(Представка бр. 261/2005, CAT/C/42/D/261/2005 (2009))
КОМИТЕТ ПРОТИВ МУЧЕЊА
Четрдесет друга седница
(27. април – 15. мај 2009)
Одлука Комитета против мучења у складу са чланом 22 Конвенције против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих казни или поступака:
(...)
Представка бр. 261/2005
Подносилац представке: Бесим Османи (Бесим Османи) (ког заступају Фонд за хуманитарно право, Центар за мањинска права и Европски центар за права Рома)
Наводна жртва: подносилац представке
Држава потписница: Србија[1]
Датум подношења представке (првог поднеска): 17. децембар 2004.
Датум усвајања одлуке: 8. мај 2009.
Комитет против мучења, основан у складу са чланом 17 Конвенције УН против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих поступака или казнина седници одржаној 8. маја 2009. годинеокончавши разматрање представке бр. 261/2005, која је у име Бесима Османија поднета Комитету против мучења у складу са чланом 22 Конвенције УН против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих поступака или казни,
Узевши у обзир све информације које су му подносиоци ставили на располагање, Усвојио је следећу:
1. Подносилац представке је Бесим Османи, држављанин Републике Србије ромског порекла, који је рођен 1967. године и живи у Републици Србији. Он тврди да је жртва кршења члана 16, ст. 1, тумаченог одвојено или заједно са члановима 12 и 13, и члана 14, тумаченог одвојено или заједно са чланом 16, ст. 1 Конвенције УН против мучења и других свирепих, нечовечних или понижавајућих поступака или казни од стране Републике Србије. Заступају га три невладине организације: Фонд за хуманитарно право (ФХП), Центар за права мањина (ЦПМ), оба са седиштем у Београду, и Европски центар за ромска права (ЕРРЦ), са седиштем у Будимпешти.
2.1. Подносилац представке је био један од 107 ромских становника ромског насеља Антена у београдској Општини Нови Београд. То насеље је постојало од 1962. Четири породице су биле стално настањене у овом насељу, а већину његових становника чинили су Роми расељени са Косова, који су се у насеље доселили 1999. након што је њихова имовина на Косову уништена. Општина Нови Београд је становнике Антене 6. јуна 2000. писаним путем обавестила о својој одлуци о рушењу насеља донету 29. маја 2000. и дала им рок од једног дана за исељење.[2] Становници нису оспорили одлуку општине, али се нису иселили с обзиром да су веома сиромашни и нису били у стању да у тако кратком року нађу друго место за становање. Око 10.00 часова 8. јуна 2000. године, представници Општине Нови Београд и група од десетак униформисаних полицајаца дошли су у насеље како би извршили налог за исељење. Ускоро пошто су булдожери почели да руше насеље, на лице места је у плавомИвецо теретном комбију са полицијском регистарским таблицама БГ 611–542[3] стигла група од пет-шест полицајаца у цивилу; сви осим возача комбија који је носио бело одело, били су обучени у црну одећу. Нису показали никаква документа за идентификацију а на себи нису имали никакве ознаке. Полицајци у цивилу су током исељења ударали већи број Рома, док су их униформисани полицајци вређали на националној основи. Полицајац у цивилу је подносиоца представке, који је у наручју држао свог четворогодишњег сина, зграбио за леву руку, ошамарио два пута и ударао песницама по глави и бубрезима. И дете је ударено али није претрпело озбиљне повреде. Подносилац представке је побегао из насеља и затражио лекарску помоћ због повреда. У лекарским потврдама од 12. јуна 2000. је наведено да има крвав подлив испод леве руке и саветовано му је да се обрати лекару специјалисти ради прегледа абдомена.
2.2. У овој операцији су потпуно уништени дом и личне ствари, укључујући и мини комби, подносиоца представке, а он, његова жена и троје малолетне деце су постали бескућници. Подносилац представке и његова породица су првих шест месеци после инцидента живели у шатору на земљишту порушеног насеља. Од 2002. живе у подруму зграде где подносилац представке ради на одржавању и поправљању система грејања.
2.3. ФХП је 12. августа 2000. поднео Четвртом општинском тужилаштву у Београду пријаву поткрепљену, између осталог, изјавама пет сведока, а у којој је тврдио да злостављање подносиоца представке од стране неидентификованих починилаца и понашање полиције током рушења насеља представљају повреду члана 54 (наношење лакших телесних повреда) и члана 66 (злоупотреба овлашћења) Кривичног законика.
2.4. Према члану 19, ст. 1 Законика о кривичном поступку Републике Србије (ЗКП), кривични поступак покреће се и води по захтеву овлашћеног тужиоца, тј. јавног тужиоца или жртве. За кривична дела која се гоне по службеној дужности овлашћени тужилац је јавни тужилац осим ако то није искључено законом што није случај у погледу чланова 54 и 66 Кривичног законика. Према члановима 241, ст. 1 и 242, ст. 3 ЗКП, званична истрага може да се води само против лица чији је идентитет утврђен. У случају да је идентитет наводног починиоца кривичног дела непознат, јавни тужилац може да захтева неопходне податке и/или предузме неопходне кораке ради утврђивања идентитета тог лица. Према члану 239, ст. 1 ЗКП, тужилац може да врши ово овлашћење преко органа унутрашњих послова или уз помоћ истражног судије. Ако јавни тужилац на основу свих доказа закључи да постоји основана сумња да је почињено кривично дело које се гони по службеној дужности, он од истражног судије захтева да покрене званичну истрагу у складу са члановима 241 и 242 ЗКП. С друге стране, ако јавни тужилац утврди да нема основа за покретање званичне судске истраге, дужан је да о тој одлуци обавести подносиоца представке/жртву, који затим може да искористи своје право и да сам предузме гоњење – тј. у својству „приватног тужиоца“ а сходно члану 61 (ст. 1 и 2) и члану 235, ст. 1 ЗКП.
2.5. У одсуству одговора тужилаштва, ФХП је 10. априла 2001. Четвртом општинском јавном тужилаштву поднео захтев за информације у вези са овом истрагом. ФХП је обавештен писмом датираном 18. априла 2001. а примљеном 16. маја 2001. да је пријава одбачена јер нема основане сумње да су почињена кривична дела која се гоне по службеној дужности. У писму нису пружене никакве информације о корацима које је тужилаштво предузело како би истражило наводе из пријаве. Сходно члану 60, ст. 4 (2) ЗКП,[4] заступник жртве је упућен да може да предузме гоњење пред Општинским судом у Београду у року од осам дана. Заступник жртве је у том циљу упућен да може да поднесе истражном судији захтев за спровођење истраге против неидентификованог починиоца или да поднесе приватну тужбу против полицајаца за кривична дела забрањена члановима 54 и 66 Кривичног законика Републике Србије. Заменик јавног тужиоца је навео имена четири припадника Одељења унутрашњих послова Нови Београд који су пружали помоћ Одељењу за грађевинске и комунално-стамбене послове у спровођењу исељења и рушења: заставник И класе Б., водници И класе А. и Н., и старији водник И класе Ј. У писму, међутим, нису наведена имена полицајаца у цивилу који су учествовали у исељењу, чиме је подносилац представке спречен да званично предузме гоњење.
2.6. ФХП је 23. маја 2001. поднео захтев Четвртом општинском суду у Београду да поново отвори истрагу о овом предмету. Како би помогао идентификацију починилаца, ФХП је од суда затражио да поред ромских сведока саслуша и полицајце чија су имена наведена у писму заменика јавног тужиоца од 19. априла 2001. као и представнике Одељења за грађевинске и комунално-стамбене послове који су били присутни 8. јуна 2000.
2.7. Четири униформисана полицајца које је истражни судија саслушао у периоду од 25. децембра 2001. до 10. априла 2002. дали су опречне изјаве о учешћу полиције у рушењу насеља Антена. Старији водник И класе Ј. је изјавио да је група полицајаца затражила додатну помоћ због великог броја становника насеља и њихове неспремности да се иселе и да је ускоро на лице места стигло возило са пет или шест колега у цивилу из полицијске станице Нови Београд.[5] Заставник И класе Б., командант Полицијског одељења Бежанијска коса,[6] изјавио је да је полиција пружила подршку на две локације у насељу и да на његовој локацији није било ниједног полицајца у цивилу. Водник А. је изјавио да је присуствовао рушењу насеља али да није видео никакво насиље. Није се сећао да ли је на лицу места видео иједног припадника Министарства унутрашњих послова, осим оних из Полицијског одељења Бежанијска коса, и изјавио је да помоћ по правилу пружају униформисани а не полицајци у цивилу. Водник Н. је изјавио да није учествовао у овој операцији. Ниједан од полицајаца који је присуствовао исељењу и рушењу насеља Антена није могао да се сети имена колега или потчињених који су такође учествовали у тој операцији.
2.8. Истражни судија је 17. маја 2002. саслушао подносиоца представке. Његово сведочење је поткрепљено изјавама друга два становника насеља које је истражни судија такође саслушао у својству сведока. Сви они су изјавили да би могли да препознају полицајце у цивилу који су их ударали.
2.9. На дан 4. јуна 2002, у одговору на захтев истражног судије за информацијама о полицајцима који су присуствовали исељењу и рушењу насеља, Одељење унутрашњих послова Нови Београд је изјавило да је извршење одлуке Општине Нови Београд почело 7. јуна 2000. Полицијски службеници Ј., О. и Т. су тог дана посетили насеље и замолили његове становнике да почну да се исељавају из својих домова. Операцију су следећи дан наставили водници А. и Н. заједно са командиром Б.
2.10. Истражни судија је 17. јула 2002. испитао П, једног од грађевинских инспектора који је присуствовао операцији. Он је изјавио да су становници Антене били упознати са планом о рушењу њиховог насеља месец дана пре но што је оно требало да буде срушено и да им је 7. јуна 2000. дат последњи рок да се иселе у наредна 24 часа. Становници Антене су се 8. јуна 2000. окупили у насељу и учинило му се да су довели и Роме из других насеља како би спречили рушење. Грађевински инспектори су затражили помоћ Полицијског одељења Бежанијска коса, које је у насеље послало униформисане и полицајце у цивилу. Овај сведок је потврдио да су Роми задобили неколико шамара и били шутнути пар пута али је изјавио да се не сећа да су против њих коришћени пендреци. Изјавио је, међутим, да се полицајци у цивилу нису умешали у сукоб; они су одводили једног Рома који се опирао рушењу насеља у полицијски притвор. Такође је изјавио да насеље није срушено док његови становници нису изнели своје личне ствари из барака.[7]
2.11. Четврти општински суд у Београду је 12. септембра 2002. обавестио ФХП[8] да је истрага завршена и да, сходно одредбама члана 259, ст. 3 ЗКП, заступник жртава може да подносе оптужницу у овом предмету551 у року од 15 дана или ће се сматрати да су оне одустале од гоњења.
2.12. Заступник подносиоца представке и осталих жртава је 2. октобра 2002. Четвртом општинском суду у Београду поднео нови захтев за допуну истраге у складу са поступком предвиђеним чланом 259, ст. 1 ЗКП. У захтеву је навео да, супротно члану 255 ЗКП, истражни судија није странама доставио имена полицајаца у цивилу због чега они нису могли званично да предузму гоњење. Између осталог је предложио да суд поново саслуша старијег водника И класе Ј. и да поново пошаље захтев Одељењу унутрашњих послова Нови Београд да достави информације о идентитету полицајаца у цивилу који су били умешани у инцидент.
2.13. Четврти општински суд у Београду је 6. новембра 2002. у складу са овим захтевом послао упит Одељењу унутрашњих послова Нови Београд у вези са именима службеника Одељења који су пружали подршку Општини Нови Београд и Полицијском одељењу Бежанијска коса али је грешком навео погрешан датум инцидента то јест 8. јуни 2002. Одељење унутрашњих послова је стога 20. новембра 2002. одговорило да поменутим телима тог датума није пружило никакву подршку. Четврти општински суд у Београду је 22. новембра 2002. послао Одељењу унутрашњих послова Нови Београд други захтев сличне садржине. Овог пута у писму није навео датум инцидента већ је затражио имена полицајаца у цивилу који су помагали полицајцима из Полицијског одељења Бежанијска коса приликом рушења насеља Антена. Старији водник И класе Ј. је 4. децембра 2002. одговорио да не зна имена полицајаца у цивилу који су интервенисали током рушења насеља Антена али није порекао да је до такве интервенције дошло. Суд је такође поново испитао старијег водника И класе Ј. 13. новембра 2002. Он је поновио изјаву коју је раније дао и додао „ [...] ако је неопходно, могао бих да покушам да утврдим који су тачно полицајци присуствовали и да о томе обавестим суд“.
2.14. Четврти општински суд у Београду је 26. децембра 2002. обавестио заступника жртава да је истрага завршена и поновио да, према одредбама члана 259, ст. 3 ЗКП, заступник жртава може да поднесе оптужбу у року од 15 дана иначе ће се сматрати да су одустали од гоњења.
2.15. Заступник жртава је 10. јануара 2003. обавестио Четврти општински суд да је умешаност полицајаца у цивилу у физичко злостављање Рома 8. јуна 2000. очигледно поткрепљено изјавама жртава, као и сведока П. и старијег водника И класе Ј. и замолио суд да настави истрагу док се не утврди идентитет починилаца. Одељење унутрашњих послова Нови Београд је 6. фебруара 2003. у одговору на трећи захтев Четвртог општинског суда од 30. јануара 2003, послало писмо у којем је навело имена двојице полицајаца, и А., који су пружили помоћ током инцидента 8. јуна 2000.
2.16. ФХП је 25. марта 2003. послао писмо министру унутрашњих послова у којем је изразио своју забринутост због несарадње Одељења унутрашњих послова Нови Београд у истрази и замолио министра да открије имена полицајаца у цивилу који су пружали помоћ током инцидента у насељу Антена на Новом Београду 8. јуна 2000.
2.17. Четврти општински суд је 8. априла 2003. испитао полицајца који је изјавио да није присуствовао рушењу насеља Антена и да нема никаква непосредна сазнања о инциденту 8. јуна 2000. Потврдио је да у таквим ситуацијама помоћ по правилу пружају униформисани а не полицајци у цивилу, али да се у хитним случајевима дешава да се шаљу и полицајци у цивилу. Поред тога је изјавио да се у евиденцији полицијског одељења заводе имена полицајаца послатих на различите задатке. Ако су суду такве информације потребне, добиће извештај заснован на подацима у евиденцији.
2.18. У писму од 6. маја 2003,[9] заступник жртава је поново обавештен да је Четврти општински суд у Београду окончао истрагу и да може да поднесе оптужницу и настави са кривичним гоњењем у року од петнаест дана. Међутим, у том писму поново нису наведена имена починилаца. Заступник је 27. маја 2003. замолио суд да не оконча истрагу док Министарство унутрашњих послова не одговори на захтев ФХП да наведе имена полицајаца у цивилу који су били умешани у инцидент. ФХП је поново послао то писмо Министарству унутрашњих послова 3. јуна 2003. Саветник министра унутрашњих послова је 20. јуна 2003. обавестио ФХП да током кривичне истраге коју је водио Четврти општински суд није потврђено учешће полицајаца у цивилу у инциденту од 8. јуна 2000. Он је на крају писма навео да Секретаријат унутрашњих послова Београд553 треба на захтев суда да достави све потребне информације везане за понашање полицајца.
2.19. Суд је заступника жртава 20. децембра 2003. обавестио по четврти пут да је завршио истагу предмета и позвао га да поднесе оптужницу у року од 15 дана. Као и у претходним приликама, није навео имена починилаца, због чега жртве нису биле у могућности да званично предузму гоњење.
2.20. Према домаћем законодавству, подносилац представке је могао да захтева обештећење применом два различита поступка: (1) кривичног поступка у складу са чланом 201 ЗКП, који је требало да буде покренут на основу његове кривичне пријаве, или (2) у парничном поступку у складу са члановима 154 и 200 Закона о облигационим односима Републике Србије. Прва могућност није могла да се искористи с обзиром на то да тужилац није утврдио идентитет починилаца а Четврто општинско јавно тужилаштво у Београду није покренуло званични кривични поступак. У погледу друге могућности, подносилац представке није поднео захтев за обештећење у парничном поступку јер је уобичајена пракса судова у Србији да суспендују парничне поступке за накнаду штете настале извршењем кривичних дела док се одговарајући кривични поступци не заврше.
2.21. Да се подносилац представке одлучио да покрене поступак за обештећење одмах после инцидента, суочио би се са још једном процедуралном препреком. Према члановима 186 и 106 ЗКП, обе стране у парничном поступку – и тужилац и туженик – морају да буду идентификовани именом, адресом и осталим релевантним личним подацима. С обзиром да подносилац представке није могао да обезбеди те информације, покретање парничног поступка за обештећење би очигледно било немогуће из процедуралних разлога и парнично одељење суда би га одмах одбацило.
3.1 Подносилац представке изјављује да је Држава потписница прекршила члан 16, ст. 1 тумачен одвојено или заједно са члановима 12 и 13 и члан 14, тумачен одвојено или заједно са чланом 16, ст. 1 Конвенције.
3.2 У погледу исцрпености домаћих правних лекова, подносилац представке изјављује да према међународном праву жртва не мора да искористи више од једног од већег броја правних лекова за наводна кршења. На подносиоцу представке је да одабере један делотворан и довољан правни лек од више таквих правних лекова које има на располагању. Стога, пошто је безуспешно исцрпео један правни лек, подносилац представке „не може да буде критикован што није искористио правне лекове у суштини усмерене на постизање истог циља а који у сваком случају не би имали већих изгледа за успех“.[10] Подносилац представке се позива на судску праксу Европске комисије, које је закључила да у земљама у којима домаће законодавство пружа правне лекове за поступање које је наводно супротно члану 3 Европске конвенције о људским правима и у кривичним и у парничним поступцима, подносилац представке који је покренуо кривични поступак против полицајца наводно одговорног за повреду тог члана не мора да поднесе и захтев за обештећење у парничном поступку.[11][12] Штавише, подносилац представке изјављује да би у његовом предмету само правни лек у кривичном поступку био делотворан, јер правни лекови у парничном и/ или управном поступку не обезбеђују довољно задовољење.
3.3. Подносилац представке тврди да је био подвргнут свирепом, нечовечном и понижавајућем поступању и кажњавању супротном члану 16 од стране службених лица. Тврди да оцена нивоа злостављања између осталог зависи од угрожености жртве и да би такође требало да узима у обзир пол, старост, здравствено стање или националност жртве. Ниво злостављања који је потребан да би се оно оквалификовало као „понижавајуће“ делимично зависи од подложности жртве физичкој или психичкој патњи. Услед припадности мањинској групи која је кроз историју излагана дискриминацији и предрасудама,[13] жртва је подложнија злостављању за потребе члана 16, ст. 1, нарочито с обзиром на то да полиција Републике Србије не реагује на постојање систематске праксе дискриминације и насиља против Рома. Он сугерише да „је већа вероватноћа да ће дати ниво физичког злостављања представљати ‘понижавајуће или нечовечно поступање или кажњавање’ уколико је подстакнуто расно мотивисаним непријатељством и/или пропраћено расним епитетима“.
3.4. Подносилац представке тврди да супротно члану 12, тумаченом заједно са чланом 16, ст. 1 Конвенције, власти Србије нису спровеле непристрасну и свеобухватну истрагу о инциденту у питању у најкраћем року која би могла да доведе до идентификације или кажњавања одговорних лица, упркос основаној сумњи да је почињено свирепо, нечовечно или понижавајуће поступање или кажњавање. Позива се на закључке Комитета у предмедуАбад против Шпаније, да „су према члану 12 Конвенције власти обавезне да спроведу истрагу по службеној дужности кад год постоје основана сумња да је почињено неко дело мучења или злостављања а независно од извора те сумње“. Комитет је такође закључио да „кривична истрага мора да настоји да утврди како природу и околности наводних дела, тако и идентитет сваког лица које је можда било умешано у њега“.557 Како би испуниле захтеве из члана 12, тумаченог заједно са чланом 16, ст. 1, власти Државе потписнице морале су да спроведу непро форма истрагу већ истрагу способну да доведе до идентификације и кажњавања одговорних лица. Након одлуке заменика јавног тужиоца од 19. априла 2001. да обустави истрагу, жртва је по закону имала право да предузме кривично гоњење и коначно поднесе оптужницу. Међутим, услед неуспеха тужиоца и истражног судије да утврде идентитет починилаца, подносилац представке је био спречен да оствари ово право.
3.5. Подносилац представке такође тврди да је прекршен члан 13, тумачен заједно са чланом 16, ст. 1, јер је прекршено његово право на жалбу и да његову жалбу власти непристрасно размотре у најкраћем року. Тврди да ‘право да поднесе жалбу’ не подразумева само законску могућност да то учини, већ и право на делотворан правни лек за штету коју је претрпео.
3.6. Подносилац представке на крају тврди да је прекршено његово право из члана 14, тумаченог заједно са чланом 16, ст. 1, због непостојања одштете и праведног и адекватног обештећења. Позива се на праксу Европског суда за људска права о тумачењу термина „делотворни правни лекови“ које треба обезбедити на националном нивоу, а по којој појам делотворног лека, поред исплате новчане надокнаде у одговарајућим случајевима, обухвата и темељну и делотворну истрагу у могућности да доведе до откривања и кажњавања одговорних кад год неко лице износи доказиву тврдњу да су га полиција или други државни службеници подвргли нечовечном или понижавајућем поступању.558
4.1 У поднеску од 23. маја 2005, Држава потписница је оспорила тврдњу подносиоца да Четврто општинско јавно тужилаштво до 19. априла 2001. године није предузело никакве кораке у погледу пријаве коју је ФХП поднео 12. августа 2000. Држава потписница је тврдила да је према списима предмета у Четвртом општинском јавном тужилаштву и разговору са замеником поступајућег тужиоца, пријава ФХП била примљена 15. августа 2000. Тужилац је 18. августа 2000. од Одељења унутрашњих послова Нови Београд захтевао информације „о лицима која су помагала Одељењу за грађевинске и комуналностамбене послове Нови Београд у рушењу, о томе да ли је употребљена сила, укључујући врсту и начин употребе силе, као и разлоге за њену примену, и да ли су се становници опирали спровођењу одлуке Одељења“.
4.2. Тужилац је 9. новембра 2000. примио извештај Сектора унутрашње контроле Секретаријата унутрашњих послова Београд. Тужилац је 23. новембра 2000. од Секретаријата затражио да му врати оригинал пријаве и Секретаријат је то учинио 13. фебруара 2001. Према извештају, службеници Полицијског одељења Бежанијска коса су 7. јуна 2000. посетили насеље и приметили да се становници полако пакују, растављају своје домове и траже ново место где ће живети. Зато полиција није интервенисала против становника тог дана. Општинске управне власти су 8. јуна 2000. „срушиле незаконито изграђене објекте [...] што је спроведено без ремећења реда и мира. Полиција је пружала помоћ, [...] али се та помоћ састојала од физичког присуства, и није укључивала ниједну меру или облик интервенције, било пре или после рушења објеката“.
4.3. Тужилац је 19. фебруара 2001. одлучио да одбаци пријаву у складу са ставом 4 у вези са ставом 2, члана 153 тада важећег Законика о кривичном поступку (ЗКП). Према члану 45, ст. 2 (1) ЗКП који је у то време био на снази (прим. прев. у даљем тексту ‘стари’ ЗКП), тужилац је био овлашћен да предузме неопходне мере ради откривања кривичних дела и идентификовања наводних починилаца. Према члану 46, ст. 2 (1) ЗКП који је касније ступио на снагу, тужилац је задужен за преткривични поступак. Држава потписница закључује да је тужилац по старом ЗКП имао веома ограничена овлашћења у преткривичном поступку и да је морао да се ослања на Министарство унутрашњих послова. Према извештају Министарства, није било незаконитих активности у овом предмету а, имајући у виду поступак за прибављање доказа у старом ЗКП, тужилац је исправно закључио да не постоји основана сумња да је почињено неко кривично дело из члана 66 старог ЗКП или било које друго дело које се гони по службеној дужности.
4.4. Наведена одлука са поуком о правном леку у смислу члана 60, ст. 2 старог ЗКП је 19. априла 2001. прослеђена ФХП. Држава потписница у том погледу тврди да и претходни и садашњи ЗКП праве јасну разлику између тужиоца и оштећене стране. Само оштећена страна има право да предузме кривично гоњење ако јавни тужилац одбаци пријаву у смислу члана 60, ст. 2 старог ЗКП и у смислу члана 60, ст. 2 важећег ЗКП. У тој ситуацији, оштећена страна има права тужиоца али не и приватног тужиоца. С обзиром на то да је ФХП поднео пријаву без пуног пуномоћја оштећене стране коју у овом предмету заступа, тужилац није обавестио ФХП о одбацивању пријаве. Штавише, оштећена страна, подносилац представке, такође није могла да буде обавештена о одбацивању пријаве јер није више имала важећу адресу након што је насеље у којем је живела било срушено а није дала ниједну алтернативну адресу. Тужилац је у најкраћем могућем року обавестио ФХП о одбацивању пријаве са детаљном поуком о правном леку тек пошто је та организација поднела пуно пуномоћје 13. априла 2001
4.5. Сектор унутрашње контроле био је једини независни орган који је контролисао законитост рада Министарства унутрашњих послова током 2000. и 2001. Тај Сектор је истраживао све случајеве примене силе и вршио интерну контролу на основу пријава озбиљног непрофесионалног понашања и/или извештаја о прекомерној употреби силе. Овај Сектор је у међувремену трансформисан у службу Генералног инспектора Ресора јавне безбедности.
4.6. У погледу изјаве подносиоца представке и осталих жртава да би били у стању да препознају полицајце у цивилу који су их ударали када би добили прилику, Држава потписница тврди да „док изјава сведока има снагу доказа, идентификација представља само једну од мера за утврђивање њене истинитости“. С обзиром да је Сектор унутрашње контроле закључио да су припадници Министарства унутрашњих послова поступали потпуно у складу са законом, тужилац није могао да захтева спровођење поступка за идентификацију јер би он био сувишан. У сваком случају, оштећена страна која преузима гоњење има право да током поступка захтева кораке ради утврђивања идентитета.
4.7. Држава потписница је затим изјавила да се суд суочавао са тешкоћама приликом позивања оштећених страна јер му ФХП није доставио њихове праве адресе. Стога је суд успео да позове сведоке тек 7. маја 2002. те их је саслушао скоро годину дана након што је оштећена страна преузела гоњење. Држава потписница се позвала на изјаву једног од становника Антене пред истражним судијом Четвртог општинског суда у Београду, у којој је, између осталог, навео да „ова лица нису имала никакве ознаке и нису била униформисана а становнике насеље су током напада тукли само рукама и ногама“. Додао је да је његов син одгурнут пендреком када се сагнуо да подигне свој мобилни телефон са земље и да је „полицајац то учинио како би га извео из гужве јер је постојала опасност да ће мој син задобити ударце, бити оборен и прегажен“. Заставник И класе Б. из Одељења унутрашњих послова Нови Београд, је јануара 2002. посведочио да „су нам становници [...] звиждали и бунили се против рушења [...]“. Поред сведочења старијег водника И класе Ј. од 10. априла 2002. које је цитирао подносилац представке,[14] Држава потписница се позвала на део изјаве у којој је он објаснио да је било неколико покушаја уручивања решења о рушењу становницима насеља. Становници су 8. јуна 2000. „одбили да се преселе, полиција је покушала да их убеди да то учине, али они нису хтели да послушају“. Подсетио је да су полицајци у цивилу који су дошли на лице места користили пендреке против становника који су се највише опирали и који су легли пред булдожере како би спречили рушење, али се није сећао ко је користио пендреке и против кога. Поред тога је подсетио да нико није вређао, шутирао или песницама ударао Роме. Физички контакт је био ограничен на држање становника за руке како би их одвукли са тог места; на крају је ухапшен један или двојица, и одведени су у притвор у Полицијско одељење Бежанијска коса. У погледу сведочења грађевинског инспектора на које се позвао подносилац представке,[15] Држава потписница се позива на део његове изјаве у којој је поменуо да је „[...] полицајац из полицијске станице Бежанијска коса који нам је помагао покушао да реши проблем са Ромима на миран начин и