 27 неопходно је Комитету како би оценио степен остваривања слободе мисли, савести, вероисповести и убеђења у државама уговорницама. Односне државе уговорнице треба такође да у своје извештаје укључе обавештења о поступцима која се по њиховим законима и пракси сматрају богохулним.
Ако се скуп уверења сматра званичном идеологијом у уставима, законима, прогласима владајућих странака, итд., или по важећој пракси, то неће имати за последицу никакву штету по слободе из члана 18 ни по друга права призната у Пакту нити дискриминацију према лицима која не прихватају званичну идеологију или јој се супротстављају.
Многи појединци позивају се на право да одбију служење војне обавезе (приговор савести) на основу тога што такво право проистиче из њихових слобода по члану 18. Као одговор на те захтеве, све већи број држава својим законима изузима од обавезне војне службе грађане који се искрено држе верских или других убеђења која забрањују служење војне обавезе и замењује је другим облицима службе држави. Пакт изричито не упућује на право на приговор савести, али Комитет сматра да такво право може да проистекне из члана 18 у мери у којој се обавеза коришћења смртоносне присиле може озбиљно сукобити са слободом савести и правом испољавања нечије вероисповести или убеђења. Када се ово право признаје законом или праксом, не сме бити никаквог разликовања приговарача по природи њихових убеђења; такође, не сме бити дискриминације према приговарачима савести зато што нису одслужили војну обавезу. Комитет позива државе уговорнице да известе о условима под којима лица могу бити изузета од војне обавезе на основу њихових права по члану 18 и о природи и дужини другог вида цивилне службе.