Општи коментар бр. 15: Положај странаца према Пакту
Двадесет седмо заседање (1986.)
Извештаји држава чланица често нису узели у обзир чињеницу да свака држава чланица мора зајемчити права из Пакта ''свим појединцима који се налазе на њеној територији и под њеном надлежношћу'' (чл. 2, ст. 1). Уопштено гледано, права гарантована Пактом примењују се на свакога, без обзира на реципроцитет, и без обзира на његово или њено држављанство или то што не поседује ниједно држављанство.
Опште правило је да свако од права из Пакта мора бити гарантовано без дискриминације према држављанима и странцима. Опште начело забране дискриминације односи се и на поштовање права гарантованих Пактом странцима, што је предвиђено чланом 2 Пакта. Ово јемство односи се и на странце као и на држављане. Изузетно, нека права призната Пактом изричито се гарантују само држављанима (чл. 25), док се члан 13 односи само на странце. Међутим, искуство Комитета у разматрању извештаја показује да су у извесном броју држава, странцима ускраћена остала права која би према Пакту требало да уживају, или су подвргнута ограничењима која се према Пакту не могу увек правдати.
Известан број устава обезбеђује равноправност држављана и странаца. Неки скорије усвојени устави пажљво разграничавају основна права која се примењују на све од оних гарантованих само држављанима, те детаљно разрађују и једна и друга. Међутим, у многим државама, устави помињу само држављане када су релевантна права у питању. Законодавство и јуриспруденција такође могу одиграти важну улогу у обезбеђивању права странцима. Комитет је обавештен да ће у неким државама основна права, иако странцима нису гарантована Уставом или другим законским актима, бити проширена и на њих као што то Пакт захтева. С друге стране, у извесном броју случајева, права предвиђена Пактом очигледно нису примењивана без дискриминације у односу на странце.
Комитет сматра да би државе чланице у својим извештајима требало да обрате пажњу на положај странаца у законодавству и у пракси. Пакт странцима пружа сву заштиту у односу на права гарантована Пактом, а државе чланице би требало да поштују принципе Пакта у својим законима и у пракси. Положај странаца би на тај начин био знатно побољшан. Државе чланице би требало да обезбеде да одредбе Пакта и права које он гарантује буду предочени странцима који су у њиховој надлежности.
Пакт не признаје право странцима да уђу и бораве на територији неке државе чланице. У принципу, држава чланица је та која одлучује кога ће пустити на своју територију. Међутим, у извесним околностима, и странац може да ужива заштиту Пакта чак и у вези с уласком и боравком на територији једне државе, на пример, када се отварају питања забране дискриминације, забране нечовечног поступања и поштовања породичног живота.
Пристанак за улазак може бити дат уз одређене услове, на пример, у вези с кретањем, боравком и запошљавањем. Држава такође може поставити опште услове странцу који је у транзиту. Међутим, чим се странцу дозволи да уђе на територију државе чланице, он има право на права гарантована Пактом.
Странци стога имају урођено право на живот заштићено законом, и не могу самовољно бити лишени живота. Они не смеју бити подвргнути мучењу или суровом, нечовечном или понижавајућем поступању или кажњавању, нити могу бити држани у ропству или зависном положају. Странци имају пуно право на слободу и безбедност. Уколико су законски лишени слободе, према њима ће се поступати човечно и с поштовањем урођеног достојанства њихове личности. Странци не смеју бити ухапшени због тога што нису у могучности да испуне обавезу предвиђену уговором. Странци имају право на слободу кретања и слободан избор места боравка; биће слободни да напусте земљу у којој су када то желе. Странци ће бити равноправни пред судовима и трибуналима и имаће право на правично и јавно суђење пред надлежним, независним и непристрасним судом установљеним законом приликом одлучивања о основаности ма какве оптужбе кривично-правне природе или права и обавеза грађанске природе. На странце се неће примењивати ретроактивни кривични закони и признаће се њихово право на личност. Не смеју бити изложени произвољном или незаконитом мешању у њихов приватни живот, породицу, дом или преписку. Они имају право на слободу мисли, савести и вероисповести, као и право на слободу мишљења и изражавања. Странци имају право на мирно окупљање и слободу удруживања. Они могу ступити у брак у узрасту у ком су дорасли за ступање у брак. Њихова деца имају право на оне мере заштите које захтева њихов статус малолетника. У случајевима када странци чине мањину у оквиру значења предвиђеног чланом 27, не могу бити лишени права да, у заједници с другим члановима своје групе, имају сопствени културни живот, исповедају и упражњавају своју сопствену религију и служе се својим језиком. Странци имају право на једнаку заштиту пред законом. Дискриминација странаца у односу на грађане не сме постојати у имплементацији ових права. Ова права странаца могу бити предмет само оних ограничења која се према Пакту могу законито прописати.
Чим се странац законито налази на територији неке државе, његова слобода кретања унутар те територије и његово право да је напусти могу бити ограничени само у складу са ставом 3 члана 12. Различит положај у том погледу између странаца и држављана, или између различитих категорија странаца, потребно је оправдати у складу са ставом 3 члана 12. Пошто таква ограничења морају бити, интер алиа, у складу са осталим правима гарантованих Пактом, држава уговорница не може задржавањем или депортовањем странца у трећу земљу, самовољно спречити његов повратак у земљу његовог порекла (чл. 12, ст. 4).
Многи извештаји нису пружили довољно информација о питањима релевантним за члан 13. Тај члан је применљив на све процедуре предузете у циљу принудног одласка странца, без обзира да ли су у домаћем праву назване протеривањем или неким другим термином. Уколико такве процедуре повлаче за собом хапшење, јемства Пакта у вези с лишавањем слободе се такође примењују (чл. 9 и чл. 10). Уколико је сврха хапшења екстрадиција појединца, могу се применити остале одредбе домаћег и међународног права. У нормалним околностима, странцу који је протеран мора се допустити да напусти територију те земље и оде у било коју другу земљу која жели да га прихвати. Права члана 13 штите само оне странце који су законито налазе на територији једне државе уговорнице. То значи да се домаће право у вези с условима за улазак и боравак странца мора узети у обзир у одређивању обима те заштите, и да појединци који су незаконито ушли на територију или странци који на њој бораве дуже него што то допушта закон или њихова дозвола, нису заштићени одредбама Пакта. Међутим, ако је законитост уласка или боравка странца спорна, било која одлука која би у том тренутку водила његовом протеривању или депортацији морала би се донети у складу с чланом 13. На надлежним властима државе уговорнице је да, у доброј вери и вршењу својих овлашћења, примене и протумаче домаће право, поштујући истовремено услове постављене Пактом, као што је на пример једнакост пред законом (чл. 26).
Члан 13 непосредно регулише само процедуру, а не и битне основе за протеривање. Међутим, дозвољавајући само протеривања спроведена ''на основу одлуке донете у складу са законом'', сврха овог члана је очигледно да спречи произвољна протеривања. С друге стране, на основу овог члана сваки странац има право на појединачну одлуку о његовом случају, па стога јемства члана 13 неће бити задовољена законима и одлукама које предвиђају колективна или масовна протеривања. То схватање, по мишљењу Комитета, потврђено је и даљим правилима која се односе на право странца да истакне разлоге против његовог/њеног протеривања и право да одлука буде размотрена од и он представљен пред надлежним органом или неким кога је он овластио. Странцу се морају дати све могућности и средства како би искористио правни лек против протеривања, тако да то право у свим околностима његовог случаја бити делотворно. Од начела члана 13 који се односе на жалбу против протеривања и право на ревизију одлуке од стране надлежних власти може се одступити само када "виши (цомпеллинг) разлози националне безбедности'' то захтевају. У примени члана 13 не може постојати дискриминација међу различитим категоријама странаца.