Општи коментар бр. 18: Забрана дискриминације
Тридесет седмо заседање (1989)
Забрана дискриминације, заједно с начелом једнакости пред законом и једнаке законске заштите без икакве дискриминације, чини основни и општи принцип који се односи на заштиту људских права. Стога став 1 члана 2 Међународног пакта о грађанским и политичким правима обавезује сваку државу уговорницу да поштује и обезбеђује свим особама на својој територији и у својој надлежности права гарантована Пактом без икаквог разликовања, нарочито на основу расе, боје, пола, језика, вероисповести, политичког или било ког другог мишљења, националног и друштвеног порекла, имовине, рођења или другог статуса. Члан 26 не обезбеђује само да свим појединцима једнакост пред законом, као и једнаку законску заштиту, већ и забрањује икакву дискриминацију на основу закона и јемчи свим лицима подједнаку и ефикасну заштиту против сваке дискриминације на било ком основу, као што је раса, боја, пол, језик, вероисповест, политичко или било које друго мишљење, национално и друштвено порекло, имовина, рођење или други статус.
Начело забране дискриминације је толико важно да члан 3 обавезује сваку државу уговорницу да обезбеди једнако право мушкараца и жена на уживање свих права гарантованих Пактом. Док став 1 члана 4 допушта државама чланицама да предузму мере којима се укидају извесне обавезе предвиђене Пактом у време опште опасности, исти члан захтева, интер алиа, да те мере не повлаче дискриминацију засновану искључиво на раси, боји, полу, језику, вероисповести или друштвеном пореклу. Штавише, став 2 члана 20 обавезује државе уговорнице да законом забране свако заговарање националне, расне или верске мржње која предстваља подстицање на дискриминацију.
Због своје важности и општег карактера, начело забране дискриминације као и начела једнакости пред законом и једнаке законске заштите чланови који се односе на одређене категорије људских права изричито се позивају на њих. Став 1 члана 14 прописује да су сви пред судовима једнаки, а став 3 истог члана предвиђа да, приликом одлучивања о основаности оптужбе кривично-правне природе, свака особа има право, потпуно равноправно, на минимална јемства набројана у тачкама од (а) до (г) става 3. Слично, члан 25 зајемчује једнако учешће у јавном животу свих грађана, без икаквог разликовања поменутог у члану 2.
На државама чланицама је да одреде одговарајуће мере ради имплементације релевантних одредби. Међутим, Комитет треба да буде информисан о природи тих мера и њиховој усаглашености с начелима забране дискриминације, једнакости пред законом и једнаке законске заштите.
Комитет жели да скрене пажњу државама уговорницама на чињеницу да Пакт од њих понекад изричито захтева да предузму мере којима се гарантује једнакост права. На пример, став 4 члана 23 предвиђа да ће државе чланице предузети одговарајуће кораке у обезбеђивању једнакости у правима и обавезама супружника у односу на брак, за време брака и његовог раскида. Такви кораци могу имати форму законских, административних или других мера, али је изричита дужност држава уговорница да осигурају једнакост права супружника, како то Пакт захтева. Што се тиче деце, члан 24 предвиђа да сва деца, без икакве дискриминације на основу расе, боје, пола, језика, вероисповести, националног или друштвеног порекла, имовине или рођења, имају право на заштиту од стране породице, друштва и државе, а коју захтева њихов статус малолетника.
Комитет констатује да Пакт нити дефинише појам ''дискриминација'' нити указује на то шта чини дискриминацију. Међутим, члан 1 Међународне конвенције о укидању свих облика расне дискриминације предвиђа да појам ''расна дискриминација'' значи свако разликовање, искључивање, ограничавање или давање првенства које се заснива на раси, боји, прецима, националном или етничком пореклу и које има за циљ или за резултат да наруши или угрози признавање, уживање или остваривање права и основних слобода, под подједнаким условима, у политичкој, економској, социјалној, културној или било којој другој области јавног живота. Слично томе, члан 1 Конвенције о укидању свих облика дискриминације жена предвиђа да ''дискриминација жена'' означава свако разликовање, искључивање или ограничавање у погледу пола, што има за последицу или циљ да угрози или онемогући признавање, уживање или остваривање људских права и фундаменталних слобода од стране жена, без обзира на њихов брачни статус, на основама равноправности мушкараца и жена, на политичком, економском, друштвеном, грађанском или било ком другом пољу.
Док се ове конвенције баве само случајевима дискриминације на посебним основима, Комитет верује да би термин ''дискриминација'' који је употребљен у Пакту, требало схватити тако да означава било какво разликовање, искључивање, ограничавање или давање предности засноване на основама као што су раса, боја, пол, језик, вероисповест, политичко или друго мишљење, национално или друштвено порекло, имовину, рођење или други статус, а који за циљ или последицу имају угрожавање или онемогућавање признавања, уживања или остваривања свих права и слобода свих људи под једнаким условима.
Уживање права и слобода под једнаким условима, међутим, не значи истоветан третман у сваком случају. У вези са тим, одредбе Пакта су веома експлицитне. На пример, став 5 члана 6 забрањује изрицање смртне казне особама млађим од 18 година. Исти став забрањује извршење смртне казне над трудним женама. Слично томе, став 3 члана 10 захтева одвајање малолетних преступника од одраслих, а члан 25 гарантује извесна политичка права у зависности од држављанства.
Извештаји многих држава уговорница садрже информације које се односе на законодавне и административне мере и судске одлуке које се односе на правну заштиту против дискриминације, али у извештајима веома често недостају информације које би указале на дискриминацију у пракси. Када извештавају о члановима 2 (1), 3 и 26 Пакта, државе уговорнице обично цитирају одредбе устава и закона у односу на једнакост појединаца. Иако су такве информације наравно корисне, Комитет ипак жели да зна да ли има и било којих других проблема у вези с дискриминацијом у пракси коју спроводе било државне власти и друштво било приватна лица или органи. Комитет жели да буде информисан о правним прописима и административним мерама усмереним на смањивање или елиминисање такве дискриминације.
Комитет такође жели да истакне да начело једнакости понекад од држава чланица захтева да предузму конкретне активности ради смањивања или елиминисања услова који узрокују или помажу одржавању дискриминације забрањене Пактом. На пример, у држави у којој општи услови у којима живи један део становништва спречава или отежава уживање људских права тог дела становништва, држава би требало да предузме одређене активности како би услове поправила. Те активности могу да укључе и одобравање преференцијалног третмана (афирмативне акције) у корист тог дела становништва код појединих питања на одређено време у односу на остатак становништва. Међутим, све док су такве мере потребне да би се исправила дискриминација у пракси сматраће се да се ради о легитимном (законитом) разликовању на основу Пакта.
И став 1 члана 2 и члан 2 набрајају основе дискриминације, као што су раса, боја, пол, језик, вероисповест, политичко или неко друго мишљење, национално или друштвено порекло, имовина, рођење или други статус. Комитет је уочио да у одређеном броју устава и закона нису побројане све основе по којима је дискриминација забрањена, као што је то наведено у ставу 1 члана 2. Комитет би стога желео да прими више информација од држава уговорница с обзиром на значај оваквих пропуста.
Док члан 2 ограничава права која треба штитити од дискриминације на права предвиђена Пактом, члан 26 не наводи таква ограничења. Члан 26 предвиђа да су све особе равноправне пред законом и имају право на једнаку законску заштиту без дискриминације, а да закон гарантује свим особама подједнаку и ефикасну заштиту против дискриминације по свим побројаним основама. По мишљењу Комитета, члан 26 не понавља гарантије које већ постоје у члану 2, већ има посебан смисао и гарантује још једно аутономно право. Члан 26 забрањује дискриминацију у закону или у пракси у било којој материји коју држава регулише или штити. Због тога се овај члан бави обавезама наметнутим државама уговорницама у погледу њихових закона и примене тих закона. Стога када држава усвоји законодавство, онда оно мора бити у складу с условима из члана 26 и оно не може бити дискриминаторно. Другим речима, примена начела забране дискриминације садржана у члану 26 није ограничена на она права гарантована Пактом.
Најзад, Комитет уочава да неће свако постојање разлике у третману представљати дискриминацију, уколико су критеријуми за такво разликовање правични и објективни и ако им је сврха постизање циља који је према Пакту легитиман.