Решење Апелационог суда у Београду Кж-По1-Кре 40/23 од 17.1.2024, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/511748
Решењем Апелационог суда у Београду у предмету Кж-По1-Кре 40/23 од 17.1.2024. године, уважена је жалба бранилаца лица чије се изручење захтева (АА) и преиначава решење Вишег суда у Београду, Посебног одељења за организовани криминал Кре-По1 бр.12/23 – Кв-По1 бр.625/23 од 16.10.2023. године, тако што Апелациони суд у Београду, Посебно одељење, одбија изручење надлежним правосудним органима Руске Федерације, држављанина Руске федерације АА, ради вођења кривичног поступка пред надлежним органом Руске Федерациј, због кривичног дела избегавање плаћања царинских дажбина великих размера у оквиру организоване криминалне криминалне групе из члана 194 став 4 КЗ Русије.
Првостепени суд у оквиру образложења побијаног решења наводи да је при доношењу одлуке имао у виду примедбе из решења Апелационог суда у Београду, Посебног одељења Кж-По1-Кре бр.23/23 од 18.09.2023. године, којима је указано на то да радње које су према Кривичном закону Руске Федерације описане као кривично дело избегавање плаћања царинских дажбина великих размера, према законодавству Републике Србије, јесу прекршај из члана 265 став 1 тачка 3 Царинског закона, којим се санкционише изношење нетачних и неистинитих података или на било који други начин навођење царинског органа на погрешан закључак и стекне или покуша да се стекне плаћање дажбина у мањем износу, за које прекршаје је предвиђена новчана казна.
Међутим, по ставу првостепеног суда, из списа предмета и достављене документације уз замолницу Главног тужилаштва Руске Федерације, односно одлуке о процесуирању окривљеног АА, неспорно произлази да се против лица чије се изручење захтева АА пред надлежним истражним органима Руске Федерације, води управо кривични поступак и то због кривичног дела избегавање плаћања царинских дажбина великих размера у оквиру организоване криминалне групе из члана 194 став 4 КЗ Русије, при чему се именованом ставља на терет да је дело вршио у оквиру организоване криминалне групе, те је поступајући на начин ближе описан у напред наведеној одлуци, нанеo штету буџету Руске Федерације у укупном износу од око 278.274 евра, што указује на то да се у конкретном случају не ради о стицају или покушају стицања плаћања дажбина у мањем износу.
По налажењу Апелационог суда у Београду, Посебног одељења, овакав закључак првостепеног суда се не може прихватити, а како се то основано указује изјављеном жалбом.
Одредбом члана 265 став 1 тачка 3 Царинског закона Републике Србије предвиђено је као радња прекршаја изношење нетачних и неистинитих података или на било који други начин навођење царинског органа на погрешан закључак, чиме се стекне или покуша да стекне плаћање дажбина у мањем износу, преференцијални тарифни третман, ослобођење од плаћања увозних дажбина, олакшица у плаћању увозних и других накнада, повраћај или отпуст увозних или извозних дажбина (члан 12 став 2 Царинског закона), за који прекршај је сходно наведеној одредби предвиђена искључиво новчана казна.
Одредбом члана 7 Закона о пружању међународне правне помоћи у кривичним стварима, као једна од претпоставки за пружање међународне правне помоћи јесте да кривично дело поводом кога се захтева пружање међународне правне помоћи, представља кривично дело по закону Републике Србије
По налажењу овог суда, није испуњен услов двоструке кажњивости у погледу кривичног дела за чије се издавање тражи, будући да се у конкретном случају према одредбама законодавства Републике Србије не ради о кривичном делу, већ о прекршају, за који је предвиђена искључиво новчана казна, у ком смислу није испуњен услов за пружање међународне помоћи.
Законом о потврђивању Европске конвенције ои екстрадицији са додатним протоколима и то чланом 5 је предвиђено да за фискална кривична дела, која се односе на таксе, пореске, царинске и девизне прекршаје, издавање ће, уз услове предвиђене у овој конвенцији, бити одобрено само за кривична дела и категорију кривичних дела о којима се буду договориле Стране уговорнице.
Уговором о правној помоћи у грађанским, породичним и кривичним стварима између ФНР Југославије и СССР од 24. фебруара 1962. године (“Службени лист СФРЈ” додатак број 5/63) уговорне стране нису договориле изручење за царински прекршај и за царинска кривична дела.
Иако испуњење услова двоструке кажњивости не захтева формални и граматички идентитет стране и домаће норме, природа кривичног дела мора бити иста. Наиме, по налажењу овог суда, порези и царинске дажбине, а имајући у виду цитаране законске одредбе, имају сасвим другачију природу и заштитни објект, јер царинске дажбине не представљају нити порески, нити јавни приход, већ имају за циљ, како је то предвиђено чланом 2 Царинског закона контролу међународног промета робе, допринос слободној трговини, спровођење спољашних аспеката домаћег тржишта и принципа који се односе на трговину, као и опште безбедности у ланцу трговине.
Притом, имајући у виду цитирани члан 5 Конвенције о екстрадицији, који указује да се странама уговорницама допушта изручење за фискална кривична дела, само ако тако међу собом одлуче (дакле неопходан је претходни договор међу странама), што овде није случај, то по налажењу овог суда, царинске дажбине се не могу сматрати другим прописаним дажбинама, чије се плаћање избегава, а што је санкционисано кривичним делом пореске утаје из члана 225 КЗ, како се то погрешно наводи у образложењу побијаног решења.
Имајући у виду напред наведено, Апелациони суд у Београду је као другостепени, нашао да у конкретном случају нису испуњене законске претпоставке за изручење предвиђене Уговором о правној помоћи и у грађанским, породичним и кривичним стварима између ФНР Југославије и СССР од 24.02.1962. године, те одредбама Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, због чега је сходно одредби члана 29 став 3 Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, преиначио првостепено решење, одлучивши као у изреци.