Пресуда Апелационог суда у Београду Гж 2281/2024 од 5.5.2024.године, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/535311
Пресудом Првог основног суда у Београду П 10305/22 од 15.12.2023. године, првим ставом изреке усвојен је тужбени захтев, па је обавезана тужена (Република Србија) да тужиљи на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због повреде права на породични живот исплати износ од 1.200.000,00 динара са законском затезном каматом почев од дана пресуђења 15.12.2023. године до исплате. Другим ставом изреке, обавезана је тужена да тужиљи на име накнаде трошкова поступка исплати износ од 257.562,50 динар са законском затезном каматом од извршности до исплате. Трећим ставом изреке, ослобођена је тужиља обавезе плаћања судских такси.
Благовремено изјављеном жалбом тужена је побијала првостепену пресуду из свих разлога прописаних чланом 373 став 1 Закона о парничном поступку ..
Према утврђеном чињеничном стању, тужиља се породила дана ...1972. године у Гинеколошко-акушерској болници Београд у Народног фронта 62 у Београду и родила је мушко дете. У потврди о смрти издатој од стране Специјалне болнице за недоношчад као време рођења наведено је време 18.00 часова, а у потврди ГАК 17.45 часова. Тужиља је одмах након порођаја видела мушко дете које је плакало, а која је приликом виђања и држања проценила да је тежине око 3.500 грама, па сматра да није било потребе за транспортовањем детета из Гинеколошко-акушерске болнице Београд у Специјалну болницу за недоношчад (сада Институт за неонатологију). Процену тежине новорођеног детета тужиља је засновала упоређујући тежину тог детета са тежином касније рођене још двоје деце која су била тежине око 3.500 грама. У наведену установу дете је према регистру примљене деце из 1972. године примљено дана ...1972. године, без обавештења родитеља, иако постоји прописана процедура. Институт за неонатологију је својим дописом број 353/2 од 1.2.2023. године, обавестио првостепени суд о документацији коју поседује и о тачној процедури која се спроводи приликом смрти пацијента. Наведено је да Институт не поседује потврду о смрти за дете тужиље, нити историју болести где је евидентирано да је наступио eхitus letalis са dg и потписом лекара који је установио смрт. Достављена је само копија регистра примљене деце из 1972. године и копија странице матичне књиге из 1972. године. У случају смрти пацијента процедура је таква да се обавезно попуњава документ - потврда о смрти на прописаном обрасцу, коју потписује лекар који је констатовао смрт, у три примерка. Навели су да у медицинској документацији немају потврду о смрти за дете тужиље, али би исту требало да има матична служба Општине Савски венац, којој је пријављена смрт детета, на основу које је чињеница смрти уписана у МКУ наведене општине. Због недостатка медицинске документације, Институт не располаже податком да је код детета ..., мушког пола, обављена обдукција.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је најпре разматрајући приговор недостатка пасивне легитимације на страни тужене, оценио да је исtи неоснован, с обзиром да из података анализираних у пресуди ЕСЉП у случају Зорице Јовановић против Републике Србије произлази да је до повреде права тужиље на поштовање породичног живота, дошло од стране запослених у породилиштима и од стране органа тужене, због тога што нису постојали адекватни прописи који би право тужиље и осталих родитеља на поштовање породичних живота заштитили од било чијег мешања и који би им омогућили делотворно уживање тог права. Тужена је била дужна да још у време када су здравствене установе предузимале радње које су довеле до мешања у права тужиље и осталих родитеља на слободан приватни и породични живот, а које установе су биле под контролом тужене, тако што је тужена вршила надзор над радом здравствених установа, да предузме све мере за кориговање њиховог рада, које укључују и мере потребне да се онемогући да се родитељима новорођене деце ускраћују основна права човека. Такође, тужена је била дужна да благовремено реагује на душевну патњу родитеља који сумњају да су им деца нестала и да омогући спровођење делотворног истражног поступка који би родитељима могао пружити поуздане информације о судбини њихове деце, па и тужиљи као мајци, а која се обраћала једном од удружења родитеља тзв. несталих беба које су јавно указивале на потребу решавања тог питања. Првостепени суд је, разматрајући приговор застарелости потраживања, оценио да исти није основан, имајући у виду трајни карактер повреде тужиљиног права на породични живот, с обзиром да тужена истој није пружила поуздане информације о судбини њеног детета, иако је била дужна да створи адекватне механизме који би омогућили да се испитају све околности конкретног случаја и да се тиме отклони свака сумња у неизвесност, те да је тужиља све време, до подношења тужбе у овој парници, а и након тога, трпела штету, због пропуста тужене, те да није протекао рок прописан одредбом члана 376 Закона о облигационим односима у време подношења тужбе. Првостепени суд је у складу са чланом 8 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода оценио да постоји одговорност тужене за насталу штету тужиље, с обзиром да иста није предузела одговарајуће мере да би се окончало трајно стање повреде њеног права.
По оцени Апелационог суда првостепени суд је на правилно и потпуно утврђено чињенично стање правилно применио материјално право дајући за своју одлуку у потврђујућем делу јасне и довољне разлоге које у целости прихвата Апелациони суд и сходно члану 396 став 2 Закона о парничном поступку на исте упућује.
Према члану 8 став 1 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке. Право на породични живот јесте право чланова породице да живе заједно и да развијају међусобне односе, тако да је обострано уживање родитеља и детета у заједничком друштву основни елемент породичног живота сагласно члану 8 Европске конвенције. Иако је држава у обавези да се уздржава од било каквог мешања, уплитања, задирања или насртаја у заштићена права појединаца које би било супротно члану 8 став 2 Конвенције, држава има и позитивне обавезе, јер се од ње очекује да активно делује са циљем делотворне заштите права на поштовање приватног и породичног живота. Према томе, родитељи имају право да у случају сумње о судбини и статусу њихове новорођене деце сазнају истину о томе, а држава обавезу да им о томе пружи поуздане информације. С обзиром да тужиља од државних органа није добила захтеване информације, повређено је њено право на породичан живот, због чега има право на правичну новчану накнаду због повреде тог права сагласно одредби члана 200 Закона о облигационим односима.