Пресуда Апелационог суда у Београду Гж2 417/23 од 10.1.2024. године, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/535814
Пресудом Апелационог суда у Београду потврђује се пресуда Вишег суда у Београду П2 326/19 од 1.2.2023. године у ставовима четвртом, петом, шестом, седмом, осмом, десетом и дванаестом изреке.
Побијаном пресудом, ставом првим изреке одбијен је предлог тужиље-противтужене да се прекине парнични овај поступак до правноснажног окончања поступка у предмету у Русији покренутог по тужби туженог-противтужиоца на основу одредби Хашке конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце.
Према правилно утврђеном чињеничном стању парничне странке су закључиле брак дана ...2014. године. У браку је рођена малолетна ВВ дана ...2015. године у ..., где су и живели до прекида заједнице. Тужени-противтужилац је дуги низ година водио своје фирме у земљи и иностранству, што му је омогућило да по рођењу малолетне ВВ са породицом путује, тако да су више месеци током године проводили у ..., ... и ... Односи странака су се пореметили 2018. године а заједница живота странака прекинута је 17.8.2020. године. Након прекида брачне заједнице, тужиља-противтужена је информисала суд да је са мал. дететом на адреси ... (где живи њен брат и где ни она ни дете нису пронађени приликом теренске посете Центра Нови Београд дана 9.3.2021. године, већ је добијена информација да привремено бораве код мајке тужиље-противтужене али адреса није дата) а затим у стану који је тужиља-противтужена изнајмила у ул. ... у ..., с тим што је пребивалиште пријављено у ... (...) а боравиште у ... пријавила је у ул. ... на адреси рођаке. Након тога, тужиља-противтужена је дала изјаву дана 1.6.2021. године пред Центром за социјални рад да се пријавила са боравиштем на две године у ... у ул. ... где станује као подстанар са малолетном ћерком и мајком.
Од прекида брачне заједнице тужени-противтужилац је малолетну ВВ видео преко скајпа ...2020. године (за свој рођендан) а потом укупно четири пута у контролисаним условима у просторијама ЦСР и то најпре у Будви дана 23.10.2020. године у трајању од једног сата, по налогу Основног суда у Котору, затим по привременој мери донетој у овом поступку дана 12.5.2021. године (којом је уређен начин одржавања личних односа мал.детета са оцем тако што ће се исти одвијати у контролисаним условима у просторијама Центра за социјални рад Инђија сваког уторка од 10.00 часова до 11.00 часова из разлога што дуго није видео дете), мал.ВВ је видео дана 1.6.2021. године и дана 29.6.2021. године у трајњу од по један сат у просторијама ЦСР у Инђији, док је дана 13.7.2021. године контакт на истом месту одржан у трајању од десетак минута јер је дете било болесно. Привремена мера није постигла сврху јер се дете постепено отуђује од оца за шта нема реалних ни оправданих разлога јер је исти емотивно везан за дете а и мал. дете је емотивно везано за њега, а мајка мал.ВВ отуђује од оца у континуитету од августа 2020. године и даље, што може имати последице на њен развој.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је одлучујући о вршењу родитељског права правилно оценио да су испуњени услови из члана 77 у вези члана 6 Породичног закона да се мал. дете повери оцу на самостално вршење родитељског права имајући у виду да је отац подобан за вршење родитељског права и да је то у најбољем интересу мал. детета. Тужени-противтужилац по извештају Центра за социјални рад успоставио је одговарајућу сарадњу са стручним радницима, као и да се неостварен контакт оца и детета и прекинута сарадња и комуникација по питању мал.детета са мајком процењују као ризици.
Код таквог стања ствари, а како је отац од стране органа старатељства и комисије вештака процењен као подобан родитељ за вршење родитељског права, а да мајка отуђује мал. дете од оца, правилно је првостепени суд одлучио да је у најбољем интересу мал.детета да се повери оцу на самостално вршење родитељског права. Најбољи интерес детета је да у његовом одрастању и психофизичком развоју учествују оба родитеља. Поверавањем мал.детета оцу обезбеђује се да дете у свом одрастању има присуство оба родитеља, што је неопходно за здрав и правилан развој детета. Поверавање мал.детета мајци довело би до даљег отуђења детета од оца имајући у виду да иако током поступка није донета одлука о поверавању мал.детета мајци већ дете живи с мајком, од јула месеца 2021. године дете нема било какав контакт са оцем иако су током поступка биле одређене две привремене мере којима је уређен начин одржавања личних односа мал.детета са оцем. Поверавањем мал.ВВ оцу и реуспостављањем нарушене природне упућености и повезаности са оцем, превенираће се могуће последице синдрома отуђености од родитеља у будућности што би још више негативно утицало на психофизички развој детета.
Наиме, право детета на слободно изражавање мишљења је прописано чланом 65 Породичног закона и то тако што је предвиђено да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања свог мишљења, те су предвиђена посебна овлашћења која обезбеђују да дете оствари своје право на слободно изражавање мишљења. Овим правима детета кореспондира дужност суда да мишљењу детета посвети дужну пажњу у складу са годинама и зрелошћу детета. Ова дужност суда прописана је у члану 266 став 3 Породичног закона и члану 9 став 2 Конвенције о правима детета. Међутим, остваривање права на слободно изражавање мишљења детета везано је за принцип најбољег интереса детета, који могу бити међусобно контрадикторни, и у том случају превагу има најбољи интерес детета, пошто су ова два принципа међусобно повезана. Дакле, мишљење детета не може бити једини фактор који суд узима у обзир јер оно може бити супротно његовом најбољем интересу, а суд је нашао да је најбољи интерес малолетне ВВ да буде поверена оцу на самостално вршење родитељског права, сагласно члану 3 Конвенције о правима детета којим је предвиђено да ће у свим поступцима који се тичу деце, без обзира које их институције спроводе, од првенственог значаја бити интерес детета и да ће се детету обезбедити таква заштита и брига која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе родитеља који су за дете одговорни.
Првостепени суд је правилно уредио начин одржавања личних односа мал.детета са мајком применом чланова 6, 61 и 266 Породичног закона РС, с обзиром на узраст мал.детета и њен близак однос са мајком, налазећи да се одређеним моделом виђања обезбеђује да малолента ВВ у складу са својим узрастом и развојем настави да гради самосталан и близак однос са мајком. Како је право на одржавање личних односа мал.ВВ са мајком установљено управо у корист мал.девојчице, задовољавања њених емоционалних потреба и њеног правилног развоја, то се овим моделом виђања уз све остало што представља садржину родитељског права обезбеђују најбољи могући услови за правилан и потпун развој мал.детета и њено формирање у здраву и стабилну личност.
Бојазан стручног тима да би мајка у случају широког модела поново могла да одведе дете ван територије РС, представља будућу неизвесну околност која у овом тренутку не може бити од утицаја, с обзиром да се одлука доноси на основу утврђених чињеница у моменту пресуђења, водећи рачуна о најбољем интересу малолетног детета.
Закључак суда да изјава мал. ВВ дата у поступку пред Одељењем за социјалну заштиту у Москви, и то да је отац тукао њу и мајку много пута и да је њу ударао по глави није аутентична не значи, како се то жалбом неосновано указује, да је првостепени суд на овај начин процењивао валидност овог доказа у поступку који је вођен од стране Одељења за социјалну заштиту у Москви, преко Амбасаде наше земље у Москви, на основу Конвенције о грађанскоправним аспектима међународне отмице деце од 25.10.1980. године. Напротив, првостепени суд је ову изјаву детета ценио у склопу утврђеног чињеничног стања како је то и образложио, на основу чега је закључио да оваква њена изјава не изражава њену стварну вољу. Ово из разлога што мал. дете оца није видело у дугом временском периоду а приликом опсервације органа старатељства закључено је да је отац емотивно везан за дете, да је у контакту са дететом био нежан и пажљив а дете је било емотивно везано за оца.
Цењени су и наводи жалбе којима се указује да се мал. ВВ у наведеном поступку у Руској Федерацији изјаснила да не жели да живи са оцем већ са мајком, која је у време давања изјаве била узраста од седам година.
Наиме, право детета на слободно изражавање мишљења је прописано чланом 65 Породичног закона и то тако што је предвиђено да дете које је способно да формира своје мишљење има право слободног изражавања свог мишљења, те су предвиђена посебна овлашћења која обезбеђују да дете оствари своје право на слободно изражавање мишљења. Овим правима детета кореспондира дужност суда да мишљењу детета посвети дужну пажњу у складу са годинама и зрелошћу детета. Ова дужност суда прописана је у члану 266 став 3 Породичног закона и члану 9 став 2 Конвенције о правима детета. Међутим, остваривање права на слободно изражавање мишљења детета везано је за принцип најбољег интереса детета, који могу бити међусобно контрадикторни, и у том случају превагу има најбољи интерес детета, пошто су ова два принципа међусобно повезана. Дакле, мишљење детета не може бити једини фактор који суд узима у обзир јер оно може бити супротно његовом најбољем интересу, а суд је нашао да је најбољи интерес малолетне ВВ да буде поверена оцу на самостално вршење родитељског права, сагласно члану 3 Конвенције о правима детета, којим је предвиђено да ће у свим поступцима који се тичу деце, без обзира које их институције спроводе, од првенственог значаја бити интерес детета и да ће се детету обезбедити таква заштита и брига која је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и обавезе родитеља који су за дете одговорни.