Пресуда Апелационог суда у Београду Гж 2000/2023 од 16.6.2023.године, доступна на адреси https://sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/509993
Пресудом Апелационог суда у Београду у предмету Гж 2000/2023 од 16.6.2023. године, одбија се као неоснована жалба тужене и потврђује пресуда Основног суда у Смедереву П 1832/17 од 15.07.2021. године у ставу првом и трећем изреке.
Побијаном пресудом, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев, па је обавезана тужена да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете исплати одређене износе на име претрпљених физичких болова износ, на име претрпљеног страха износ, на име душевних болова због повреде части и угледа.
Против наведене пресуде, жалбу је благовремено изјавила тужена Република Србија – Министарство унутрашњих послова – Полицијска управа у Смедереву, побијајући је у ставу првом и трећем изреке, због битних повреда одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Према утврђеном чињеничном стању, дана 15.03.2015. године тужилац је лишен слободе од стране припадника МУП – Полицијска управа у Смедереву. Тога дана припадници полиције су према тужиоцу приликом лишења слободе испољили високи степен бруталности и суровости, изложивши га вређању, понижавању и физичкој тортури са циљем да се тужилац принуди на потписивање записника а самим тим и на признање кривичног дела за које је био осумњичен. У неком моменту током саслушања, указана му је лекарска помоћ. Када су видели у каквом је стању, одмах је одведен у болницу, пошто су га претходно натерали да потпише записник. Након прегледа у болници установљено је да су му нека ребра поломљена, а и поред инсистирања лекара да остане у болници, полиција то није дозволила. Током свега што се дешавало у полицији трпео је велики страх и болове, увређен је и понижен због таквог односа полиције, јер никада раније није хапшен нити осуђиван. Према налазу и мишљењу вештака ортопеда, физиким узроком тужилац је задобио више прелома. Према налазу и мишљењу вештака неуропсихијатра, тужилац је трпео страх јаког интезитета у трајању од 10 до 15 минута, страх средњег интезитета у трајању од 7 дана, страх слабог интезитета у трајању од 2 недеље. Претрпљени страх је оставио трајне последице на његову психичку равнотежу, а што се манифестује осећајем несигурности и страхом у контакту са полицијом.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете делимично основан, па је применом члана 200 Закона о облигационим односима, као и Европске конвенције и спречавању мучења и нечовечних или понижавајућих казни или поступака, Европске конвенције о људским правима, Конвенције Уједињених нација против тортуре и других сурових или нељудских или понижавајућих казни и поступака. одлучио као у изреци ожалбене пресуде.
Свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе сходно одредби члана 35 став 2 Устава РС.
Чланом 200 Закона о облигационим односима, прописано је да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица, као и за страх, суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду, независно од накнаде материјалне штете као и у њеном одсуству (став 1). Приликом одлучивања о захтеву на накнаду нематеријалне штете, као и висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2).
Конвенција против тортуре и других сурових и нељудских или понижавајућих казни или поступака, у члану 1. прописује да у смислу те Конвенције израз „тортура“ означава сваки акт којим се једном лицу намерно наносе бол или тешке физичке или менталне патње у циљу добијања од некога или неког трећег лица обавештења или признања или његовог кажњавања за дело које је то или неко треће лице извршило или за чије извршење је осумњичено, застрашивања тог лица или вршења притиска на њега или застрашивања или вршења притиска на неко треће лице или из било ког другог разлога заснованог на било ком облику дискриминације, ако тај бол или те патње наноси службено лице или било које друго лице које делује у службеном својству или на његов подстицај или са његовим изричитим или прећутним пристанком. Тај израз се не односи на бол или патњу који су резултат искључиво законских санкција, неодвојивих од тих санкција или које те санкције проузрокују. У члану 11. Конвенције прописано је да свака држава врши систематски надзор над правилима, упутствима, методама и праксом саслушања и над одредбама у вези са чувањем и поступањем на било који начин са ухапшеним, притвореним или затвореним лицима на територији под њеном јурисдикцијом, а ради спречавања сваког случаја тортуре. У члану 14. прописано је да свака држава у свом правном систему жртви неког акта тортуре гарантује право добијања накнаде и праведног и одговарајућег обештећења, укључујући и средства потребна за што потпунију рехабилитацију. Овај члан не искључује никакво право на обештећење које би имала жртва у складу са националним законодавством.
Правилно је првостeпени суд приликом одмеравања висине накнаде применио материјално право из одредбе члана 200 Закона о облигационим односима, правилно полазећи од врсте повреда које је тужилац задобио, тешке и лаке телесне повреде, које су проуроковале физиче болове и страх, као и дужину и јачину трпљења физичког бола и страха, када је тужиоцу за ове видове нематеријалне штете досудио износе као у ставу првом изреке, а одбио тужбени захтев за износе веће од досуђених (до тражених) као ставом другим. Приликом одређивања накнаде првостепени суд је правилно водио рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи накнада, као и да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са природом и друштвеном сврхом ове накнаде у смислу члана 200 став 2 Закона о облигационим односима. Овако одмерени износи су примерени значају повређеног добра, околностима повређивања, претрпљеном душевном болу и друштвеној сврси накнаде.