Пресуда Апелационог суда у Београду Гж 3417/23 од 17.1.2024. године, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/535431
Пресудом Апелационог суда у Београду потврђује се пресуда Вишег суда у Београду П 11518/18 од 15.3.2023. године у делу става првог изреке којим је обавезана тужена Република Србија да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због неоснованог лишења слободе, исплати износ од 3.000.000,00 динара..
Према утврђеном чињеничном стању, против тужиоца је вођен кривични поступак у коме му је стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба службеног положаја у саизвршилаштву из члана 359 став 4 у вези става 3 и 1 КЗ у вези члана 33 КЗ. Тужилац је лишен слободе дана 13.11.2007. године, а притвор му је одређен решењем истражног судије Посебног одељења Окружног суда у Београду од 16.11.2007. године на основу члана 142 став 1 тачка 1, 2 и 5 ЗКП. Притвор му је продужаван више пута, најпре на основу одредбе члана 142 став 1 тачка 1 и 5 ЗКП, а након тога на основу одредбе члана 142 став 1 тачка 1 ЗКП, сходно решењима Вишег суда у Београду – Посебног одељење. Тужилац се сам одазвао позиву полиције на дан када му је одређен притвор, није бежао, нити је за њим расписивана потерница. Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење од 24.9.2010. године усвојен је предлог браниоца оптуженог тј. тужиоца, прихваћено је јемство и стављена хипотека у корист Републике Србије, те је тужилац дана 08.10.2010. године пуштен на слободу.
Кривични поступак који је вођен против тужиоца као окривљеног је правноснажно окончан пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К.По1 121/10 од 24.9.2010. године, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж1 По1 34/16 од 12.4.2017. године, а којом је оптужени ослобођен оптужбе да је извршио кривично дело злочиначко удруживање из члана 346 став 1 Кривичног законика, као и продужено кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234 став 3 у вези става 1 Кривичног законика. Тужилац је био у притвору у периоду од 13.11.2007. године до 08.10.2010. године.
У време када је лишен слободе тужилац је био оснивач, законски заступник и једини члан привредног друштва “...” д.о.о. ..., са уделом од 100%. Након тужиочевог лишења слободе, наведено предузеће је наставило несметано да функционише и обавља своју делатност, до данашњег дана. Тужилац се пре подношења тужбе у овом поступку дана 27.7.2017. године обратио надлежној Комисији Министарства правде Републике Србије, ради накнаде штете коју је претрпео због неоснованог лишења слободе, али захтеву није удовољено.
Полазећи од утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је закључио да је тужена у обавези да сходно одредби члана 584 став 1 тачка 1 Законика о кривичном поступку, тужиоцу накнади нематеријалну штету коју је претрпео због неоснованог лишења слободе. Првостепени суд је, ценећи објективне и субјективне околности као што су дужина неоснованог лишења слободе (1060 дана), услове притвора, тежину и природу кривичног дела које је тужиоцу стављено на терет, углед који је тужилац уживао у својој средини, медијску пропраћеност случаја, године живота тужиоца (годиште ...), применом одредбе члана 200 став 2 Закона о облигационим односима закључио да правична накнада за овај вид штете коју је тужилац претрпео због неоснованог лишења слободе износи 3.000.000,00 динара. Водећи рачуна о значају повређеног добра и циљу коме накнада служи, те да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом по закључку првостепеног суда у преосталом делу до траженог износа од 8.488.000,00 динара тужбени захтев тужиоца је превисоко опредељен. На досуђени износ накнаде нематеријалне штете тужиоцу припада сходно одредби члана 277 Закона о облигационим односима законска затезна камата почев од дана пресуђења па до исплате.
По ставу апелационог суда, чињенично стање је утврђено потпуно и поуздано, правилном и савесном оценом изведених доказа и то сваког доказа посебно, свих доказа као целине и на основу резултата целокупног доказног поступка правилном применом одредбе члана 8 ЗПП, а жалбом парничних странака утврђено чињенично стање се ни не доводи у сумњу. Међутим, приликом одмеравања висине правичне накнаде за претрпљену штету првостeпeни суд је погрешно применио материјално право садржано у одредби члана 200 став 2 Закона о облигационим односима, због чега је побијана одлука у одбијајућем делу става првог изреке морала бити преиначена.
Чланом 5 став 5 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода измењена у складу са Протоколом бр. 11, гарантује се право свакоме ко је био ухапшен или лишен слободе на обештећење, а то се право заснива непосредно на дејству Конвенције, независно од постојања одговарајуће регулативе у националном законодавству. Право на слободу је једно од виталних права човека и оно се у демократским правним системима штити на енергичан начин. То право се у тим истим правним системима може и озбиљно ограничавати, али само на законом прописан начин и само из законом прописаних разлога. Могуће је и да ограничење слободе једног лица буде последица неправилног рада надлежних органа у погледу којих законодавац с једне стране, прописује одговарајуће механизме за њихово процесно санирање (попут на пример, система редовних и ванредних правних лекова у кривичном поступку), а с друге стране, установљава и одговарајући механизам за накнаду штете лицима која су неосновано лишена слободе, као и лицима која су неосновано осуђена.
Устав Републике Србије у члану 35. прописује да ко је без основа или незаконито лишен слободе, притворен или осуђен за кажњиво дело има право на рехабилитацију, накнаду штете од Републике Србије и друга права утврђена законом (став 1.). Свако има право на накнаду материјалне или нематеријалне штете коју му незаконитим или неправилним радом проузрокује државни орган, ималац јавног овлашћења, орган аутономне покрајине или орган јединице локалне самоуправе (став 2.). Закон одређује услове под којима оштећени има право да захтева накнаду штете непосредно од лица које је штету проузроковало (став 3).
Имајући у виду све утврђене околности релевантне за одмеравање висине накнаде нематеријалне штете, животну доб (тужилац је у време притварања имао 36 година) и породично стање тужиоца у време лишења слободе, природу кривичног дела које је стављено на терет тужиоцу, реакцију средине у којој је живео, а нарочито трајање притвора (у конкретном случају 1060 дана), Апелациони суд у Београду налази да тужиоцу припада правична новчана накнада за овај вид нематеријалне штете у укупном износу од 5.000.000,00 динара. Наведени износ одговара значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, док је у преосталом делу тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете неоснован, будући да би се досуђивањем већег износа погодовало тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом у смислу одредбе члана 200 став 2 Закона о облигационим односима.