Општи коментар бр. 20: Члан 7 (забрана мучења и других окрутних, нехуманих и понижавајућих поступака и казни)
замењује општи коментар бр.7
Четрдесет четврто заседање (1992)
Овај Општи коментар замењује Општи коментар бр. 7 (шеснаесто заседање, 1982) који се овде потврђује и додатно разрађује.
Циљ одредби члана 7 Међународног пакта о грађанским и политичким правима је да штити достојанство и физички и ментални интегритет појединца. Обавеза је држава уговорница да свакоме пруже заштиту увођењем законодавних и других мера које могу бити неопходне за сузбијање дела забрањених у члану 7, без обзира да ли их чине особе које делују у званичном својству, изван њега или у приватном својству. Забрана гарантована у члану 7 у сагласности је с изричитим захтевима из члана 10, став 1 Пакта, који предвиђа да ће се "са сваким ко је лишен слободе поступати човечно и с поштовањем према урођеном достајанству човекове личности".
Текст члана 7 не допушта било каква ограничења. Комитет поново подсећа да, чак и у ситуацијама опште опасности – као што су оне поменуте у члану 4 Пакта – никаква одступања од одредби члана 7 нису дозвољена и његове одредбе морају остати на снази. Комитет исто тако напомиње да се никакво оправдање или олакшавајуће околности не могу користити као изговор за кршење члана 7 из било којих разлога, укључујући и оне засноване на наређењу претпостављеног службеника или јавних власти.
Пакт не садржи било какве дефиниције елемената обухваћених чланом 7, нити Комитет сматра неопходним да сачини списак забрањених дела или да установи јасну разлику између различитих облика кажњавања или поступања; те разлике зависе од природе, сврхе и тежине конкретног поступања.
Забрана у члана 7 односи се не само на дела којима се наноси физички бол већ и на дела која доводе до психичке патње жртве. Штавише, по мишљењу Комитета, забрана мора обухватити и физичко кажњавање, укључујући и неумерену телесну казну као казну за злочин или као едукативну или дисциплинску меру. У том погледу је примерено истаћи да члан 7 посебно штити децу, ученике и пацијенте у образовним и медицинским установама.
Комитет напомиње да продужен боравак у самици притворених особа или особа на издржавању затворске казне може прерасти у дела забрањена чланом 7. Као што је Комитет констатовао у свом Општем коментару бр. 6 (16), члан 6 Пакта односи се у начелу на укидање смртне казне на начин који снажно сугерише да је укидање смртне казне пожељно. Штавише, у случајевима када држава уговорница примењује смртну казну за најозбиљније злочине, та казна мора бити строго ограничена у складу са чланом 6, она мора бити спроведена на начин који проузрокује најмање физичке и психичке патње.
Члан 7 изричито забрањује медицинске и научне експерименте без слободног пристанка особе која је у питању. Комитет констатује да извештаји држава уговорница генерално садрже мало информација о овоме. Више пажње би требало посветити потреби и начинима да се обезбеди надзор над поштовањем ове одредбе. Комитет такође констатује да је неопходна посебна заштита у случају оваквих експеримената онда када особе нису способне да дају ваљани пристанак, посебно особе које су у било каквом облику притвора или затвора. Такве особе не би требало да буду подвргнуте било каквим медицинским или научним експериментима који могу бити штетни по њихово здравље.
Комитет истиче да за примену члана 7 није довољно само забранити такво поступање или кажњавање или прогласити га злочином. Државе уговорнице би требало да информишу Комитет о законодавним, административним, правосудним и осталим мерама које предузимају у циљу превенције и кажњавања дела мучења и окрутног, нехуманог и понижавајучег поступања на било којој територији која је под њиховом јурисдикцијом.
По мишљењу Комитета, државе уговорнице не смеју излагати појединце опасности мучења и окрутног, нехуманог или понижавајућег поступања или кажњавања након повратка у другу државу услед екстрадиције, протеривања или одбијања прихватања од стране неке државе. Државе уговорнице би требало да назначе у својим извештајима које мере су предузете у том смислу.
Комитет би требало да буде обавештен о томе како државе уговорнице информишу најширу популацију о забрани мучења и поступања предвиђених чланом 7. Снаге безбедности, медицинско особље, полицајци и остале особе укључене у притварање или третман било ког појединца подвргнутог било ком облику хапшења, притвора или издржавању затворске казне морају добити адекватна упутства и обуку. Државе уговорнице би требало да обавесте Комитет о упутствима и обуци организованој у те сврхе и начину на који забрана из члана 7 чини саставни део оперативних правила и етичких стандарда које такве особе треба да следе.
Поред описивања корака којима се обезбеђује општа заштита од дела забрањених према члану 7 на коју свако има право, држава уговорница би требало да пружи детаљне информације о гаранцијама за посебну заштиту нарочито осетљивих особа. Треба нагласити да систематска ревизија правила испитивања, упутстава, метода и пракси као и механизама за затварање и третман особа подвргнутих било ком облику хапшења, притвора или издржавања затворске казне представљају делотворне начине за спречавање случајева мучења и злостављања. Да би се гарантовала делотворна заштита притворених особа, требало би донети одредбе да се притворена лица држе на местима званично признатим као притворске јединице, као и одредбе да се њихова имена и места притвора, као и имена особа задужених за њихов притвор, држе у регистрима доступним онима који су за то заинтересовани, укључујући рођаке и пријатеље. У истом циљу требало би забележити време и место свих испитивања, заједно са именима свих оних који су присуствовали испитивању, а те информације би такође требало да буду доступне за потребе судских или административних поступака. Такође би требало донети одредбе против притвора у изолованим условима. У вези са тим, државе уговорнице би треблао да обезбеде да сва места притвора немају било какву опрему која би се могла употребити за мучење или злостављање. Заштита притвореног лица такође захтева да лекарима и адвокатима и, под одговарајућим надзором када истрага тако налаже, члановима породице, буде обезбеђен неодложан и сталан приступ притвореном лицу.
У циљу обесхрабривања кршења члана 7, веома је важно законом забранити употребу прихватљивости изјава или признања добијених путем мучења или неког другог забрањеног поступања у судским поступцима.
Државе уговорнице би требало да приликом представљања својих извештаја назначе одредбе кривичног закона које кажњавају мучење и сурово, нехумано и понижавајуће поступање или кажњавање, и да наведу казне примењиве за таква дела, без обзира да ли их чине државни службеници или друге особе које делују у име државе, или приватна лица. Они који крше чл. 7, без обзира да ли то раде подстицањем, наређивањем, толерисањем или извршавањем забрањених дела, морају бити сматрани одговорним. Због тога, они који су одбили да се повинују наредбама, не смеју бити кажњавани или подвргнути било каквом недопуштеном третману.
Члан 7 би требало тумачити у сагласности с чланом 2, став 3 Пакта. Државе уговорнице би у својим извештајима требало да наведу како њихов правни систем гарантује на делотворан начин неодложно окончање свих дела забрањених чланом 7, као и одговарајућу надокнаду. Закон мора признавати право на жалбу против злостављања забрањеног у члану 7. Жалбе морају бити испитане без одлагања и на непристрасан начин од стране надлежних власти како би правно средство било сматрано делотворним. Извештаји држава уговорница би требало да пруже одговарајуће информације о правним средствима која су доступна жртвама злостављања и поступцима које особа која подноси жалбу мора да следи, као и статистичким подацима о броју уложених жалби и начину на који се оне решавају.
Комитет је констатовао да су неке државе амнестирале дела мучења. Амнестије су уопштено гледано у несагласности с обавезом држава да истраже таква дела, да гарантују да ће појединци бити поштеђени таквих дела у оквиру њихове надлежности, и да обезбеде да се таква дела не понављају у будућности. Државе не могу да ускрате појединцима право на делотворно правно средство, укључујући и компензацију и потпуну рехабилитацију до оне мере до које је она могућа.