Пресуда Прекршајног апелационог суда, 4-ПРЖ.бр. 17194/24 од 17.10-2024, године, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/535390
Пресудом се одбија као неоснована жалба и допуна жалбе тужиља АА и ББ и потврђује пресуда Првог основног суда у Београду П 4973/22 од 26.01.2023. године у ставовима другом и четвртом изреке.
Према утврђеном чињеничном стању тужена је била члан породичног домаћинства бившег носиоца станарског права покојног ДД који се са својом породицом у предметни стан уселио 1986. године по основу Уговора о замени станова. Предметни стан број 3 у улици ... у ... површине 79 м2 је својина правних претходника тужиља ВВ чији су правни следбеници тужиље АА и ББ, које су по основу наслеђа стекле у својину предметни стан. ВВ је преминуо 01.06.2021. године. Правни претходник тужене ДД је преминуо 05.08.2006. године а тужена као његова супруга је наставила да користи стан у својству носиоца станарског права без закљученог Уговора о закупу стана са власником. Пред Првим основним судом у Београду вођен је поступак ради иселења тужене ГГ, ЂЂ и ЕЕ из предметног стана по тужби ВВ који је окончан правоснажном пресудом од 20.04.2013. године којом је одбијен захтев за иселење јер тужени плаћају закупнину а нису стекли други стан у својини за цело домаћинство, где је утврђено да од 1986. године непрекидно користе предметни стан. Предлог ради доношења решења које замењује уговор о коришћењу стана сада покојни ДД је повукао 05.11.1994. године, које решење о повлачењу предлога је постало правоснажно 15.01.1995. године. У предмету Р 60/19 ГГ, ЕЕ и ЂЂ су поднели Првом основном суду у Београду предлог за доношење решења које замењује уговор о закупу стана дана 28.03.2019. године против противника предлагача ВВ, а који поступак је још увек у току. Дописима од 29.01.2018., 12.02.2018., 12.12.2017., 12.12.2017., 29.01.2018. и 12.12.2018. године тужиље су се преко пуномоћника обраћале туженој и пуномоћнику тужене ради плаћања закупнине под претњом подношења тужбе за иселење. ..
Првостепени суд је применом члана 17 Закона о стамбеним односима, затим члана 140 Закона о становању и одржавању стамбених зграда важећим у време подношења тужбе 04.02.2020. године, члана 34 Закона о становању, члана 35 и 40 Закона о становању, те члана 52 Закона о изменама и допунама Закона о планирању и изградњи закључио да тужбени захтев тужиља за иселење тужене и плаћање закупнине у предметном периоду није основан.
Оваква одлука првостепеног суда из става другог изреке је правилна али из других разлога.
Апелациони суд је нагласио да је у датој ситуацији тужена је након смрти носиоца станарског права као његова супруга наставила да користи предметни стан као носилац станарског права на стану у приватној својини а које право је стечено заменом извршеном 1986. године (покојног ДД који је био носилац станарског права на стану у улици ... са ЖЖ који је био носилац станарског права на стану у улици ...) од када непрестано тужена овај стан користи са члановима свог породичног домаћинства.
Одредбом члана 8 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права предвиђено је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке, при чему је дом “аутономан појам” а да ли се одређени простор може сматрати домом неког лица у смислу чалан 8 став 1 Европске конвенције зависи од чињеница и околности конкретног случаја, пре свега од постојања трајних и чврстих веза лица са тим простором, при чему је без утицаја законитост основа коришћења тог простора.
У конкретном случају супродстављена су два интереса и то један интерес тужиља које настоје да остваре и заштите своје право власништва јер је туженој неплаћањем закупнине (после опомене није плаћана закупнина за најмање два месеца узастопно према одредби члана 35 став 1 и члана 40 Закона о становању важећим у време подношења тужбе) отказан уговор о закупу, а други је интерес тужене да у предметном стану који сматра својим домом настави на живи.
Према члану 18 став 2 Устава Републике Србије Уставом се јемче и као таква непосредно се примењују људска и мањинска права зајамчена опште прихваћеним правилима Међународног права, потврђеним Међународним уговорима и законима. Законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остваривање појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не утиче на суштину зајамченог права. У конфликтним случлајевима као што је овај право тужиља на имовину као и право тужене на дом представљају есенцијалне вредности демократског уређења прокламованог Уставом, тако да ни једна од њих не може имати начелни примат. У датој ситуацији се узимањем у обзир конкретних околности случаја и посебних околности појединог случаја применом начела праведне равнотеже одлучује коме од права треба дати превагу.
Тужена је у предметном стану непрекидно од 1986. године са члановима свог породичног домаћинства, што указује на трајне и чврсте везе тужене са спорним станом, у вези чега је вођен и парнични поступак од стране власника стана за исељење тужене у предмету Првог основног суда у Београду П 49763/10 у коме је донета пресуда 22.04.2013. године којим је тужбени захтев одбијен, због чега се исти може сматрати њеним домом у смислу члана 8 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода чије се одредбе непосредно примењују на основу члана 16 став 2 Устава Републике Србије. Примењено на конкретан случај, Апелациони суд је становишта да је туженој основано пружена заштита од иселења из спорног стана али из разлога јер је за тужину обзиром на године старости и године коришћења стана останак у стану од егзистенцијалне важности.