Пресуда Апелационог суда у Београду Гж 2825/2022 од 13.09.2023. године, којом се потврђује пресуда Трећег основног суда у Београду, П 4357/15 од 05.02.2018. године, доступна на адреси https://www.sudskapraksa.sud.rs/sudska-praksa/510076
Пресудом Трећег основног суда у Београду П 4357/15 од 05.02.2018. године, одбијен је тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени да тужиоцу на име накнаде нематеријалне штете због претрпљених душевних болова услед увреда, клевета, угрожавања сигурности, повреда личних права, слобода и угледа, претрпљеног страха, нанете преко друштвене мреже “Facebook” на интернету, исплати износ од 600.000,00 динара, са законском затезном каматом почев од дана пресуђења па до исплате.
Против наведене пресуде тужилац је благовремено изјавио жалбу побијајући је због битне повреде одредаба парничног поступка, погрешно и непотпуно утврђеног чињеничног стања и погрешне примене материјалног права.
Суд је мишљења да у првостепеном поступку нису учињене битне повреде одредаба парничног поступка из члана 374 став 2 тачка 1, 2, 3, 5, 7 и 9 Закона о парничном поступку, на које другостепени суд пази по службеној дужности као ни повреда из тачке 12 истог члана на који се неосновано указује у жалби тужиоца. Изрека првостепене пресуде је разумљива, непротивречи сама себи нити разлозима пресуде, а у образложењу пресуде суд је навео јасне и потпуне разлоге о одлучним чињеницама.
Према утврђеном чињеничном стању, тужилац је држао приватне часове математике малолетном ВВ који се на друштвеним мрежама представљао као ГГ. Преко друштвене мреже, тужилац је био у контакту са ВВ. Тужени је рођак малолетног ВВ и у то време, тужени је такође био малолетан а са својим рођаком је комуницирао преко друштвених мрежа. Тужилац се 13.08.2011. године преко друштвене мреже “Facebook” упустио у коментарисање приватних објава и фотографија малолетног ВВ мимо њихове конверзације везане за часове математике.
Тужилац је поднео кривичну пријаву против туженог, надлежном тужилаштву за кривично дело угрожавање сигурности из чл.138 став 2 у вези ст.1 КЗ, које је применило опуртунитет кривичног гоњења, те је осумњиченом наложено да обави друштвено-користан рад, што је исти и учинио. Тужилац је самоиницијативно ушао у комуникацију на друштвеној групи коју су сачињавала малолетна лица и сам је иницирао више пута комуникацију непримереним коментарима упућеним малолетним девојчицама, као и другим провоцирајућим коментарима, што је изазивало реакцију чланова групе, те исте не могу имати значај и тежину коју тужилац сматра да им треба приписати, посебно при чињеници да је тужилац ушао на друштвену групу туженог и његових вршњака који између себе могу на сличан начин комуницирати.
Према налазу и мишљењу судског вештака неуропсихијатра произилази да је тужилац при добијању претњи преко “Facebooka” дана 11.12.2011. године претрпео страх јаког интензитета који је трајао два дана након чега је имао страх средњег интензитета који је трајао месец дана након чега је имао страх у виду зебње и плашње да га изненада не сретне тужени. Страх није оставио трајне последице у психичкој сфери тужиоца.
Полазећи од овако утврђеног чињеничног стања, првостепени суд је правилно закључио да имајући у виду начин на који су изражене речи туженог у свим овим изјавама, а које су тужбом инкриминисане као повреда права личности тужиоца од стране туженог, јесу изјаве које је тужени упутио као реакцију на претходно непримерене изјаве и коментаре тужиоца на друштвеној мрежи, а најпре тужиочево коментарисање са порнографском конотацијом на слике малолетних другарица туженог и његовог рођака. Након изјава и провоцирајућих коментара тужиоца, уследиле су изјаве које је тужени упутио, а које су биле реакција на вишемесечне коментаре и провокације тужиоца на друштвеној мрежи, а уједно и у циљу заштите малолетних другарица, те исте нису биле дате са циљем да се тужиоцу причини штета.
Одредбом члана 200 Закона о облигационим односима прописано је да за претрпљене физичке болове, за претрпљене душевне болове због умањења животне активности, наружености, повреде угледа, части, слободе или права личности, смрти блиског лица, као и за страх, суд ће, ако нађе да околности случаја, а нарочито јачина болова и страха и њихово трајање то оправдава, досудити правичну новчану накнаду независно од накнаде материјалне штете, као и у њеном одсуству (став 1), а да приликом одлучивања о захтеву за накнаду нематеријалне штете, као и о висини њене накнаде, суд ће водити рачуна о значају повређеног добра и циљу коме служи та накнада, али и о томе да се њоме не погодује тежњама које нису спојиве са њеном природом и друштвеном сврхом (став 2).
Тужилац, супротно наводима жалбе, није доказао да је трпео душевне болове због повреде права личности, с обзиром да су иницијално тужиочеве непримерене изјаве и коментари сексуалне конотације на рачун малолетних девојчица и малолетног рођака туженог, такође угрожавала права малолетних лица а што је изазвало реакције туженог као и осталих учесника друштвене групе, при чему су изјаве биле познате само кругу лица која су била у групи на друштвеној мрежи.
Приликом доношења другостепене одлуке, Апелациони суд је ценио и остале жалбене наводе тужиоца али је нашао да се истима не доводи у сумњу законитост и правилност одлуке, те да исти нису од утицаја на другачију одлуку суда, с обзиром на напред утврђене одлучне чињенице и заузето правно становиште те их на основу овлашћења из члана 396 став 2 Закона о парничном поступку није посебно образлагао.
Апелациони суд је имао и у виду да тужилац тужбом потражује јединствену накнада за укупну нематеријалну штету и то за душевне болове због повреде права личности и страх, међутим у конкретној ситуацији полазећи од примене члана 200 ЗОО не може се прихватити да се трпљења тужиоца узајамно условљавају и преплићу, односно наведене видове штете за које тужилац неосновано тврди да је претрпео, могуће је разлучити због чега захтев за правичну новчану накнаду мора бити одређен за сваки вид нематеријалне штете појединачно и кад је штета проистекла из истог животног догађаја, те како је тужбени захтев тужиоца одбијен као неоснован, поступање првостепеног суда по тако опредељеном тужбеном захтеву , не утиче на правилност побијане одлуке.
Разлози другостепеног суда су дати у складу са актуелном праксом Европског суда за људска права по којој другостепени суд може навести сопствене разлоге за одлуку у циљу давања образложене одлуке и права на правично суђење у складу са чланом 6 Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (погледати пресуду ЕСЉП од 27.септембра 2001.године, Hirvisaari v. Finland (49684/99, § 30-33))