Пресуда Апелационог суда у Београду Гж 6133/23 од 08.05.2024. године, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/535458
У пресуди Аеплационог суда у Београду, у предмету Гж 6133/23, преиначена је пресуда Другог основног суда у делу става трећег изреке, тако што се делимично усваја тужбени захтев тужилаца, па се обавезује тужена ВВ да тужиоцима АА и ББ на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед смрти блиског лица.
Према утврђеном чињеничном стању, покојни ГГ је рођен 2010. године, а преминуо је 2012. године, са 21 месеци живота. Он је добио температуру, те су га родитељи, овде тужиоци, одвели у Дом здравља, где је прегледан од стране педијатра ДД који му је дао терапију за скидање температуре и температура је на кратко спала. Међутим, детету се стање погоршало. Након неколико дана, родитељи су одвели дете поново у дом здравља, где га је прегледала докторка ЂЂ, која је између осталог констатовала да дете има виоку температуру и да је дехидрирало након чега је дала упут за специјалистички преглед у дежурној амбуланти Института за здравствену заштиту мајке и детета “Др Вукан Чупић”. Приликом доласка у Институт дете је прегледала ВВ, ..., овде тужена. Мал. ГГ је отпуштен кући са постављеном дијагнозом од стране тужене уз ординирану терапију, без урађених анализа крви. Детету се сутрадан стање погоршало. ГГ је хитно примљен у 09,15 часова у пријемну амбуланти Универзитетске дечје клинике у Тиршовој, модар, без спонтаног дисања и срчане радње и у пратњи сестре одведен на Одељење интензивне неге и терапије. Неколико дана након овога, конзилијум лекара је констатовао да је код детета наступила мождана смрт услед тешке дехидратације.
На основу налаза и мишљења, усменог изјашњења и допунског налаза Одбора за судско медицинско вештачење Медицинског факултета у Новом Саду, које је првостепени суд прихватио у целости, утврђено је да је тужена узела анамнезу, начинила преглед детета, поставила дијагнозу и ординирала терапију. Међутим, тужена је направила пропуст што при прегледу детета није начинила основну лабораторијску обраду (комплетну крвну слику, ЦРП, ШУК, уреу и што је најважније електролите и ацидобазни статус), што је требало да учини, с обзиром да је дете претходна три дана имало високу температуру до 40 степени, да је повраћало, имало пролив и да је било већ два пута вођено у Дом здравља и упућено у установу вишег ранга, јер се код овако малог детета сваки фебрилни гастроентеритис може се сматрати ургентним стањем. Без ових анализа немогуће је било начинити процену здравственог стања детета. Да је тужена начинила ове налазе, вероватно би се одлучила за парентералну рехидратацију (надокаду течност и електролита), односно давање инфузије амбулантно или за хоспитализацију чиме би шансе преживљавања детета биле веће.
Наведено чињенично стање потпуно и поуздано је утврђено и оно логично и недвосмислено произилази из доказа у списима, које је првостепени суд правилно оценио у смислу члана 8 ЗПП. У жалби тужене нису истицане нове чињенице нити предложени нови докази у смислу члана 372 став 1 ЗПП.
Међутим, погрешно је првостепени суд применио одредбу члана 200 Закона о облигационим односима када је обавезао тужену да тужиоцима на име накнаде нематеријалне штете због претрпљеног страха исплати износе од по 200.000,00 динара са припадајућом каматом, на шта се основано жалбом тужене указује.
Посматрано са медицинског аспекта, страх представља психички поремећај личности човека који може имати лакши или тежи облик. То може пре свега бити страх за живот који настаје у тренуцима кад се неко лице нађе суочено са смрћу или повредама. Накнаду штете због претрпљеног страха може остварити само лице које је непосредно претрпело страх због осећаја сопствене угрожености, а не и лице које је претрпело страх изазван бригом за другог, макар се радило и о врло блиском сроднику. Дакле, правно признати облик накнаде нематеријалне штете за претрпљени страх у смислу одредбе 200 ЗОО постоји само у случају када је страх претрпело лице због осећаја сопствене угрожености.
Основани су и жалбени наводи тужилаца којима се, због погрешне примене материјалног права, побија правилност одлуке о неоснованости дела тужбеног захтева за накнаде штете због душевних болова услед смрти блиског лица због погрешне примене материјалног права (а у које душевне болове улази и страх која су та блиска лица трпела, као и сви будући болови због нестанка вољене особе).
Наиме, одговорност због лекарске грешке претпоставља узрочну везу између ње и штете. Узроци човекове болести и смрти нису ни приближно тако јасни, као што су њихове последице. Како је сваки пацијент другачији, нико засигурно не може рећи шта је у конкретним случајевима прави узрок томе што се лечена болест погоршала или што је тело претрпело оштећење или што је наступила превремена смрт.
Правно релевантном сматра се једина она лекарска грешка која је адекватна насталој последици. Захтев адекватности узрочне везе значи да се лекару припишу само они узроци штете који су у време медицинског третмана били опште предвидиви, док се сасвим невероватне околности, што леже изван медицинског искуства, не узимају у обзир, јер се оне одговорном лицу правично не би више могле приписати. Имајући у виду налаз и мишљење судско медицинског одбора Медицинског факултета у Новом Саду које је првостепени суд правилно ценио и прихватио, тужиоцима припада накнада штете управо због губитка шансе мал. ГГ за излечење или преживљавање, која шанса је изгубљена управо због лекарске грешке тужене што је несумњиво утврђено. Наиме, шанса за излечење и преживљавање мал. ГГ је, сагласно мишљењу судско медицинског одбора, била највећа управо у тренутку прегледа од стране тужене која том приликом, иако се радило о детету од 21 месец није применила методе које се као основне уче на Медицинском факултету, како би мал. ГГ дала адекватну терапију.
Под стручном грешком, у смислу члана 197. ст. 4. Закона о здравственој заштити, који је био на снази у време штетног догађаја, подразумева се несавесно лечење, односно занемаривање професионалних дужности у пружању здравствене заштите, односно непридржавање или непознавање утврђених правила и професионалних вештина у пружању здравствене заштите, које доводе до нарушавања, погоршања, повреде, губитка или оштећења здравља или делова тела пацијента.
Правилном применом ове правне норме на конкретан случај, лекарска грешка тужене не састоји се у непостављању правилне дијагнозе, већ првенствено у томе што нису предузете све дијагностичке радње и примењене све методе које су иначе познате и примењиве у пракси, и које би омогућиле лекару да постави тачну дијагнозу.
У околностима када је изостала примена усвојених, доступних и препоручених дијагностичких радњи, одговорност лекара за грешку није заснована на погрешном тумачењу онога што је утврђено дијагностиком, већ у томе што потпуна дијагностика уопште није извршена, те постоји одговорност за штету коју је пацијент претрпео.
Губитак шансе за преживљавање значи да је лекар својом грешком осујетио пацијента у могућности излечења или преживљавања и тада постоји одговорност због губитка шансе услед лекарске грешке. Сматра се да је лекар својом грешком допринео настанку штете. Претрпљена штета није идентична са крајњом штетом, него је једнака величини шансе за оздрављење или преживљавање коју би пацијент вероватно имао да је лечење било исправно.
Потреба за посвећивањем посебне бриге за дете изнесена је још у Женевској декларацији о правима детета из 1924. године и у Декларацији о правима детета коју су усвојиле Уједињене нације 1959. године и призната у Општој декларацији о правима човека, у Међународном пакту о грађанским и политичким правима (посебно у чл. 23. и 24), у Међународном пакту о економским, социјалним и културним правима (посебно у члану 10) и у статутима и одговарајућим инструментима специјализованих агенција и међународних организација које се баве заштитом деце. Конвенција о правима детета у члану 1. дефинише да је дете људско биће које није навршило осамнаест година живота, ако се на основу закона који се односи на дете, пунолетство не стиче раније. Преамбулом Конвенције потврђује се да је деци, услед њихове осетљивости, потребна посебна заштита и брига. Темељни принцип Конвенције је право на живот, опстанак и развој детета (члан 6) – свако дете има неотуђиво право на живот, а држава има обавезу да обезбеди његов опстанак и развој.
Члан 3 тачка 3 Конвенције прокламује да се државе чланице старају да институције, службе и установе које су одговорне за бригу или заштиту деце буду у складу са стандардима које су утврдили надлежни органи, посебно у области сигурности и здравља и броју и подобности особља, као и стручног надзора. Чланом 24 тачка 1 Конвенције државе чланице признају право детета на највиши ниво здравствене и медицинске заштите и на рехабилитацију, на начин да ће настојати да ни једном детету не буде ускраћено право на такву здравствену заштиту, а тачком 2 да ће се залагати за потпуно остваривање овог права и, посебно, предузимати одговарајуће мере за смањење смртности одојчади и деце (а); обезбеђење неопходне медицинске помоћи и здравствене заштите свој деци, са нагласком на развој примарне здравствене заштите (б);као и сузбијање болести (ц).
Имплементирајући одредбе Конвенције о правима детета, Породични закон је нормативно уредио скуп свих права детета (члан 59. - 66), у које спада и право на обезбеђење најбољих могућих животних и здравствених услова за свој правилан и потпун развој (члан 62).
У пресуди Супротно жалбеним наводима тужене којима указује да би право на накнаду штете имао само сада пок. малолетни ГГ, као пацијент, и тужиоци као родитељи малолетног ГГ, као пацијента над којим је учињена лекарска грешка, имају право на накнаду штете сагласно општим правилима облигационог права, посебно имајући у виду да је у конкретном случају дошло до његове смрти, те да су они његови правни следбеници.
Наведено је и у складу са стандардом Европског суда за људска права израженом у пресуди Шилих против Словеније по представци бр. 71463/01, који се односи на процедурални аспект члана 2 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у којој се наводи да у случајевима које се тичу медицинске непажње процедуралне обавезе државе могу наступити по покретању поступка од стране рођака покојника.