Пресуда Управног суда 15 У 11747/20 од 05.01.2022. године, доступна на адреси
https://sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/319399
Управни суд је, одлучујући у управном спору по тужби тужиоца АА поднетој против Министарства унутрашњих послова Републике Србије, Дирекције Полиције, Управе за управне послове у седишту министарства, ради поништаја решења у предмету држављанства, донео пресуду којом се тужба уважава, и поништава предметно решење МУП и предмет враћа надлежном органу на поновно одлучивање.
Оспореним решењем одбијен је захтев тужиоца, АА, држављанина Црне Горе, за пријем у држављанство Републике Србије.
Тужилац указује да је оспорено решење донето путем извртања права, како правила поступка прописаних Законом о општем управном поступку, тако и материјалног права прописаног Уставом Републике Србије и Законом о држављанству. Наводи да се битна повреда поступка састоји у томе што побијано решење не садржи разлоге, већ се уместо тога, орган управе позива на податке из службене евиденције који имају карактер службене тајне јер “постоје безбедносни разлози од интереса за Републику Србију” због којих није могуће дозволити упис у држављанство тужиоца. Истиче да ожењен и отац двоје деце који у Београду живи 52 године, да је једино држављанство које је имао до подношења захтева било држављанство СФРЈ, те да је неосуђивано лице по службеним евиденцијама органа унутрашњих послова. Указује да би, у контексту Конвенције о држављанству од 1997. године која је усвојена од Републике Србије, без правног разлога постао апатрид, што наведена конвенција искључиво забрањује.
Тужени орган је у одговору на тужбу истакао да се, поред провере испуњености законских услова за стицање држављанства Републике Србије, тужени обраћа и надлежним службама ради прибављања података и сазнања од значаја за безбедност Републике Србије, те да је провером код надлежних служби утврдио да постоје сметње за позитивно решавање по захтеву тужиоца. Тужени је даље истакао да наведени подаци представљају податке са степеном тајности у складу са прописима који уређују ту област и воде се у складу са прописом о евиденцијама и обради података у области унутрашњих послова, те се из тог разлога тужилац не може упознат са чињеницама и подацима који су прикупљени безбедносном провером у складу са чланом 102. став 7. Закона о полицији.
Суд наводи са је одредбом члана 41. Закона о држављанству Републике Србије, прописано је да министарство надлежно за унутрашње послове може одбити захтев за стицање држављанства Републике Србије пријемом или престанак држављанства Републике Србије, иако су испуњени услови прописани овим законом, ако оцени да постоје разлози од интереса за Републику Србију због којих захтев за стицање или престанак држављанства треба одбити.
По оцени Управног суда основано се тужбом указује да је оспореним решењем повређен закон на штету тужиоца. Ово са разлога што оспорено решење не садржи разлоге који упућују на решење какво је дато у диспозитиву нити су у образложењу решења наведени разлози због којих захтев за пријем у држављанство тужиоца треба одбити.
Суд наводи да се из доказа који се налазе у списима и носе ознаку “поверљиво” не може закључити шта представља сметњу за позитивно решавање захтева тужиоца за пријем тужиоца у држављанство Републике Србије. Тиме су, по оцени овог суда, оспореним решењем учињене повреде правила поступања из члана 141. став 4. Закона о општем управном поступку, којим је прописано да образложење решења мора да буде разумљиво и да садржи кратко излагање захтева странке, чињенично стање и доказе на основу којих је оно утврђено, разлоге који су били одлучујући код оцене сваког доказа, прописе и разлоге који, с обзиром на утврђено чињенично стање, упућују на одлуку из диспозитива и разлоге зашто није уважен неки захтев или предлог. Ако је одлучено по слободној оцени, образложење садржи и пропис који орган овлашћује на то, разлоге којима се руководио при одлучивању и у којим границама и с којим циљем је применио овлашћења да одлучује по слободној оцени.
Са изнетих разлога, налазећи да је оспореним решењем повређен закон на штету тужиоца, Управни суд је донео одлуку да се предметно решење поништава, применом одредбе члана 40. став 2. и члана 42. став 1. Закона о управним споровима.