Међународни пакт о грађанским и политичким правима - ICCPR

 

Општи Коментар бр. 6: Члан 6 (Право на живот)

Шеснаесто заседање (1982) 

 

1. Сви државни извештаји су се бавили правом на живот, гарантованим чланом 6 Пакта. То је врховно право које се не сме укинути чак ни у доба када опстанак нације угрози изванредна јавна опасност (чл. 4). Међутим Комитет је приметио да су информације пружене у вези с чланом 6 често ограничене на само један или други аспект овог права. Ово право не сме се уско тумачити. 

 

2. Комитет запажа да рат и остали облици масовног насиља настављају да буду пошаст за човечанство и сваке године узимају хиљаде живота невиних људи. Према Повељи Уједињених Нација, већ је забрањена претња силом или употреба силе од стране једне државе против друге државе, осим у случају уживања права на самоодбрану. Комитет сматра да државе имају врховну обавезу да спречавају ратове, геноцид и остале акте масовног насиља који доводе до самовољног губитка живота. Сваки напор који оне учине да би отклониле опасност од рата, нарочито термонуклеарног рата, и да би јачале међународни мир и безбедност представља најважнији услов и гаранцију за обезбеђивање права на живот. У том смислу Комитет посебно уочава везу између члана 6 и члана 20, који каже да ће закон забранити било коју ратну пропаганду (ст. 1) или подстицање на насиље (ст. 2).

 

3. Заштита од арбитрарног лишавања живота, која се изричито захтева трећом реченицом члана 6, става 1, од највеће је важности. Комитет сматра да државе чланице треба да предузму мере не само да спречавају и кажњавају лишавање живота извршењем кривичног дела, већ и да спречавају самовољно убијање од стране својих безбедносних снага. Лишавање живота од стране државних власти је посебно важно питање. Стога, закон мора строго контролисати и ограничити околности у којима би појединац могао бити лишен живота поступањем тих органа. 

 

4. Државе чланице такође треба да предузму посебне и ефикасне мере да спрече нестанак појединаца, нешто што је на жалост постало честа појава, која пречесто води самовољном лишавању живота. Државе треба да установе ефикасна средства и процедуре да подробно истраже случајеве несталих лица под околностима које могу представљати кршење права на живот.

 

5. Штавише, Комитет је уочио да је право на живот било веома често уско тумачено. Израз “урођено право на живот“ не може се правилно разумети рестриктивним тумачењем, а обавеза заштите овог права налаже државама да усвоје и позитивне мере. У том смислу, Комитет сматра да би било пожељно да државе чланице предузму све расположиве мере да смање смртност новорођенчади и продуже животни век, нарочито усвајањем мера за сузбијање неухрањености и епидемија.

 

6. Иако из члана 6, ставови 2 до 6 произилази да државе нису дужне да укину смртну казну у потпуности, оне имају обавезу да ограниче њену примену, а нарочито да је укину за сва, осим за „најтежа кривична дела“. Сагласно томе државе би требало да размотре преиспитивање решења свог кривичног законодавства, а свакако су оабвезне да ограниче изрицање смртне казне само за “најтежа кривична дела“. Овај члан такође снажно сугерише укидање смртне казне на начин који сугерише да је пожељно укидање смртне казне (ставови 2 тачка 2 и 6). Комитет закључује да све мере којима се укида смртна казна треба схватити као напредак у уживању права на живот у смислу члана 40, и да о њима треба обавестити Комитет. Комитет примећује да је један број земаља већ укинуо или суспендовао њену примену. Али и поред тога, извештаји држава показују да је напредак направљен у правцу укидања, односно ограничавања примене смртне казне још увек неадекватан.

 

7. Комитет сматра да се израз “најтежа кривична дела“ мора тумачити рестриктивно, тако да смртна казна буде врло изузетна мера. Из изричитих услова члана 6 такође произилази да смртна казна може бити изречена само у складу са законима који су на снази у време када је злочин почињен и никако у супротности с Пактом. Прописана процесна јемства морају се поштовати, укључујући право на правично суђење пред независним судом, претпоставку невиности, минимум гаранција за одбрану и право да случај буде поново разматран  пред вишим судом. Ова права се користе уз посебна права на  помиловање или умањење казне.